U sklopu akcije "popunjavanja žanrovskih rupa" (hihi), gde se osvrćem na neke propuštene prilike po pitanju malko starijih naslova, na red je došao i roman
Remnant Population, Elizabeth Moon, 1996.
E sad, ja iskreno poštujem Elizabeth Moon, a njen roman
Brzina mraka smatram istinski odličnim, i to od one vrste odličnosti za koju smatram da nikako nije slučajna, nego da je zaista rezultat piščeve zrelosti i svetonazora sa kojim se lako nalazim i često u potpunosti slažem. Otud je čitanje ovog romana veorvatno bilo silno uslovljeno izvesnim očekivanjima, koje sam tekst nije ama ni mrvičak ispunio...
I dobro sad, fer je da priznamo kako je reč o romanu koji je praktično žanrovski prvenac, pošto je Moon karijeru startovala sa trilogijom epske fantastike, i bila prilično zapažena u tom startu: za prvi deo trilogije,
Sheepfarmer's Daughter, dobila je Compton Crook nagradu, koju su dobili, između ostalih, i James Knapp za
State of Decay i Paolo Bacigalupi za
The Windup Girl. Tako da mi je i ta nagrada poslužila kao neka vrst podstreka za povisoka čitalačka očekivanja, jer
Remnant population je roman napisan skoro deceniju kasnije, što mi je nekako podrazumevalo i superiorniji proizvod, s obzirom da je Moon do tad imala dovoljno vremena za razna autorska usavršavanja.
E sad, očekivanja su mi i ispunjena, i nisu, to zdravo istovremeno: roman svakako ima naznake nekih specifičnih tema i još specifičnijih prisutpa tim temama koje Moon plasira u
Brzini mraka, ali u isto vreme, sama izvedba je negde duž linije najnižeg zlatnodopskog nazivnika po pitanju žanrovskih tropa. A to svakako nisam očekivala.
Remnant population nudi jednu našu svemirsku koloniju na izdisaju: korporacija koja je finansirala tu koloniju došla do zaključka kako je ista postala ekonomski neisplativa. Delimični razlog tome je i lokacija same kolonije, za koju se kasnije ustanovilo da je odabrala maltene najgori deo planete za svoj smeštaj, pa je u toj i takvoj situaciji korporacija došla do zaključka da je daleko isplativije iskoristiti te iskusne koloniste kao bazu za novi pokušaj na nekoj drugoj planeti. Kojih, reklo bi se, u ovom worldbuildingu ima praktično u izobilju, iako su sve te planete lišene bilo kakvog inteligentnog života.
I tako rečena korporacija svojim kolonistima daje svega 30 dana da spakuju najnužnije sitnice i budu spremni za transport na novo i neznano odredište. A Ofelia Falfurrias je sedamdesetogodišnjakinja koja je ceo svoj život provela u toj koloniji, i ideja o odlasku i ponovnom početku na nekoj drugoj planeti je nimalo ne privlači. Njen život je bio taman dovoljno težak i sumoran da joj i sama ideja o izdvajanju iz kolonije odjednom postaje sve privlačnija: Ofelija ima agresivno patrijahalnog sina sa kojim se nimalo ne razume, pragmatičnu snaju sa kojom se nimalo ne podnosi, i mali povrtnjak u koji je uložila svoje dragocene godine i snagu. Otud, Ofelija lukavo uspeva da izbegne sve transporte ljudstva u orbitu, i na kraju ostaje potpuno sama na planeti, i, prvi i jedini put u svom životu, slobodna od svih društvenih i porodičnih stega. Ergo i naslov, remnant population.
No, kako to već biva u životu, taj period povratka iskonskom raju se ispostavlja kao vrlo kratak: druga kolonistička korporacija uskoro okušava svoju sreću na istoj toj planeti, ovog puta koristeći dragocene informacije koje su upravo Ofelijini kolonisti stekli. I mada se to njihovo prvo prizemljavanje odvija dovoljno daleko od Ofelijinog habitata, ona preko satelitske veze prati sletanje i tragičnu sudbinu ekipe novih kolonista - naime, pobili su ih "domoroci" za koje Ofelija (i njeni kolonisti, naravno) nisu ni znali da postoje na planeti.
Evenutalno, ti "domoroci" nalaze i Ofelijin habitat, i kroz niz sitnih susreta ona se polako upoznaje sa njima, a eventualno i komunicira, to uglavnom zahvaljujući svom specifičnom pogledu na život i svet oko sebe.
Prelepa tema, i vrlo dobar pristup, nema tu zbora: žena u poznoj životnoj dobi, sa dovoljno iskustva da shvati u čemu je to tačno većina njenog života bila proćerdana, i da ta dragocena saznanja primeni u toj drugoj po redu, a ujedno i poslednjoj životnoj šansi. Ali sama izvedba je beznadežno slaba, zarobljena u najinfantilnijim sf tropima koji proizvode striktno najšablonskije karakterizacije i najpredvidivije zaplete, servirane u gotovo iscrpljujuće banalnoj simplifikaciji modela prvog kontakta... recimo, pomalo kao u filmu
Avatar.
I tako... sve u svemu, pomalo razočaravajuće iskustvo, iako i dalje cenim autora.
da sam na ovu knjigu naišla sa njenom originalnom naslovnicom, moje duboko ušančene predrasude bi me svakako naterale da je batalim i bez čitanja... i bile bi u pravu...
