[Lidija]

Adam Roberts je veoma provokativan autor. Elokventan i načitan, pronicljiv i nemilosrdan, Roberts je ona vrst pisca čije knjige podrazumevaju i dubok okršaj, a ne samo puko čitanje. Neretko je potrebno svega desetak strana Robertsove proze da vas uveri kako ste u tom okršaju inferiorni; kako su vam moći predviđanja i dedukcije daleko slabije nego što ste mislili da jesu; kako sa svakim pročitanim pasusom koračate u smeru kojeg ne samo da niste planirali, nego koji vam se možda čak i ne dopada. Svejedno, jednom kad prevalite taj sitni korak prvog pasusa, niste u stanju da odustanete od puta ni od hiljadu milja - puta trasiranog od strane veštog vodiča kojeg cenite, kojem se bezuslovno divite, i kojeg se pomalo plašite, upravo zbog toga. 


Robertsov SF se bavi apsurdom koji nema ništa sa fantastikom, naprotiv: Robertsov apsurd je savremene tehnološke prirode, i ako ste ikada razgovarali sa SIRI aplikacijom na svom telefonu, ili recimo sa Samsungovim LCD frižiderom, čija aplikacija vam daje dijetalne savete, prati rok trajanja na namirnicama i preko wi-fija naručuje sve ono što vam fali za doručak – znaćete veoma dobro o kakvom je apsurdu reč. Tu vrst apsurda koju nam donosi tehnologija mi spremno prihvatamo jer nam prija, jer nam olakšava život, jer nam štedi dragoceno vreme koje rađe trošimo da bi postali kompletnija, zadovoljnija, sretnija i generalno bolja ljudska bića. Što je, u principu, i sama svrha tehnologije: da nas unapredi na način na koji ipak nismo u stanju da unapredimo sami sebe.







Bête govori o jednom takvom tehnološkom apsurdu, također namenjenom da nas učini boljim ljudskim bićima: ARA, društvo za zaštitu životinja, došlo je na ideju da napravi aplikaciju koja bi omogućila ne samo pristup ljudskom rečniku, nego i pozamašnom kulturnom nasleđu kojim se ponosimo kao civilizovana, kulturna bića. Ideja vodilja je bila da nesrećne životinje koje zbog mesa i mleka uzgajamo u krajnje nehumanim okolnostima preko te aplikacije dobiju šansu da se makar verbalno brane od ljudskog brutalnog tretiranja, i, eventualno, odbrane od samog klanja. Aplikacija je tako smeštena u minijaturni samonavodeći čip koji bi, jednom kad ga životinja proguta, navigirao kroz probavni i krvni sistem i implantirao se u relevantnom moždanom delu životinje. Jednostavnost celog tog procesa omogućila je aktivistima da preko koncentrovane hrane ubace čipove u velik broj krava na farmama za meso i mleko. I tako se Graham Penhaligon već u prvom pasusu romana zatekao u situaciji da mu se krava koju je tog jutra odabrao za klanje učtivo obrati sa molbom "Daj me barem testiraj Turing testom". 


Graham je, naravno, reagovao onako kako bi reagovali mnogi od nas u sličnoj (začudnoj i apsurdnoj) prilici: Graham je iskreno verovao da nije krava ta koja ga moli za život, nego naprosto aplikacija u čipu. Aplikacija koju, uzgred budi rečeno, u Grahamovom bliskom futurizmu poseduje gotovo svaki komad kuhinjskog posuđa, tu uključujući i najobičniji poslužavnik koji redovito umilnim glasom upozorava svog korisnika "molim te, nemoj da me stavljaš ni u mikropećnicu ni u mašinu za sudove, samo me operi u toploj vodi". U takvom svetu, Graham je navikao da nežive stvari govorom saopštavaju veoma korisne i smislene izjave: otud Graham bez ikakve grižnje savesti na početku romana zakolje rečenu kravu, to usred njene filozofske lamentacije o egzistencijalnim dilemama ljudi i životinja jednako. 


Ali taj jeftini čip napravljen u indijskoj mas-produkciji po ceni od deset centi po komadu je ujedno imao i pristup wi-fiju, pa je otud celi svet imao šansu da zajedno sa Grahamom čuje lametaciju krave i vidi njen sumorni rastanak sa životom. Kao direktna posledica te interent komunikacije, Graham u danima posle tog incidenta biva prokažen od sviju, ponajviše sopstvenog sina, strastvenog aktiviste i vegetarijanca ujedno. Graham rapidno gubi farmu, novac i sve prijatelje, srozavši se na život pijanca i lutalice, i dalje ubeđen da nije ubio misleće biće, nego samo zaklao tovljeno živinče. 


I ta bizarna postavka, sav taj groteskni selfi jednog suštinski dobrostivog čoveka suočenog sa superiornom tehnologijom sadržan je već u prvom poglavlju romana. A ostatak maestralnog romana je... pa, ostatak je isto tako bizaran duel između vas i superiornog autora, koji vas kroz Grahamov život odvodi do nekih zaključaka koje sami možda nikada ne bi ni doneli. 


Paradoks ovog romana je što zapravo nije post-apokaliptični, iako se to na prvi pogled upravo tako čini: većina tih ”bête” krava je eventualno skončala što prirodnom što nasilnom smrću, a životinje koje su se hranile njihovim leševima eventualno su progutale i čipove, da bi i one same eventualno završile kao hrana nekom drugom zverinju. Otud nas Roberts vodi kroz svet koji je svega nekoliko godina nakon uvodnog zbivanja krcat govorećim mačkama i pacovima, psima, jelenima i svinjama. A da stvar bude gora, čipovi sadrže dovoljno memorije da sačuvaju uspomene svih telesa u kojima su boravili – sam taj koncept je dovoljno bizaran i dovoljno uznemiravajući da čak i njegovu mogućnost percipiramo kao post-apokaliptičnu viziju sveta kakvog danas znamo. 


Ali da li je taj svet zaista post-apokaliptičan? Roberts po tom pitanju nesmiljeno udara na naš sistem vrednosti, za koji smo oh tako ubeđeni da je zdrav i normalan, to po pravdi boga i zakona jednako. Da li je naša surovost prema svim ostalim životnim formama podnošljiva samo zato što nam je te forme nisu u stanju da saopšte? Da li bi svet postao zaista nepodnošljiv za život kad bi se okrenuli alternativi jedenja životinjskih lešina? Mnoge civilizacije su to pokušavale i sa lakoćom u tome uspevale (uspevaju i danas, naravno), onda – kako se ta prosta istina odražava na naše poimanje sveta i moral koji je na njemu baziran? 


To su pitanja koje Roberts nesmiljeno analizira tokom celog romana, zadajući nam nehajno vrlo smišljene i istinski duboke udarce, to kroz sračunato urnebesnu kombinaciju ozbiljnosti i crnohumorne duhovitosti, kroz protagonistu koji je profan i filozofski dubok ujedno, sve to začinjeno elokventnim obiljem pop-kulturnih referenci koje od ovog romana čine jedno zaista nezaboravno štivo, filigranski sročeno perom autora stvarno silnih dimenzija, koje kod čitaoca ravnopravno izazivaju oduševljenje i strahopoštovanje: oduševljenje nad njegovom istinski neobuzdanom imaginacijom i strahopoštovanje nad lakoćom sa kojom vas odvodi tamo gde se sami možda nikad ne bi ni namerili da odete.

[Berserker]

Ijan Mekdonald: Srca, ruke i glasovi

Teško da imam pristup nekim novim knjigama, dešava se da tek sad čitam stvari koje mi godinama hvataju prašinu (kao onu nesrećnu Doris Lesing pre par nedelja). Iako nema šanse da pratim novu literaturu u onoj meri u kojoj je prate Libe i Mića, mogu da podelim ovde svoje utiske o skoro pročitanim knjigama. Poslednji roman Ijana Mekdonalda preveden kod nas izašao je još pretprošle godine u izdanju Paladina. Igrom slučaja nabavio sam ga tek sad. Paladin ima niz Mekdonaldovih romana, medju kojima su zaista legendarna dela ovenčana brojnim nagradama. Iako je Skrobonja uglavnom uzimao najnovije romane za prevodjenje, ovog puta se odlučio za stariji roman, čak iz 1992. U pitanju je, koliko sam ispratio wikipediju, drugi objavljeni roman Mekdonalda, odmah posle Bespuća. Sećam se da me Bespuće na prvu loptu nije previše dotaklo kad sam ga čitao sveže objavljenog u Polarisu, ali me je ovaj genije definitvno pridobio novijim delima koja su objavljena u Paladinu. Ne mogu da tvrdim da to ima nekog uticaja u ovom slučaju, ali je fakat da mi se Srca, ruke i glasovi najmanje svidjaju u poredjenju sa ostalim remek delima ovog pisca. Naravno, ovo treba uslovno shvatiti. Najslabiji Mekdonald je za mene i dalje bar dve klase bolji od komercijalnih slina tipa Džejms Kori, Ričard Morgan, Alister Rejnolds i ostalih laguninih aduta koji u najboljem slučaju mogu poslužiti za opušteno čitanje na plaži ili podići adrenalin nekog  adolescenta kome su namenjene.



Srca, ruke, glasovi imaju sve kvalitete koji krase Mekdonalda. Osoben izraz, jedinstven stil koji koketira izmedju umetničkog i  žanrovskog, a često je i na granici izmedju lirike i proze je već ovde prisutan. Tu je i majstorsko vladanje SF elementima romana , posebno tehnologijom biooblikovanja (koja je poprilično futuristička, pogotovo u poredjenju sa Tekijom ili Rekom bogova). Naravno, najjači adut romana su maestralno izvedeni likovi. Libe je već lepo primetila da Mekdonald ima to (danas retko) umeće izuzetno plastičnog prikaza likova, u toj meri da čitalac vrlo duboko i temeljito upoznaje ne samo glavne junake, već i sasvim sporedne likove. Za kraj treba spomenuti Mekdonaldovo umeće worldbuildinga (ne znam kako da bolje prevedem osim kao: predstavljanje mesta i vremena odigravanja romana, geografije, istorije, običaja i kulture korišćenog okruženja). Inače je ova njegova osobina upravo ona ključna stvar koja ga je ozvaničila kao mog omiljenog pisca, jer zbog ovog kvaliteta  svaki njegov roman deluje kao da ga je pisao čovek koji je čitav život proveo u toj sredini, svejedno da li je to Mars, Brazil, Turska, Indija, ili neka nedefinisana državica u predalekoj budućnosti. Pre njega ovakav nivo posvećenosti sam video samo kod Kiplinga. Ali Kipling je bio majstor za Indiju, dok je Mekdonald majstor za sve čega se dosad dotakao.

Dakle, sve ono što krasi ovog pisca je prisutno i u ovom romanu. Tim pre je teže odgovoriti zašto mi nije prijao u poredjenju sa Rekom bogova ili Tekijom, ili Brazilom (dakle, on mi je tek četvrti najomiljeniji Mekdonaldov roman). Mislim da mi naprosto nije prijala glavna tema, a to je gradjanski rat koji cepa zemlju, rastavlja ljude i čini ništavnim njihove napore da nekako iskontrolišu sopstveni, najednom bedni i jeftini život. I nema veze što se radnja romana dogadja u nedefinisano dalekoj budućnosti (bar 1000 godina iza našeg vremena), užasi gradjanskog rata izazvanog verskim razlikama (koje me nekako najviše podsećaju na sukobe sunita i šiita iako ničim ne ukazuju na to) su uvek isti. I roman je težak, na momente mučan, a nekako postaje sve teži i mučniji kako se primičemo kraju. Verovatno mi je to zasmetalo, mada tu postoji još i jedna jedina stvar koju mogu da navedem kao tehničku manu romana. To je sam kraj, koji je za mene nelogičan I nekonzistentan u poredjenju sa ostatkom romana. Nemam želju da ga otkrivam, ali mi deluje kao suviše prosto deus ex machina rešenje, koje uz malo razmatranja, naprosto nema šanse da deluje na duže staze. A ipak, Ijan ga upotrebljava da bi romanu dao (neočekivan) hepiend i pružio nadu u bolje sutra. E cvrc, ako mi je bilo muka tokom celog čitanja, ne treba mi hepiend na samom kraju, ne treba mi isforsiran kraj posle koga postaje moguće ‘‘and they lived happily ever after‘‘ za celo čovečanstvo. Ove dve stvari su jedine zamerke koje imam na ovaj roman, ali smatram da nikako nisu dovoljne da odbiju čitaoca od ovog, inače solidnog dela. Još kad pomislim da ga je trenutno moguće kupiti na akciji u Makartu za bednih 333 dinara, stvarno ne vidim razloga da ljudi ne priušte sebi jednog kvalitetnog Ijana Mekdonalda.

[Miodrag Milovanovic]

Hvala na zanimljivom prikazu. Samo da ti razbijem iluziju: Mića prati stranu prozu ko trkač na 100 metara  sa pokidanom tetivom... Ima želju ali cilj je veoma daleko... 

[Berserker]

  da korigujem svoj iskaz: za mene ste ti i Libe reper po pitanju noviteta, ali ti za domaću, a ona za stranu fantastiku Ja sam već potpuno ispao iz štosa budući da me mrzi da čitam na engleskom, a strana dela koji se prevode kod naših glavnih izdavača me odbijaju svojim nekvalitetom i komercijalizmom, pa se moji noviteti svode na iznenadjenja koja se pojavljuju kod malih, smelih izdavača (recimo, od skora sam počeo da pratim Booka izdavačku kuću, a tek pre par nedelja sam kupio prve knjige od njih) ili otkrivanje starih dela koje sam nekako omašio ili čitao poodavno pa im se sad vraćam. Da ne spominjem da sam svetlosnim godinama udaljen od neke teorije u SFu, mada mi se javilo nekoliko zanimljivih pitanja koje ću postaviti i ovde, samo da ih prethodno koliko toliko pismeno formulišem.

[Lidija]

mnjah... slab sam ti ja reper, u mene su zanimanja svake godine sve suženija, ali baš - ja od sto naslova proberem možda desetak vrednih (moje) pažnje, a da i ne govorim kako i posle tog surovog filtriranja pročitam tek jednu knjigu na nekih desetak započetih… 

[Jevtropijevićka]

Ijan Mekdonald: Srca, ruke i glasovi

Mogu samo da se složim sa tvojim prikazom - mene su Srca, ruke i glasovi oduševili kvalitetom proze i prikazanog sveta (mada sam prikazani raskol pre povezala sa englesko-irskim sukobom), i da, kraj je malo previše utopistički.

Ja sam se po čitanju raspisala o knjizi po Gudridsu, ne znam koliko je (i da li je uopšte) prihvatljivo da se to ovde kopipejstuje?

[angel011]

Ne vidim zašto ne bi bilo prihvatljivo, ima još postova ovde koji su kopipejstovani. 

[Lidija]

Ja sam se po čitanju raspisala o knjizi po Gudridsu, ne znam koliko je (i da li je uopšte) prihvatljivo da se to ovde kopipejstuje?

Ženo, aman! 

[dejan]

berserker, ne obracaj paznju na to sto pricaju, samo su skromni 

[Jevtropijevićka]

Red je da se pita!

Što bi rekla Lajza Mineli, božanstvena dekadencija od knjige.
Divni, savršeni SF koji se istovremeno bavi uticajem nezamislivo napredne tehnologije na naše živote, politikom i političkim podelama, etikom, zagrobnim životom i metafizikom... ma šta god hoćete. Sve pisano raskošnim, poetskim jezikom, a prikazani svet organske tehonologije je nezamislivo vizuelno bogat, podsećajući na najbolje slike Maksa Ernsta.
Neverovatno koliko je ovo ambiciozno štivo i koliko autor uspeva u svemu što je naumio. Kroz životnu priču neme devojčice Matembe Fileli, Mekdonald prikazuje svet sa nepomirljivo zavađenim frakcijama koje su podeljene verom i jezikom. Kad sam stigla do dela sa preimenovanjem toponima kao ključnim simbolom tlačenja, tačno sam znala da je solidan deo ovog konflikta preuzet iz irsko-engleske istorije, i gle, autor je detinjstvo i mladost proveo u Belfastu, šezdesetih i sedamdesetih, ali podela između Ispovednika i Proklamatora nije puka alegorija niti je mehanički preslikana, analogije se mogu povući i sa nama bližim i bolnijim podelama.
Mekdonald uspeva da stvori svet oblikovan "Zelenim talasom", revolucionarnim biotehnološkim prevratom, iz koga proističu ne samo prikazane tehnologije već i različiti pogledi na svet, religiju, umetnost, svrhu života. "Srca, ruke i glasovi" prosto zastrašuju stepenom u kome se ovako razrađen koncept stapa sa upečatljivim i životnim likovima - ne radi se samo o tome da navijate za njih, nego pojedine scene čak i kod ovako blaziranog čitaoca poput mene zaista zazivaju spontanu neposrednu emotivnu reakciju, strah, sažaljenje, katarzu.
Ima li ova knjiga mana? Pa, od silne krcatosti idejama i slikama, kompozicija je možda malo popustila: ovde ima materijala za bar dve knjige, a etape Matembinog puta/života ponekad su malo sažetije i odsečnije prikazane nego što bih to volela, ali u suštini, zamerka mi se svodi na to da je knjiga prekratka za to koliko je dobra, pa... odbacite je.

[Berserker]

Oho, evo i Dejana, a još smo okruženi i finim damskim društvom Uhuh, kako je lepo za promenu čitati topic na kome meni drage i poštovane osobe diskutuju o KNJIGAMA

Fino je društvo, prosto dobijam želju da se raspišem. Evo za početak, priznajem jevtri da je njen zaključak o inspiraciji Mekdonalda za ovaj roman mnogo logičniji. Zavelo me to što sam sve vreme vizuelizovao bliski istok dok sam čitao knjigu, mada nigde u romanu nije ni nagovešteno mesto dešavanja (što je i logično s obzirom da se radi o dalekoj budućnosti sa temeljno promenjenom geopolitičkom i verskom situacijom u odnosu na sadašnjost).

Inače, meni nije problem da za početak ovde kopipejstujem makar par poslednjih prikaza sa ZS, jer su u pitanju bukvalno prve knjige u ovoj godini o kojima imam nešto lepo da kažem. Voleo bih takodje da pročitam što više pisanija svih novopridošlih, budući da ih nisam pratio van ZS, pa bih veselo pozdravio svaki vaš kopi-pejsting za početak. Imam malo pitanje za društvance: meni je bilo logično da prikaz kačim ovde, posle Libinog. Medjutim, ako su u pitanju nešto duži prikazi o kojima može da se i prodiskutuje, da li je bolje da se takav prikaz nakači u novu temu, ili da ostane sve u ovoj temi?

[Lidija]

kako god vam mila volja...   Sve može i sve valja. A mislim da prevedene knjige neretko trebaju svoj topik, jer uvek imaju više od jednog čitaoca, dok ovo moje najčešće ima samo mene…   

[nightflier]

Cenjeni admine, može li naslov ove teme da se promeni u "Upravo čitam", ili već nešto drugo nesvršenog oblika. Često čovek ima potrebu da napiše nešto o knjizi koju nije dovršio, koju je tek počeo, koju ni ne namerava da dovrši, pa je ovakav naslov teme malo ograničavajući. Makar tako deluje na moj CDO

[angel011]

Priča za biće vremena, Rut Ozeki.

Ovo je, većim delom, glavnotokovska knjiga, i većim delom u formi epistolarnog romana (dnevnik, pisma, mejlovi...).

S jedne strane, tu je Nao, japanska tinejdžerka koja namerava da se ubije, ali želi pre toga da napiše dnevnik o životu svoje prababe Điko, stočetvorogodišnje zen-monahinje, feministkinje, spisateljice čija je dela nemoguće pronaći, i, sve u svemu, sjajne žene. Nao je skoro celog života živela u Americi, ali se njena porodica, nakon što joj je otac ostao bez posla, vratila u Japan. Nekad su bili imućni, a u Japanu žive u sirotinjskom kraju, otac joj je nezaposlen i suicidalan, majka je isprva sve vreme provodila zureći u meduze u akvarijumu kako bi smirila živce, a onda, nakon muževljevog prvog pokušaja samoubistva, shvatila da je ona ta koja će morati da izdržava porodicu, i zaposlila se. Drugim rečima, ne zna se da li devojci manju podršku pružaju otac ili majka, a u školi je, onako krupnu i izraslu od američke hrane, praktično smatraju strankinjom, i svakodnevno krvnički maltretiraju i ponižavaju (u jednom trenutku umalo da dođe i do silovanja).

Sa druge strane, tu je Rut (isto kao autorka romana), koja živi u Britanskoj Kolumbiji (kao autorka), na ostrvcetu, sa mužem Oliverom koji radi na Projektu Neoeocen (opet autobiografski). Rut na obali pronalazi nešto što izgleda kao smeće, a za šta se ispostavlja da su Naoin dnevnik, pisma na japanskom i dnevnik na francuskom njenog deda-ujke koji je poginuo u Drugom svetskom ratu kao kamikaza, i još neke stvarčice. Rut postaje opsednuta tim dnevnikom, smatra da hitno mora da pomogne sirotoj devojci i njenom ocu, ali ne zna kako da ih pronađe (pretraga Interneta ništa ne otkriva, mogli su da poginu u cunamiju 2011), i pritom previđa da se sve to iz dnevnika desilo pre desetak godina.

I tako, paralelno teku Naoina i Rutina priča, Nao je zanimljiva i greške koje ponekad pravi su razumljive jer je reč o maltretiranom detetu, Rut je poprilično iritantna (pati od spisateljske blokade i godinama ne uspeva da napiše memoare o poslednjim godinama života svoje majke koja je umrla od Alchajmera, prepuna je samosažaljenja, lako plane, sve je nervira, ne zna šta će sa sobom...). Điko je kul lik, od početka do kraja.

A onda sitni detalji postaju manje sitni, i prelazimo u fantastiku.

S obzirom na položaj ostrvceta, bilo je zaista malo verovatno da Naoin dnevnik baš tu dospe. Ne zna se ni kako je do Rutine i Oliverove kuće dospela vrana čija se vrsta često viđa u Japanu, ali je u Kanadi nema. Nao vidi duhove i možda koristi neku vrstu magije (manje-više magijski realizam), tekst na poslednjim stranicama dnevnika misteriozno nestaje pa se kasnije ponovo pojavljuje, Rut u snu, delom uz pomoć Điko, utiče na događaje u Naoinom životu od pre deset godina (ta sekvenca štrči). Tu su i zen, i kvantna mehanika, i mačak Šredinger (odbija da se odazove na to ime, pa ga zovu Pest, odnosno Pesto), koji je nestao, i možda je živ, a možda nije (ok, mačak je nestao i ne znaju da li je i dalje živ ili ne, no, simbolika je u skladu sa ostatkom). Vrana koja uopšte ne bi trebalo da je tu im pomaže. Dva života, odvojena i vremenom i prostorom, su na čudan način povezana, i utiču jedan na drugi.

I tako dok se konačno ne pomere sa mrtve tačke.

Priča za biće vremena ima svojih manjkavosti, uglavnom u delovima u kojima moramo da trpimo Rutino samosažaljenje i ispade, no, ukupno uzev, vredi čitanja (479 strana). Ili je bar meni vredela.

[angel011]

Što se tiče menjanja naslova teme: ako će ovo da se zove "Upravo čitam", gde onda da ide ono što smo pročitali do kraja?