A sam roman je sve samo ne "minor work light-heartedly with Matter Transmission, Matter Penetration and Matter Duplication".
A jeste, uvek mi zubi trnu kad neko tako blatantno omaši delo koje komentariše. A Klute ima dosta takvih lapsusa, pa me se danas doima kao limitiran komentator SF supstance...
Što se mene tiče, kad bi se pravila lista od 50 romana koji su apsolutni
preduslov za poznavanje i ispravno prepoznavanje SFa, ovaj roman bi tu bio pri vrhu liste. (a bilo bi i podosta Diša na toj listi, da se razumemo…) Smatram da ovaj roman nudi temu Drugosti na način koji je praktično nemoguć u bilo kom drugom žanru, a što je najbolje od svega, i u samom SFu je relativno slabo eksploatisan, pa otud i nije generički dumbed down i simplificiran sekundarnim upotrebama, kao što je kloniranje, na primer. A glavni benefit koji obezbeđuje superiornost ovom motivu ‘kopiranja’ je upravo izbegavanje tog smaračkog “roditeljskog aspekta”, toliko dragog drugorazrednim teoretičarima koji preko njega temeljito banalizuju kopiranu Drugost. Mada, ruku na srce, korpus već decenijama favorizuje kloniranje, recimo, koje ima izrazit aspekt roditeljstva u pristupu, jer žanr forsira dela u kojima originali ili sami prave sopstvene klonove, ili u velikoj meri učestvuju u njihovom ‘programiranju’, tako da je tendencija kod teoretičara ipak donekle shvatljiva. Ali ne smatram da je to čini opravdanom, daleko bilo.
I tu se vidi koliko je ovaj roman zapravo dragocen iz žanrovske perspektive; ovde tog roditeljskog aspekta nema, jer niti su protagonisti svesno i voljno stvorili svoje kopije*, niti te kopije dele univerz / dimenziju u kojoj protagonisti žive, tako da nema niti direktne komunikacije, a kamoli direktnog kontakta. A to je velik iskorak u odnosu na standardne žanrovske postavke u kojima originali već u samom činu stvaranja svojih kopija (klonovi ili android, svejedno) potenciraju saučesništvo i suživot, a to dalje potencira nekakvu roditeljsku/autorsku obavezu, a ona pak dalje uslovljava ceo binarni original-kopija odnos i tako dalje. To je toliko iscrpljeno i izakano da je tu strašno teško iznaći nov pristup, iako Egan donekle uspeva u svojim naporima.
Echo nudi pristup koji je fenomenalno versatilan, u njemu ima mesta za bilo kakvu postavku u odnosu original/kopija, i svaka od njih je dovoljno sveža i ima merita za moralne analize kakve se slabo nalaze u binarnim dobro/zlo varijacijama; kako da kopije prihvatiš kao samostalne entitete kad znaš da postoje/opstaju samo u okviru provizija koje im ti obezbeđuješ? I kako da se postaviš prema sekundarnim i tercijalnim kopijama koje tvoje kopije proizvode; da li si posredno odgovoran i za njih, pogotovo onih koji umru usled nedostatka vazduha? Diš sve to dodiruje (i u povećoj meri kontemplira) bez te banalne “roditeljska obaveza” vizure, što je straobalan poduhvat za tako kratak roman, pa se nije za čuditi što ogromnom broju čitalaca to promakne, prosto zato jer nije saopšteno na generički način na koji su toliko navikli. Ali fakt ostaje da ovakva postavka ne bi mogla da funkcioniše ni u jednom worldbuildingu sem onom koji se bazira na normama SFa, i samim time je prepoznatljiva kao jedan od primarnih uslova za prepoznavanje SF identiteta.
dakle, da: straobalan roman i obavezno štivo za istinsko razumevanje SFa.
*Odnosno, nisu u početku. Kanije jesu, ali to je bilo stvaranje sa svrhom, a aspekt te svrhe upravo i jeste suština analize etičkih i moralnih problema koje tematska postavka proizvodi
