Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Slava]

A termin naučna fantastika nastao je ranije od termina science fiction. Jakov Perelman prvi put je upotrebio termin naučna fantastika 1914. godine u ruskom časopisu 'Priroda i ljudi'.

[zakk]

Mićo, ovo je dovoljno zanimljivo za kratak tekst. Da li bi mogao? :trep trep:

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Па, врло је интересантно ово Мићино истраживање, и, да, веома је вероватно да је појам „научна фантастика“ постао широко познат и прихваћен код америчког народа тек негде око 1945. године, а у узаним фановским круговима ипак знатно раније.

А о Перелману, па, Слава нам је још пре две и по године, 20.03.2016, дала знатну количину података о њему. (Хвала, Славо!) Ево бићу слободан да цитирам Славин тадашњи пост, а онда да додам мој коментар. Дакле:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА, ово је Слава тада написала:

Dakle postoji mogućnost (uzimajući u obzir te stare članke iz novina) da je termin naučna fantastika uvezen u srpski iz ruskog jezika. Na Vikipediji na ruskom jeziku može se pročitati da je taj termin prvi put koristio Jakov Perelman 1914. godine u časopisu ‘Priroda i ljudi’.
I Poljaci koriste termin naučna fantastika, a ne science fiction.
U kom jeziku je naučna fantastika prvi put osvanula? U ruskom, poljskom, češkom, jidišu?

U biografiji Jakova Perelmana na ruskom i bugarskom na Vikipediji piše da je on skovao termin naučna fantastika. Eto od Perelmana potiče naučna fantastika. U biografiji na francuskom jeziku piše da je on bio među osnivačima GRID-a. To je bila grupa za raketna istraživanja za koju je Perelman napisao knjige ‘Udaljeni svetovi’ i ‘Interplantarna putovanja’. Drugovao je sa Koroljevim. Perelman je pisao i udzbenike iz matematike i fizike. Pisao je nastavne planove i programe za matematiku i fiziku (to piše u biografiji na nemačkom). Pisao je knjige za popularizaciju matematike, astronomije, fizke (matematika, fizika za zabavu,geometrija u otvorenom prostoru...). Njegove knjige su prevođene na engleski, francuski, nemački, hebrejski, grčki, španski... I danas se izdaju njegove knjige koje su omiljena literatura među naučnicima.

Evo pitanja za ABN-a: Da li su knjige Jakova Perelmana prevođene na srpski jezik?

Jedna ispravka: skraćenica za grupu za raketna istraživanja je GIRD. Perelman je bio među osnivačima te grupe u Lenjingradu.

Postoji i knjiga Hermana Oberta “Die Rakete zu den Planetenraumen”. Obertu su romani Žila Verna bili inspiracija za pisanje ove knjige.

Perelmanova knjiga “Interplanetarno putovanje” je izdata 1915. godine.

Evo jednog zanimljivog teksta sa stranica Muzeja nauke u Londonu:

http://blog.sciencemuseum.org.uk/russias-19th-century-cosmic-pioneers/

КРАЈ  ЦИТАТА.

Е сад мој коментар: (1)  било би лепо прецизирати у ком броју тог часописа, са којим тачно датумом, на којој страници, у ком чланку, је Перелман употребио термин “научна фантастика”, и цитирати те речи (део реченице..) дакле све-у-свему дати прави библиографски податак, али, то би захтевало да неко зна руски;  и, (2)  питање је колики је био Перелманов утицај на свест човечанства, “импакт фактор”, можда је Перелманов допринос остао затворен само у руски језик, можда нико у свету није знао нити обратио пажњу.
За разлику од рецимо Карел Чапека који је постигао да се РУР (укључујући реч “робот”) преведе на енглески и изведе на позорници на Западу, и тиме постигао гигантски, пресудни импакт фактор, па је (претпостављам) цело човечанство сазнало за реч робот, и прихватило је.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
(1)   у данашњем „Блицу“ на стр. 25 је у горњем левом углу мала вест, „вестица“ (рекли би неки), да ће данас хорористи, приликом пројекције у 21 час, филма Опатице из пакла, о демонски поседнутој калуђерици, у биоскопу на Новом Београду „Фонтана“ (Париска 13) доделити награду „Бела Лугоши“ директору фотографије Максиму Александру,

а заправо била је нека слична вест пре дан-два о специјалној свечаној пројекцији тог истог филма у старом делу Београда, али, нисмо стигли да известимо, некако је промакло.

Прва мисао:  а кад ће СФ-ичари нешто тако… ?


(2)  На истој страници је промо чланак да предстоји, у организацији “Тарамаунт филма”, 11. октобра премијера у Београду биографског филма Први човек, мисли се – знате већ – први на Месецу. Ту је и необична тврдња да у филму не постоји сцена где он (Нил Армстронг) забада заставу у Месечево тле, наводно је изостављена из политичких разлога, да филм не би био политичка промоција нечега или некога.

Али, то је као филм о Колумбу где он не би забио у земљиште Новог Света заставу… било би историјски неистинито, лажно путем непотпуности.
Ако су они овај сад филм унаказили да би назлобили једном актуелном политичару, онда је то бедно, и такав филм не вреди ни гледати.

PS, грешка, за хорор филм: у наслову је једнина (опатица). И, тек сад видимо да је Невидљиви још јуче јавио о тој ранијој (у Комбанк дворани) пројекцији, на:

https://sfpisb.wordpress.com/2018/09/05/stize-opatica-iz-pakla/

[Ghoul]

хорористи доделити награду „Бела Лугоши“

Прва мисао:  а кад ће СФ-ичари нешто тако… ?

domaći SFIČARI, odnosno ESEFOVCI, odnosno - ako ćemo dosledno, po analogiji sa 'hororistima' - SFISTI (ESEFISTI) su već dodelili jednu nagradu, baš nedavno, ali dr ABN nije o tome izvestio:

"Klub prijatelja naučne fantastike
LIRA Niš

 
Klub prijatelja naućne fantastike „Lira“ je pokrenuo neformalnu filmsku nagradu koja će se svake godine dodeljivati najznačajnijem liku domaćeg igranog filma u tekućoj godini, a koja će se zvati „Anabel Kurije Paoloci“, po jednoj od heroina poznate multimedijalne franšize „Hronike o Hloygeu“, zasnovane na istomenom romanu.

Prva dobitnica ove nagrade je lik Nimani iz filma „Ederlezi Rising“, koji će biti prikazan u takmičarskom programu ovogodišnjih 53. Filmskih susreta u Nišu.

Lik Nimani je u pionirskom naučno-fantastičnom filmu srpske kinematografije „Ederlezi Rising“  ostvario kohezionu ulogu u ravni filmske naracije i istovremeno doneo sve glumačke valere u korespodenciji sa glavnim glumcem, orgazmički spajajući filmsku radnju srpskog naučno-fantastičnog filma „Ederlezi Rising“ i novo-estetiku digitalne glume, koja neminovno postaje dominanta savremenog filma.
Nagrada se sastoji od holografskog 3D lika Anabel Kurije Paoloci, koji će digitalnim putem biti uručen dobitnici nagrade. U prilogu ove odluke: lik po kome će biti digitalizovana nagrada, prema radu svetski poznatog vajara Benjamina Viktora.

Klub „Lira“ smatra da se uvodjenjem ove nagrade filmsko-glumački festival u Nišu okreće budućnosti filmskog i glumačkog izraza, izražavajući nadu da će nagrada „Anabel Kurije Paoloci“ postati sastavni deo festivalskih nagrada. Niš – grad budućnosti na taj način bi, putem svog jedinstvenog filmskog festivala, postao i predvodnica novih, digitalnih oblika filmske glumačke estetike i prakse.

Žiri za nagradu „Anabel Kurije Paoloci“ je ove godine radio u sastavu: Zoran Pešić Sigma, urednik časopisa „Gradina“ i „Festivalskih novina“ 53. Filmskih susreta u Nišu, Stevan Bošnjak, urednik-emeritus časopisa „Unus Mundus“ i Goran Stanković, teoretičar i kritičar digitalne kulture.

Klub prijatelja naučne fantastike „Lira“ je osnovan 1981. godine u Nišu, drugi je po trajanju u odnosu na slična udurženja, a tokom decenija postojanja ostvario je brojna kulture projekte i književno-umetničke performase, o kojima se zainteresovani mogu obavestiti na sajtu www.fizizam.blogspot.com i u monografiji „Fizička knjiga“, „Zograf“, Niš, ISBN 987-86-7578-190-5

       U Nišu, 24.08.2018."

izvor: znak sagite
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?PHPSESSID=tqgarq2fa9ibc06pjv5avfko16&topic=7214.msg708228#msg708228

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала на тој информацији, цењени др Гул.

Е сад.

(1)  данас у “Данасу” па на стр. 23 имате чланак, из ЦПН – Центра за популаризацију науке, потписује Драгана Славковић, наслов “Викторијанска наука”,

илустровано, из неког разлога, уметничком сликом Пабла Пикаса о борби коња и бика на кориди, из 1934. године, овом сликом:

https://www.pablopicasso.org/bullfight.jsp

али, заиста није јасно, шта ће та слика ту! нема никакве везе са викторијанском науком;

а на почетку чланка, понавља се тврдња, која се понекад може чути, да је године 1900. лорд Келвин рекао, јавно, на научном скупу, да више ништа није преостало да се открије, у физици, и да ће само бити могућа све прецизнија и прецизнија мерења; ауторица текста чак додаје, врло сликовито, да су “остали викторијански научници у дворани потврдно климали главом”,

али, у његовој биографији на Википедији

https://en.wikipedia.org/wiki/William_Thomson,_1st_Baron_Kelvin

налазимо супротну тврдњу, наиме, да се то Келвину неосновано приписује, и да заправо не постоји никакав доказ да је он то икада игде рекао.

Осим тога, године 1900. још није било почело Викторијанско доба.

А није ни много вероватно да би се он баш толико „провалио“ са изјавом тако колосално погрешном.

(2)  У “Политици” је данас, у културном додатку, на стр. 10 тог додатка, изашао приказ романа: Младен Милосављевић, Кал југа (2018), потписује Димитрије Јаничић; у чланку се признаје да се аутор “бави српском фолклорном фантастиком”, и да се у роману “срећу савремено и онострано, вампири и студенти” итд, па, то су дакле јасни сигнали да је то роман фантазије, није у жанру СФ. Добро је, и за похвалу је, што је та информација (о жанровској припадности дела) тако отворено дата; тиме се избегавају многе конфузије. Хвала! (чланкописцу). Додајмо, на самом крају чланка се наводи да је овај роман “својим потписима на крају књиге препоручило њих деветоро” (хм, можда је требало написати “њих деветорица”, јер, сви су мушкарци) и то, Горан Скробоња, Дејан Огњановић, Ото Олтвањи, Павле Зелић, итд.

(3)  Такође у “Политици”, у истом уметнутом додатку али на стр. 8, рубрика “Идуће недеље у Београду”, лепо је најављен програм Лазе К, за понедељак 10. септембар, др Биљана Андоновска, и Мића.

(4)  “Политикин забавник” бр. 3474, петак 07.09.2018, нема СФ причу, али има на стр. 58-59 причу, немачки писац Арно Шмит, “Шта се ту може”, шаљива фантазија о читању: главни јунак, а и особе у његовој околини, читају књиге, часописе итд, и то читање утиче веома сугестивно на њих, тако да се онда догађају разна чудна понашања. Дакле ово није СФ, али јесте фантастика – ово је урбани фантази. О читаоцима и књигама. Из књиге Истините лажи. Наслов који нас, хм, подсећа на онај филм, True Lies.

стр. 8-11, куд оде Капитал? да ли ће Карл Маркс да пропадне ако роботи замене раднике, па не буде више радничке класе?

стр. 12-13, чланак о старим сатовима, и како су уопште ручни часовници ушли у употребу, и како су коришћени на фронту у Првом светском рату, потписује, гле, наш Александар Гаталица (ваљда је то он?)

стр. 14-15, десет необичних и изненађујућих начина како су започињане револуције.

стр. 22-23, легенда о седам спавача из Ефеса. Ово нас подсећа на фантазијску (не СФ) причу Вашингтон Ирвинга о Рип Ван Винклу, и на целу тему времеплова.

стр. 67, претпоследња, сентенције о новцу; две-три су добре.

[Ghoul]

Осим тога, године 1900. још није било почело Викторијанско доба.

dragi ABN,
zar vi niste predavali istoriju engleske i čak neki kao udžbenik o tome pisali?

kako to mislite da 1900. godine "JOŠ није било почело Викторијанско доба"?
ne da je počelo, odavno, nego je već tada bilo na zalasku.

"In the history of the United Kingdom, the Victorian era was the period of Queen Victoria's reign, from 20 June 1837 until her death on 22 January 1901."
https://en.wikipedia.org/wiki/Victorian_era

[angel011]

Možda je pomešao sa edvardijanskim dobom? 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Ух да, пардон, мислио сам на 1800. годину. Моја грешка. Хвала на исправци.

[Miodrag Milovanovic]

Izveštaj Vlade Todorovića sa promocije:

Prvi termin koje je Društvo ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” imalo u Domu omladine u novoj sezoni održan je u Klubu, pošto se Tribinska sala renovira. Doduše, uobičajeni pristup je bio zatvoren – zbog održavanja koncerta grupe Leprous u Amerikani, ali to ipak nije sprečilo dvadesetak zainteresovanih da pronađu pristup samoj sali kako bi prisustvovali promociji 494. Emitora, koji je doneo do sada nepoznati naučnofantastični roman (za decu) “Šetnja kroz budućnost” iz 1924. godine.

Promocija Setnje kroz buducnost


O delu su govorili (na slici s desna na levo) Miodrag Milovanović, dr Tijana Tropin, dr Biljana Andonovska, Žarko Milićević.

Posle uvodne reči Žarka Milićevića – gde je napomenuto da je roman izlazio u nastavcima u listu “Budućnost”, prvom komunističko-proleterskom književnom časopisu za decu u Jugoslaviji, o samom delu je više govorila dr Biljana Andonovska, sa Instituta za književnost i umetnost.

“Otkriće ovog dela je plod slučajnosti. Ja se, u osnovi, ne bavim dečjom književnošću, niti SF-om, ali kada sam došla do ovog časopisa i u njemu na taj roman u nastavcima, sa Tijanom sam ustanovila da on ima pionirsku vrednost. Radnja u njemu je smeštena 100 godina u budućnost – dakle, može se reći, u našu sadašnjost, u 2024. godinu. Bavi se futurističkom projekcijom škole, a bilo bi interesantno videti kako bi ovo delo bilo tumačeno u vremenu socijalizma, nego sada kada vreme više nalikuje onome u kojem je polazna tačka dešavanja ‘Šetnje kroz budućnost'”, kaže Andonovska.

Dr Tijana Tropin je postavila pitanje da li bi se mogla povući paralela sa drugim književnostima – pre svega sovjetskom, ali i odmah rekla da u vreme objavljivanja ovog dela pisci u SSSR-u nisu morali da se bave ovakvom temom, zbog samog ostvarenja socijalističkog društva. U svakom slučaju “Šetnja kroz budućnost” je redak primer utopijske književnosti kod nas.

Bilo je reči i o “autoru” ovog dela. Smatra se da je to bio sam izdavač “Budućnosti” Dragutin Vladisavljević, koji se potpisivao kao Mala Zora – pošto se “ona” pojavljivala u svim fazama časopisa. No, za sada nema dodatnih dokaza za tu tvrdnju. Časopis je imao tiraž od 5000 primeraka, što je bio prilično dobar tirža za to vreme, pošto se prodavao (cena 1 dinar), jer su časopisi koji su besplatno deljeni po školama imali šestostruko veći tiraž.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала на тој информацији, цењени Мићо.

Е сад.

Забелешке АБН-а о српској дужој причи Мале Зоре „Шетња кроз будућност“, 1924

Са овог састанка ЛК, слике, боље него што је АБН успео да направи, окачио је, и то две, у свом извештају, Невидљиви, на: 

https://sfpisb.wordpress.com/2018/09/10/tribina-drutva-ljubitelja-fantastike-lk-emitor-494-etnja-kroz-buducnost-1924/

Настојимо да овде, сада, не понављамо оно речено у предговору који је, у Емитору 494 (који се ето прекјуче појавио), на стр. 3-12, већ дала др Биљана Андоновска;
нити оно што је у својој репортажи већ рекао Невидљиви (можете прочитати, на том линку горе; а уосталом Мића је то окачио и овде),

него да ове АБН белешке буду само комплементарне: настојимо казати само оно што др Андоновска у том предговору (уводу) није казала, и што Невидљиви није казао, и да најсажетије критикујемо или похвалимо оно што мислимо да треба.

Дакле:

прво и основно! српска прича „Шетња кроз будућност“ која је излазила у наставцима 1924-1925 године   ЈЕСТЕ  НАУЧНА  ФАНТАСТИКА, то је сасвим несумњиво, то је апсолутно тако. Има СФ новуме: стр. 15, препуна технолошких новума, савршено довољно да се ова прича квалификује као научна фантастика! Аутомобил са даљинским електронским надзором, тако да се (ако неко лоше вози) може из саобраћајне централе преузети управљање; електронски надзор над децом, путем радио-везе, итд. А на стр. 18 једна особа употребљава мобилни телефон!
Нигде нема дедице чаробњака, са магичним штапићем, нема летећих змајева, вила, итд; није фантази. Није ни хорор. Јесте СФ. Дефинитивно.

Друго, исто тако основно! није роман. Нема дужину романа. На састанку клуба, АБН је покушао да израчуна, али је превидео неке полупразне странице, и илустрације. У Емитору је „Шетња кроз будућност“ на стр. 13-48, то је 36 страница,
али, стр. 23 и 30 и 34 су отприлике око половине празне, стр. 19 и 26 су две трећине празне, а стр. 45 скоро сасвим празна, а уз то, понека има илустрацију, реално треба рачунати да су укупно око 4 празне,

дакле ипак је то око 32 странице баш правог текста, са отприлике неких 3224 знакова-са-размацима (Characters-With-Spaces) на страници, то изађе на око 103.000 знакова-са-размацима,

а то није ни половина од дужине коју би морало имати да би било роман (240.000). Ако смо тачно рачунали, није чак ни новела (која би морала имати 105.000) него је новелета.

То што је анонимни комунистички писац своје дело декларисао као „роман“, не треба много да нас интересује, то или је његова илузија и сујета, или оно што се на енглеском данас зове „хајп“ (hype), претерано и неумерено пропагандисање и хваљење.

Молимо zakk-a  да нам јави колика је стварно дужина текста, исказана у компјутеру.

Теоретичари књижевности вољни су да се изјасне да роман мора бити дуже прозно дело, али јако избегавају да кажу колико је то „дуже“ јер о томе ни Платон ни Аристотел нису ништа рекли, немамо неку опште-прихваћену догму о томе, па ови сад у модерним временима настоје да избегну то питање. Ипак, Иво Тартаља у својој Теорији књижевности (Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2003) на стр. 204 „условно“ помиње „стотинак страница“, а професорка Тања Поповић (са Филолошког у Београду) у свом Речнику књижевних термина (Београд, “Логос арт”, 2007), на стр. 623 јасно каже:  „стотину и више страна“. Док рецимо хрватски теоретичар Владимир Бити у једној својој књизи (Pojmovnik suvremene književne i kulturne teorije, Zagreb, Matica hrvatska, godina 2000) на преко седам пуних, збијених страница текста (стр. 478-486), успева да (колико смо стигли видети…) само на једном месту (стр. 482) каже да неки други теоретичари (не он) помињу роман као “дугу фикционалну приповијест“ и „дугу вјеродостојну приповијест“ али не прецизира ту дужину.

Треће, битно! ово истраживање др Биљане Андоновске и др Тијане Тропин јесте једно право, успешно научно истраживање, њихово откриће је аутентично, то је свакако значајан успех за наше СФ студије. Њихов научни рад о „Шетњи кроз будућност“ ћемо прочитати, кад буде изашао, веома пажљиво… и можда тада написати један приказ, о том раду. Али то не значи да треба ову приповетку проглашавати за роман, нити је нешто много хвалити, јер, поприлично је наивна.

Сад, ситније АБН-ове примедбе и коментари.

У самој последњој реченици свог предговора, др Андоновска узгредно даје напомену о нашој „све више дистопијској стварности“ што баш и није тачно – мада има на свету јако много проблема, ипак човечанство сада живи (али, не сви појединци, нити сви народи) боље него икада раније. Ми се налазимо, управо сад, у златном добу човечанства. Има много тога што јесте дистопијско, у нашој стварности, свакако. Али тога нема „све више“.

На крају предговора у Емитору (стр. 12) Андоновска даје литературу, и то, наравно, мешовито латиницом и ћирилицом (мора тако бити, јер су и дела нека штампана ћирилицом, нека латиницом, а нека на енглеском, итд) али зато би требало, и препоручљиво је у литератури (у научним радовима, оно на крају), да све буде сређено према азбучном реду ЈЕДНОГ писма, само једног – дакле, или према српској ћириличној азбуци, или према српској латиничној. Али при томе се мора знати где дође, на пример, неки аутор са презименом Weber, или неки са презименом Quarry – видите, не постоји у српској азбуци, ни ћириличној, нити у латиничној, слово    W   па где га онда денути? после ког слова? а тек слово   Q   , где, у азбучни ред ћирилице, убацити њега?  Па, из разлога научне солидности, ово мора бити решено, а не импровизовано од случаја до случаја како се ко снађе.

Ако је цео научни рад штампан ћирилицом, онда у литератури треба овако: та презимена прво транскрибована тј. написана онако како се на српском изговарају; па онда година; па онда библиографски податак у оригиналу, на енглеском (или већ на неком другом језику):

Вебер1998: James Weber, About the Literary….. 

Квори 2004:  Edwin Quarry, Criticism of …

тако исто и кад имена нису нимало проблематична са становишта наше азбуке:

Бенфорд 2008: Gregory Benford, … 

Брин 2001: David Brin,  …   

Идемо даље са примедбама.

Главна јунакиња зове се Зора (или Зорица, стр. 33) али за већину ликова не сазнајемо име, него су то само „мали другови“, велики другови, мале другарице, велике другарице; мада, на стр. 24 се појављује једна Слободанка.

на стр. 25-6, деца у години 2024. гледају филм, документарац, како је бедно било у селима почетком двадесетог века, и колико бедне школе су биле, деца страшно сиромашна, итд. 

То како је замишљена комунистичка школа будућности, веома је наивно, и не би добро функционисало, интенција је добронамерна али настава не би тако успевала,

али, личи на ону енглеску књигу о слободној деци Самерхила; то је био тај чувени, контроверзни експеримент 1920-тих.

https://en.wikipedia.org/wiki/Summerhill_(book)

Прича је усмерена оштро против религијске представе о рају, где пролетери треба као да доспевају након што на Земљи умру од глади и беде, стр. 36, дакле религијске идеје се помињу али само у духу оног марксистичког да је религија опијум за народ, и да је црквено учење напросто део поробљивачке, перфидне завере богатих и моћних капиталиста и буржуја, против сиромашног, експлоатисаног народа.

Ипак у том царству радничке слободе постоје редари и власт, и надзор за који се употребљавају „мали аероплани“, стр. 41

Епилог:  на крају се мала Зора буди из лепог сна о будућности, и налази се опет у свом времену, где се радницима забрањује да иду као поворка за Први мај кроз центар града, него их власт тера да иду изван града, по прашњавим џомбастим друмовима (гле, па видели смо то и у Београду крајем двадесетог века: био је покушај да се опозицији забрани окупљање код Коња, него: само на Ушћу).

На крају ове доста наивне приповетке, српска девојчица Зора се (сад будна) нада да ће једног дана доћи доба радничке слободе и материјално доброг живота. – Али морамо се сетити, морамо имати на уму, да кад је радницима добро, и имућни су, па могу да оду у самопослугу и купе све што им треба, и имају у стану пристојно купатило (можда чак и са бидеом) и нормалну кухињу и телевизоре и компјутере и интернет, онда неко критикује да је то „потрошачко друштво“!

[zakk]

Обим текста је 16605 речи тј 89267 карактера са размацима, ћирилицом; ако неком треба текстуални документ слободно нек тражи.

Као што смо на представљању и рекли - 1) обим није једини критеријум 2) други су критеријуми за дечју књижевност

Ево и цео пдф Емитора 494

https://drive.google.com/open?id=1_GBewPResmzSJnMxdFlZKT8k10qCvtMD

[Lidija]

Ma jok. To sam i ja mislio.

1926. godine je Gernsbek skovao pojam "scientifiction", koji praktično niko nije koristio, osim njega.

1929. godine je u uvodniku časopisa Wonder Stories prvi put upotrebio termin "science fiction".
Međutim i taj pojam "science fiction" su neko vreme koristili uglavnom ljudi koji su bili povezani sa Gernsbekom na ovaj ili onaj način - čitaoci njegovih izdanja, fanovi koje je on organizovao u klub ili slično.

SF Enciklopedija (online) kaže ovako:

Within a few years of the creation of the term "science fiction" a subculture had evolved composed of writers, magazine editors (and, later, book editors), reviewers and fans; stories and novels written within this subculture shared certain assumptions, linguistic and thematic codes which were embedded in the growing literature, and a sense of isolation from the external "mundane" world for which those codes remained cryptic. This whole living matrix, not just the fictional texts that had initially occasioned it, came to be called "science fiction"

Ovo "within a few years", ako se pogleda korišćenje ovog termina u američkim novinama dostupnim on-line, meni liči da je vrlo malo sveta pre neke 1934. godine koristilo ovaj termin. I tada je to bio prilično uzak krug ljudi, povezan sa nekih par časopisa.

Mislim da se  tu generalno uzima Kempbel kao oficijelni roditelj ne samo termina nego i primarnog korpusa, dakle, bukvalno samog modernog žanra. Kempbelov uticaj se smatra za ključan kad je u pitanju unutrašnje žanrovsko razgraničenje između naučne fantastike i ‘kvazi-naučne fantazije’, kako je to lepo Ghoul tu negde skoro sročio.

Dakle, da, negde sredina 30tih, a možda i kasnije – Kempbel sa originalnom ekipom od Asimova, Hajnlajna, Sterdžena i Klarka, kao glavnih zamajaca u gradnji profila žanra.

[Miodrag Milovanovic]

Tako je, Lidija. Potpuno si u pravu. Kempbel je tu bio ključna figura.
Ali imajte u vidu da je Kempbel došao na mesto urednika časopisa Astounding Stories 1937. godine, a tek od 1938. časopis nosi naziv Astounding Science Fiction.
Tom zamajcu je trebalo više godina da se zaista zavrti i uvede "science fiction" u širu upotrebu u popularnoj kulturi.
Probajte da nađete termin "science fiction" na nekom traileru za filmove u četrdesetim, pa čak i pedesetim godinama!
U novinama se stidljivo provlači termin "science fiction film" tek krajem 40-tih, ali na trailerima ih i dalje nema...
Uzmite bilo koji od SF klasika iz 50-tih i videćete da ih nisu nudili publici kao "science fiction"...
Meni je to vrlo zanimljivo.

[Lidija]

Sećam se jednom neke male analize bibliografija te originalne grupe oko Kempbela - znači uz pomenutu četvorku tu je bio i Pol Anderson i Niven i Kordvajner Smit i još nekolicina okupljenih oko ‘buduće istorije’ fenomena – kako se isprva forsirao format kratke priče, što je sasvim normalno u magazinskog paradigmi žanra, jelte, i kako je taj pristup zapravo i definisao termin sajens fikšn, pa je tako i ostalo, maltene kao generički pojam. Kao kod nas, recimo, 'roto-romani' postaje generički pojam za palp, ili šund.

Ima tu zapravo više sličnosti nego što se na prvi pogled čini…