Elem, naišla sam na ovaj vrlo zanimljiv tekst koji je ujedno blog/esej/lament/apel, i, verovatno, još par nekih stvari pride…
KATARINA KOSTIĆ: Bolje da vas umesto loše knjige nadživi drvo
(
http://bosonoga.com/2018/03/21/katarina-kostic-bolje-da-vas-umesto-lose-knjige-nadzivi-drvo/)
Ono što je Agata Kristi (Agatha Christie) rekla, da treba pisati i ako ne umemo i ako nam se ne dopada to što pišemo i ako nam se baš i ne piše, istrgnuto je iz konteksta tako da legne svima koji bi knjige trebalo samo da čitaju. Zato ne valja citirati pred bubačima.
(Iz istog razloga ne valja poklanjati “Misli velikana” i “Bisere mudrosti” o rođendanima, šta će nam još ta odgovornost u životu.)
Nego, to bivanje piscem —
Vidite, dogodiće vam se priča. Male su šanse da vam se ne dogodi.Znate onu Pračetovu (Terry Pratchett) ideju o idejama koje zuje univerzumima i “padaju na pamet”, bilo pužu ili kamenu, polupismenom kočijašu ili lekarki, svejedno? Iako danas ovi trendi spisatelji poriču postojanje inspiracije i tvrde da je veština sve, iako bi se trebalo složiti s njima, pratiti duh vremena, ne moramo ni to. Pretpostavimo da inspiracija, u manje-više tradicionalnom smislu, postoji. U tom slučaju, inspirisan može biti svako. Samo, ne može svako biti umetnik.
Dogodiće vam se priča, poverovaćete da ste joj dorasli, pisaćete. Ali, ako niste pre pisanja čitali, s pažnjom čitali prethodnike, a ne samo savremenike sličnog čitalačkog iskustva, ne morate pisati, još. (I ako jeste načitani, po kom god sistemu izmerili načitanost, ne mora od vas nužno biti dobar pisac.) I kad vam drugari pročitavši rukopis zato što su drugari kažu da nemaju zamerke, ne morate im verovati.
Ipak, dogodiće vam se priča, poverovaćete da ste joj dorasli, pisaćete, i to će neko objaviti.Ima ih koji se zovu izdavači po drugoj tvorbeno-semantičkoj liniji. (Izdaće vas, još kako!)
Ima i ko će, uvek ima, reći da je samo izdavač kriv, da vi niste dužni da znate pravopis ni da umete stila ni da ste se sreli sa teorijom književnosti, i to neće biti laž, jer oni u to veruju, ali biće daleko od istine koliko i vi od književnosti sa malo kapitalnijim K, jer moraš znati zanat ako ćeš se njime baviti, a nije da se moraš baviti baš ovim.
Na primer, kad vam je prvi roman kao finansijski izveštaj iz saobraćajnog preduzeća u stečaju, a hteli ste da bude akcioni, ne morate napisati drugi, ali verovatno hoćete, ohrabreni komšijinim Goodreads nalogom, okuraženi samim serdarima i vojvodama iz iste edicije, obodreni nedostatkom negativnih komentara. Ne dajte se obodriti nedostatkom negativnih komentara, ne mešajte ga sa nedostatkom nepovoljnih utisaka.
Živimo u kulturi nezameranja zato što svi očekujemo dan kad ćemo biti nečiji komšija pisac i nečiji sused na sajamskom izdavačevom štandu. Nezameranje je tiha pošast kojoj prija umerenopristojna klima — od “nema veze” do “možda mi zatreba”.Zato, knjige radi, između pisaca i kritičarâ ne sme biti ljubavi, ne sme biti drugarenja, ne sme biti umerenopristojne klime.
I zato — ovo je neko morao da vam kaže — ako niste spremni da učite, da tražite urednika kao Diogen (Diogenēs) čoveka, kad vam se dogodi priča, kada poverujete da ste joj dorasli, setite se da ne morate i vi biti pisac.
Bolje da vas umesto loše knjige nadživi drvo.Jer, ako se nastavi ovako, kultura nezameranja, u koju se umotavamo kao da smo paket s AliExpress-a, jedina je kultura koja će nam ostati.
