Orfelin - Noć republike

[Miodrag Milovanovic]

Podstaknut Ghoulovim prikazom na blogu o Po šumama i gorama i svom halabukom oko NIN-a, reših da se rešim dve črvene i podstaknem domaće izdavaštvo.
Pre svega, grafička oprema ove dve knjige je za svako poštovanje. Odavno nisam video domaće knjige čijoj je grafičkoj opremi pristupljeno sa toliko pažnje. Crvena na Psu i kontrabasu je mogla biti malo tamnija, ali to je sitničarenje. Po šumama i gorama skoro čista petica.
E sad.
Milenko Bodirogić je napisao prilično zahtevnu knjigu koja se kreće po stazama proznog izraza možda najbolje utemeljenog u Zebaldovoj prozi. U pitanju je složeni prozni iskaz koji meša facts i fiction, vrlo često prilično naporan za čitanje, povremeno i ne previše jezički precizan, što bi trebalo da bude must kod ovakvih ostvarenja. Ako me već maltretiraš, pišče, onda mi bar pokaži da me maltretiraš bar do onog nivoa do kog si maltretirao sebe prilikom pisanja. Da parafraziram Zorana Popovića sa tribine u UBSM, "da biste uživali u avangardnom ostvarenju ono mora da vas ugnjavi". OK. Ne bežim ja od toga, ne bežim ni od meni totalno nezanimljivih dugih pasaža o stvaranju partizanskih odreda, sa sve beskrajnim nabrajanjem imena boraca. Mogu sve to da preživim. Jak sam ja. Ali onda pisac mora da bude do kraja precizan. Ne sme da bude jezičkih pogrešaka. Ne sme da bude stilskih iskakanja i nepotrebnih upliva. Ako je Mandić tu da se da posveta Ruži lutanja, čemu onda krajnje neprilično bacanje govnima na Miku Antića. U ovoj vrsti proze pisac jednostavno mora biti ekstremno neutralni posmatrač - svaki ubod u oči preti da prekine tanku nit koja povezuje pisaca i čitaoca. Ipak, Bodirogić je uspeo da me ne izgubi, što mu je priličan plus.
S druge strane,  Pas i kontrabas i ja smo se zauvek razišli već posle 60-tak stranica.  Ovo naprosto nije dovoljno dobro da mi zadrži pažnju. Da ne elaboriram, nema previše svrhe.

[angel011]

Pas i kontrabas mi još stoje na polici, pročitala sam Po šumama i gorama. Meni stilski najviše liči na Bernharda, sa sve ponavljanjima i mizantropskim gunđanjem o svemu i svačemu (u tom smislu sam shvatila i pljuvanje po Miki Antiću). Bili su mi zanimljivi i pasaži o stvaranju partizanskih odreda, ne što me tema ne znam koliko zanima, nego što zbog stila, što zbog Rajićeve očigledne strasti dok priča o tome u najsitnije detalje.

[Miodrag Milovanovic]

Mizantropsko bernhardovsko gunđanje je sveprisutno, ali guđanje je jedno, a konkretno pljuvanje drugo. Intenzitet mržnje ka pojedinim konkretnim stvarima iskače iz ukupnog stila i zato mi smeta. Ne zbog konkretnog Mike Antića, naveo sam ga kao primer. I kod partizaniskih odreda ima problema sa neujednačenosti nivoa detaljnosti. 
Ovakva proza neprestano igra na oštrici noža i mora biti jako pažljiva da ne sklizne sa oštrice. Bodirogić to dosta vešto radi, ali povremeno mu se dešavaju ispadi koji su se mogli ispraviti nekoj jačom uredničkom intervencijom. Ali, da ponovim, nije to loše. Samo kad nešto ima potencijala onda me ražalosti što nije bolje izvedeno.

[Ghoul]

Pas i kontrabas i ja smo se zauvek razišli već posle 60-tak stranica.  Ovo naprosto nije dovoljno dobro da mi zadrži pažnju.

for what it's worth, meni je trebalo i manje. mislim da sam se silio do oko 30-te. srećom, ninov pečat će ovo učiniti čitanom ili bar kupovanom knjigom, pa mogu slobodno kasti da je ovo vrlo, vrlo daleko od nečega što bih ja čitao, a isto kao i mića, ni ja ne mislim da ima smisla da to obrazlažem.

inače, evo mog rivjua milenkove knjige, naravno subjektivnog kako jedino može, ali mislim da nije neobjektivan:
https://cultofghoul.blogspot.com/2020/01/po-sumama-i-gorama-milenko-bodirogic.html

[angel011]

Ovakva proza neprestano igra na oštrici noža i mora biti jako pažljiva da ne sklizne sa oštrice.

Zaboravih da kažem da je povremeno znatno surovije (i ponekad sirovije) od Bernharda. Slažem se da se to onda otrgne kontroli. Uopšte nije lako napisati nešto takvo.

[Anomander Rejk]

Podstaknut Ghoulovim prikazom na blogu o Po šumama i gorama i svom halabukom oko NIN-a, reših da se rešim dve črvene i podstaknem domaće izdavaštvo.
Pre svega, grafička oprema ove dve knjige je za svako poštovanje. Odavno nisam video domaće knjige čijoj je grafičkoj opremi pristupljeno sa toliko pažnje. Crvena na Psu i kontrabasu je mogla biti malo tamnija, ali to je sitničarenje. Po šumama i gorama skoro čista petica.
E sad.
Milenko Bodirogić je napisao prilično zahtevnu knjigu koja se kreće po stazama proznog izraza možda najbolje utemeljenog u Zebaldovoj prozi. U pitanju je složeni prozni iskaz koji meša facts i fiction, vrlo često prilično naporan za čitanje, povremeno i ne previše jezički precizan, što bi trebalo da bude must kod ovakvih ostvarenja. Ako me već maltretiraš, pišče, onda mi bar pokaži da me maltretiraš bar do onog nivoa do kog si maltretirao sebe prilikom pisanja. Da parafraziram Zorana Popovića sa tribine u UBSM, "da biste uživali u avangardnom ostvarenju ono mora da vas ugnjavi". OK. Ne bežim ja od toga, ne bežim ni od meni totalno nezanimljivih dugih pasaža o stvaranju partizanskih odreda, sa sve beskrajnim nabrajanjem imena boraca. Mogu sve to da preživim. Jak sam ja. Ali onda pisac mora da bude do kraja precizan. Ne sme da bude jezičkih pogrešaka. Ne sme da bude stilskih iskakanja i nepotrebnih upliva. Ako je Mandić tu da se da posveta Ruži lutanja, čemu onda krajnje neprilično bacanje govnima na Miku Antića. U ovoj vrsti proze pisac jednostavno mora biti ekstremno neutralni posmatrač - svaki ubod u oči preti da prekine tanku nit koja povezuje pisaca i čitaoca. Ipak, Bodirogić je uspeo da me ne izgubi, što mu je priličan plus.
S druge strane,  Pas i kontrabas i ja smo se zauvek razišli već posle 60-tak stranica.  Ovo naprosto nije dovoljno dobro da mi zadrži pažnju. Da ne elaboriram, nema previše svrhe.

Ja sam pokušao čitati Pas i kontrabas, ali izgleda nemam tvoju strpljivost  Odustao sam posle petnestak stranica. Nije išlo, ali nikako. Onda sam probao malo na preskok, pa sam došao do Prijedora i Potočara, i tu sam definitivno prestao. Shvatam ja da je odavno u modi pisati o velikoserpskoj nemani i njenoj ulozi u devedesetim, ali je stvarno više toliko izraubovano, da odavno već nije ni zanimljivo , čak više ni šokantno. Ako je ovo roman godine-a žiri kaže da jeste, onda imam osnova da verujem da su mnoge kritike na račun žirija bile opravdane, i da je političko/ideološki narativ pretegao nad književnim.
S druge strane, Milenkova knjiga je daleko bolja, i stilski, i osmišljenošću i u svakom pogledu, ako su već ove dve knjige dospele u finale, Milenkova knjiga je po svim književnim merilima morala pobediti, ali jasno mi je i zašto nije-nije bila na predviđenoj liniji žirija dovoljno. Lutanje izgubljenih junaka, izgubljenim prostorima bivše izgubljene nam države odlično je i na momente briljantno kad autor daje upečatljive i uspešne opservacije njihove psihe i stanja društva i uopšte čovekovog mesta u njemu. Pasusi koje i Gul spominje, oni sa medvedicom i opisom čovekovog zla su briljantni, i oni su prava vrednost ovog romana.
Ono gde me roman gubi, je slično kao i kod Miće. Delim neke nazore autora, ljubav prema životinjama, prirodi, šumama, prezir prema NDH posebno, ali mi smeta način na koji se pojedini stavovi iznose. Tamo gde sam očekivao suptilnost, dobio sam skoro pamfletističke i na momente vrlo ostrašćene rečenice. Da, to kvari sveukupan stil i strukturu i iskače iz dela kako ne treba. Mislim da za tim nije bilo potrebe ; autor je dovoljno vešt da nam pokaže i prikaže šta misli i bez toga da nam to bukvalno ,,viče''.
Milenkova knjiga jeste dobra, ali mislim da je uz kvalitetnijeg urednika, mogla biti mnogo bolja.

[angel011]

Pročitala Pas i kontrabas. Nije čak ni bio neki problem, bar ne nakon Knjige Vladislava Radaka. Ok, neće mi nikad postati omiljena knjiga, ima tih nekih opštih mesta da čovek ne mož' da bude normalan u ovoj ludoj zemlji i da u svim sukobima ljudi odlepe (Hrvatska, Bosna, Kosovo, sve je užas), al' može da se pročita. Ako neko hoće.