[Lidija]

U jednom svom uredničkom predgovoru Nick Mamatas je priznao kako je pre urednikovanja za Haikasoru delio široko rasprostranjenu zabludu da u Japanu pisci favorizuju kiberpank sa bušido filozofijom oličenom u jakuza herojima pod vazda svetlucavim neonom...  :mrgreen:
 
Nema sumnje da su za tu pretpostavku “krive” ponajviše mange, ali kad je o prozi reč, to ubeđenje se lako razotkrije kao zabluda. Iz celog mog kopanja po Haikasoru mogu da prijavim samo jedan kiberpank roman, otud me i obuzeo silan poriv da ga na grudi privijem i šibnem mu petaka na gudridsu. Srećom pa je ovaj roman to pošteno i zaslužio - Gene Mapper (Taiyo Fujii, 2013).



I naravno sad da nas od ikonografije Neuromancera deli cele tri decenije življenja kiberpanka, a to življenje je bilo do te mere intenzivno da je malo ko osećao i potrebu da kiberpank povrh toga i čita… Digitalna kultura koja je u međuvremenu preoblikovala kiberpank zahteva tehnološku pismenost kojoj sama proza kao da teško parira, ma koliko se trudila da bude fantastična. Kiberpankovski identitet zahtevao je vrst virtuelne arhitekture koju daleko lakše nudi film, otud se i pronašao više u Matriksu negoli u minimum desetku dobrih kiberpank naslova koji se svake godine objave. A da zatečeno stanje bude još kompleksnije, prozna varijanta kiberpanka evoluirala je van sopstvene ikonografije, otkrivajući svoju suštinu u hibridnim mutacijama sa bio- i eko-pankom.
 
U tim sitnim mutacijama koje nam evoluciju znače, prozni kiberpank je najzad spoznao i vlastitu suštinu, koja u filmskim verzijama kao da je još uvek malko zamagljena ikonografijom: naime, kiberpank u svojoj suštini nudi prevrat, ponajbolje oličen u premisi da sofisticirana tehnologija uvek stremi da pronađe (pa otud redovito i pronalazi) svoju uličnu primenu.

Znači, glavninu onog što supertajni vojni R&D otkrije – od dronova pa do dizajner virusa – naći ćete u dvorištu svog komšije gika, koji te svoje visoko upotrebljive varijante sklapa na budžetu od prosečnog džeparca i ingeniozne free4all piraterije.
 
Hayashida je genetski inžinjer zadužen za mapiranja i dizajn genetskih karakteristika pirinča. Najnovija šesta generacija besprekorno dizajniranog pirinča na jednom od eksperimentalnih polja doživljava kolaps koji nedvosmisleno ukazuje na genetski podbačaj. Hayashida, naravno, sumnja da je u pitanju sabotaža, sa specifičnim scenarijom da se upravo njegov genetski dizajn izdvoji kao glavni krivac. Uz podršku firme kojoj dizajn pripada, Hayašida se laća detektivskog istraživanja zbog čega je to SR06 posrnula u mutacije.

Dakle, ima tu ama baš svega relevatnog, svih božjih kontroverzi kojih smo uopšte svesni, od GMO dilema do dizajner biološkog oružja, od augmentirane virtuelne stvarnosti do veoma specifičnog AI modela, kojeg kao da je upravo Elon Musk sledio kao bazu za svoj OpenAI koncept.

Sve u svemu, genijalno osmišljeno i odlično izvedeno, pravi mali biser u Haikasoru ponudi.

[Lidija]

Elem, ima skoro dve godine otkako sam nabasala na pisca i ovaj gore njegov prvenac: Taiyo je najpre objavio kratku verziju kao samizdat, a ostalo je sad već istorija.

Njegov drugi po redu na engleski prevedeni roman je Orbital Cloud:



Smešten u 2020, ovaj tehno-triler se bavi najnovijom žanrovskom generacijom orbitalnog oružja - space tethers gedžetima - koji su u stanju da praktično samodovoljno egzistiraju u orbiti, a zbog minijaturnih dimenzija uspevaju da ostanu praktično nezapaženi. Što ih, naravno, čini idealnim oružjem orbitalnog terorizma.

Fujii se možda malo i odmaknuo od kiberpankerske ikonografije, ali svakako nije od svetonazora: i dalje imamo žestoke individualističke poglede na društveni angažman, ovog puta na ’underdog’ ugao gledanja na svemirska istraživanja. Što i nije tako daleko od stvarnosti, ako ćemo pravo – Elon Musk je sad već postao sinonim za takve poduhvate, i sve je više zemalja koje se osećaju kao da su skrajnute u osvajanju te konkretno granice. Fujji ima svoje mišljenje o tom ’stampedu nauke i tehnologije’, i ne libi se da ga sa nama podeli.

Veoma potkovan u svim tehno-detaljima i privržen klasičnom žanrovskom formatu pripovedanja (kaže da mu je po tom pitanju idol upravo Michael Crichton), Fujji isporučuje ne samo napet SF triler nego i veoma zanimljiv politički društveni komentar: veoma angažovan, ali bez prepoznatljive ideološke platforme, roman ne pati ni od ikakvih pamfletističkih stremljenja.

Sve u svemu, vrlo lepo, mada ne baš u skladu sa mojim očekivanjima... malko dobre stare kiberpank ikonografije stvarno ne bi bilo na odmet, no dobro, možda joj se Fujji vrati u svom idućem romanu. Koji sa nestrpljenjem očekujem, naravno: srećom pa Fujji favorizuje njegov stand-alone format.