wow, preveden jedini Peruc kog sam čitala... gruvi. Ako bude digitalna verzija izdanja, javite.
E sad, da bacim mali round-up pročitanih naslova, pre no što ih pozaboravljam. Otud, bolje je da najpre pomenem naslov koji je u najvećoj opasnosti
Ania Ahlborn je mlada autorica za koju se sve više govori kako je “novi glas horora”, a njenim indie naslovima se otkupljuju prava za filmovanje bukvalno čim se objave.
Što je, naravno, zahtevalo da overim bar njen razvikani
Seed, tek da vidim o čemu se radi, i koliko je taj silni hajp zapravo opravdan.
Elem, sve u svemu, to je vrlo dobro napisano. Mislim da bi se u tome složili čak i oni čitaoci kojima skaske o opsednutosti i nisu baš omiljeni horor tropi, to prosto zato što je rečeni domen uglavnom ekstremno podesan poligon za karakterizaciju, a natprirodnom hororu je to oduvek bio veliki i temelj i bedem: naglasak je manje na samim fenomenima a više na reakcijama protagonist koji te fenomene suočavaju. A Ania taj poligon maksimalno koristi, i njen
Seed kreće kao zaista veoma obećavajuća priča za čije se protagoniste čitaoc vrlo brzo i vrlo lako istinski emotivno veže.
A kako i ne bi: tu su Jack i Aimee, mladi bračni par u finansijskoj stisci; tu su njihove dve kćerke, starija Abigail, i svega šest godina stara Charlotte, koju od milošte svi zovu Čarli. Aimee stoički podnosi siromaštvo u koje porodica sve više tone, to ponajviše u prkos svojim roditeljima, koji u najmanju ruku nikad nisu bili oduševljeni njenom udajom za Jacka. Isto tako, Jack polako dolazi u korak sa stvarnošću u kojoj više nema mesta za priželjkivani uspeh njegovog rok benda, nego samo za mundano i slabo plaćeno popravljanje ribarskih brodica. No to krčkanje njihovih umirućih ambicija potajno uzima silan danak u intimi obaju supružnika.
I kad se tako jedne večeri Jack sa pozaspalom porodicom u svom prastarom automobilu sjuri u jarak pokraj puta, Aimee ga spremno optuži kako je neodgovorno zaspao za volanom, dok Jack ne sme da joj prizna kako je sletio sa ceste refleksno izbegavajući par zlokobnih očiju koje su ga vrebale u tami. I u danima nakon tog incidenta počinje pakao ne samo za Jacka nego i Aimee, dok bespomoćno gledaju kako im se šestogodišnja miljenica polako preobraća u agresivni demonski entitet, rešen da se iz čiste zabave hrani njihovim strahom i očajem.
Kao što rekoh – vrlo dobro napisano. Impresivno uverljiva karakterizacija, uparena sa vrlo efektnom vizualizacijom paranormalnih fenomena, u vešto isporučenom ritmu smenjivanja zastrašujućih zbivanja i relativno banalnih saznanja koja oni donose.
Ali u isto vreme, ovo je enormno vešto iskukičana gomila narativne ispraznosti, eksploatacija kakvoj pandan nalazim jedino u Pizzolattovom "True Detective": ekstremno vešt autor koji straobalno uspešno prikriva fakt da naprosto nema apsolutno ništa suvislo da kaže. Tako blatantno razbijanje narativne logike – bar onog mrvička koji je maltene samopodrazumevajući deo korištenih tropa – može da servira jedino autor duboko svestan duhovne konfiguracije ciljne grupe kojoj se obraća. A Ania me se doima kao naprosto rođena sa tim darom, to zasigurno i van proze: jedna od onih ljudi sa ekstremno tuniranim repertoarom floskula, koji u njihovom veštom rukovanju postaje maltene moneta za sporazumevanje: nešto kao vokabular fraza naizgled idealnih za priliku, prosto zato što kondicionirani recipijent odbija mogućnost da one to ipak nisu.
E sad, da li je tu u pitanju isljučivo idejno siromaštvo ili ingeniozni eksploatacijski okvir, ja stvarno ne znam a i ne zanima me odviše. Znam samo da se osećam beskrajno privilegovanom što su mi takvi produkti još uvek lako uočljivi, i što me ta naizgled generalna desenzitizacija po tom pitanju i dalje nekako mimoilazi.
Dalje je tu Cixin Liu i njegov Death’s End, vrlo prijatna završnica trilogije, o kojoj ćemo kasnije, nadam se.
Recimo samo da mi je roman uvelike iskupio inače prilično osrednju čitalačku uživanciju proteklih nedelja.
Onda je tu i Into Everywhere, drugi deo Paul McAuleyeve najavljene trilogije koji velikim delom parazitira na svojoj preethodnici, svakako više no što moja visoka očekivanja od McAuleya to mogu da tolerišu. Ali treniram sebe da to dopustim središnjim delovima intrigantnih serijala, tako da i ovom naslovu to dopuštam sa malko više gracije nego što bih stand-alone romanu.
I najzad, tu je i Lionel Shriver sa perfektnim The Mandibles: taj roman me je oduševio i raspametio, ali naravno, od nje manje i ne očekujem, žena me bukvalno razbija sa svakom reči koju izgovori, u prozi i van nje jednako. Svakako jedan od mojih favorita za knjigu godine.
No, pošto je u pitanju autor kojem ću rado da se vraćam, red je da joj otvorim dezignirani topik i detaljnije se pozabavim britkim, intuitivnim i nadasve relevantnim pristupom kojim nam ona servira tragedije današnjice, a u ovom romanu i bliske sutrašnjice.
