Dakle. čovek bi pomislio da će “work from home” situacija da rezultuje sa više slobodnog vremena za čitanje, ali alas – ispade skoro pa obratno, jer sve što radim u ovom modu nekako traje dvostruko duže no inače.
Valjda otud se i trudim da iznađem nekakav saving grace, ili barem poneku iskupljujuću osobinu tom i takvom stanju stvari; što se žanrovskih knjiga tiče, recimo da pokušavam kvalitetom nadomestiti kvantitet. Istina, to mi je odavno već postao prioritet, u onom pragmatičnom “premnogo knjiga, premalo vremena” smislu, ali sad je to nekako poprimilo angažovanije dimenzije, da tako kažem: sad se zatičem kako više vremena provodim razmišljajući o knjigama nakon čitanja, i to pod krajnje specifičnim okolnostima. Više no ikad, sad upoređujem knjige.
Koliko je to fer – pa, ne znam. Do sada nisam imala običaj da to radim, bar ne u konkretnom smislu; svaka knjiga je delo za sebe, i koliko god da se dobro snalazi unutar svog užeg korpusa, uglavnom uspeva da bude unikatna, bez obzira na sve zajedničko što deli sa žanrovskim siblinzima. Ali u ovo lockdown vreme, sve me više kopka šta to knjigu čini dobro, ili ponekad čak i remek delom, bar u mojim očima i pod mojim standardom: da li se “to” može ikako premeriti, prepoznati, kvantifikovati i tagovati, čisto sistematizacije radi. Pa ispada da može, bar pod uslovom kad govorimo u suštinski sličnim knjigama, koje dele dovolno zajedničkog profila da ih se može smatrati blizancima, da tako kažem: koje dele generalno sličnu temu i pristup, sličnu strukturu po pitanju karakterizacije i zapleta, makar izvesne sličnosti po pitanju svetonazora i soc/kulturne percepcije, (da ne bude baš levičars vs desničara, jelte, ili liberal protiv konzervativca
), da imaju bar donekle blisku centralnu tačku ekstrapolacije futurističke strukture, da se bar donekle bave kritičkom vizurom koju žanr postavlja kao uslov (a ne samo artikulisanjem sentimenta i internih lomova kod protagonista), da bar donekle dele kontakt sa kumulativnom istorijom ljudi, a ne fentezi-driven model herojstva/žrtve i, generalno, suštinski proizvoljan futurizam koji u današnje vreme olako prolazi kao SF.
Dakle, bilo je podosta zahteva, i vrlo malo romana koji su ih mogli ispuniti, pa se tako show-down lako sveo na dva naslova: prvi po prepuruci cenjenog Miće i ništa manje nego Margaret Atwood, dobitnik Baileys Women’s Prize iz 2017 –
The Power, Naomi Alderman.
Drugi roman je debi roman autorice Ling Ma, pod nazivom
Severance, isto tako relativno zapažen u žanru (2018 Kirkus Prize for Fiction), i definitivno bez ikakvih zanatskih ili stilskih manjkavosti koje bi ga hendikepovale u onom debi-diletant smislu. Naprotiv,
Severance uspeva da za najmanje ceo nos prešiša The Power, koji je, recimo to odmah, napisan korektno ali daleeeeko ispod ranga fine proze kakvu se moglo naći kod Fabera, recimo, ili kod Atvudove.
To je to, izjednačeno koliko se to može biti u startu.
Oba romana se bave post-apokaliptičnom vizijom pandemije – a to lako rezonira sa čitaocem u ova teška vremena:
The Power nudi pogodbeni svet u kom ženska populacija nenadano dobija telesni novi organ – malu ‘žlezdu’ u predelu ključne kosti – koja proizvodi nešto nalik kontrolisanom električnom šoku kakvog proizvode električne jegulje, recimo. To je latentna sposobnost kojom treba ovladati kroz praksu, baš kao i hodanjem ili govorom: malo po malo, žene u tome uspevaju, i, naravno, to postaje preduslov za konfrontaciju sa ostatkom čoveanstva koje tu sposobnost ne poseduje: naravno, reč je o muškom delu populacije. Tema je intrigantna i smela, a pristup je racionalan, odmeren i, kroz većinu romana, generalno se trudi da izbegne ‘wishful thinking’ formu adolescentnog eskapizma, u kakvoj slične žanrovske premise neretko završe (pogotovo kad ih pišu muškarci, jelte).
Severance nudi pandemiju fungalnog porekla koja startuje – ha!
– upravo u Kini, a onda se strahovitom brzinom proširi na ostatak sveta. Reč je o infekciji koja se tako rapidno i nelinearno širi da većina zemalja naprosto nema dovoljno vremena da ustanovi sve precizne načine rasprostiranja, a za posledicu ima veoma ingeniozan i dobro argumentovan sindrom; oboleli kroz groznicu upadnu u delikatno mentalno stanje koje na prvi pogled izgleda normalno, ali koje se u suštini svodi na repetitivne manuelne zadatke sa kojima je pacijent bio najviše upoznat. Zaraženi na kraju umiru ne od same infekcije, nego naprosto zato što ne stignu da jedu i piju dok obsesivno obavljaju svoje mundane radnje.
Oba romana tako evoluiraju svoju apokalipsu više u soc/kulturni nego medicinski domen, i to im dozvoljava da se bave njenim posledicama, a ne uzrocima. Tako da, nema mnogo smaranja o poreklu bolesti, nema terena za kojekakva neznanja i info-dumpove, naracija je koherentna i ubedljiva, i ima za rezultat pravo čitalačko uživanje.
So far so good, maltene situacija za foto-finiš. Pa otkud onda taj osećaj nakon čitanja da je jedan roman ostavio daleko bolji utisak, da je njegova superiornost vidljiva iz aviona, da poseduje to famozno “nešto” čega je drugi roman skoro pa lišen? Kako to,
zašto to, jel to falinka nekakvog sviđitisa? A ako i jeste, šta to roman poseduje pa da taj sviđitis aktivira?
Neki od razloga zašto je
Severance tako ubedljivo bolji roman su prepoznatljivo stilski; Ling Ma nudi prozu koja je uzdržana i nenametljiva, ali paradoksalno ima daleko više impakta negoli glasne i bombastične scene koje nudi Naomi Alderman.
The Power nudi vrlo grafičke scene nasilja i one svakako proizvode željeni učinak kod čitaoca, dok
Severance gotovo da i ne nudi takve direktne depikcije, pa opet, proizvodi potmulu i sveprisutnu užasnutost koja traje tokom celog čitanja. Već kroz tu konkretnu prizmu,
Severance lako uspeva da svog konkurenta učini ako ne otvoreno pornografskim, a ono bar sasvim eksploatacijskim komadom proze.
Unutar same karakterizacije,
Severance također preferiše uzdržanost; njeni protagonisti su naizgled obični i svakodnevni u ponašanju, dok se
The Power trudi da gotovo svaki svoj lik do te mere predimenzionira da se impakt uvelike gubi u tom larger-than-life konglomeratu, gde velik broj likova naprasno postaju spodobe bez dovoljno očiglednog stimulus i opravdanja. Ling Ma svoje protagoniste oblikuje strpljivo i pedantno, sa velikom dozom razumevanja, iz pasusa u pasus, i ta postepenost razvojnog puta se nikada ne gubi, što veoma impresionira u tako relativno kratkom romanu.
Ima toga još ali ne mogu sad da se setim…
