Elem, pošto kamrad Mića i ja razgovaramo o ovom izdanju sve otkad mi je dao šansu da ga pročitam, nekako ne postžem da dajdžestvujem taj naš digresivni ping-pong za ovaj topik.
Ali džist bi nekako bio – ovo je istinski kapitalno faktografsko delo, po mnogo aspekata, ali ponajpre po pedanteriji po kojoj je rečeni tovariš već odavno nam dobro poznat.
Također, tu je i meni uvek bitan aspekt iskrene autorske fascinacije - ono kad znate da bi autor sa jednakom pedanterijom čitao rečeni korpus (i istinski uživao u njemu) sve da se i ne bavi njime po akademskoj dužnosti. Što je meni oduvek bilo zaista važno, jer sam nekako uvek bila podozriva prema ljudima koji analiziraju korpus za koji možda i nemaju čitalačkog afiniteta.
Dakle, to je to, sad još samo ostaje da se nadamo kao će ova knjiga uspeti da dosegne one kojima je ta faktografija ponajviše potrebna, to u smislu i nasušne stručne potrebe, a ne samo čitanja iz radoznalosti: znači, bilo bi lepo kad bi ova knjiga mogla da osvane po bibliotekama.
E sad, što se ostalih delova konverzacije tiče, glavninu njih smo dotakli još kad se ovaj tekst prvi put uobličio za štampani format, što će reći – pre par godina. i naravno, danas nismo ništa bliži padanju u zagrljaj no što smo onda bili…
no dobro, stvari uvek jesu baš onakve kakve su i trebale da budu, tako da to i nije nikakav problem. Osim nekih još onomad iznešenih zapažanja, ovaj poslednji format je doneo i bar jedan novi – ne nov u smislu svog prvog uvođenja, nego prosto u smislu veće očiglednosti i (eventualne) preciznosti.
Najpre je tu Mićina tendencija da definiše by proxy, u smislu da to radi posredno i bez stipulativne definicije. Iako u poglavlju posvećenom definicijama on navodi zaista pozamašan broj istih - to od populističko klasifikatorskih pa do ultraozbiljno književno teorijskih - Mića se zvanično ne opredeljuje niti za jednu konkretno. Što je i razumljivo, jelte, pošto se tek u ovakvom dajdžest formatu zapravo vidi koliko su one ambivalentne, kad je reč o samoj primenjivosti. Ali to ne znači da nikakvog definisanja nema, naprotiv; svaki put kad Mića analizira neko delo i kad ukazuje na aspekte zbog kojih smatra da delo jeste ili nije SF, on zapravo posredno nudi i nekakvu stipulativnu definiciju. A ona je meni… veoma široka. i veoma ambivalentna. I, generalno govoreći, mogu da prepoznam da se bazira uglavnom na motivima.
Cenim da će cenjeni ABN biti istinski oduševljen tim pristupom, ali fakt ostaje da on ne samo da uvelike otežava međužanrovske demarkacije, nego ih i čini praktično nemogućim. Ako dođemo u situaciju da tekstove sortiramo po motivima, za to će nam biti dovoljan i amazonov algoritam, koji knjige sortira nepročitane, striktno po motivima, pa još i predstavljenim ključnom terminologijom. Što je sasvim u redu za neku rudimentarnu klasifikaciju kao što je amazonova, koja po svojoj prirodi ima čisto komercijalnu svrhu, ali za sortiranja po motivaciji nekakva primenjiva definicija nam ipak treba. Okreni-obrni, ali tako je.
Jer u nedostatku toga, korektno razvrstavanje se ispostavlja kao praktično nemoguće, osim za onaj kratki period u kom su domaće SF norme poticale od žanrovskih magazina, tu primarno Sirijusa; za sve ostalo je potrebno je zažmiriti ne samo na jedno, nego često i na oba oka, da bi se iole ostalo unutar SF demarkacije.
I dobro sad, naravno da je sa antologijske tačke gledišta to i dalje obilje vredno posedovanja: mi i dalje imamo ultrakorisnu faktografiju svih (to “svih” koristim u smislu “u razumnim okvirima nam dostupnih) tekstova koja u sebi sadrže nekakve saj-faj motive, ali smo i dalje podjednako udaljeni od precizne ideje šta je to domaći SF činilo SFom; ideja da bi Trnoružica bila SF samo da je otspavala svoje u kriogenoj kapsuli je meni vrlo, vrlo strana, čak i kao najslobodnija ilustracija žanrovskih demarkacija. A čini mi se da to jeste paradigma ove knjiga – u centru je daleko više motiv, nego motivacija.
Što jeste – ponavljam po trilionti put – sasvim legitimna i široko rasprostranjena perspektiva gledanja na SF, i ja je ne sporim, nimalo, dapače i naprotiv. Po meni je ta perspektiva toliko dominantna da ja drugu i ne vidim kao danas istinski prisutnu, tako da, okej, budimo Rimljani kad smo već u Rimu
, sve druge opcije ionako iziskuju isuviše truda za poliranje pitanja od malog značaja, pošto pod prizmom motiva mi govorimo o korpusu koji je temeljito utopljen u mnoge druge žanrove, najčešće striktno fantastičke. Ali mislim da me zbunjuje uglavnom taj osećaj koji sam vazda imala pri čitanju svih verzija ovog teksta, a to je da ta perspektiva namerno nije jasno precizirana. (bilo je i momenata kad me se doimala i sasvim nenamerna, ali to je, sasvim moguće, možda bio samo moj umišljaj…)
I tako, moja dva centa.
