[Anomander Rejk]

Posle dosta vremena, pročitao sam jednu čisto sf knjigu 
Illuminae fajlovi 01

Pravi svemirski sf, imamo rat svemirskih megakorporacija, zarazu smrtonosnim virusom, poludelu veštačku inteligenciju i super nadarenu sedamnaestogodišnjakinju, koja je u stanju da hakuje i namagarči najsavremenije sisteme. Priča je ispričana na krajnje neobičan način-prikazom e majl prepiske, fajlova, izveštaja , uz kombinaciju crteža koja  prati tekst, tako da imate utisak kao da istovremeno gledate film. Opis međusobnog nuklearnog sukoba između brodova Aleksandar i Linkoln, i razaranja Linkolna, prate slike koje vam u potpunosti dočaravaju nuklearne eksplozije u crnoj svemirskoj praznini. Detalj dva-kad nadležni oficir odluči da zaražene izbaci iz hangara u prazninu, nakon tekstualnog opisa, na idućoj stranici imamo ispisana njihova imena i prezimena, kao male sličice koje lebde prazninom svemira. To je jedino što je ostalo od njih-lično ime. Ovakvih detalja ima puno. Veliki plus su i britki i zabavni i duhoviti dijalozi, posebno oni između Kejdi i Ezre, i Kejdi i VIKTORA-Veštačke inteligencije. Na kraju, kroz celu knjigu se provlači i dirljiva ljubavna priča Kejdi i Ezre, mnogo požrtvovanosti, odanosti i hrabrosti, herojskog u fantastici, možda to  zvuči banalno i istrošeno, ali u ovoj knjizi to nije bio slučaj. Što se tiče karakterizacije likova, možda zbog specifične priče, i specifičnog načina na koji je ova knjiga napisana, nisu , većina bar, nešto preterano razvijeni,  osim lika Kejdi koji će vam  svakako  ostati u sećanju.

Naravno, ovo je svojevrsna young adult svemirska opereta, i nije nikakva književnost dubokih/visokih misli, niti donosi nešto novo i revolucionarno, niti će se pamtiti za 50 godina, ali meni je bila vrlo zabavna za čitanje, i rado ću pročitati i nastavke.

[Lidija]

Da, da, da... he's done it again! 


Masivan roman, kristalno jasna ekstrapolacija zatečenog stanja, prelepo nijansiran futurizam koji KSRa čvrsto stavlja na jednu od vodećih žanrovskih pozicija što kontempliraju kud to mi idemo.

Naravno, ima angažmana samo tako, i to u onoj najimpresivnijoj formi poštenog misaonog eksperimenta i još poštenije društvenjačke analize.

Da, imamo posledicu klimatske promene i došla je u dva naleta: prvi sredinom ovog veka, kad je led Antartika izgubio uporište i 'stresao' spoljne delove, što je smesta podiglo razinu okeana skoro 8 metara, dok je drugi nalet odradio ostatak, dižući nivo mora za celih 15m. Njujork je tako postao „Nova Venecija“, sa soliterima pretvorenim u gradove-države, u nekoj vrlo praktičnoj vrsti komunalnog uređenja. A pošto je KSR jedan od retkih pisaca koji je u tom sistemu i sam živeo, otud je i konstrukcija predivno nijansirana.

Ali koliko god da je impresivno, sve to je zapravo sporedno: KSR nudi pogodben svet u kom su se najzad stekli uslovi da zbacimo jaram finansijskog divljanja, pa se otud roman i fukusira na taj aspekt taman koliko i na sve ostalo.

Također, a ujedno i najbolje od svega - sad je prilično očigledno da KSR popunjava elipsu sa romanom 2312, pa se otud može očekivati najmanje još jedan roman u razradi tog finalnog veka... šta reći sem predivno i prekrasno, ova godina obećava zaista vanserijski urod, jer tu je već Mekdonaldova Luna Wolf Moon i maestralni Eganovi Dihronauti. 

[Lidija]

Posle dosta vremena, pročitao sam jednu čisto sf knjigu 
Illuminae fajlovi 01

Pravi svemirski sf, imamo rat svemirskih megakorporacija, zarazu smrtonosnim virusom, poludelu veštačku inteligenciju i super nadarenu sedamnaestogodišnjakinju, koja je u stanju da hakuje i namagarči najsavremenije sisteme. Priča je ispričana na krajnje neobičan način-prikazom e majl prepiske, fajlova, izveštaja , uz kombinaciju crteža koja  prati tekst, tako da imate utisak kao da istovremeno gledate film. Opis međusobnog nuklearnog sukoba između brodova Aleksandar i Linkoln, i razaranja Linkolna, prate slike koje vam u potpunosti dočaravaju nuklearne eksplozije u crnoj svemirskoj praznini. Detalj dva-kad nadležni oficir odluči da zaražene izbaci iz hangara u prazninu, nakon tekstualnog opisa, na idućoj stranici imamo ispisana njihova imena i prezimena, kao male sličice koje lebde prazninom svemira. To je jedino što je ostalo od njih-lično ime. Ovakvih detalja ima puno. Veliki plus su i britki i zabavni i duhoviti dijalozi, posebno oni između Kejdi i Ezre, i Kejdi i VIKTORA-Veštačke inteligencije. Na kraju, kroz celu knjigu se provlači i dirljiva ljubavna priča Kejdi i Ezre, mnogo požrtvovanosti, odanosti i hrabrosti, herojskog u fantastici, možda to  zvuči banalno i istrošeno, ali u ovoj knjizi to nije bio slučaj. Što se tiče karakterizacije likova, možda zbog specifične priče, i specifičnog načina na koji je ova knjiga napisana, nisu , većina bar, nešto preterano razvijeni,  osim lika Kejdi koji će vam  svakako  ostati u sećanju.

Naravno, ovo je svojevrsna young adult svemirska opereta, i nije nikakva književnost dubokih/visokih misli, niti donosi nešto novo i revolucionarno, niti će se pamtiti za 50 godina, ali meni je bila vrlo zabavna za čitanje, i rado ću pročitati i nastavke.

drugi deo je odneo australijsku Aurealis nagradu, tako da nisi usamljen u hvalospevima...

[Lidija]

Elem, dakle, ako je ikad i bilo ikakvih sumnji povodom populističkih sklonosti i naklonosti Ijana Mekdonalda, sada ih više ne bi trebalo biti, ali nimalo!  Što nije samo po sebi ikakva kritika, daleko bilo: ali korisno je imati to na umu, makar da se usklade čitalačka očekivanja.

Sve i uz leeway koji rado dajemo i središnjim knjigama trilogija, i autorima kojima proza koju volim plaća stan, struju i hranu - Mekdonaldova populistička stremljenja su strašan reper da ga se vidi kao žanrovca dobro kotiranog pri komercijalnom apeksu žanra, i to je otprilike to. E sad, koliko je fer lemati ga zbog toga, to stvarno ne znam, ali brate! da li su ambicije po pitanju smisla i komercijale zaista toliko isključive? Izgleda da jesu, makar koliko i one famozne granice zabavnog i sadržajnog.

Otud, Mekdonald jeste veoma zabavan u Luni2. I intrigantan, i visoko imaginativan, i nedvosmisleno zarazan da obezbedi motivaciju za čitanje idućeg nastavka, ali! strašno je manipulativan, i to se treba priznati. A to je svakako lakše uočljivo na trilogiji nego na stand alone romanima, ionako.

Paralele sa Kumom su vidljivije no ikad - Lukas Korta odlazi na Zemlju, tamo viluje-i-diluje feniksizaciju svog porodičnog zmaja, plus pribavlja svežu krv u vidu zdrave kapo-režim strukture, i - toliko o narativnom pravcu ovog konkretno pit-stopa.

Ali ajde, populista kakav već jeste, Mekdonald je fino tuniran na savremene konzervativne tendencije, tako da je ilustrativan i bez svesne namere. Samo što slutim da je ta konzervativna percepcija kod njega više rezultat kalkulisanog podilaženja trendu, negoli iskrene kontemplacije kao kod Gibsonovog Periferala, recimo: kod Mekdonalda je čak i bilo kakav privid angažmana striktno komercijalizovan, baš kao i obrisi sporednih mu likova: u celom svom žanrovskom životu ne pamtim toliko obrijanih i nauljenih penisa detaljno opisanih uglavnom u svrhe karakterizacije.

Ali ajde, videćemo kud će idući naslov da nas odvede. Ovako i ovoliko vešte pisce stvarno nema smisla iole potcenjivati. 

 

[Lidija]

I eto, došao red i na Eriksona. 

Bizaran ali stvarno apsolutno prelep nadrealizam, sumanut bez zadrške, ali opet neobično uverljiv i ubedljiv i strašno prepoznatljiv, krcat simbolima i značenjima, duhovit i mudar i dirljiv i gorak ujedno… sve u svemu, pravi orkan doživljaja.

Najpre su tu Twin Towers misteriozno osvanuli u ravnici Dakote, 20 godina nakon svog pada; Aaron, prvi očevidac njihovog postojanja, još je pod utiskom trivijalne svađe sa suprugom, dok pilji u otelotvorene betonske gigante posađene na pesak Dakote sa sve zajedno temeljima. Na njegovom malom kamionu je nalepnica ‘SAVE AMERICA FROM ITSELF’, a pošto i ostali retki putnici hajveja 44 vide isto što i on, fenomen postaje čvrsta stvarnost.

Iz Towersa se čuje muzika, ali, nakon nekog vremena očevici shvataju da svako od njih čuje drugačije pesme. Što je, samo po sebi, maltene manja misterija od činjenice da u Aaronovom svetu muzike više nema; sa radija se čuju samo vesti koje nikog ne usrećuju.

Zema i Parker su brat i sestra, iako je on beli kalifornijac a ona crno etiopijsko siroče; zvučnici njihovog hibrida kamrija trešte muzikom, jer Zema je radio. Pesme koje slušaju su pesme sa naj-liste njihovog pokojnog oca, i zapravo su istorija ne samo Amerike, nego i celog sveta. I kad na radiju čuju da su Towers osvanuli u Dakoti, Zema želi da ih vidi, i Parker pristaje. Ali do Dakote je daleko, a Amerika kroz koju prolaze je podeljena na Union i Disunion, gde belac i crnkinja u istom automobilu imaju zaista vrlo malo šanse da putovanje završe u zdravlju i sreći. Brat i sestra otud traže Shadowbahn, tajni, mistični autoput koji je nekad navodno sekao kroz samo srce zemlje, nekažnjeno spajajući njen sever i jug, istok i zapad. 

A na 93ćem spratu južnog blizanca se budi Jesse Garon Presley, mrtvorođeni Elvisov blizanac bez dara za muziku, i zamišlja svet u kom je njegov brat preživeo...

Shadowbahn je pravi tornado cajtgajsta, sa sve otkrivanjem jednog paralelnog sveta u kom nije bilo ni Elvisa ni Bitlsa, u kom JFK nikad nije bio predsednik, i u kom nema muzike.

[zakk]

Samo da ovekovečim trenutak:
 [ You are not allowed to view attachments ]

[angel011]

I treba da se ovekoveči! 

Shadowbahn dodat na spisak za čitanje.

[Berserker]

Sticajem okolnosti nisam uzeo nijednu knjigu u ruku punih 5 meseci. Prvi put ove godine sam seo da čitam pre par nedelja, češljajući paket knjiga koje mi je brat odvojio kao svoje omiljene. To znači da sam se hvatao za knjige po preporuci a ne po svom izboru. Zato sam ovih dana čitao uglavnom Fantasy koji mi već dosta dugo nije primarno interesovanje.

Osrednje sam se zabavio čitajući Džima Bučera (Jim Butcher) i početnu knjigu serijala o Hariju Drezdenu ''Olujni front'' (Storm Front - očekivao sam mnogo više); bacio iz ruke ''Potragu za  Elajzabel Krej''  K. Vudinga (Chris Wooding) posle par pročitanih strana (početnički stil me odbio); i prijatno se iznenadio čitajući ''Sabrijel'', početnu knjigu serijala ''Old kingdoms'' Garta Niksa (Garth Nix) - iako se radi o YA Fantasy u pitanju je dobro ispričana priča koja me je lako odvukla do polovine knjige ne upadajući (bar zasad) u stilske i kompozicione klišee koji krase ovaj, meni mrzak podžanr.

Knjiga zbog koje se ustvari javljam je ''The girl with all the gifts'', kod nas trapavo prevedena kao ''Pandora'' u izdanju Alnarija, autora M.R.Keri (M.R.Carey). Ova knjiga je najprijatnije iznenadjenje sa gomile koju mi je prosledio bata. Iz trejlera za film i raznoraznih pisanija bio sam već dobrim delom upućen u radnju knjige  koja je, ukratko rečeno manje-više standardna varijacija na temu zombija. Ali kako je ovo vešto ispričana varijacija! Ponet dobrim utiscima, setio sam sam se da sam Kerija  već čitao u izdanju IPSa, i njegovo delo ''The devil you know'', početna knjiga serijala o Feliksu Kastoru je ostavila dobar, mada ne i fenomenalan utisak (doduše, Feliks Kastor mi definitivno ostavlja bolji utisak od Harija Drezdena). Keri piše scenarije za stripove, od Hellblazera preko Sandmana do raznoraznih DC comics izdanja u koja sam već slabije upućen. Ovo angažovanje ostavlja vidljiv trag i u njegovim romanima, pa i u ''The girl with all the gifts''. Stripski pristup naraciji se vidi u kratkim ali upečatljivim dijalozima pročišćenim od viška teksta i digresija, dobro izvedenim akcionim sekvencama,  i praktičnim ali živim opisima pogodnim za ekranizaciju.

Sve je to lepo, zaključio sam da čovek ima stila i da poseduje zanatsko umeće, ali na kraju krajeva ovo je jedna od milion knjiga u sub-žanru preopterećenom klišeima, ponavljanjima i prilično neuspešnim pokušajima revitalizacije osim na nivou parodije. Kako je ''The girl with all the gifts'' uspela da se nametne tamo gde su poklekli mnogi drugi? Ovako iz glave mogu da spomenem par kolosalnih promašaja: loš i sa svakim narednim filmom sve gori Resident evil, zatim nesrećni World War Z koji sam prilično naivno kupio na prvu preporuku i dobrano se razočarao nepismenošću i nemaštovitošću tog nedela. Kako je onda ''The girl with all the gifts'' uspela tamo gde drugi nisu? Prosto i jednostavno: pisac zna šta radi, drži se klišea gde mora, ubacuje nove elemente samo ako su dovoljno plauzibilni i što je najbitnije, skoncentrisan je na to da ispriča svoju priču radije nego da nabacuje gomilu besmislenih blood&gore prizora kojima će popuniti knjigu. Dakle, naglasak je na priči umesto na zombijima. Pismen čovek, želi da ispriča priču, smislio je uverljivo objašnjenje za ključne tačke romana, uverljive plot-twistove, pa šta ćete više poželeti? Da se razumemo, ''The girl with all the gifts'' nije remek delo niti će redefinisati zombi-podžanr ili pomeriti granice SFa, ali ona i nema te pretenzije. U pitanju je zanatski vrlo korektno napisana knjiga koja će vam zasigurno doneti više uživanja nego što se očekivali, uz par dobrih zaokreta i iznenadni kraj u maniru Margaret Atvud. U sebi nosi dašak nekih apokaliptičnih klasika kao što su Dan Trifida, Smrt Trave ili Put, i definitivno zaslužuje da bude pročitana.

[Ghoul]

Upravo pročitah knjigu od sorte koju ABN najviše mrzi, jer je teško svrstati je u tačnu pigeonhole fioku, barem od uobičajene ponude fantastike (F, H, SF) - ali zato postoji fioka u kojoj može prilično komotno da stoji, a to je tzv. 'magijski realizam'.
Kako god ovo svrstavali, ovo je odlična, luda, bizarna, otkačena knjiga prepuna ludila i nadrealnog pa mestimično i hororičnog, kao što bi se od tog autora i očekivalo:

Gde ptica peva najlepše – Alehandro Hodorovski

http://cultofghoul.blogspot.rs/2017/06/gde-ptica-peva-najlepse-alehandro.html

[Anomander Rejk]

Ponovo Ijan Mecodnald, ovaj put Reka bogova, i ovaj put sam konačno rešio da definitivno
batalim ovog autora-mi se jednostavno, ne možemo...
Nakon Bespuća i Brazila sa kojima sam se mučio, pa i one njegove zbirke koju je izdao Skrobonja ( zaboravih naziv ) uzeh Reku bogova, bila je baš jeftina, ali, ne ide pa ne ide-nisam ni pročitao do kraja.
Ne znam koji je meni osnovni problem sa njegovom prozom-možda taj što ne uspeva emotivno da me takne ni 1 %, što mi njegovi likovi ne izazivaju nikakvu emociju niti me zainteresuje njihova sudbina i kako će završiti, a ja sam emotivan čovek i volim knjige u kojima su emocije izražene i koje sadrže likove koji će me zanimati. On mi to ne isporučuje, ili barem ne isporučuje na način na koji bi do mene dopro.
Druga stvar je način pripovedanja, na momente toliko zbrkan i skačući sa jedne tačke gledišta na drugu, da mi se totalno gubi nit. I u lepoti rečenica imam dosta primedbi.

Naravno, nije čovek uzalud dobio BSFA nagradu, sigurno tu postoji kvalitet, niti ja uopštavam da moj sud ima neku veću i širu važnost, ovo je čisto subjektivno gledanje i molim da se tako i shvati. Da ne dužim-ne treba ništa raditi na silu, ako posle četvrte knjige ovaj autor mi i dalje nimalo ne leži, jasno je da neće ni posle pete, ni desete, te sam tako odlučio da ga batalim trajno.
Svakako mi je bolje da čitam knjige koje mi mnogo
više leže. Npr-Iluminae fajlovi.

[tomat]

ja sam se sa Bespućem jako mučio, bio bukvalno na granici da batalim, al ga nekako završih. sa kasnijim knjigama bilo lakše, a Reka Bogova mi je bilo najprijatnije (trenutno poslednje) čitanje Mekdonalda. sa Brazilom je takođe bilo muke, sa Nekrovilom manje, zbirku sam započeo i nisam je dovršio

[Ghoul]

a sad nešto sasvim drugačije!

andersenova horor bajka!
prava poslastica!

RUŽIN VILOVNJAK – Horor priča H. K. Andersona

http://cultofghoul.blogspot.com/2018/11/ruzin-vilovnjak-horor-prica-h-k.html

[Miodrag Milovanovic]

Tja, sramota me da kažem, ali Lidijin komentar na jednu drugu Dišovu knjigu me je potakao da prvi put pročitam roman Odjek oko njegovih kostiju Tomasa Diša. Očigledno da poverenje u autoritete nije dobro. Zoran Živković ga ne pominje u  enciklopediji. John Clute u Nichollosovoj enciklopediji kaže: Echo Round his Bones (December 1966-January 1967 New Worlds; 1967) is a minor work dealing light-heartedly with Matter Transmission, Matter Penetration and Matter Duplication.
Ma daj!
Pored toga, razlog za nepročitavanje ovog Dišovog ostvarenja verovatno je bio i strah od prevoda u Dnevnikovim izdanjima. Međutim, tragajući za nekim drugim knjigama, naleteh i na orginal, verovatno nabavljen negde na buvljaku... I tako, Echo Round His Bones dobi šansu...
Prvo, prevod Ivana Nejgebauera je veoma solidan. Vrlo brzo sam odustao od upoređivanja prevoda i originala i samo na par mesta se vratio na original kada mi se učinilo da Diš u tekstu citira nešto, ne bih li na lakši način našao izvor. Ne zaboravite da je prevod rađen 1989. godine, mnogo pre Interneta i mogućnosti da googlanjem za delić sekunde nađeš izvor.
A sam roman je sve samo ne "minor work light-heartedly with Matter Transmission, Matter Penetration and Matter Duplication". Dobro, nije to Camp Concentration, ali ne piše se Camp Concentration svaki dan.
Ali šta jeste. Pa, meni je ovo najbliže nekim postmodernim satirama u vreme pre postmodernizma. Jedan naš zaboravljeni pisac, Đorđe Jovanović, u romanu "Plati pa nosi" oslanja se na slične izvore. Evo šta Jovan Popović kaže za Jovanovićev stil u ovom romanu, a što mene neodoljivo podseća na Dišov spisateljski postupak:
"Đorđe Jovanović se iz daleka, ali svesno ugledao na velike satiričare iz herojskog doba građanstva, na Svifta, Voltera, Fildinga. Sa prividnom naivnošću on namerno oponaša Fildingov stil okolišnog pričanja, diskurzivnog umetanja piščevih shvatanja i sudova, direktnih karakterizacija i raznih ironičnih digresija."
A Echo Round His Bones je pun takvih digresija, aluzija, direktnih pozivanja...  Kitsova Oda slavuju je tu. I Sumrak bogova u raznim varijantama. I jungovske "senke".
Naravno, ima tu sa današnjeg stanovišta nepotrebnih objašnjavanja, ali ne zaboravimo da je ovaj roman serijalizovan 1966 . godine, pre antologije Dangerous Visions i "visokog" novog talasa...

[Lidija]

A sam roman je sve samo ne "minor work light-heartedly with Matter Transmission, Matter Penetration and Matter Duplication".

A jeste, uvek mi zubi trnu kad neko tako blatantno omaši delo koje komentariše. A Klute ima dosta takvih lapsusa, pa me se danas doima kao limitiran komentator SF supstance... 

Što se mene tiče, kad bi se pravila lista od 50 romana koji su apsolutni preduslov za poznavanje i ispravno prepoznavanje SFa, ovaj roman bi tu bio pri vrhu liste. (a bilo bi i podosta Diša na toj listi, da se razumemo…) Smatram da ovaj roman nudi temu Drugosti na način koji je praktično nemoguć u bilo kom drugom žanru, a što je najbolje od svega, i u samom SFu je relativno slabo eksploatisan, pa otud i nije generički dumbed down i simplificiran sekundarnim upotrebama, kao što je kloniranje, na primer. A glavni benefit koji obezbeđuje superiornost ovom motivu ‘kopiranja’ je upravo izbegavanje tog smaračkog “roditeljskog aspekta”, toliko dragog drugorazrednim teoretičarima koji preko njega temeljito banalizuju kopiranu Drugost. Mada, ruku na srce, korpus već decenijama favorizuje kloniranje, recimo, koje ima izrazit aspekt roditeljstva u pristupu, jer žanr forsira dela u kojima originali ili sami prave sopstvene klonove, ili u velikoj meri učestvuju u njihovom ‘programiranju’, tako da je tendencija kod teoretičara ipak donekle shvatljiva. Ali ne smatram da je to čini opravdanom, daleko bilo.

I tu se vidi koliko je ovaj roman zapravo dragocen iz žanrovske perspektive; ovde tog roditeljskog aspekta nema, jer niti su protagonisti svesno i voljno stvorili svoje kopije*, niti te kopije dele univerz / dimenziju u kojoj protagonisti žive, tako da nema niti direktne komunikacije, a kamoli direktnog kontakta. A to je velik iskorak u odnosu na standardne žanrovske postavke u kojima originali već u samom činu stvaranja svojih kopija (klonovi ili android, svejedno) potenciraju saučesništvo i suživot, a to dalje potencira nekakvu roditeljsku/autorsku obavezu, a ona pak dalje uslovljava ceo binarni original-kopija odnos i tako dalje. To je toliko iscrpljeno i izakano da je tu strašno teško iznaći nov pristup, iako Egan donekle uspeva u svojim naporima.

Echo nudi pristup koji je fenomenalno versatilan, u njemu ima mesta za bilo kakvu postavku u odnosu original/kopija, i svaka od njih je dovoljno sveža i ima merita za moralne analize kakve se slabo nalaze u binarnim dobro/zlo varijacijama; kako da kopije prihvatiš kao samostalne entitete kad znaš da postoje/opstaju samo u okviru provizija koje im ti obezbeđuješ? I kako da se postaviš prema sekundarnim i tercijalnim kopijama koje tvoje kopije proizvode; da li si posredno odgovoran i za njih, pogotovo onih koji umru usled nedostatka vazduha? Diš sve to dodiruje (i u povećoj  meri kontemplira) bez te banalne “roditeljska obaveza” vizure, što je straobalan poduhvat za tako kratak roman, pa se nije za čuditi što ogromnom broju čitalaca to promakne, prosto zato jer nije saopšteno na generički način na koji su toliko navikli. Ali fakt ostaje da ovakva postavka ne bi mogla da funkcioniše ni u jednom worldbuildingu sem onom koji se bazira na normama SFa, i samim time je prepoznatljiva kao jedan od primarnih uslova za prepoznavanje SF identiteta.

dakle, da: straobalan roman i obavezno štivo za istinsko razumevanje SFa.



*Odnosno, nisu u početku. Kanije jesu, ali to je bilo stvaranje sa svrhom, a aspekt te svrhe upravo i jeste suština analize etičkih i moralnih problema koje tematska postavka proizvodi

[Miodrag Milovanovic]

Pa, sledeći su Kučići, ako ustanovim da su čitljivi...