Zoran Živković - Tumač fotografija (2016) - Zavod za udžbenike
[ You are not allowed to view attachments ]
Junake ove Živkovićeve knjige upoznajemo u jednom kupeu pariskog metroa. To je grupa potpuno različitih ljudi po poreklu, starosti, zanimanju, odnosu prema životu, pa i odnosu prema fotografijama koje ih na kraju povezuju, čineći od zbirke raznolikih priča – roman. Anatol Miruj je čovek koji voli da čita, a može da čita jedino uz žagor u metrou. Mari Luiz Pontje je žena koja je zaboravila fotoaparat u metrou, na sedištu pored Miruja, pa mora da kupi drugi da bi snimila planirano. Gospodin Alan Rigu koji je snimao groblje i to na dan kada ono pripada samo njemu. Gospođica Mirijel Žulijar je spisateljica koja je napisala trideset dva ljubavna romana, a svoje junake „pozajmljuje“ iz metroa, snimajući uvek tri ličnosti koje će predstavljati okosnicu njene priče. Aleksandar Lekler je čovek koji pravi selfi na kome se jedino on ne vidi. Gospođa Mariz Buve umesto snimaka realnosti u svom aparatu nalazi svoje moguće prošlosti, a za buduće dane dobija zlatnike. Arne Moran nikada ne sedi u metrou, jer može da razmišlja jedino kada stoji. Madlen Prevo svojim aparatom snima ljude sa oreolom koji pokazuje njihova osećanja. Alfred Leru Vidal je oprezni agent koji ima telefon za svaki dan u sedmici. Gospođica Margo Verdje, toliko je obična i neupadljiva da je niko u metrou i ne primećuje, iako nije nevidljiva, već samo neupadljiva. Ona na kraju postaje tumač svih fotografija.
Deseto poglavlje je razrešenje svih zbivanja. Razrešenje je dato u posebnim pričama za svaku ličnost. U tom delu Živković pokazuje zaista raskošnu domišljatost. Mnoga razrešenja su apsurdna, neočekivana i izmaštana. Sve je napisano jednim mirnim jezikom, čistim stilom, tu je dosta autorove ironičnosti, a cela priča kao da je protkana nekom tihom setom. Bez obzira na fantastična razrešenja, sve deluje vrlo realno. Na kraju svim učesnicima priče sve što im se događalo postaje jasno, pa oni sa osmehom prilaze gospođici Margo u vagonu, koji više nije vagon.
Na kraju sledi preporuka: obavezno čitati. Zbog zapleta, zbog duhovitosti, zbog neobičnih ličnosti, za rekreaciju duha, za uživanje u čitanju, za neočekivana uzbuđenja. Uostalom, Živković nam nudi čitanje kao igru sopstvene mašte, kao igru duha za u kojoj ćemo se osećati ne samo kao čitaoci, već i kao istraživači, igru koja nas ne obavezuje a priređuje nam uživanje.
Dimitrije Janičić
