Podstaknut Ghoulovim prikazom na blogu o Po šumama i gorama i svom halabukom oko NIN-a, reših da se rešim dve črvene i podstaknem domaće izdavaštvo.
Pre svega, grafička oprema ove dve knjige je za svako poštovanje. Odavno nisam video domaće knjige čijoj je grafičkoj opremi pristupljeno sa toliko pažnje. Crvena na Psu i kontrabasu je mogla biti malo tamnija, ali to je sitničarenje. Po šumama i gorama skoro čista petica.
E sad.
Milenko Bodirogić je napisao prilično zahtevnu knjigu koja se kreće po stazama proznog izraza možda najbolje utemeljenog u Zebaldovoj prozi. U pitanju je složeni prozni iskaz koji meša facts i fiction, vrlo često prilično naporan za čitanje, povremeno i ne previše jezički precizan, što bi trebalo da bude must kod ovakvih ostvarenja. Ako me već maltretiraš, pišče, onda mi bar pokaži da me maltretiraš bar do onog nivoa do kog si maltretirao sebe prilikom pisanja. Da parafraziram Zorana Popovića sa tribine u UBSM, "da biste uživali u avangardnom ostvarenju ono mora da vas ugnjavi". OK. Ne bežim ja od toga, ne bežim ni od meni totalno nezanimljivih dugih pasaža o stvaranju partizanskih odreda, sa sve beskrajnim nabrajanjem imena boraca. Mogu sve to da preživim. Jak sam ja. Ali onda pisac mora da bude do kraja precizan. Ne sme da bude jezičkih pogrešaka. Ne sme da bude stilskih iskakanja i nepotrebnih upliva. Ako je Mandić tu da se da posveta Ruži lutanja, čemu onda krajnje neprilično bacanje govnima na Miku Antića. U ovoj vrsti proze pisac jednostavno mora biti ekstremno neutralni posmatrač - svaki ubod u oči preti da prekine tanku nit koja povezuje pisaca i čitaoca. Ipak, Bodirogić je uspeo da me ne izgubi, što mu je priličan plus.
S druge strane, Pas i kontrabas i ja smo se zauvek razišli već posle 60-tak stranica. Ovo naprosto nije dovoljno dobro da mi zadrži pažnju. Da ne elaboriram, nema previše svrhe.
Ja sam pokušao čitati Pas i kontrabas, ali izgleda nemam tvoju strpljivost
Odustao sam posle petnestak stranica. Nije išlo, ali nikako. Onda sam probao malo na preskok, pa sam došao do Prijedora i Potočara, i tu sam definitivno prestao. Shvatam ja da je odavno u modi pisati o velikoserpskoj nemani i njenoj ulozi u devedesetim, ali je stvarno više toliko izraubovano, da odavno već nije ni zanimljivo , čak više ni šokantno. Ako je ovo roman godine-a žiri kaže da jeste, onda imam osnova da verujem da su mnoge kritike na račun žirija bile opravdane, i da je političko/ideološki narativ pretegao nad književnim.
S druge strane, Milenkova knjiga je daleko bolja, i stilski, i osmišljenošću i u svakom pogledu, ako su već ove dve knjige dospele u finale, Milenkova knjiga je po svim književnim merilima morala pobediti, ali jasno mi je i zašto nije-nije bila na predviđenoj liniji žirija dovoljno. Lutanje izgubljenih junaka, izgubljenim prostorima bivše izgubljene nam države odlično je i na momente briljantno kad autor daje upečatljive i uspešne opservacije njihove psihe i stanja društva i uopšte čovekovog mesta u njemu. Pasusi koje i Gul spominje, oni sa medvedicom i opisom čovekovog zla su briljantni, i oni su prava vrednost ovog romana.
Ono gde me roman gubi, je slično kao i kod Miće. Delim neke nazore autora, ljubav prema životinjama, prirodi, šumama, prezir prema NDH posebno, ali mi smeta način na koji se pojedini stavovi iznose. Tamo gde sam očekivao suptilnost, dobio sam skoro pamfletističke i na momente vrlo ostrašćene rečenice. Da, to kvari sveukupan stil i strukturu i iskače iz dela kako ne treba. Mislim da za tim nije bilo potrebe ; autor je dovoljno vešt da nam pokaže i prikaže šta misli i bez toga da nam to bukvalno ,,viče''.
Milenkova knjiga jeste dobra, ali mislim da je uz kvalitetnijeg urednika, mogla biti mnogo bolja.
