Brad Manuel: The Last Tribe

[Lidija]

Pretpostavljam da nije baš uobičajeno naširoko razglabati o knjizi koju baš i ne bi poklonili dragoj nam osobi, no ipak, fer je priznati da ponekad i slabo napisane knjige donose veoma zanimljiva zapažanja, a otud i vrlo korisna saznanja. U ovom konkretno slučaju, reč je o romanu sa veoma amaterskim nivoom izvedbe, to ne samo u književnom smislu, nego i u onom žanrovskom. No dobro, čak i sam autor priznaje da je jedini “urednik” na ovom romanu bila njegova supruga, tako da možemo samo da konstatujemo kako je to veoma očigledno iz samog teksta.

Ono što autor ne priznaje – a verovatno i ne zna – jeste činjenica da on naprosto nije nadaren za proznu komunikaciju: Brad Manuel je stilski priprost i banalan, sa slabom artikulacijom i još slabijim osećajem za ritam pripovedanja, dok je sa žanrovske strane očigledno hendikepiran ne samo po pitanju konvencija, nego i onog bazičnog razlučivanja po pitanju važnosti samih scena i elokventnosti osnova karakterizacije.

Ukratko rečeno, Manuel ni sam ne zna koliko su njegovi (bilo koji) dijalozi ili prozne scene bile rečite u saopštavanju, pa otud i redovito pribegava didaktičkim sumarizacijama tipa “X je time hteo da kaže to-i-to” ili “Y je shvatio da se sprema ovo-ili-ono”… dojam je da Brad Manuel nikad nije apsolutno siguran da je njegov tekst išta jasno saopštio, pa je sklon nepotrebnoj repetitivnosti koja dezignira naraciju kao ekstremno amatersku čak i u segmentima koji bi inače bili sasvim korektno izvedeni.

No to je primarno urednički propust, i mada nam jasno ukazuje da sam autor poseduje veoma skroman pripovedački talent, i dalje ne znači da je i sam narativ automatski bezvredan. Na kraju krajeva, čak i prozno nenadareni ljudi neretko imaju štošta zanimljivog da kažu...  A u Manuelovom slučaju, ako ništa drugo, autor je sasvim pristojan hroničar izvesnih specifičnosti svog vremena, tu primarno današnjih svetonazornih sukoba.

Činjenica je da SFu često polazi za rukom da bude progresivan i reakcionaran u isto vreme: taj naizgled paradoks definiše žanr taman koliko i teme i motivi kojima se bavi. U nekim standardnijim sagledavanjima današnjeg žanra, distinkcije se uglavnom povlače duž najočiglednijih suprostavljenih krajnosti, tipa liberali vs. konzervativaca, levičari vs. desničara, društvenjački angažman versus onoga što je Schneiderman vrlo elokventno sumirao kao “high-pitched cries of a lone white man, squeling in vindictive delight as his space laser makes ‘splosions”... 

Naravno, Schneiderman je to izjavio povodom još uvek aktualne afere oko nagrade Hugo i manipulacije glasačkim balotom od strane grupe konzervativnih autora, izdavača i fanova, ali sama ta afera svakako nije niti nova, niti retka, u žanrovskoj istoriji. Recimo da dolazi maltene istovremeno sa aferom oko SFWA glasila “Bulletin”, koje društvo izdaje četiri puta godišnje, i čiji je urednik 2013te podneo ostavku usred silnih optužbi o seksizmu: krivci su bili dugogodišnji kolumnisti, Mike Resnic i Barry N. Malzberg, koji su na sebi specifičan način tretirali autore ženskog pola, referišući se na njih kao na “lady writers” i “ beauty pageant beautiful”. Usledile su reakcije, naravno, a Resnic i Malzberg su te reakcije okvalifikovali kao “cenzuru” i čist “liberalni fašizam”.

Relevantna afera se zbila i 2010, takozvani “Mungejt”, izazvan LJ postom Elizabeth Moon u kom ona kontemplira neke aspekte muslimanske kulture u kontekstu ne-muslimanskog društvenog uređenja: opet, svakako je tu u pitanju izvesni sukob svetonazora, ali ova kontroverza je ujedno značajna i zato što pokazuje kako u pozadini polarizacije tinjaju vrlo kompleksne emocije, kojima je žanrovska diversifikacija na srcu možda daleko više deklarativno negoli praktično. Jer čak i ako se apsolutno ne složimo sa iznesenim stavovima Elizabeth Moon, teško da joj se može osporiti velika doza promišljenosti, trezvene perspektive, a nadasve i samog takta.   

No da ne ispadne kako su svetonazorne polarizacije u SFu čedo novog milenijuma, vredi se prisetiti nekih prošlovekovnih, pogotovo svih onih individualnih i grupnih bojeva kojima su pisci novog talasa revitalizovali SF, forsirajući njegovu transformaciju iz infantilno palpičnog korpusa za decu (i sve one koji se decom osećaju) u fini instrument ne samo oblikovanja pop-kulture, nego i svetonazora koji čak i danas dominira njegovim pop-kulturnim obrascem.

Naravno, na prvi pogled se čini da je današnja situacija upravo obrnuta: da danas upravo konzervativci subverzivno podrivaju žanrovski establišment, sve u naporu da sruše hegemoniju autorsko-uredničke klike za koju smatraju da dominira savremenim žanrom (ili bar njegovim kon-nagradama.)

U svetlu takve percepcije trenutačnog stanja stvari u SFu, čini mi se da je Brad Manuel napisao jednu poprilično zanimljivu hroniku sveta u kom živimo.

[Lidija]

Čak i ako prihvatimo - to čisto lakše argumentacije radi - simplifikaciju desničara vs. levičara kao bazu današnjih svetonazornih trvenja, primetićemo jednu nadasve zanimljivu postavku, kad je reč o generalnoj percepciji zaraćenih "tabora": "levičari" su generalno znatno bolje i znatno preciznije definisani od "desničara".

Otud, mi daleko više znamo za fine nijanse političkih (i inih) inklinacija SFovog levičarskog tabora, pa otud i lako razlučujemo kao anarhistu LeGuinovu, recimo, ili kao feministu Atwoodovu i Tiptri, ili kao marksiste Mijevila i Dilejnija, pa čak prepoznajemo i socijalističke inklinacije kod Velsa i mutno levičarske kod Asimova, ali kad je o konzervativcima reč, te finese kao da uglavnom izostanu.

Za "desničarski" tabor se malo ko trudi da razluči format u kom se autor prezentuje, a kad se neko i potrudi po tom pitanju, recimo da to redovito bude pomalo maliciozna klasifikacija duž nekakvih (stvarnih ili izmišljenih) patoloških linija, pa se tako Munova svede na prostog ksenofoba, Orson Skot Kard na još prostijeg homofoba, a pisci poput Simonsa na generalnog mizantropa, valjda zbog širine konzervativnog spektra kog svetonazorno pokriva.

U takvim generalnim natrpavanjima žanrovske konzervativne korpe, čini mi se da svi kozervativni pisci dobiju singularno one-size-fits-all negativni desničarski profil, to od recimo Džina Vulfa, pa preko Hajnlajna i Silverberga, sve do današnjih specimena iz grupacija tužne i besne kučadi.

A da stvar bude gora po konzervativce, velik deo tog profilisanja dolazi ne iz same njihove proze, nego iz kojekakvih sporednih "aktivnosti", koje je pošast interneta danas uzdigla na tron samog autorskog identiteta: ne prave se distinkcije po pitanju formata konzervativnog izraza, jer iz opozicijskog ugla - sve je valjda ista stvar. I to je možda najubedljiviji argument po pitanju definisanja samog establišmenta: onaj ko ima moć da ti tako lako prišije etiketu, pa, taj je po logici stvari establišment, a ti si "underdog".

E sad: SF stremi da bude svima majka, nikome maćeha. U tom naporu da osigura mesto pod suncem za sav svoj nakot jednako, SF kao da dezignira domene - ili možda bolje rečeno kutije sa peskom  - za svaku varijaciju njenog prolifičnog poroda, otud su konzervativci nekako uvek imali tradicionalnu tapiju na post-apokaliptični i "vojni" domen, sa jasno profilisanim ćoškićem takozvanog  survivalističkog ili prepskog (preppers) SFa.

I mada se taj domen rascvao u silnom prosperitetu tokom hladnoratovskog razdoblja, u ovom milenijumu je rapidno izgubio teren invaziji horora: sam format zombi-apokalipse je uvelike erodirao rečeni domen uvođenjem konvencija kojima SF kao da ne može impresivno da parira, pa se njegov korpus otud i drasično sveo na slabo napisanu pornografiju ne-fantastičkog nasilja, uparenu sa pamfletističkim serviranjima preperskih upustava za preživljavanje u uslovima kamenog doba.

A ta erozija je rezultovala današnjim otužnim stanjem domenskog inventara: malo koji ozbiljan autor danas rado pridonosi ovom korpusu, prosto zato što zna da će malo ko ozbiljan to danas da čita. Još od Daybreak trilogije nisam naišla na ništa suvislo u ovom domenu, a i sam John Barnes je onomad dobrano propatio sa tom trilogijom, dovršivši je na kraju kao maltene samizdat, zbog izdavačke politike da je isuviše "moždana" za ciljnu grupu.

U takvom stanju stvari, Brad Manuel se trudi da bude maksimalno dosledan diktatima svog svetonazora, ma kako da nam se isti dopao ili ne. U tom smislu, on uspeva da i pored svih literarnih i žanrovskih manjkavosti saopšti ono što mu je primarno: da nam iskreno podnese na uvid svoj svetonazor i moral na kom je isti baziran, i da od nas zahteva da ga razmotrimo kao ravnopravnog.

I mada se u nekim aspektima Manuelov svetonazor može prepoznati kao poprilično faličan iz neumitne i neumoljive progresivne perspektive novog veka i milenijuma, ipak, dirljiva je iskrenost sa kojom Manuel saopštava tu famoznu žanrovsku "the sum of me" deklaraciju, uvek svestan svoje reakcionarne pozicije underdoga, ali isto tako iskreno voljan da je, ako već ne sasvim afirmiše, a ono bar približi čitalaštvu za koje sluti da ga u svoje slobodno vreme redovito i temeljito ismejava.

Brad Manuel je ovde naprosto čovek koji želi da kaže ono što mu leži na srcu. A način na koji to saopštava je - i pored svih književnih i žanrovskih manjkavosti - nedvojbeno iskren i decidirano neagresivan, uprkos preovlađavajućem (i uvelike nenamernom) pamfletizmu. Otud, Manuel je prilično dobar predstavnih današnjeg benevoletnog konzervativca, i zato je u mojoj knjizi zaslužio ne samo da ga se dočita (to uz znatan napor i aktivaciju čitalačke discipline  ), nego i prokomentariše.

Dakle, savremeni SF konzervativci: gde su, šta su, šta sve rade, kuda to streme i čemu se to zapravo nadaju.

[Lidija]

The Last Tribe nudi nejasnu i (verujem namerno) nepreciziranu apokalipsu koja je efektivno uništila svet kakvog danas znamo: neznana infektivna bolest je eliminisala stanovništvo tako silnom brzinom da je sam proces nalaženja leka postao praktično neodrživ.

Bolest je krenula sa južnoameričkog kontinenta, a zahvaljujući svom dugom i nesimptomatičnom periodu inkubacije uspela je da prođe praktično neotkrivena, sve dok nije bilo naprosto prekasno da se efikasno suzbije. (Manuel nudi striktno POV svojih protagonista, pa otud i instinktivno uspeva da ostane van SF diktata po pitanju plauzibilnosti: kad tvoji protagonisti nešto ne znaju, pa, onda ni ti nisi dužan da to bog zna kako elaboriraš.    Ali model ovde funkcioniše sasvim solidno i uverljivo, makar zato što efikasno sledi model zika-fenomena, recimo.)

U tom dugom periodu inkubacije, jedini simptomi koje su zaraženi pokazivali svodili su se na gubitak apetita, letargiju i generalno bezvoljnost po pitanju fizičke aktivnosti, a to su tako uvreženi simptomi današnjice da su praktično bili nevidljivi sve do prvih smrtnih slučajeva krajnje faze bolesti. A kako je tu fazu je karakterizirala ponajviše ekstremno visoka temperatura i specifični halucinogeni efekti koje kuvanje mozga proizvodi, bolest je dobila naziv "the rapture".

Manuel prati četvoricu braće Dixon, i njihove porodice: iz nekog čudnog razloga, muška linija te familije (da, samo muška linija  ) je bila urođeno imuna, a samo jednom od braće se posrećilo da mu i žena bude nezavisno imuna. Ostale tri supruge i sva ženska deca u te četiri porodice su umrle od zaraze.

Nakon prvog talasa masovnog umiranja i još masovnijeg paničnog egzodusa zaraženih, četvorica braće su se dogovorili da se sastanu u rodnom mestu, i tamo udruže snage za preživljavanje zime. U rapidnom gubljenju svih civilizacijskih benefita, to od struje do pitke vode, mala grupa Dixon familije brzo shvatila je da spas leži ponajpre u proširivanju zajednice, pa se otud i uputila u potragu za preživelima kojima sad već preti smrt ili od gladi, ili od trivijalniih zaraza tipa kolere.

U tom sistematskom pohodu na mrtve gradove, preživeli članovi Dixon familije sebe smatraju poslednjim plemenom na Zemlji, i prihvataju kao obavezu da genraciji svoje dece osiguraju pristojnu budućnost, to ne samo u pukom preživljavanju, nego i u najboljim mogućim okolnostima koje im garantuju što lakši opstanak.

Da, zaplet je standardno survivalistički, no opet, u svim primercima tog pod-žanra je vezivno tkivo ono što čini priču i ono što se eventualno zapamti. U Manuelovom slučaju, narativni diktat je očigledan: imperativ nije samo preživeti, imperativ su same norme preživljavanja. A te norme diktira Manuelov svetonazor, otud je roman i posredan dajdžest svega onoga što Brad Manuel danas prepoznaje kao pogrešno sa ovim svetom u kom živimo.

Budući tako očigledno konzervativac, Brad Manuel voljno nudi na uvid moralni kodeks koji ga definiše kao takvog, otud i već na samom početku romana on precizira sve svoje lojalnosti. Baš kao što ne mari odviše za nijansiranje bolesti koja je dovela svet do kolapsa, on isto tako ne mari za ideje ni ideologije, za pravo ili pravičnost društvenog uređenja: jedina vrednost koju on poznaje i priznaje je nukleus ljudskog bitisanja, a to je naravno - porodica.

Na primer, u svim planovima četvorice braće Dixon figurira stav koji ne razlučuje bratovu decu od sopstvene: briga za bratovljevo dete potpuno je jednaka brizi za sopstveno. Manuel nije bog zna kako vešt pisac da osmisli narativ koji bi zapletom maksimalno potencirao tu normu, ali joj ipak svo vreme instinktivno podilazi: kad jedan od braće Dixon izgubi ženu i usvojene ćerke, njegov primarni fokus postaće upravo bratov sin, kojeg je kolaps sveta zatekao u školi daleko van očevog domašaja. Taj kontekst porodične obaveze koja redovito odnosi prevagu nad apokaliptičnim nihilizmom je kamen temeljac konzervativnog survivalizma, mada se često rasplinjava u manje veštim zapletima nižih oblika podžanra.

Ali naravno, kao i svi slabo nadareni pisci, Manuel će instinktivno da izbegava narativne situacije u kojim bi te njegove norme bile suočene sa istinskom moralnom provokacijom, tipa da naiđu na crnca homoseksualca sa vanrednim preperskim sposobnostima... Otud, svi preživeli koje Manuelovo pleme "nalazi" su ili redom smesta podobni ili samo sitno kozmetički problematični, kao recimo mali hispano gangster, koji se "preobrati" na pravi put u roku od smesta.    No dobro, to je cena koju morate da platite kad se rešite da čitate osrednjost.

[Lidija]

Elem, ne sumnjam da smo ovih dana pomno pratili USA izbore , otud i ja nikako da smognem vremena za Manuela, a zapravo me zbog svega oko ovih izbora ovaj roman maksimalno i fascinira, i uopšte SF palp, kako je ekstra senzitivan na jedva primetne promene pritiska u raspoloženju populusa…

Nego, nazad na temu: Manuel kao da je svestan da iza njegove apokalipse čuči strašno puno wishful thinkinga, to od one najradikalnije vrste, tipa “oh kako bi svi čovekovi problemi bili lako rešivi, samo da se nekako eliminiše većina populacije!”

Naravno, Manuela kao da ponekad gricne savest zbog te biblijske premise, pa se poprilično trudi da za to kroz zaplet nekako kompenzuje, ali naravno, limitovan kako već jeste, to čini uglavnom kroz politički korektne banalnosti.

Sa razliku od pomodarskog EMPa -- za kog mi se čini da filuje barem dve trećine današnjeg post- i apokaliptičnog SFa -- Manuel se sračunato opredeljuje za nejasnu katastrofu “više sile”: bolest je bolest pa ne bira, otud su i Manuelovi protagonisti već od samog početka pošteđeni primarne traume opstanka dok njihovi bližnji masovno umiru – ljudi nisu krivi što su imuni, zar ne? Ali onda, da li su zaslužni? Manuel je vrlo oprezan po aspektima bilo kakve zasluge, otud i njegovi protagonisti ne forsiraju nikakav specifičan način življenja koji bi se prepoznao kao važan u pamfletističkom smislu. Po tom pitanju, svi  standardni modeli konzervativca (vernik, patrijahalac, patriota, ovo-ono) sračunato izostaju, a većina porodice Dixon nije čak bila ni otvoreno preperska pre apokalipse. No dobro, to poslednje je ujedno i uvelike korisna stavka za svrhe worldbuildinga, pošto nas time Manuel lagano provlači kroz bazični preperski vodič tipa “kako živeti od sopstvenog ulova”, tako da se možda i ne bi trebalo uzeti u obzir.

Isto tako, Manuel se kloni bilo kakvih rasnih insinuacija, i njegovi preživeli korektno (ali i minimalno) ‘pokrivaju’ i crnu i latino rasu, ali opet - Manuel sve rasne (i ine) karakteristike saopštava isključivo didaktički. Znači, ako vam te didaktičke prezentacije promaknu, svi protagonisti će vam biti ko iz jednog kalupa saliveni.

Ali najveći Manuelov give away je njegov libertarijanski prezir za ama baš sve državne institucije, i po tom pitanju on ispoljava ceo spektar simptoma, to ne samo kao narator nego i uredno ih stavljajući u usta svih svojih protagonista. Otud svi oni – ali bukvalno svi – u dijalozima uporno koriste termin “government” za sve, ali ama baš sve državne organe i institucije, to od hitne pomoći pa do vatrogasaca, lekara, policije, dobrotvornih organizacija, javnih kuhinja i sanitarnih ekipa u hazmat odelima. I to sa dobrim razlogom: naime, sve te službe, listom sve, imaju samo jednu jedinu agendu – da pohvataju imune i da nad njima najstrašnije eksperimentišu.

Ne bi bilo fer reći da Manuel aktivno izbegava da se posveti moralnoj dilemi oko pronalaženja eventualne vakcine ili leka: Manuel dilemu naprosto ne vidi, pa je otud ni sami protagonisti ne vide. Svi listom su znali, još od samog početka, da je ta bolest naprosto neizlečiva, pa otud i neminovno pravična. I mada svi protagonisti često pominju svoje voljene koji su podlegli bolesti, van same retorike ne pokazuju nikakve aktivne znakove rečenih gubitaka.

Sve u svemu, u knjizi teško da ima stranice koju ne prati čitalačko škrgutanje zuba. 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Врло интересантна слика политичке ситуације у данашњој америчкој СФ. Хвала, Либеат.

[Lidija]

Nema na čemu, i drugi put. 


I tako nas Manuel vraća na onu bazičnu kontroverzu SFa, kad isti uspeva da bude napredan i nazadan ujedno: futurizam sa neo-feudalnim uređenjem, na primer.  Naravno, to samo kad naiđemo na benevoletne konzervativce, inače redovito dobijemo futurizam sa kolonijalnim, plemenskim ili čak pećinskim "zakonom jačega".

A to je ipak primarno karakteristika fentezija, ne SFa. 

Naravno, treba tu podosta ozbiljnijeg istraživanja, ali ovako za prvu ruku, reklo bi se da su savremeni konzervativni pisci - a pogotovo njihovi čitaoci, khm, khm - poprilično politički neartikulisani, to u najmanju ruku. Istina, oni neretko pokazuju izvesne anti-globalističke tendencije - a to kao da ih približi onom delu čitalaštva koje samo sebe intimno smatra naprednim - ali pojam lične slobode je ipak drastično različit iz leve i desne perspektive. Otud, Manuelova ideja lične slobode uglavnom podrazumeva slobodu od državnog intervencionizma, ali nakon toga - nikakve tu više slobode nema, bar ne u onom formatu koji bi bio prepoznatljiv čak i najumerenijim levičarima.

Primera radi, na kraju romana Manuelovo "pleme" odlazi na Havaje, zato jer je tamo klima podesnija za preživljavanje negoli što je to u njihovom rodnom severnom delu SAD. Pri tom, "pleme" niti zna niti ga je briga koga će tamo zateći - naprosto se podrazumeva da će tu ključnu ulogu odigrati zakon jačega, u smislu da ako tamo zateknu svega nekolicinu preživelih, asimilovaće ih srdačnom dobrodošlicom u svoje "pleme" na isti način na koji su i sve ostale preživele, ali ako tamo naiđu na brojčano nadmoćnu enklavu, eee, za taj slučaj, "pleme" ima dovoljne zalihe vatrenog oružja, između svih ostalih zaliha u svom privatnom Boeing 777 kojim pilotira jedan od braće.

Naravno, Manuelov narativ automatski samoopravdava sve ono što favorizuje, ali iako je alternativa apsolutne dominacije brižljivo neizgovorena, ona se pri čitanju apsolutno podrazumeva. U isto vreme, sasvim je očigledno da Manuelu savršeno izmiču  protivrečnosti koje taj konkretno stav proizvodi u fabuli, baš kao što mu i izmiče kripto-fašizam, na isti način na koji je i Resnicu i Malzbergu tamo izmakao seksizam: sasvim je moguće da su oni najiskrenije verovali da sa tim i takvim obraćanjima samo upućuju komplimente svojim koleginicama po peru.

I tu već dosežemo onaj svetonazorni nivo na kom je suvisla konverzacija praktično nemoguća, naprosto zato je dve strane ne govore istim jezikom, čak i kad postoji onaj neophodni minimum dobre volje po pitanju napora ka razumevanju.

Također, Manuelov autizam po pitanju eksproprijacije svega onoga što je nekad bilo zajedničko kao da nadilazi nivoe uspešne komunikacije. Jer da se ne lažemo, savremene mutantske političke opcije su temeljito razbile one tradicionalne i lako prepoznatljive žanrovske modele, pa je otud danas podjednako teško pronaći autentično levičarsku opciju, baš koliko i onu autentično konzervativnu.

To samo u post-apokaliptičnom preper SFu, naravno...