Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Ghoul]

"horor romani poput "Frankeštajna", samo se neke od novina u lektiri koja čeka učenike drugog razreda gimnazije od naredne godine"

"Meri Šeli sa svojim 'Frankeštajnom', prva žena koja je napisala horor roman..." ušla u našu lektiru!

http://mondo.rs/a1190003/Info/Drustvo/Lektira-za-drugi-razred-gimnazije-izborna-i-Frankestajn.html?
 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењена ангел011, хвала на информацији, евидентно Култ јесте хорор-фантази роман о секти, убиствима, и натприродним бићима итд.

(2)   Цењени др Гул, хвала на информацији. Да, то је данас и у “Политици”, велики чланак на стр. 8, са насловом “И хорор романи у лектири за други разред гимназије”, чланак није потписан, него је тако цело цитирано са назнаком “вест преноси Танјуг”.
Евидентно је у некој државној институцији преовладало погрешно уверење да је Франкенштајн хорор роман. Ми морамо похвалити ту институцију што је узела Франкенштајна, али, морамо се и надати да ће грешка бити, једног дана, исправљена, наиме, да ће се (кад-тад) исправно казати да је Франкенштајн научна фантастика.

(3)   У “Блицу“ је у среду 29. мај 2019. изашао, на стр. 20 и 21, обиман чланак, потписује Аделарда Поповић, где се каже да је један наш млади човек, филмски каскадер, добио улогу у наставку ТВ серије Досије икс, и чак је добио прилику да ухапси (баш он) Дејну Скали и Фокс Молдера. То се може читати и као вест да је у току снимање још једне, наводно последње, сезоне „Икс фајлза“. Али то није јасно речено, тако да остајемо у дилеми.
Ми знамо да је било једанаест сезона, и да је у једанаестој било десет епизода, углавном сасвим лоших, али је била и она добра (а то је седма) где Скали и Молдер, скоро сасвим без речи, дакле не разговарајући ни између себе нити са било ким другим, у роботизоваом свету блиске будућности, покушавају да вечерају у роботском ресторану али Молдер добије погрешну храну а онда неће да остави напојницу роботима, који затим крећу да му се освете због тога.
Дакле чланак нас наводи на помисао да се сад, као, снима ипак и некаква дванаеста сезона, али чланак је (по том питању) сасвим нејасно написан, тако да смо склони да помислимо да је то ипак нека забуна. Подаци до којих смо дошли на нету су категорични: нема дванаесте сезоне, нема, нема, не планира се, и неће је бити.

(4)   “Политикин забавник” бр. 3512, петак 31.05.2019, има фантазијску (не СФ) причу: Хорхе Луис Борхес, “Два краља и два лавиринта”, преводилац није потписан. Али ово уствари није једна прича, него су то четири приче (отуд и наслов: то није наслов једне приче, него је више као констатација колико ту има прича и о чему су). То су врло кратке фантазијске апсурдистичке приче, и то, рекли бисмо, веома лоше, веома слабе. Али пошто је то славни, хипер-мега-славни аутор, Борхес, нико се неће усудити да каже да су лоше. То вам је као у Андерсеновој бајци “Царево ново одело”…  нико не сме да каже да је цар го.

На насловној страни је надреалистичка слика где је људски мозак отворен али изгледа као лавиринт по коме лутају неки мали људи. Веома личи на слику у ПЗАБ 3505, од 12. априла 2019, где је такође симболично отворен мозак а у њему симболи за генетику, астрономију, итд. Дакле у року од око месец и по дана, две врло сличне насловне стране.

стр. 4-6, како је године 1909. неславно ишао конкурс за израду споменика Карађорђу, наводно на месту где је данас, на Калемегдану, споменик захвалности Француској. Помињу се аутор споменика Пашко Вучетић, и, Моша Пијаде који га је насталу творевину оштро критиковао, и Тома Вучић Перишић, и књижевник Драгутин Илић (? – да ли је то онај наш?... Драгутин Ј. Илић? онај од Кроз милијон година?) Текст је прилично невероватан, ево у ком смислу: па, није ваљда да смо тако живописну причу толико заборавили? Наводно су, касније, током окупације, Аустријанци растурили споменик, и хтели да на том месту поставе споменик Фрањи Јосифу, и донели су своју скаламерију, али су изгубили рат, а ми смо онда претопили то њихово у звона за цркву “Ружицу” на Калемегдану, која у њој звоне и данас (?). Чланак потписује Немања Баћковић, а на стр. 4 у трећем ступцу цитира извор одакле је неке податке прибавио.

стр. 12-15, о свемирском телескопу “Џејмс Веб” чија израда је сад у току (и огромно касни, и огромно је поскупела…) и о старости универзума. Наслов је “Старина од 13 милијарди лета”. Потписује Срђан Николић.

стр. 29-42, стрип “Коко Бил”, са понешто добрих вербалних фазона, Коко Бил јаше у градић Тамте-Вамте, и генерално сређује ствари каубојско-индијанске. А и обраћа се (љутито) свом цртачу, итд.

на стр. 54-56 је обиман илустровани чланак о британском уметнику који је направио гомилу лажних, тобож извађених из мора, кобајаги античких, статуа; па је и снимио лажни документарни филм (енгл. mockumentary) о њиховом вађењу; међу статуама су и Мики Маус, Шиља, итд. Тај уметник зове се Дамијен Херст, имате о томе на:

https://news.artnet.com/art-world/damien-hirst-created-fake-documentary-venice-show-can-see-netflix-1192922

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
у данашњем “Данасу”, па у културном прилогу “Недеља”, имате обиман интервју, говори проф. др Дејан В. Ајдачић, наслов је “Откривање чудесних светова”, наднаслов “Мисија”, поднаслов је “професор Дејан Ајдачић, добитник награде ‘Арт Анима’, о словенској и српској фантастици”. Разговор је водио Зоран М. Стефановић, познат неким фановима као Расткомен.



У овом интервјуу говори се о циклусу предавања и трибина у Универзитетској библиотеци (о томе смо вам јавили већ више пута), о вишегодишњем раду проф. Ајдачића изван Србије – на словенском истоку, и наравно о књигама које су изашле у оквиру проучавања фантастике (разних жанрова фантастике) у српској књижевности, и у књижевности других (источнијих, и севернијих) словенских народа.

[Ghoul]

Евидентно је у некој државној институцији преовладало погрешно уверење да је Франкенштајн хорор роман. Ми морамо похвалити ту институцију што је узела Франкенштајна, али, морамо се и надати да ће грешка бити, једног дана, исправљена, наиме, да ће се (кад-тад) исправно казати да је Франкенштајн научна фантастика.

iako se u citatu nalazi i pogrešan, netačan podatak (da je meri šeli prva žena koja je napisala horor roman - čime se ignorišu bukvalno DESETINE autorki gotskih romana pre nje, a pre svega en redklif) za pohvalu je što su ipak sledili sud dr ognjanovića - detaljno obrazložen u studiji POETIKA HORORA - da je frankenštajn pre svega horor roman, pa tek onda, u pozadini, neki kao proto-pra-pionirski kvazi-SF.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,

(1)  На неком каналу телевизије, код нас, приказан је, пре неки дан, непојамно лош, невероватно лош филм Каубоји и ванземаљци (Cowboys and Aliens, 2011) у коме, стварно, за озбиљно, ванземаљци силазе бродом из космоса и нападају градић на Дивљем западу, и уједно планирају да освоје целу нашу планету, а после да ојаде вероватно и цео универзум (то је да би било узбудљивије), а одбрана се састоји само од једне групе каубоја, уз подршку једног племена Индијанаца. Главне улоге, невероватно, имају Харисон Форд (јесте, онај познат из неких одличних СФ филмова…) и Данијел Крејг (познат из неколико филмова о Џејмс Бонду). Али постоје и добри ванземаљци, који су послали једну своју представницу која сасвим људски изгледа (њу глуми Оливија Вајлд) да нам помогне да се одбранимо. Право је чудо, како је неко могао да сними толико без-везе филм, а још веће је чудо како се није све, од самог почетка филма, претворило у смејурију и пародију. На Википедији кажу да је филм чак постигао и неки успех, и извукао (озбиљне) уложене паре, па нешто и зарадио… невероватно.

(2)  Требало би у лето 2020. године, дакле, отприлике кроз годину дана, на Марс да оде још један ровер. У њему ће бити и један силиконски чип, у који ће бити, микро-микро ситно (помоћу врло узаног снопа електрона) урезано много имена, можда и на стотине хиљада имена. Довољно је да се јавите НАСА-и, ево где:

https://www.theverge.com/2019/5/25/18635547/nasa-mars-2020-rover-silicon-chip-name-frequent-flyer-miles

и да пошаљете и ваше име. И, ето, АБН је то урадио, и добио цертификат:



па, ето, бар на тај неки најскромнији начин ће АБН стићи на Марс.

Тај ровер требало би са слети у један кратер који се зове Језеро. На енглеском се то пише Jezero а чита се, како ко стигне;

наиме, или исправно, “језеро”,
или нетачно, “џезероу”.

А зашто баш та реч? Наводно има неких индикација да је у том кратеру некад можда стварно било језеро (сада не), а неко од астронома се сетио да у неколико словенских језика постоји реч “језеро” па су одлучили да баш тако назову тај кратер. Па – лепо, хвала им.

Објашњење о томе имате на:

https://en.wikipedia.org/wiki/Jezero_(crater)

Тамо се чак тврди да “неколико градова у Босни и Херцеговини имају име Језеро” (the crater was named for one of several towns named Jezero in Bosnia and Herzegovina. In several Slavic languages, including Czech, Bosnian, Croatian, Serbian and Slovene, the word jezero means ‘lake’)

Дакле ту имате прилику да ваше име буде (бесплатно!) однето у тај Марсов кратер који је назван по нашој речи “језеро”. Последњи дан за пријављивање је 30. септембар ове године.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
данас у „Политици“, у суботњем културном прилогу „Култура, уметност, наука“, па на стр. 6 тог прилога (рубрика „Уметност“), имате чланак, потписује Марија Ђорђевић (средње слово не знамо), о једној изложби која је почела у Лондону, у Музеју дизајна (наведено је да је директор тог музеја, и уједно један од аутора изложбе, Дејан Суђић, пореклом из Југославије али рођен у Енглеској); то је изложба поводом двадесет година од смрти филмског режисера Стенли Кјубрика (1928-1999), великим делом је то о његовим СФ филмовима – Доктор Стрејнџлав, Одисеја 2001, Паклена поморанџа, а помиње се и хорор-фантази филм (дакле, врста фантастике) Исијавање.

то би били:

Dr. Strangelove: or, How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb (1964),

2001: A Space Odyssey (1968),

A Clockwork Orange (1971),

The Shining (1980)

дакле та веома респектабилна изложба о уметности је, знатним својим компонентама, о СФ.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Заборависмо, данас у „Данасу“ (који ће се продавати на киосцима и сутра) па у уметнутом прилогу, па на стр. XI, имате чланак са футурском и СФ темом, наслов „Стиже ли дигитална диктатура?“, потписује Ласло Вегел, он размишља шта ће бити ако наука омогући да сви грађани носе „наруквице“ које би биле некако повезане са мозгом, и способне да пријављују државним властима (и политичарима...) шта који грађанин мисли, и каква су му осећања, о политичким и другим темама.

Баш наруквице, за ово, нису много вероватне, али ако би се нешто прикључило на мозак, да нас тако проваљује и контролише, заиста би могла да настане ужасна, вечна диктатура. Оправдан је и реалан је страх да смо ми, можда, једна од последњих генерација са слободом ума, и да ће (напретком науке) та слобода можда једног дана бити апсолутно угашена, заувек.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени   ,
у данашњем (понедељак, 10. јуни 2019) “Блицу”, на стр. 22, Ивков у рубрици “Фантастикологија” даје приказ најновије, шесте књиге (са портретом Едгар Алан Поа) у серији “Књижевна фантастика” (можете је схватити и као часопис, или, алманах). Али Ивков предузима уједно и да опширно критикује неке институције које су годинама занемаривале СФ; али, и да похвали што се сад допустило да Франкенштајн буде понуђен у школској лектири; па је приказ испао доста запетљан и неповезан.

Књижевна фантастика 6 је за нас важна јер има једну (само једну) СФ причу (Адријан Сарајлија, “Небо над Фигисом”), чак прилично добру, која би, да није неколико вулгаризама (савршено непотребних) на два-три места, лако могла бити кандидат да једног дана уђе негде у неку школску лектиру.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени      ,

прво, извињење и исправка, прогешили смо, алманах Књижевна фантастика 6 ипак има две СФ приче. Та друга је на стр. 36-39 (дакле врло је кратка): Паскал Малос, “Правац у маглу”, превела Ивана Павићевић (али, није назначено са ког језика, али се каже да је Малос “белгијско-пољског порекла”), ова прича је о суровости капиталистичке бирократије у будућности, отприлике је у стилу јапанског писца Шиничи Хошија. Јесте СФ.

(2)   “Политикин забавник” бр. 3514, петак 14.06.2019, нема СФ причу, али има причу: Бранко Ћопић, “Чудесна справа“, хумор о нашем старом сељаку (можда отприлике са почетка 20. века), који мисли да је џепни сат (који куцка) живо биће. Књижевно предиван завршетак: унук је навио сат, сат куцка, све је дакле у реду, отишли су у млин, и: „До дуго у ноћ сједили смо на млинском прагу и гледали у пун мјесец, нас двојица, велика и мала бена, а около су регатале жабе па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с Мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака“.

стр. 4-5, да ли је било многоженства (бигамије и полигамије) у српском народу под аустријском и под турском влашћу, пре Првог српског устанка.

стр. 6-7, наводно је постојала, и радила од 1881. до 1902. године – само 21 годину?? – путничка прекоокеанска велика лађа “Сервија” (Србија). Потписује Коста Ђ. Кнежевић.

стр. 8-11, космологија, да ли се уместо Великог праска, догодило можда ипак нешто сасвим друго. Потписује Срђан Николић.

стр. 12-13, чланак о хорор филмовима: наслов “Срећни кад су несрећни”, поднаслов “Шта љубитеље хорора тера да се враћају у биоскопске сале како би се изнова застрашивали?”, потписује С. Лазић.

стр. 14-15, где на свету је пловидба опасна због гусара, и данас

стр. 18-20, потписује НБ, како у време распадања СССР, наводно у једном тренутку није било пара да се двојица руских космонаута врате из свемирске станице “Мир”.

стр. 21, десет теорија завере. Једна од њих је о не-спуштању на Месец.

стр. 46-48, српска хорор-фантази уметничка слика, са костуром који напада сликаре, ваљда старија од сто година, аутор Никола Милојевић.

стр. 49, потписује НБ (можда Немања Баћковић), једна уметничка слика Френк Фразете (“Египатска краљица”), продато за 5,4 милиона долара. Поента: он је сликар фантазије и СФ, а ипак дело је постигло тако велику цену.

(3)   Била је прекјуче у ЛК пуна сала, четрдесетак присутних, о роману Борислава Пекића Беснило. Водитељ (одличан у том послу) био је Бојан Бутковић. Нико није био издвојен да буде говорник о теми, него је учествовао свако ко је хтео, а хтели су многи; били смо као круг, кружок, више од десеторо је учествовало у дискусији, међу њима и др Тијана Тропин, и Милош Г. Петрик. Расправљало се да ли је то СФ, или је један лик, онај можда-полудели Габриел, приказан као натприродно биће, што би цео роман пренело у жанр фантазије, не СФ. Милош Цветковић је рекао да је Беснило “претежно хорор роман, у обланди романа катастрофе”. АБН је прочитао из Мићине књиге пасус на стр. 115, о Пекићу, и указао да ту Мића заправо можда чак и избацује Пекића из СФ жанра, јер каже да Пекићева дела само “имају елементе” СФ, и још понечега другог, а не каже децидно да јесу СФ.

Главни труд АБН-а био је да оживи и настави једну дискусију која је о Пекићу била пре 34 године, и то, у НУБС-у, на дан 20. јуна 1985. А заправо је АБН био, сад, у сали, једини преживели и присутни учесник те дискусије; додуше, присутан сад у Дому омладине је био (и седео на свом уобичајеном месту) и Мајк Драсков, припадник оне генерације, али нисмо сигурни да ли је Драсков био оног давног дана у НУБС-у; само педесетак метара даље седео је у својој књижари још један учесник те дискусије у НУБС-у, Бобан Кнежевић, али није дошао сада у ову салу у Дому омладине…
АБН је донео неке старе “Емиторе” па је прочитао пасус из “Емитора 27”…  о чему?

Да се подсетимо.

Емитор 27, уредник је био Гаталица Александар Саша, датум: јули 1985, тираж 50 примерака,

на стр. 2, Гаталица Александар Саша, реч уредника. На поновљеној Годишњој скупштини изабрано је седмочлано председништво ЛК, и то: председник Радмило, секретар Шкрба, благајник дипломирани економиста Бранислав Трајковић, уредник “Емитора” Гаталица, чланови још и Владимир Костић из Панчева, проф. Ксенија Јовановић и А. Б. Недељковић, а у Програмском савету су Ксенија, Бобан, Гаталица и А. Б. Недељковић

… а на стр. 4, Нешковић Зоран Шкрба, “Без наслова, или, Зоран Нешковић се враћа на странице 'Емитора'“, критикује А. Б. Недељковића што је на састанку 20. јуна 1985, где су учествовали познати критичари Божа Копривица, Михаило Пантић, и др Светлана Слапшак и опширно хвалили роман Борислава Пекића 1999, иступао сасвим дисонантно, упуштао се у полемику са њима, и тврдио да тај роман не ваља као СФ, да то није добра СФ књижевност. – То је онај састанак на коме је Бобан Кнежевић резигнирано изјавио да је “Аца најусамљенији што уопште може бити, јер буквално нико други на овој планети нема такво мишљење о овом Пекићевом роману”.

Међутим, није остало на томе, него је девет година касније, у јубиларном “Емитору 150”, на стр. 8-10, Љуба Дамњановић изнео своје мишљење. Али прво је препричао шта је Пекић рекао у једном интервјуу, о тим битним питањима свог стваралаштва; АБН је то прочитао, тако да смо сви чули ето и Пекићеве речи, зазвониле су веома јасно. Тек тада је Љуба, у следећем свом пасусу, критиковао Пекића. АБН је гласно прочитао присутнима и то. Ево тих Љубиних пасуса, можете их прочитати сами:



АБН је, пред крај трибине прекјуче, покушао и да изведе свој закључак, онај тачно исти који је понудио и пре 34 године, а то је, да је Пекић свакако велики писац, и да су његова три СФ романа свакако за нас значајна дела (која чине својеврсну, у суштини, трилогију… мада то формално нису), али, дела претоварена културолошким, антрополошким и другим референцама, и интенцијама, и литерарним амбицијама; метафорама, алегоријама, итд; али да као СФ нису особито добри, нису стварно добра научна фантастика.

[Miodrag Milovanovic]

Čitati Pekića isključivo u SF modu po meni je blago rečeno pogrešno.
Pekić koristi motive različitih žanrova, ali se ne opredeljuje ni za jedan od njih, već stvara neku svoju poetiku, koja se ljudima može sviđati ili ne sviđati, biti im intelektualno bliža ili dalja.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Дакле Ви се, Мићо, слажете да та три Пекићева романа јесу романи фантастике,

али сматрате да су у некој сивој зони, граничној, између жанрова, па се не може поуздано рећи да ли су хорор, или фантазија, или су СФ; не може се поуздано одмерити шта преовлађује. Да ли је то Ваша оцена о жанровској припадности та три романа?

Онда га треба избацити из историје српске научне фантастике – јер, није СФ – али га узгред поменути у неком додатном поглављу које би се звало рецимо “Блиска и сродна дела”. Имаћу и ја једно такво поглавље, у мојој књизи: поменућу неколико српских књижевних дела која нису СФ, али имају јаке елементе (али, не преовлађујуће) СФ.

Не питам ја у ком моду га треба читати, него, шта јесте. Или јесте СФ, или није СФ.

(2)   Мићо, да ли сте Ви били присутни на оној дискусији у НУБС-у о Пекићевом роману, кад је говорила др Светлана Слапшак…

ако сте били на том састанку клуба, 20. јуна 1985,

ако сте били тада у НУБС-у, молим забележите сада своје утиске, можда се подсетите из Емитора 27, дајте своју верзију тих догађаја. Те контроверзе о Пекићу. Ваше сведочење било би веома драгоцено и било би историјски документ. А такође би било добро ако би се са својим успоменама о том састанку јавили (ако су били тамо) Радмило, Мајк Драсков, и још неки…

[Miodrag Milovanovic]

Aco, ja ne znam sta sam jutros doruckovao, a kamoli sta se desavalo na skupu pre 34 godine...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Мићо, то ме подсећа на случај који је, пре икс година, био, кад су питали једну глумицу по имену Мишел Форбс (Michelle Forbes),

која је (у младости) понела (у Звезданим стазама, огранак Следећа генерација, то је оно где је капетан Жан-Лук Пикар) улогу Ро Ларен (Ro Laren),

https://en.wikipedia.org/wiki/Ro_Laren

младе, храбре и способне, али бунтовне па понекад и непослушне официрке

која је једва пристала да се запосли у Звезданој флоти, али само под условом да јој се дозволи да уз униформу носи и своје минђуше! и, капетан Пикар је то одобрио! –

– која је на крају у једној политички осетљивој ситуацији поступила како је праведно, а не како јој је било наређено (помогла је неким бунтовницима, иако је тај чин правде и хуманости могао лако довести до међународног сукоба…),

па, дакле, кад су фанови, пре неколико година, дакле много година после снимања те серије, питали Мишел Форбс за мишљење, да ли је било реалистично и уверљиво да се тако важна међу-звездана политичка мисија повери једној доказано својеглавој официрки свемирске флоте, она је одговорила отприлике овако: „Знате шта, ја не знам шта сам доручковала јуче, а камоли шта је било у некој епизоди пре двадесет година!“

Иначе, само да се вратим на ранију тему, по мени Пекићева та три романа нису сива зона, нису дела само “блиска и сродна” нашем жанру, не, него су јасно СФ, у жанру су, јер у њима СФ елементи јако преовлађују.

[Miodrag Milovanovic]

Aco, prelistavao sam skoro neke stare omladinske novine (NON). Pronašao sam sliku i tekst o susretu novinara NON-a i Mladine, sa sve sobom kao golmanom tima NON-a - iz tu negde te iste 1985-6.
Ja ne da se ne sećam tog meča, već sve više mislim da je taj broj stigao iz neke paralelne dimenzije.
Nestalo iz sećanja, nepovratno, kao da ga nikada nije bilo...
Ja nemam pojma da li sam bio na tom skupu o Pekiću. Pre će biti da jesam nego da nisam, jer sam u to vreme bio gotovo na svemu što se dešavalo, prisutan skoro svakog ponedeljka uveče. Ali se ničega ne sećam. Kao da se nikada nije dogodilo...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Ми смо у НУБС-у неким годинама, или барем једне године, били четвртком, а не понедељком; имам ја то у записницима, које сам сачувао, али не бих сада претраживао (заиста ми није то најхитније) тачно којих година смо били четвртком.