[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени        ,

пошто не можемо ово да окачимо на форум Арт Аниме, јер је тамо систем пао (после толико година...) и не ради, онда, качимо овде. Хвала организаторима овог новог форума, и надамо се да ће имати успеха. Хвала Дражи, за толике године одличног рада Арт Аниме.

Дакле.

У четвртак 16. јун 2016, у “Блицу“, на стр. 26, Милан Влајчић је дао приказ фантази филма Ловац и ледена краљица, режија Седрик Николас Тројан (The Huntsman: Winter's War, Cedric Nicolas-Troyan, 2016), заснован на Андерсеновим бајкама, и изразио мишљење да радња није баш много логична нити уверљива, али да то, у таквом филму, и не смета много. (Склони смо да претпоставимо да је у праву.)

А у “Данасу” такође 16. јуна, на стр. 18-19 био је обиман промо чланак (интервју са редитељем, а то је Роланд Емерих) за филм Дан независности 2 (Independence Day 2 – вероватно би било најбоље да га тако назовемо) који наводно стартује у београдским биоскопима у четвртак 23. јуна. Гле исти дан кад Британци гласају да ли да изађу из Европске Уније. Хм. Ту као да је нешто подударно. Тај дан је дан чега? независности?
(али неки дан касније стигле су вести да тај филм не ваља.)


“Политикин забавник” бр. 3358, петак 17.06.2016, нема СФ, али, на стр. 4-6 имате чланак (Немања Баћковић) о тајним ангажовањима Доситеја Обрадовића у дипломатији и контра-шпијунажи. Добар материјал за алтернативне историје.
На стр. 8-11 је чланак о неким генетичарима који су успели да одгаје бактерију која опстаје и размножава се иако има само 473 гена у себи.
На стр. 20 је један мали чланак о природи свести, они признају да свест као појава измиче научном проучавању (јер заправо не знамо шта је, то је један као осећај, није материјално ухватљив…) и питају се да ли можда и рибе, на пример златне рибице, имају свест. (Знамо да је ни највећи наши компјутери немају, нимало.)

У “Политику” је 17. јуна био убачен колорни прилог, њихова уобичајена (петком) Политикина ТВ ревија, а у њој, на стр. 38 и стр. 39 (претпоследња) имали сте репортажу о једном америчком глумцу који је српски зет; а то је и наслов чланка, огромним словима - -  СРПСКИ ЗЕТ; наиме у серији “Морнарички истражитељи” он је (био) агент Тони Динозо (NCIS, Tony DiNozzo) а његова главна сарадница је Зива. Е па он је глумац Мајкл Ведерли, а његова супруга је српског порекла, докторка је, Бојана Јовановић, он је био у Београду а и коментарисао о Београду. Има то неке далеке везе са научном фантастиком, јер, у серији се понекад појави наука и техника до тог ступња развијена, да је то блиско научној фантастици. Али на великој фотографији која покрива скоро целу страницу 38, видимо, не њега и Бојану, не, него њега и глумицу Коте Де Пабло која је играла Зиву. Она левом руком дискретно намешта хаљину.

У “Политици” је 19. јуна 2016, на стр. отприлике-20 (нема пагинације) фељтон, написала Радина Вучетић, наслов овог наставка је “Отвореност према забрањеном”, а у првом ступцу се каже да је било велико изненађење кад је роман Џорџа Орвела 1984 објављен, легално, у Љубљани 1967, а онда и у Београду 1968. године. Ауторица фељтона каже: “О разлозима зашто је роман Џорџа Орвела штампан у Југославији и о политичким и другим потезима који су до тога довели нема трагова. Може се, зато, претпоставити да су југословенске власти, објављивањем 1984, желеле да пошаљу поруку да не виде сличност тоталитаризма Великог Брата и југословенске стварности.”
Требало је да о томе питамо Жику Богдановића! на Арт Анима фестивалу! заправо требало би га питати и сад.
Ту је и она одлична слика Џорџа Орвела са микрофоном Би-Би-Сија.

Ех такође у “Политици” али на стр. некој-мало-ту-негде (око двадесете) је вест, да је Бил Гејтс понудио да достави сиромашним нацијама у Латинској Америци бесплатно 100.000 пилића за узгајање, али да је једна држава, Боливија, то одмах одбила. Боливијски функционер који је одбио пилиће зове се Сесар Кокарико.


У „Блицу“ је 22. јуна 2016. на стр. 26, Татјана-Тања Њежић дала приказ Кинговог романа који је код нас изашао под измењеним називом, Далас 63, а то је уствари 11 22 63.

Дан касније, 23. јуна 2016, на истом месту, дакле на стр. 26, Милан Влајчић је дао приказ филма, насталог на основу једне компјутерске игрице, Воркрафт: почетак  (то је код нас написано делимично на енглеском, у циљу препознатљивости, је онда некако логично да остатак буде латиницом: Warcraft: početak), али, њему се тај филм није нешто много допао, био му је досадан и бесмислен.

У “Данасу” је 21. јуна 2016. Нина Хрушчова (да ли је она рецимо можда унука једног од последњих лидера СССР, Никите Хрушчова??) имала је на стр. 13 чланак, где већ у наслову приписује садашњем председнику Путину “орвеловски говор”, који она описује као “двоструки говор”, претпостављамо да мисли на новоговор, new-speak, у коме је слобода ропство, а ропство је слобода, итд. Углавном, то је узето из СФ.

У “Данасу” је 23. јуна 2016. на средње две странице изашао чланак, наводно преведен са енглеског; аутор је потписан на енглеском, као Sebastian Buckup, што би вероватно требало на српском да буде написано Себастиан Бакап (не, није бек-ап; није back-up), а као преводилац његовог чланка је потписана Александра Равас; чланак је на један младалачки и почетнички начин пре-амбициозан, далеко и огромно пре-амбициозан, покушава да представи комплетну историју СФ од Мери Шели до данас, али, уједно, и комплетну историју људске цивилизације у новијих неколико векова, и још моралну дијагнозу шта није у реду са човечанством; ову претераност видимо већ у дибидус-промашеном наслову, који гласи „Свет је одустао од напретка и моралног побољшања“. Све у свему, тај чланак је велики промашај, али једно је тачно погодио: научна фантастика јесте почела са романом Мери Шели Франкенштајн.

На опште изненађење, и вероватно своје сопствено, Британци су изгласали да изађу из Европске Уније. Вероватно су многи хтели само да гласање буде максимално неизвесно, да би уплашили ЕУ, па да би могли да уцењују, да изнуде још много привилегија за себе (да не носе заједнички терет чланства, а да имају специјални повлашћени положај и много више користи него други) али, ако је то, ако је била та себична и непоштена, блеф-комбинација, прешли су се, омакли су се за око два посто, и – ето их ван. Они су били главни извор опструкције, ометали су, користећи своје право вета, сваки даљи прогрес ЕУ у правцу чвршћег и бољег уједињења. Апсолутно су спречавали напредак Уније. Сад сви гледају шта ће даље да буде. Могуће је да ће Британци сад настојати да једно двадесетак година, као, преговарају о тачним модалитетима и роковима изласка, да би током још тог периода вукли за себе све користи као још увек чланови ЕУ, а можда без много одговорности, обавеза или трошка. А континенталци који остају чланови вероватно ће то предвидети, па ће настојати да Британце што пре испрате сасвим напоље. У сваком случају, свет се са тим референдумом 23. јуна 2016. неочекивано много променио.

“Политикин забавник” бр. 3359, петак 24.06.2016, нема СФ, али има на стр. 60-61 интересантне чланке о новим производима, нпр. гугл-наочаре чија камера снима, и ставља вам на располагање да видите, и слику иза вас, дакле видите и шта вам је иза леђа, као да имате четири ока. И да снимате то. И да одмах шаљете на нет, некоме...
На стр. 4-7 обимна приповест, историјски чланак, Немања Баћковић, како је експлодирала муниција у тврђави Смедерево, 1941. године.

У понедељак 27.06.2016, у “Блицу“, на стр. 26, Ивков, у колумни „Фантастикологија“, дао је приказ романа: Жозе Сарамаго (добитник Нобелове награде), Смрт и њени хирови, о земљи где су људи престали да умиру, и шта се онда дешава у друштву кад више нико не умире. Стекли смо утисак да је то без научног фантастичног објашњења, него само тек онако, као, што кажу, „литерарна конвенција“, дакле – фантази жанр, није СФ. Али јесте некаква фантастика.

Такође у “Блицу”, био је убачен један прилог, то су као корице за сликовницу, која ће излазити неколико недеља али увек само по једна страница, па, читаоци (а нарочито њихова деца) могу да то сакупљају и на крају да имају комплетну сликовницу, тема је астрономија, то је све на финој хартији (полу-кунстдрук?) и у боји, а наслов је баш претеран – “Све о свемиру”. (Данас, прилог, други лист тога.)

Тог истог дана Басара је у својој колумни на последњој страници “Данаса”, инспирисан неочекиваним исходом референдума у Британији (о изласку из Европске Уније, познатом као Brexit) дао чланак под насловом Srexit, дакле “српски егзит”, а његова сатирична поента, типична за њега, отприлике је, да ми Срби какви смо, не вреди нам ни да уђемо у ЕУ, али, ни да не уђемо.
(А неко је на телевизији рекао форицу да реч Srbin значи, као, Srb-in, дакле “Срби улазе“ док Енглези излазе.)

И, тог истог дана у “Данасу” на стр. 5, обиман чланак, потписује Ј. Лукач о грађанским протестима због фантомског рушења у Савамали, и, на самом крају чланка, помиње се СФ, овако: “Да је СФ филм, били би то Побуњени грађани против Бот републике, рецимо”.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени        ,

нешто за хорористе: у “Данасу” је 30. јуна 2016. објављено на стр. 16, да је најављен интернационални фестивал “Дани оргуља – Dies organorum”, и да ће у оквиру тога бити, 4. јула у 20 сати на Коларцу у Београду, приказан немачки хорор филм из 1922. године Носферату али уз пратњу оргуља (нешто слично се радило у доба немог филма: у појединим салама, иза платна је седео клавириста...) па ће та целина да се зове „Носферату, симфонија ужаса“, а свираће један музичар, Франц Данксагмилер,  из Аустрије.

(2) “Политикин забавник” бр. 3360, петак 01.07.2016, нема СФ, али има на стр. 20-21 интересантан кратак чланак “Да ли компјутер може да буде свестан сам себе?” (дакле, опет се они врте око те теме…) у коме описују експеримент у Њујорку, са три Нао робота од којих су двојици искључили глас па кад су питали трећег, он је рекао да чује још само себе.

На стр. 14-15 је чланак, потписује С. Н, наслов “Паклене поморанџе”, наднаслов “Холивудска наука”, о питању колико су реалне научне претпоставке у СФ филмовима, али, чланак се углавном концентрише на две теме: да ли је реално да терористи сами направе (произведу) нуклеарну бомбу (врло тежак задатак…) и да ли се може пресађивати мозак или цела глава, на друго тело (нарвно да је то засад тотално немогуће, јер се не могу саставити нерви). Илустрације су у врло слабој или никаквој вези са овим темама.

На стр. 8-9 је чланак, потписује опет С. Н, наслов “Сунцобран у свемиру”, наднаслов “Седам блесавих решења за спас планете”, а у чланку се, заиста, за седам великих светских проблема дају дибидус луда решења, на пример, како постићи слогу и јединство човечанства – саставити свих седам континената у један, који би (опет) био Пангеа, као у палеозоику.

На стр. 4-7 имате веома обиман чланак, потписује Немања Баћковић, о једном југословенском и српском тајном агенту који се наводно звао пуковник Божин Симић, био и црнорукац, учесник у пучевима, атентатима, ратовао, рањаван, и радио за Русе, и Тита, и савезнике, и после Другог светског рата живео још много година мирно у Београду! Материјал за роман, вероватно! а да ли је баш све то истина, сигурно је да то није сигурно!

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(3)  додатак:  у данашњем “Блицу“ има данас онај ТВ прилог, као њихова ТВ ревија (али је квалитет штампе грозан...) а на стр. 30 имате текст, потписује Петар Јањатовић, то је колумна о историји југословенске рок музике, а данашњи прилог има наслов The Rubber Soul Project, знате, она квази-Битлс иницијатива, и ту се око половине првог ступца каже, за једног од организатора тога: „Марта 1993. године је упознао преводиоца и писца научнофантастичних и хорор романа Горана Скробоњу“ итд.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени        ,

Србија је добила свог седмог доктора књижевних наука из области научне фантастике. За оне који нису пратили раније у нишком часопису “Градина” бр. 19, године 2007, где су набројана прва четири доктора, и касније на Арт Аними, где смо јавили о још два, ево најсажетије о првих шест:

(1) Први доктор.  Зоран А. Живковић,

магистрирао је на Филолошком факултету у Београду 1979. године, са темом:

“Антропоморфизам и мотив првог контакта у делима Артура Кларка”

а докторирао на самом крају децембра 1982. године, са темом:

“Настанак научне фантастике као жанра уметничке прозе”

У овој дисертацији он настоји да докаже да је, приближно средином двадесетог века, СФ напредовала у литерарном квалитету, тако да је један део жанра, најбољи, достигао ниво врхунске светске књижевности. Као доказ навео је и анализирао дела девет аутора, и једног ауторског тандема (браћа Стругацки), дакле укупно ипак 11 аутора. (Али не Олдоса Хакслија, нити Џорџа Орвела.) Ову дисертацију је већ после неколико месеци објавио као књигу Савременици будућности, али ју је знатно проширио додајући њихових десет СФ прича, тако да је настала књига која је уједно и докторска дисертација, са фуснотама и библиографијом, али и антологија, године 1983.

(2)  Други доктор.  Александар Б. Недељковић,

магистрирао је на Филолошком факултету у Београду 1976. године са темом:

“Књижевна обрада путовања у свемир као теме у америчкој научнофантастичној књижевности 20. века”

а докторирао 12. октобра 1994. године (дакле, скоро дванаест година после др Зорана А. Живковића) са темом:

“Британски и амерички научнофантастични роман 1950-1980 са тематиком алтернативне историје (аксиолошки приступ)”.


(3)  Трећи доктор.  Милица Љ. Живковић,

(није ни у каквој родбинској вези са др Зораном А. Живковићем), која предаје енглеску књижевност на Филозофском факултету у Нишу, на Департману за англистику;

магистарски рад одбранила је 1997. године, са насловом:

“Настанак и трајност мита о Франкенштајну”

а у новембру 2000. године (дакле, шест година после А. Б. Недељковића) одбранила је докторску дисертацију чији наслов гласи:

“Тема двојника у енглеској прози 19. века”

где је нагласак на неколико дела међу којима су новела “Чудни случај др Џекила и господина Хајда” (Роберт Луис Стивенсон, 1886, несумњиво класично дело научне фантастике) као и роман Слика Доријана Греја (Оскар Вајлд, 1891, класично дело фантазије). Професорица Живковић јасно каже да њена дисертација није “из области научне фантастике” него је, напросто, из енглеске књижевности, али ипак нема сумње да ова трећа дисертација коју помињемо захвата СФ област, и то не маргинално него битно.


(4) Четврти доктор.  Новица И. Петровић,

запослен на англистици на Филолошком факултету у Београду, одбранио је 7. јула 2001. године на том факултету магистарски рад:

“Мотив ентропије у делу Томаса Пинчона и Џ. Г. Баларда”

који је касније објављен, са малим адаптацијама да би био приступачнији ширем читалишту (мање фуснота итд), као поговор у једној збирци приповедака Џејмс Грејем Баларда, године 2005. Пинчон и Балард су објављивали претежно дела у жанру фантазије, али са јаким СФ елементима, али је Балард имао и несумњиво СФ дела, према томе, Балард је и СФ писац.
Новица Петровић је затим, 6. јула 2005. године, на истом факултету одбранио докторску дисертацију са темом:

“Човек и космос у делу Артура Кларка и Станислава Лема”

Треба знати да је на Филолошком у Београду постојао и колега веома сличног имена, а то је др Новица Петковић (1941-2008), који није био англиста, него србиста; чак и у штампи су их понекад  мешали. Англиста, и четврти доктор СФ, је Петровић.

(5) Пети доктор.  Милан Д. Живковић,

(ни он није ни у каквој родбинској вези са др Зораном А. Живковићем),

из Сомбора, ишао је по старом закону; дакле, прво је постао магистар (али, његов магистарски рад био је о другој области књижевности, не о СФ), а затим је, 22. јуна 2011, докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, на Департману за англистику, са дисертацијом чији наслов гласи

“Промене у енглеском језику настале у окриљу англофоне дистопије двадесетог века”

У комисији пред којом је он бранио тезу био је и др Александар Б. Недељковић.
Милан Д. Живковић је узео у разматрање пет романа које сматра за класике СФ, а који су у знатној мери лингвистички оријентисани, и то: Олдос Хаксли, Врли нови свет; Џорџ Орвел, 1984; Ентони Берџес, Паклена поморанџа; Семјуел Дилејни, Вавилон 17; и, Маргарет Атвуд, Слушкињина прича. Међу тих пет, једино роман Вавилон 17 има већ у самом наслову своју лингвистичку тему (јер, тај језик се зове тако, Вавилон 17), само један је написала жена, само у једном се појављује битан утицај руског (Паклена поморанџа), само један је написан пре Другог светског рата али у понечему је време највише потврдило и подржало оно што је предвиђено баш у њему (Врли нови свет), али је ипак Орвел највише утицао, на планетарном нивоу, на нашу политичку и лингвистичку свест, четири су филмована, а једино Вавилон 17 (колико знамо) још није филмован;    (((Фуснота:  Хакслијев Врли нови свет је филмован двапут, оба пута за телевизију а не за велико платно, и оба пута са скромним или слабим успехом.  Хаксли 1980, Хаксли 1998)))   свих ових пет романа су несумњиво и неспорно научна фантастика, па ипак, аутор се определио да у наслову његове дисертације не стоје речи “научна фантастика” него “дистопија” што значи да се концентрисао на дистопијски, а не жанровски, карактер тих књижевних дела.
На основу ове дисертације написао је књигу.


 (6) Шести доктор.  Младен М. Јаковљевић,

магистрирао је (дакле, по старом закону) 22. новембра 2007. на Филозофском факултету у Новом Саду са темом

“Мит и технологија у стваралаштву Роџера Зелазнија”

У комисији за оцену тог магистарског рада био је и А. Б. Недељковић.

На основу овог рада, Јаковљевић је написао књигу Мит и технологија Роџера Зелазнија.
Докторирао је 18. априла 2012. године на Филозофском факултету у Новом Саду, на одсеку за англистику, са темом

„Паралелни светови: однос постмодерне прозе према фантастичној и научнофантастичној књижевности”

а у дисертацији нагласак је на анализи следећих дела: Филип К. Дик – одабрани су романи Сањају ли андроиди електричне овце?, Тамно скенирање, Теците сузе моје, рече полицајац, Човек у високом дворцу, Убик и Три стигмате Палмера Елдрича, уз кратак осврт на причу „Електрични мрав”. И, Томас Пинчон – В, Објава броја 49, Дуга гравитације, као и приповетка „Ентропија”. И, Вилијам Гибсон (превод неких наслова је Јаковљевићев) – Како смо попалили Хром, Неуромант, Гроф Нула, Монализин натпогон.

На основу неких делова ове дисертације Јаковљевић је написао књигу Алтернативне стварности Филипа К. Дика. Е, сад, где наћи те две књиге? Неки људи причају, да је могуће купити их само од Бобана Кнежевића, обе за укупно 700 динара.

(7) Седми доктор. Марко Ј. Тасић,

студирао је на Филолошко-уметничком факултету – ФИЛУМ-у, у Крагујевцу, по новом закону, дакле по болоњском систему (који је далеко бољи од старог), тако да није морао радити никакав магистарски рад. Био је студент проф. А. Б. Недељковића. Докторирао је почетком јула 2015. године на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, са темом:

„Научнофантастична надградња Уликса Џејмса Џојса у (анти)утопијској новели ‘Јахачи румене наднице’ Филипа Хозе Фармера“.

Ментор је био др Александар Б. Недељковић, који је, дакле, у својој каријери универзитетског професора извео једног, и само једног, докторанда из области научне фантастике; пошто је ускоро после тога отишао у пензију, неће никада извести другог.

(Али је као члан комисије учествовао у још два случаја, наиме за један магистарски рад, и једну докторску дисертацију.)

Извести (као ментор) само једног доктора из своје области, то је мало, али, постоји и велики број професора који су, са разних универзитета у Србији, отишли у пензију а да нису извели ниједног.

Понекад је то било из суревњивости и лењости (не одгајити себи конкуренцију! немати наследника! исећи цело кадровско поље око себе, намерно – уништити све изразите таленте; е такав став је за сваку осуду!!!) а понекад због разних неповољних објективних околности. Дешавало се да професор универзитета оде у пензију, а на видику у целој Србији нигде никог са одбрањеном дисертацијом, ко би могао преузети наставу, па онда пензионер мора хонорарно да држи наставу на три факултета, јер једноставно нема ко други! Међутим, пензионер Александар Б. Недељковић, ванредни професор, је срећан и поносан што иза себе на англистици ФИЛУМ-а оставља цело јато талентованих и способних младих доцената из области енглеске књижевности, који су већином и били његови студенти, углавном са просеком оцена изнад девет, и који су сад потпуно спремни, препуни воље и енергије да преузму свих пет (једносеместралних, болоњских) предмета које је он предавао, па, и научну фантастику, итекако, што значи да се она неће у Крагујевцу угасити.

(Али Марко Ј. Тасић, иако се уклапа у тај опис, засад није запослен на ФИЛУМ-у.)

Дакле, колико је нама познато, Србија је досад, током двадесетог и двадесет првог века, добила укупно седам доктора књижевних наука, наглашавамо – књижевних (нисмо пратили за Факултет драмских уметности!) из области научне фантастике.

Е, сад, свечана промоција нових доктора наука обавља се једном годишње, и то дакле одједном за свих протеклих 12 месеци, и не само за тај један факултет него за цео Универзитет у Крагујевцу, на једном месту, одједном; ове године промоција је одржана на Видовдан, 28. јуна 2016. године, у тамошњем ректорату. Дипломе је уручивао ректор.





Ове три слике које вам доносимо,





све су са промоције (а не са прошлогодишње одбране) младог др Тасића.




Ето, то је та вест.

[zakk]

Ааа, па прво сретна пензија! А потом - честитке и др Тасићу :-D

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала, zakk.

Е сад:

(1) У понедељак 4. јула 2016. Басара је у “Данасу” у својој колумни на задњој страни казао да би злочини у Србији тешко могли да се спрече, осим ако држава “ne zapati one precogse iz filma Minority report” (sic, написао је малим почетним словом ту другу реч, а требало је, по енглеском правопису за наслове, великим словом).

(2) У данашњој “Политици” имате прилику, веома ретку, да на самој насловној страници, на ударном месту горе у средини, видите најаву чланка у којој се помиње, баш, научна фантастика. То је најава интервјуа, наслов је “Зашто да пишем о научној фантастици, кад у њој живимо”, а то каже др Зоран А. Живковић.



Међутим у чланку самом, који запрема читаву горњу половину стр. 13, готово сва питања новинарке (потписала Марина Вулићевић) су о разним његовим успесима, у смислу, колико је његових дела преведено и објављено у иностранству, па Живковић о томе и говори, опширно, а о СФ је само једно питање, у последњем, петом ступцу. То питање је доста опширно; састоји се од неколико разних елемената; почиње речима “Обично се сматра да сте СФ писац”, затим набраја да је имао резултате као преводилац, уредник, и издавач СФ, написао Енциклопедију СФ, и затим се (у том истом новинарском питању) новинарка изјашњава да је СФ, отприлике, “универзални језик метафора”.

У одговору, др Живковић се, на свој уобичајени начин, апсолутно дистанцира од писања СФ (“у мојим прозним радовима нема ни помена од СФ жанра”), и мало касније додаје “моје је чврсто уверење да више и нема научне фантастике. Зашто и даље писати о њој када живимо у научној фантастици?”.

Код нас који смо у СФ жанру, тај аргумент је добро познат – много тога што је СФ рецимо пре стотинак година предвиђала јесте се остварило, ето на пример Скајп, и, наши роботи на Марсу, итд, па, тако гледано, ми сада живимо у свету који јесте у понечему “научнофантастичан” – али, наравно, нису дошли ванземаљци, нисмо настанили галаксију, итд, дакле није се све остварило.

Изјава да научне фантастике “више и нема” не може се схватити буквално, јер појављују се нови СФ филмови, и књиге, и приче… него је то Живковићева метафорична реченица којом он хоће нешто да сугерише, не-буквално.

Али не употребљава ниједну грубу реч против СФ, нигде је не назива, на пример, тривијалном, нити ма шта томе налик, ништа драстично-негативно; а одговор на то питање закључује тврдњом да је фантастика “без икаквог префикса”, дакле, која није научна (то би значило: фантазија, fantasy) “најотменији и најизазовнији вид савремене књижевности, баш због изванредног метафоричког потенцијала”. Дакле о том жанру, којим се бави, изражава се веома позитивно.

[zakk]

Standardno.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени   ,

“Политикин забавник” бр. 3361, петак 08.07.2016, дакле данашњи, нема СФ, али има на стр. 4-6 чланак, потписује Немања Баћковић, о једном четнику по имену Славко Цветић, који се борио против Немаца, а они су га обесили, а онда, године 1986, преживели (из тог рата) и четници и партизани, заједно, подигли су му споменик у том селу, на месту где је обешен.

На стр. 8-11 је обиман чланак са насловом “А шта ако их нађемо?”, о теми: разна досадашња трагања за ванземаљцима, и, тек пред крај чланка, нешто мало о том питању из наслова: шта бисмо радили ако стварно нађемо ванземаљце, како бисмо реаговали. Потписује С. Николић.

На стр. 46 три изразито глупа начина да се преживи ерупција вулкана у близини ваше куће, и, три још глупља како да постанете фосил у дубини земље па да вас нађу кроз много милиона година.

На стр. 31-38 је стрип о Тесли.

На стр. 50 је чланак о великом белом киту који је стварно постојао, звали га Моча Дик, борио се око 100 пута са бродовима китоловаца, и после 20 година погинуо у борби, у одбрани једне женке и младунчета. Има то на
   https://en.wikipedia.org/wiki/Mocha_Dick  .

[Ghoul]

vest dana ako ne i godine:
ROBOT UBIO ČOVEKA U DALASU!

 

[Miodrag Milovanovic]

Kod Amera se to verovatno ne raćuna jer je u pitanju Crnac...
Eh, gde vreme dobrog starog Asimova i Segregacionista...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Браво, dr Ghoul, изврсно, изврсно запажање, то сте мајсторски запазили а многима је промакло.

Јавност, медији, мисле углавном на политичке аспекте тог инцидента (да ли је у питању нешто као грађански рат врло ниског интензитета, али упоран, из разлога расне мржње и нетрпељивости), а промиче им колосалан цивилизацијски значај тога са роботом и бомбом.

Ово сте указали као прави научно-фантастичар. Све похвале.

[Ghoul]

evo šta ovim istim povodom danas na FB kaže Richard Stanley, reditelj filma HARDWARE (1990) na temu robota-ubice:

"Sadly this is not the first time this has happened, although this is probably the first instance of a 'droid being used to terminate a human being on American soil. The Israeli's have been using weaponized 'mine clearance' 'droids built by a UK based company for some years. I recall a particular incident about 8 years ago when one of these drones killed an alleged 'suicide bomber' near the crossing to the West bank. I recall watching the surveillance footage of the 'droid dragging the man's corpse back across the road by one foot. The dead man's t-shirt had ridden up and I remember noticing there was no sign of a 'suicide belt' and it was hard to tell just how or why he had been singled out as a potential 'terrorist'. The 'droid took him down nonetheless. The shape of things to come, I fear. Sadly Asimov's 'laws' are merely wishful thinking..."

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Линк, где је он то рекао, замолио бих.

[Ghoul]

rekoh već gore, na fejsbuku.
u postu na stranici 'terra umbra' koja nije public.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Па, добро, ја Вама верујем, али, дакле, са становишта евентуалног цитирања у научном раду, било би: рек’о нам је он то, једном, негде...