Ali dužnost intelektualca je da predvodi narod, a ne da ga cinično tapše po glavi i gura još dublje u glib iz koga mu viri samo nos.
Ha! Verujem da nemaš pojma koliko se ja slažem sa ovim tvojim zapažanjem. Mislim da je upravo to jedan od primarnih razloga zašto sam toliko privržena Eganu - taj fakt je da on duboko odan ideji da kao intelektualac
mora da poseduje platformu estetske i političke agende suočavanja sa stvarnošću, i da to povlači odgovornost njega kao pisca ne samo po pitanju tema koje obrađuje, nego i kriterijuma u kojima su te teme maksimalno relevantne.
No to je već pitanje dubokog angažmana, a ja ipak ne mogu od svakog pisca zahtevati takav angažman, niti vrednovati njegovu prozu isključivo kroz prizmu toga zahteva.
Primera radi, sećam se svojih reakcija na filmove The Believer, o skinhed momku koji je zapravo Jevrejin, i koji sa užasnim nipodaštavanjem govori o kukavičluku jevrejske populacije da je bez ikakvog otpora ušetala u gasne komore holokausta. Ili, recimo, La vita e bella, Roberta Beninija, koji bi se isto tako mogao percipirati kao stravično uvredljiv i moralno odbojan, kad bi ga se tim aršinima premeravalo. No eto, ipak je tu u pitanju umetnost, a nju je teško premeriti tim aršinima čak i kad stremi da bude realistička po svojoj prirodi, a kamoli ovako fantastička.
Ali u principu ja nisam protiv da se to ipak radi, samo to onda povlači sa sobom znatno drugačiju strukturu mehanizma procenjivanja, a možda čak i kompletno novu paradigmu pristupa prozi. Jer istorijske netačnosti same po sebi budu jako privlačne kad nam idu ‘niz dlaku’, da tako kažem, pa ih onda drage volje prigrlimo kao ekspresionizam na koji fikcija ima pravo…
A to onda dalje valjda znači da se u ovakvim situacijama protivimo istorijskim netačnostima ne zato što su netačne, nego zato što ne govore ono što želimo da čujemo. A to jeste problem, i to veliki.
