[Lidija]

I tako je prošlomesečnim izlaskom romana Death’s End – inače finalnog dela trilogije o Trisolarisu – završena saga koja je već osigurala svoje mesto u kanonu spejs-opere.

Nagrada Hugo za prvi deo trilogije, The Three Body Problem, već je skrenula pažnju na fenomen koji će nesumnjivo dodatno zacementirati i njegova 200 miliona dolara vredna ekranizacija, najavljena za iduću godinu: Trisolaris trilogija je pravi pravcati spektakl, i, kao i sve spejs-opere, dušu je dala za filmovanje. 

Naravno, šanse su da će ekranizacija neke delove sage maksimalno forsirati a one druge podosta ignorisati, no kako god bude, sa ovakvim materijalom teško da se može istinski omašiti.






Cixin Liu se kroz narativ Trisolarisa naprosto sručio do same završnice, to s ogromnom lakoćom i zamahom i elanom, samopouzdano i besramno kao drag queen.  Što i jeste, jelte, primarna oznaka poštenog saj-faj palpičara, sva ta bujica razmetljivog haosa i urnebesa. Ali u isto vreme, Liu je zaista rođeni žanrovac i saj-faj tropi su mu iskreni i prirodni, otud i ne možete a da pri čitanju ne osetite isto ono uživanje koje je on osetio pri pisanju.

Naravno, to samo po sebi svakako ne bi bilo dovoljno da ispod svega ne proviruje autor briljantne imaginacije, izuzetne smelosti i zaista širokog horizonta, to ne samo onog žanrovskog.

Jedan od najjačih aduta Trisolaris sage je njena temeljitost i iscrpnost po pitanju omaža: gotovo da nema motiva ili elementa iz zlatnodopskog repertoara koji ova trilogija nije makar ovlašno dotakla. Što samo po sebi možda i ne bi bio tako neočekivan poduhvat, ta spejs-operična inklinacija da se niti jedan kamičak ne ostavi neprevrnut, ali Cixin Liu je dovoljno vešt majstor da ih temeljito uklopi i još temeljitije iskoristi u svom grandioznom vatrometu žanrovske taštine. S druge strane, dovoljan je i praktičar da ne preoptereti namenskog čitaoca, čiji profil je uvek bio naklonjeniji zabavi nego introspekciji. 

Otud i tako perfektna srazmera dubine i plastičnosti protagonista i centralnih zapleta: kod Cixina čak i sporedni protagonisti neretko budu nosioci aktivnosti koja kulminira dalekosežnim i katastrofalnim posledicama, ali oni pravi, istinski nosioci radnje su likovi čije biografije vrlo intimno upoznamo, otud nam i ostanu u pamćenju kao vrlo stvarni ljudi od krvi i mesa, oblikovani specifičnim traumama koje redovito uspevaju da bazične ljudske vrline izokrenu u devastirajuće mane. Za takve protagoniste Cixin obezbeđuje našu empatičnu reakciju uz minimum artificijelnosti i standardne spejs-operične melodrame, oslanjajući se na maksimu da je život taj koji oblikuje čoveka, a ne suprotno.

I zato, red je da prozborimo koju o Trisolarisu, pre no što nam ekranizacija eventualno ušanči percepciju i, za dobar deo žanrovske populacije, eliminiše potrebu samog čitanja trilogije. 

A što se samog Trisolarisa tiče, nedavno je otkriven sistem koji sasvim dobro može da posluži pri vizuelizciji našeg opasnog svemirskog komšiluka, kako nam ga Cixin Liu nudi u svojoj impresivnoj trilogiji:

[Miodrag Milovanovic]

E, kupio sam konačno Three Body Problem i nameravam da uskoro krenem da čitam.

[Berserker]

I meni je prvi deo spakovan na tabletu, čeka da završim Monolithe a svoj pohod na literaturu na engleskom jeziku počeću upravo ovom knjigom

[Lidija]

e super, sačekaću vas onda, ne bih da vam kvarim doživljaj... ali moram već sad da priznam kako je ovde totalno na delu sinergija, kako je moj finalni utisak o trilogiji stvarno impresivniji nego prost zbir utisaka o pojedinačnim romanima, i kako je saga na kraju postala istinski vanvremenska. Veoma, veoma smelo od Cixina, zaista.

naravno, ja zaista nisam ljubitelj spejs-opere kao žanrovskog formata, i misim da je tu u pitanju stečeni ukus, a slutim da ga se treba sticati u ranom životnom dobu, što sam ja, jelte, malko propustila. Pa me otud baš zanima kako će na trilogiju reagovati ljudi koji imaju istančaniji ukus po tom pitanju, i malko više čitalačkog iskustva pride. Moj glavni utisak je da se Trisolaris nudi kao istinski žanrovski dajdžest, i to ne samo po pitanju SF inventara, nego i stilova, i koncepata, i podžanrovskih struja mišljenja, sve tamo do smene milenijuma - da, primetno mi je odsustvo milenijumskih modela, to osim samog koncepta multiverza, ali i on je više duž linije hardSFa 80tih negoli ovog novijeg, jelte. Tako da imam osećaj kako bi Trisolaris mogla da preporučim čisto reprezentativno, kao nekakav totalitet velikog i možda najznačajnijeg dela SF opusa, recimo onog dela žanra koji je dominirao od početka hladnoratovske faze pa sve do kiberpanka. I meni je ovo bukvalno najbolji mogući ambasador za tu ogromnu i značajnu fazu SFa - uz sve moje limitacije po pitanju poznavanja spejs-opera dela opusa - uz jedan veliki bonus, a taj se nalazi u činjenici da Cixin te bazične modele koristi van originalnog kulturnog momenta u kom su nastali, i da oni i dalje apsolutno perfektno funkcionišu. I to je valjda nekakva potvrda da oni jesu bili poprilično van-vremenski, možda bez-vremenski, i da će takvi ostati bar još za dogledno vreme, jer prilično dobro opstaju čak i u kombinaciji sa novijim modelima.

U svakom slučaju, vrlo vrlo impresivno. saj-faj ka-buum!  a fakt da su ovo kinezi voleli da čitaju, i da su jako mnogoljudno tržište, jelte, kao da daje novu tapiju na profitabilnost tom obrascu. što je, naravno, super vest, sama po sebi. 

[Miodrag Milovanovic]

Pročitao sam prvu knjigu trilogije. Iako može da samostalno stoji, očigledno je toliko toga ostalo da se razreši, da se gotovo podrazumeva da se trilogija mora posmatrati u celini.

Složio bih se najpre sa utiskom da je fascinantno kako SF potpuno prirodno opstaje u jednom za nas Evropljane potpuno stranom miljeu. Ono što je značajan utisak jeste prilična sličnost naše pozicije u odnosu na poziciju kineskog čitaoca, odnosno pisca. Ne samo po tome što je i njima i nama anglosaksonski (čitaj: američki) way of life dugo bio neka vrsta nedosanjanog sna, već su nam bliski i problemi na lokalnom nivou, verovatno samo marginalno, akademski razumljivi američkim ljubiteljima SF-a. Pa, ipak, sve što je bitno od SF-a opstaje, baš kao što kažeš...

Ali, da ne trčim pred rudu. Trudim se da nabavim ostala dva dela, pa da krenemo da pričamo. Ima mnogo toga zanimljivog.

[Lidija]

Da, impresivnost Trisolarisa se ponajbolje vidi tek iz perspektive kompletirane trilogije.

Ali ima tu tako straobalno mnogo svakoraznih zanimljivosti oko svake knjige, da prosto nemam reči.

Recimo, za prvu knjigu se slobodno može reći da neguje desničarski svetonazor, makar utoliko što narativ očigledno favorizuje mnoge protagoniste za koje se može slobodno reći da su posteri svakoraznog desničarenja: policajac Da Shi, recimo, pa on je pljunuti obrazac Prljavog Harija, iako je očigledno unikatno kineski. Ta njegova afektiranost sa cigarom i sa taf-mačo replikama, pa to je takav omaž policijski sankcionisanom vigilantizmu da ja prosto nemam reči koliko je to lako prepoznatljivo, a u isto vreme i tako bazično udbaško-komunistički, da sam se ja najiskrenije kliberila sa nekom nostalgičnom uživancijom u svakoj božjoj sceni sa Da Shijem.

I mislim da je nama ovde taj obrazac (i nekoliko njih, ne samo taj) dvostruko bliži negoli amerima, makar samo zbog toga.

E sad, s obzirom na trenutnu klimu u savremenom žanru, znaš li ti kad bi ovakvno desničarenje odnelo Hjuga za roman nekog njihovog autora, bilo iz ili izvan legla kučadi?? Ma, nema šanse, nikakve, ni mrvice, jer zadnjih godina smo bili svedoci za toliko ogromnih frka po tom pitanju, pa i za daleeeko manja desničarenja. To kad/ako su uopšte i mogla da uđu u uži krug nominacija, naravno. Ali način na koji to Cixin nudi je tako originalan i tako razoružavajući, da njemu to jednostavno prolazi. Jednostavno prolazi i on je pokupio Hjuga a da niko nije zucnuo ni slovca o tome.

Fascinira me to, stvarno, šta sve žanr može. 

[Miodrag Milovanovic]

Verovatno su obe stvari. Mnogo toga prosečni glasač za Huga nije ni shvatio. Njima je Da Shi, kao što kažeš, Prljavi Hari, a nije Profesionalac.
A ima i generalnog pomeranja udesno, to je sigurno.

Knjigu nisam ovde našao, tako da ću morati da čekam da vidim da li je ima u Mađarskoj ili Slovačkoj, gde uskoro idem. Ne mogu ovo da čitam
sa kompjutera.

[Miodrag Milovanovic]

Tjara-riri-riri... 
Ja u Beču, a u Thaliji druga i treća knjiga...
Samo još da pročitam tih 1000 stranica i eto diskusije... 

[Lidija]

Ahh, šta je iljadu strana between friends....? 

[Berserker]

Slistio sam prvu knjigu, upravo skidam preostale dve. Prva polovina ''Three body problem'' me je držala za uši i vodila napred, ne dopuštajući predah. Od jednog novog pogleda na svet, noviju istoriju, Kinu (meni maltene potpuno nepoznatu) kroz odlično vodjenu SF priču sa elementima natprirodnog, prosto ne znam šta me je više privuklo. Pitanja su se gomilala, napetost rasla, ali me je druga polovina knjige malčice ohladila. Ponudjena objašnjenja su mi delovala kao antiklimaks i malo mi spustila tenziju (da ne spojlujem previše) , ali je priča zadržala momentum koji me je odveo do manje više zadovoljavajućeg kraja, koji ipak apsolutno zahteva čitanje nastavka. Čim dopunim tablet, krećem sa Dark Forest, javljam se uskoro

[Lidija]

povodom čega konkretno tenzija splasnula? ili bolje rečeno, kad (na čemu)  je startovao antiklimaks? 

[Berserker]

povodom čega konkretno tenzija splasnula? ili bolje rečeno, kad (na čemu)  je startovao antiklimaks? 

Odmah da kažem, problem sam imao samo sa razvojem priče, dok me piščev stil  i baratanje naučnom materijom maksimalno zadovoljavaju. Probaću da spojlujem što manje, al ajd: početak knjige i neobjašnjivi fenomeni koji se dešavaju glavnom liku su mi maksimalno držali pažnju. Onaj deo sa odbrojavanjem projektovanim na zenicu oka je hororičan, a mislim da sam se naježio i kada sam pročitao onaj deo o ''namigivanju'' svemira. Posle razjašnjavanja porekla fenomena, ponudjeno objašnjenje u drugoj polovini knjige me prosto nije zadovoljilo, jer se ti fenomeni tek na kraju, onako usput, razjašnjavaju, a na njima se praktično temelji zaplet prve polovine knjige. Žao mi je što se oni praktično i ne spominju posle polovine knjige, a zaista me zanimalo šta se desilo Wang Miau kada je nastavio sa nanotehnološkim istraživanjima (a jeste nastavio posle pauze od tri dana, samo se to nigde u knjizi ne spominje više).
Nekako, knjiga izgleda kao dve odvojene celine. Do polovine čitamo savršen miks misterije, natprirodnog i naučnog uz soc-realizam opisa kineske kulturne revolucije i katastrofe do koje je ona dovela. SAVRŠENO. Od trenutka kada se otkriva priroda pretnje, do kraja knjige imamo samo pripovedanje o nekim sasvim novim aspektima, i jedino priča žene Ye Wenjie (koja je prva uspostavila konakt) ostaje dopričana do kraja dok svi drugi likovi uključujući i glavnog lika nekako padaju u zapećak.
Drugo, imao sam problem sa suspenzijom neverice u vezi perfektne komunikacije trisolaranaca i zemljana od samog početka jer se to protivi svemu što sam ikada čitao u ozbiljnijem SFu o vanzemaljskoj komunikaciji. Treće, objašnenje rada Sofona dovelo me je do najlogičnijeg pitanja: zašto bi se vanzemaljski superkompjuter baktao sa pojedincima kada je mogao odmah lepo da aktivira zemaljske nuklearne sisteme (agitacijom ljudi zaduženih za njih), izazove nuklearni armagedon i lepo očisti zemlju od ljudi, taman se radijacija slegne za tih 400 godina kolko njima treba da dodju do nas. I četvrto, nekako mi tehnologija izrade Sofona izgleda za par redova veličine jača od nekih drugih tehnologija kojima raspolažu Trisolaranci, i mislim da bi onako omnipotenti, mogli da urade mnogo više na zemlji nego što su uspeli da urade u knjizi.
Zbog toga mi je početno oduševljenje malkice splasnulo. Ali bez obzira na ovo što sam napisao, Three body problem je i dalje za mene najprijatnije iznenadjenje ove godine. Pročitao sam ga u jednom dahu, a pretpostavljam da sam imao i poprilično visoka očekivanja zbog svega pozitivnog što sam čuo o knjizi, pa sam bio poprilično cepidlačan kada sam čitao, očekivajući perfekciju. A knjiga mi i jeste bila perfektna u prvom delu, zato sam se malko iznervirao što nije završena u tom stilu.

Već sam dobrano zašao u Dark forest, i osim što lomim glavu pokušavajući da naučim imena kineskih likova (koja mi sva zvuče potpuno isto, o horora), nemam drugih problema sa njim. Javiću svoje utiske uskoro i o drugom delu, a dotle možemo i da raspalimo po prvoj knjizi, imamo ovde kvorum za to

[Lidija]

hahh, vrisak!    za pola navedenog nalazim da je tačno do u mikron, a i ostatak je tu negde, samo što ja kasno palim, što bi se reklo, pa me to sustiglo tek u drugoj knjizi. Mislim da je prva bila toliko puna iznenađenja, da ništa ostalo nisam uspela da u potpunosti registrujem. Ali sećam se blage frustracije kad sam se svakih par strana morala da vraćam na početak knjige, na onu listu aktera, pogotovo u drugoj po redu knjizi... dosta puta me i mrzelo, sećam se da sam dosta puta bila u fazonu "ko je sad pa ovo ime? okej, nema veze, idemo dalje, setiću se već nekako usput i stvari će eventualno same da legnu na svoje mesto...". Slutim da ima žešći procenat aktivnosti za koju se perfektno jasno sećam kako se odvila, ali malo mi je mutnije ono kome... 

Nego, najjači utisci iz prve knjige: straobalna karakterizacija. Ali straobalna. Ne kažem da je nema i kasnije, ali prva knjiga ima prednost zato što je em prva, pa impresivnija, em ušančena u relativno poznatoj istoriji, što u prošlosti, što u sadašnjosti. Sve kasnije od toga je futurizam, tako da je i karakterizaciju teško proceniti van konteksta. Ali prva knjiga je bila instant - veza, da tako kažem, razumevanje na prvi pogled, pogotovo sa Ye Wenjije. Mislim, žena kao ne samo glavni protagonista, nego inicijator i nosilac radnje.... ma! Kad smo to zadnji put ovako temeljito imali, pitam ja vas? U eri feministkinja novog talasa, eto kad! 

i plus svemu tome - duboko tragičan protagonista, to u onom najboljem dramskom smislu, kad protagonista uvek, ali stvarno uvek deluje iz najboljih pobuda, maltene onih bazično najljudskijih i najplemenitijih, a rezultat tog delovanja bude sve listom jad do čemera... veoma potresno, bar za mene, i sasvim neočekivano za format spejs opere. A i van glavne radnje, Cixin gravira njen portret na nekim sporednim, skoro pa beznačajnim zbivanjima: recimo, onaj momak u kog se skoro zaljubila, koji ju je izdao oko zabranjene knjige.... ili onaj susret sa jednorukom devojkom, članom grupe koja joj je linčovala oca... sve to naizgled sporedno, ali vrlo efektno u gradnji karaktera. Još je kasnije par likova isto tako ultra-plastično obrađeno, i sa zadovoljstvom primećujem da su među njima žene apsolutno ranopravne, i brojčano i kvalitativno. Dakle, niti prednjače na forsiranju, niti se ignorišu na stereotipizaciji, nego prosto onako, prisutne su, ravnopravno.  Kad smo to zadnji put imali u SFu? pa ni u doba feministkinja novog talasa, ako mene pitaš, jer tad se ženska karakterizacija kanda i malko forsirala, recimo pomalo u smislu neopravdane favoritizacije (to je samo moj ultra-subjektivni dojam, naravno).

Sve u sveu, vrlo dobar food for thought, što bi se reklo. Mislim da specifičnosti naših skorašnjih istorija imaju velikog udela u mom prihvatanju trilogije, posebno prve knjige. Isto tako, Cixin nudi vrlo dobav uvid u standardne tranzicione probleme naših dvaju društava: recidiv komunističke javne vizije, temeljito izmešan sa konzervativnim, desničarskim stremljenjima, što je lako prepoznatljiv amalgam koji kao da prati iste, ili barem vrlo slične zakonitosti. Valjda se suprotnosti privlače do te mere da se mogu i kamuflirati jedna u drugu do neprepoznavanja, kao recimo vizija komunističke internacionale sa kapitalističkom globalizacijom. Vrlo lepo izvedeno, valjda zato što Cixin ne pokazuje znake smišljenog napora pri analizi, nego naprosto konstatuje ono što je karakteristično za ekstreme.

Sve u svemu, vrlo dobar koncept, i sasvim solidna egzekucija, sa onako baš prirodno pogođenom srazmerom zabavnog i poučnog. Ne čudi me uspeh ove trilogije, stvarno. A zanima me silno i ekranizacija, gledaću da je svakako overim. (sve uz visoko kontrolisana umerena očekivanja, naravno...  )

 

[Miodrag Milovanovic]

Pa kad ste već počeli, evo i mene. Ja bih da podržim našeg druga berskerkera u potpunosti.
Kao da su isti ljudi čitali istu knjigu, što se retko dešava.
Možda je u pitanju udaljenost civilizacija - mislim naše i kineske, pa nam, kao što su
nam sva kineska imena slična, izmiču nijanse koje imamo kad čitamo western civilization
ostvarenja.
Ja sam, igrom slučaja, bio nekoliko puta u poslednjih par godina na dalekom istoku, tako
da imam neko lično iskustvo u dodiru sa tom civilizacijom koje nije nešto preduboko, ali
koje ipak postoji. Ali to gotovo ništa ne pomaže...
I da. Otvaranje priče je jako dobro, ako zanemarimo neke detalje, kao što je možda prenaglašeno
isticanje kulturne revolucije, koje je, po mom mišljenju, moglo i suptilnije da se da - ali pošto je
knjiga očito pisana za šire narodne mase, očigledno i sa idejom da se ne ide samo na kinesko
tržište, onda dobro. I da, naravno da se nama, deci komunizma, mnogo toga podrazumeva.
Bojim se da je i kineščiću rođenom 2000tih potrebno objasniti koncept "druga".
Problem nastaje, naravno, tamo gde mora da nastane - kada dve civilizacije stupe u kontakt.
Tu je berserker u pravu. Suspenzija neverice je u ogromnom problemu. "Razvijanje" sofona, takođe.
Spotičemo se na istim mestima. Ali nekako preživljavam to.
Počeo drugu knjigu... sporo mi ide... opet nove muke s imenima.
A za način kako se rešio Wang Miaa, to stvarno nema smisla...
Mada, kao što znate, čovek u Kini nije isti kao čovek na Zapadu. To se vidi i u ovoj trilogiji!

[Lidija]

Oko NG sam završio Remembrance of the past, mada oklevam sa pisanjem prikaza jer nisam siguran kako da formulišem pozitivne ali i negativne utiske o trilogiji.

Ovo se očekuje u silnoj znatiželji… 

Istini za volju, imam i ja negativnih utisaka da prijavim, ali, sprečava me jedan problem: malko se osećam pristrasnom, jer spejs opera mi nikad nije bila bliska, a većina mojih zamerki kao da ima koren upravo u pravilima tog žanrovskog izraza.

Na primer, meni je spejs opera uvek bila bliža scenaristici negoli književnosti, pa me se otud i takva dela uvek doimaju kao vrlo filmična (a da sam iole bliža nekim drugim medijima, možda bi me se doimala i kao ‘stripična’ ili ‘igrična’… ). Otud mi i ova trilogija – pogotovo u drugoj i trećoj knjizi – postaje upravo takva, znači, manje književna konstrukcija, manje onaj kontemplativniji alat koji mi je inače sinoniman sa proznim modelima, a više sled situacija koje mi saopštavaju radnju primarno kroz impresivno vizualizirane scene i aktivnosti protagonista.

E sad, ja nisam sigurna koliko imam prava da to ovde izdvojim kao zamerku, jer, opet, to je maltene diktat samog žanra, da nam saopšti priču kroz upravo taj i takav inventar… otud i moja dilema: ja sam prilično sigurna da bi ova konkretno priča bila… erm, recimo uslovno bolja da je ispričana uz pomoć nekog drugog alata, ali u isto vreme, nisam sigurna da bi je mogla unaprediti unutar samog spejs opera inventara.

 Ili, prostije rečeno – mislim da bi mi ovaj materijal dao daleko bolju priču u nekom ozbiljnijem formatu, recimo, tipa političkog/sociološkog/antropološkog/...  SFa kakvog su pisali Legvinova ili Diš, na primer, ali, u isto vreme, ne vidim kako bi se ona mogla unaprediti a da ostane spejs opera. Čak i da izbacim neke digresije ili prazni hod koji mi je pomalo smetao pri čitanju, a ubacim neke konkretne edite za koje smatram da bi mi bili daleko korisniji po pitanju isporuke fabule, opet ostajem manje-više sa suštinski istim proizvodom, izmenjenim tek minimalno kozmetički.

I to je moj osnovni kamen spoticanja, a svi dalji kao da proizilaze upravo iz njega, pogotovo kad je reč o mojim zamerkama na karakterizaciju… mislim da je na kraju prevagnuo fakt da sam bila oduševljena što me je tekst dovoljno zadržao da ga dovršim, jer ja spejs opere uglavnom batalim kad mi postanu isuviše infantilne da dalje čitanje… što se redovito dogodi pre njihovog završetka.  Otud ja nisam mogla da dočitam išta od Iana Benksa, i otud me je i Munova razočarala sa svojom Remnant Population, iako sam svesna da su oboje vrsni pisci. Naprosto, slutim da je problem u mom dubokom neslaganju sa tim konkretno žanrovskim inventarom, pa sam otud i poprilično nekritična prema ovoj trilogiji.