Elem, upravo sam dovršila jednu stvarno izuzetnu knjigu, pa otud i smatram da njen autor apsolutno zaslužuje svoj topik, pošto ću mu se svakako vratiti.
(Najpre da kažem kako sam (opet! po ko zna koji put!) strašno razočarana u sistem žanrovskih nagrada, jer alternativna istorija ima svoju nagradu –
Sidewise – ali ova fenomenalna knjiga nije bila čak ni nominovana. A da ne tupim sad o tome kakvi sve nečitljivi i infantilni dronjci i cvonjci eventualno pokupe tu nagradu… (No pošto sam knjigu imala u folderu ‘nominacije’, mora da je bila nominovana za nešto, samo se više ne sećam što.))
Ali samo kakva je ovo alternativna istorija!
Sa divergentnom tačkom tamo negde pred samo ubistvo Linkolna, alternativa je postavljena u tajmlajn u kom se nije dogodio onaj famozni Linkolnov pritisak na južnjačke države da kriminalizuju robovlasništvo, otud se ovde nudi alternativa u kojoj su četiri države – Misisipi, Luizijana, Karolina i Alabama - zadržale legalno i ustavno pravo na posedovanje robova.
Priča nam nudi taj tajmlajn u striktno paralelnom vremenu, dakle u lako prepoznatljivoj današnjoj tačci-u-vremenu, sa sve nekim pop-kulturnim ličnostima koje su tu ne samo da zacementiraju vremenske koordinate, nego i da nam ponude impresivnu dubinu i trodimenzionalnost uopšte: na primer, Majkl Džekson je ovde još itekako živ, jer je u ovom svetu imao oko čega da se angažuje – oko pravde za svoju sabraću-robove u “Big Four”, kako se knjiga referiše na konkretne države - pa nije ni imao vremena da završi onako kako je završio u našem tajmlajnu.
I kako je to samo vešto i uverljivo ponuđen svet! Jer lako je uzeti bilo koju proizvoljnu istorijsku fazu za divergentni okvir, ali ono što je izuzetno teško je ponuditi uverljivu evoluciju tako kreiranog tajmlajna… a Wintersu to tako lako i tako ubedljivo polazi od ruke da vam prosto zastane dah pri čitanju.
Jer Wintersova sadašnjica je paralelna našoj u svim mogućim prepoznatljivim domenima, a pogotovo u domenu političke korektnosti: 3 miliona te nesrećne crnačke populacije se ne zovu prosto ‘robovi’ nego “Person Bound to Labor”, ili kraće ‘pibi”.
Samo sa tim naoko sitnim jezičkim fenomenom Winters radi istinska čuda, otkivajući vam tokom čitanja koliko ta politički korektna formalnost zapravo moćno
utiče na vašu percepciju.
Priznajem da me duboko fascinira činjenica da je ovu knjigu napisao belac a ne crnac; da se mnogi crnački autori i dandanas zadovoljavaju da o ovoj konkretno represiji govore striktno uz pomoć metafora, parabola ili teške fanstastike uopšte, gubeći tako ne samo na snazi poruke, nego i na sopstvenoj sposobnosti da jasnije uvide sve dimenzije tragedije.
Winters se ingeniozno odlučuje za ultra tvrdi realizam i njegova proza zato isporučuje maksimalan impakt kojem ama baš ništa nije oduzeto kroz kojekakve blablatrućove imaginativne alegoričnosti.
Zaplet prati Viktora, slave-huntera koji je i sam nekada bio rob, i koji tim svojim gorkim i nehumanim poslom zapravo kupuje svoju slobodu. Viktorova ličnost je kondenzovani profil psihologije hendikepa kojeg proizvodi čak i sama mogućnost društvene inferiornosti u onom primarnom smislu koji je vrlo lako primenjiv i na manje drastične fenomene ne-slobode kakvu imamo u svetu.
A Wintersova ubedljivost po tom pitanju je uistinu uznemiravajuća, jer se cela ta njegova postavka alternativne istorije zapravo vrlo malo fizički razlikuje od naše svakodnevice. Naprosto, ceo ovaj svet kakvog znamo je tu u knjizi, samo sad u njemu imamo i legalizovane robove.
Naravno, imamo i ono drugo, isto toliko bitno: imamo i ljude duboko posvećene ispravljanju te nepravde.
I kao i uvek kad je takav društveni angažman u pitanju, moralne smernice se lako zagube, a njihove granice nestanu u izmaglici: ne mali broj Wintersovih protagonista u ispravljanju jedne nepravde često i sami počine još goru.
Elem, o finesama ovog fascinatnog šta-bi-bilo-da-je-bilo malo kasnije, kad overim još ponešto od Wintersa. Za sada me daleko više fascinira fakt da i Wintersa lako prepoznajem kao suštinski ne-žanrovca, iako je ovo bez dileme punokrvno žanrovska knjiga.
