TRANS/POSTHUMAN U SF-u

[Lidija]

Na predlog kolege Berserkera, na ovom topiku ćemo malko pretresati naše omiljene žanrovske transhumaniste, to naravno kroz njihovu prozu, tek da premerimo ko nas je to od njih ponajviše  impresionirao svojim vizijama dalje i daleke budućnosti. I kako, i zašto, naravno; to je primarno. 



A što se samog okvira tiče: šta je za nas posthuman?

Da li su to konkretne evolutivne promene koje nas očekuju u budućnosti, ili su u pitanju samo promene u našoj percepciji poimanja ljudskosti?

Na kraju krajeva, nije li čovek oduvek bio u transhumanističkoj fazi, obuzet naporom da se samo-unapredi, u psihičkom i fizičkom smislu, to upravo uz pomoć sopstvene tehnologije?

SF kao prozni žanr je prirodni poligon na kom se postavljaju upravo takva pitanja i daje širok dijapazon eventualnih odgovora.



Na primer: niko ne spori da nam sledi određeni vid globalne eko-katastrofe, u velikoj meri uzrokovan upravo našim neodgovornim ponašanjem. Naravno, SF ima tu privilegiju da o eventualnim rešenjima razmišlja na prozni način, otud SF i prianja na pitanja tipa: da li je lakše izvodljivo “popraviti” brojne manjkavosti u čitavoj biosferi naše planete ili  promeniti upravo nas same, do tačke u kojoj nam te manjkavosti naprosto više neće smetati?

Ili je lakše preseliti se privremeno u vanzemaljske kolonije, i tako dati Zemlji šansu da predahne od ljudi, i u tom predahu “zaceli” od štete koju smo joj naneli?

Od te tri opcije, naučnici rigorozno i bez predaha rade na prvoj (nadamo se! ), klasični, tradicionalni SF se ponajviše bavi onom trećom, a transhumanistički SF kao da se fokusira upravo na onu drugu po redu, naravno, to uz obavezno i obilno prisustvo prve i treće opcije. Jer kako god da nam bude, bilo da ostanemo na Zemlji ili se vinemo i van sunčevog sistema, posthumanistička faza je svakako naša neumitna budućnost: različiti su jedino putevi do nje, kao i razlozi i posledice koje proističu iz konkretnog odabiranja bilo kog od tih mogućih puteva.


Otud, SF je ne samo poligon za takve misaone eksperimente, nego i neka vrst arhive naše vizionarske politike: cilj nije samo precizno predočiti potencijalna scenarija budućnosti, niti samo iznalaziti korisne ideje kojima bi naučnici trebalo da se ozbiljnije pozabave – cilj je prevashodno postavljati filozofska pitanja, i nuditi evetualne odgovore, tipa - ko bi trebalo da ima moć odlučivanja kad je o posthuman odlukama reč?

Tehnologija po logici stvari favorizuje bogatstvo, ali da li budućnost čoveka sme da bude ‘na prodaju’, lako dostupna samo bogatima?

I da li ta budućnost može/mora biti opcionalna, na nivou samog pojedinca, da je prigrli samo onaj ko želi?

I da li se čovekovo pravo na takve odluke može i sme tretirati kao individualno pravo, s obzirom da svaki takav izbor ne utiče samo na onog ko ga donosi?

I da li politika transhumanističkog “human body enhancement” treba da sledi samo logiku nužde ili i logiku zabave i razonode, kao recimo današnja estetika plastične hirurgije?

I da li, i kad, čovek zapravo “prestaje” da bude čovek, da li kad je 99.99% njegove telesne mase genetski modifikovano? 

I da li roboetika i bioetika mogu da se adekvatno objedine u posthuman etiku?



Decenije SFovske zanimacije transhumanizmom proizvele su ogroman prozni korpus koji se bavi upravo tim dilemama, pokušavajući da ponudi obilje mogućih i svakako relevatnih odgovora.  Od palpičnih krajnosti nano-, bio-, kiber-panka pa sve do rigorozne post-antropocentrične ekstrapolacije hardcore postumanista, korpus nudi obilje fokusa na postumanističku politiku i filozofiju, nudeći mnoštvo egzistencijalnih dilema i formata njihovog razrešenja.

[Miodrag Milovanovic]

Da li je Posle milijon godina Dragutina Ilića proto-posthumanistička drama?

[Lidija]

Hmhm… škakljivo pitanje za brzinske odgovore...
Bolji poznavaoci opusa bi možda mogli da iznađu argumente “za”, ali ja nekako baš i ne mogu… recimo, iz istog razloga iz kojeg ne mogu da ih iznađem u “Muzici krvi”, koja ima skoro sve potrebne elemente i motive, ali! nema mi onaj neophodni transumanistički svetonazorni okvir. Jer meni je upravo taj okvir glavna smernica da bih prozu prepoznala kao transhumanističku: nije dovoljno samo govoriti o nečemu, bitan je način na koji se govori. Otud, ako se transhumanistički motivi koriste u striktno tehnofobičnom smislu (kao što Pat Kadigan to ume, recimo), to je onda meni nešto drugo (recimo, kod Kadigan mi je to uglavnom alarmistički tradicionalni SF).

[Miodrag Milovanovic]

Hoćeš da kažeš da ako je svetonazor takav da uglavnom ukazuje na negativne posledice izmene čoveka, onda to nije prava transhumanistička literatura - da bi ona više trebalo da bude "vredosno neutralna"

[Lidija]

Ne, ne, apsolutno ne: to da li se govori o negativnim ili pozitivnim posledicama izmene čoveka, to ne bi trebalo da bude ikakva linija razgraničenja, jer oba ta ishoda su legitimna.

Linija razgraničenja ide isključivo duž same dubine i intenziteta promišljanja samog problema. Alarmistički SF po pravilu nema te dubine – njemu nije za cilj da razmatra sve one šta/zašto/kako/otkud dileme, nego mu je cilj samo da izjavi “ovo će nam doći glave!”, što glasnije može.

E sad, alarmistički SF je čudna zverka, shape-shifter, i generalno je kukavičje jaje koje se uvaljuje u prirodno mu bliska gnezda, tipa apokaliptičnog i transhumanistiškog SFa, recimo.
Jednom tako uvaljen u nečije motive i ikonografiju, on eventualno izraste u prilično vernu imitaciju originalnog žanrovskog primerka, to bar spolja i površno gledano.
Ali u ovom konkretnom slučaju, testiranje se vodi duž samog worldbuildinga, pa je tako sasvim prihvatljivo da transhumanističko delo bude vrlo negativno, maltene tehnofobično, ALI da nudi potpunu i korektnu argumentaciju, u smislu da odgovori na ona pomenuta zašto/kako/da li mora/može li se izbeći… dakle, to je meni pitanje dubine i višedimenzionalnosti same postavke.   

[Miodrag Milovanovic]

Koliko je onda ovo relevantno

http://io9.gizmodo.com/5530409/the-essential-posthuman-science-fiction-reading-list

[Miodrag Milovanovic]

Koliko je onda ovo relevantno

http://io9.gizmodo.com/5530409/the-essential-posthuman-science-fiction-reading-list

[Lidija]

otprilike polovina ovoga sto sam citala toga je dosta relevantna.
druga polovina procitanog je onako... ili proto ili nizi oblik.
za ostalo ne znam.

[Lidija]

po mom misljenju, najrelevantnije su:

Aye, And Gomorrah, by Samuel Delany
Permutation City, by Greg Egan
Blindsight, by Peter Watts
Learning the World, by Ken MacLeod
Postsingular, by Rudy Rucker
Oryx and Crake, by Margaret Atwood

[Lidija]

e sad, za Patternist series, by Octavia Butler..

Oktavija je generalno prepoznata kao veoma veoma relevantna.
njen se opus veoma intenzivno proucava, srecom, samo sto ja nemam vremena da to sjurim... 

[Miodrag Milovanovic]

A što bi Aye, and Gomorrah bio relevantniji za posthumanizam od, na primer, The Game of Rat and Dragon Cordwainera Smitha?

[Lidija]

Kordvajner Smit?? Mislim, stvarno???  kikiki...

okej, da bajpasujemo malko moju silnu nenačitanost, uzećemo rađe za ilustraciju Pola, recimo, pa još da se i složimo kako barem njegov Man Plus u suštini govori o maltene istoj stvari kao i Aye, and Gomorrah, pa onda da se divimo tome kako Pol u Man Plusu kroz tolike transhumanističke dileme prolazi uglavnom neokrznut, kako su za njega te dileme materijalne koliko i senka maslačka, kako ih je on svestan koliko i muva gravitacije, tek da bolje ilustrujem onu svoju izjavu da nije dovoljno samo govoriti o nečemu, bitan je i način na koji se to govori. Jer Aye, and Gomorrah nalazi te dileme solidnima koliko i betonski zid, ona ništa drugo i ne vidi osim tih dilema, njoj su one toliko suštinske da su zapravo napravile esenciju transhumanizma od pričuljka od svega nekoliko strana, što i opravdava njeno uvrštenje na listu koja mlatara ovolikim teškašima, pa još i u rukavicama trilogija. 

I najiskrenije mislim da je to ipak pitanje svetonazora, i slutim da Pol jednostavno nije u stanju da iskreno kontemplira posthuman dilemu, jer naprosto, čovek ne razmišlja u tom pravcu, obaška što očigledno voli da često i obilno o tome govori.  Otud mi i nije više bitno ko je tu tehnofiličan, dal Dilejni ili Pol, ni ko je tu optimističan a ko pesimističan, isto kao što nije ni bitno ko nudi koncept kao pozitivan, da li Aye ili Man Plus - jedino mi je bitno da je Aye veoma veoma transhumanistična kontemplacija, dok mi je Man Plus naprosto urođeno imun na te konkretno traume, da ne kažem zdravo autističan, bez obzira što je intelektualno svestan da postoje, ali eto, ipak nije u stanju da ih oseti niti analizira.

E sad, da ne ispadne kako veština samog pisca tu igra odlučujuću ulogu - ja stvarno ne potcenjujem Pola, iako sam svesna da mu je Dilejni superioran po tom pitanju. Veština i sposobnost pisca može zaista daleko da ga odnese, kad su u pitanju formalni pristupi temi, ali... intuicija je čudo, i mislim da čitalačka intuicija tu igra veliku ulogu, kad je u pitanju prepoznavanje suštinskog bavljenja posthuman dilemama. Otud, da, moram da priznam kako je Aye, and Gomorrah esencija autorskog angažmana po pitanju posthuman dilema, i mislim da je njen uticaj po tom pitanju očigledan, sa kojim god romanom ili serijalom da je uporedimo. Istina da baš ne mirišem io9 po pitanju žanrovskih sumarizacija - previše su popkulturni za moj ukus - ali iskreno ne mogu da zamislim naj-listu transhumanističke proze na kojoj ta priča ne bi visoko figurirala. 

 

[Miodrag Milovanovic]

Mislio sam da je svako od nas starijih pročitao tu priču u Od Lukijana do Lunjika.
Ta priča je bila nešto potpuno drugačije od svega što sa do tada bio pročitao od SF-a.

[Lidija]

Mnjah, meni je to promaklo. Ali i dalje mislim da je Man Plus bolji primer, jer ako gledamo striktno temu i motive i sav taj džez, ja i dalje smatram da su Aye i Man Plus veoma slični: oba koncepta nude radikalnu alteraciju čovekovog tela, obe alteracije su svrhovite (fizička adaptacija za vanzemaljski ambijent) a ne kozmetičke, oba protagonista dele fokus traume, oba koncepta nude identitet baziran primarno na seksualnosti… a da i ne pričam sad kako je većina tih motiva u to vreme bila deo maltene standardnog žanrovskog repertoara.

[Lidija]

Nego, da prionemo na pominjane vizije i njihove konstrukte koji su nas najviše impresionirali. Naravno, startujem sa najradikalnijim - a kako bi inače?  – a za ovu konkretno svrhu krstim ga “bio-aparthejd”, prosto zato što mi ništa funkcionalnije trenutno ne pada na pamet.

Ideja je zaista radikalna, a samih modela je za sada relativno malo, jer je naučna infrastruktura prekompleksna za onaj palpičniji deo korpusa, koji uglavnom reciklira originalne konstrukte. No, ako se nastavi ovim tempom, uskoro će radikalni žanrovski vizionari ponuditi dovoljno širok asortiman motiva da se i te sitne palpične ribe imaju čime da pozabave.


Koncept nudi naše radikalno odvajanje iz biosfere, u smislu posthumanističkog izlaska iz “prehrambenog lanca” zemlje. Razlozi su toliko očigledni da skoro i ne trebaju dalju argumentaciju: ako ništa drugo, umesto da tražimo lek za svaku božju organsku aflikciju koja nas spopada (i spopadaće), daleko nam je jednostavnije da se naprosto izdvojimo iz vaskolikog života planete, to uz radikalnu genetsku rekombinaciju posle koje nas ostatak biosfere naprosto ne bi mogao parazitirati.


Dva modela izdvajam kao najilustrativnije: Wattsov prirodni, i Eganov biotehnološki.


Watts svoj model bazira na premisi da se u ranim danima nastanka života na Zemlji nudilo više od jedne opcije kombinovanja bazičnih elemenata: kako to već biva, prevagu je odnela čista slučajnost, i uvelike trenutačna naklonost samog ambijenta. To “krčkanje života” u geotermalnim izvorima planete raširilo se kasnije gde god je moglo i stiglo da dosegne, ali, Watts u Rifterima nudi špekulaciju da neki od današnjih aktivnih geotermalnih izvora i dalje neguju tu alternativnu evolutivnu opciju, naravno, skroz izolovanu na mali radijus neophodne toplote na dnu hladnog okeana. Ta prirodna barijera je do sada bila dovoljna da nas zaštiti od postojanja naših evolucijskih arhi-neprijatelja, no, svemu dođe kraj, pa tako i toj lažnoj sigurnosti.

Egan, s druge strane, nudi posthumanističku verziju istog modela: njegov Mr. Landers je rezultat bio-inžinjeringa koji je naslednim genetskim promenama proizveo neo-DNA, efektivno ga proizvodeći u sasvim odvojenu biosferu. Mr. Landers je posthuman u smislu da je ne-human koliko i regularni vanzemaljac, iako je zadržao sve vizuelne (i psihičke  ) karakteristike ljudskog bića. A pošto je u “prevođenju” i menjanju hromosoma Mr. Landers efektivno postao sasvim nova životna forma, njegova interakcija sa ostatkom zemaljske biosfere je postala nemoguća. Imun na sve mikrobe i bakterije, Mr. Landers je postao imun i na većinu pod život opasnih pretnji, to valjda osim nuklearne detonacije.


Naravno, Eganu je srce na pravom mestu, pa on ne idealizuje Mr. Landersa, naprotiv:  Egan ga nudi kao sofisticiranu verziju rednek survivaliste, koji je u prošlom veku imao u dvorištu iskopano atomsko sklonište, a u ovom je samo izašao iz tog podruma, to uglavnom zahvaljujući svojoj sposobnosti da kupi visoku tehnologiju, u svetu u kom se ona revnosno prodaje.


Ali ideja o genetskom separatizmu jeste validna, i ozbiljni posthumanisti se uglavnom trude da je prezentuju u anti-eugeničkom svetlu koje ne samo da izbegava bilo kakav elitizam, nego se i trudi da ga ponudi maltene u kontekstu vakcine.   


U svakom slučaju, model mi je svakako favorit, kad govorimo o samoj impresivnosti i kompleksnosti koju sa sobom nosi. KSR se njime poigrava u 2312, ali to striktno u kontekstu svoje vizije o “balkanizaciji” sunčevog sistema – o kolonističkim enklavama koje imaju za cilj striktno adaptaciju na vanzemaljski okoliš. Izgleda da niko od teškaša još nije spreman da model ozbiljno razradi u isključivo zemaljskom ambijentu – moralne dileme su tu velika prepreka, svako veća od one tehnološke.