TRANS/POSTHUMAN U SF-u

Author Topic: TRANS/POSTHUMAN U SF-u  (Read 6826 times)

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.222
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #15 on: September 11, 2016, 09:22:47 AM »
Sledeći impresivni model je također radikalan, a bogami i poprilično zastrašujući, bar ga ja takvim nalazim: reč je o jednom od post-apokaliptičnih modela koji podrazumevaju totalnu anihilaciju današnjeg čoveka, neretko kroz namerno izazvanu pandemiju.


Dobar primer je tu upravo Margaret Atwood i njena Oryx and Crake trilogija.


E sad, pošto je model sam po sebi ekstremno nasilan, Margaret se prilično usešno nosi sa moralnim dilemama, makar zato što njena vizija posthumanističke faze ne uključuje samo čoveka, nego i životinje, kojima je kroz bio-inžinjering data šansa da ne budu samo zaliha za ljudsku trpezu. Isto tako, Atwoodova nudi dobro osmišljen konstrukt posthumana, kao benevoletnog, neagresivnog biljojeda koji - bar u toj ranoj fazi kojom se ona bavi -  kao da nema nameru da zauzme više životnog prostora nego što mu minimalno treba. Što mu, jelte, obećava veći sklad sa okolišom i veću empatiju za ostale vrste koje ga dele.


E sad, koncept svakako nije nov, bar što se samog korištenja tiče, ali Atwoodova nudi konstrukt koji jeste nov, bar po ključnim aspektima: naime, Atwoodova premisu gradi na striktno dohvatljivom nivou bio-tehnoloških mogućnosti, a to i jeste aspekt koji u trilogiji prozivodi ponajviše uverljivosti. Isto tako, Atwoodova kreće od premise da nam je katastrofa ionako bila neizbežna, bar u nekom obliku: kad dođemo u fazu da roditelji biraju "genetske karakteristike" svog potomstva iz kataloga, maltene, to je onda već samo po sebi finalna katastrofa u pomaljanju, pitanje je samo na koji konkretno način će se odviti.


Naravno, te kontroverze ostaju, i Atwoodova ih ne opravdava moralno, u smislu da nam ne nudi opciju za koju je moguće čiste savesti "navijati". Pre bi se reklo da se ona limituje na maltene klasično žanrovsko ukazivanje kako nas sofisticirane tehnološke mogućnosti po pravilu zatiču nespremne, pa se otud po pravilu lakše iznalaze načini za njenu zloupotrebu negoli za trezvenu upotrebu. Ali to je ionako jedan od standardnih žanrovskih fokusa, ta činjenica da nas tehnološke mogućnosti stavljaju na velika moralna iskušenja, zbog kojih kao da smo primorani da vazda predviđamo (a dnekle i izmišljamo i umišljamo)  te opasnosti koje nas čekaju iza ugla. Što je, naravno, potpuna iluzija, ali ipak, hranimo je pretpostavkom da je ipak bolje raditi makar nešto, nego ne raditi apsolutno ništa po tom pitanju.   :)

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.222
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #16 on: September 11, 2016, 10:36:15 AM »
Sledeći model je maltene tradicionalan, direkt iz proto-transhumanističkog repertoara: partenogeneza.

Naravno, primera ima tušta i tma, ali izdvojiću prošlogodišnji Seveneves, to ne samo zato što je Stephenson veoma prijatno palpičan, nego uglavnom zato što je sušta suprotnost nasilnom prethodnom: naime, u Seveneves celokupna ljudska populacija je spala na sedam žena (ili bar one to tako misle, u tom konkretnom momentu), pa je otud i osnovna moralna dilema izbegnuta, prosto zato jer im druge alternative nema. Otud, lišen primarne dileme da li to uopšte treba da se radi, Stephenson se lakše može posvetiti sekundarnim dilemam tipa kako, i zašto baš tako?

I naravno, njegovi argumenti su u najmanju ruku fascinantni. Recimo da sam neke od njih našla ekstremno provokativnima, kao na primer njegov stav da ljudskoj vrsti treba psihopatska genetska karakteristika, da je ona zapravo veoma važan benefit za genetsko nasleđe vrste u celini. Mnjah. Toliko o kontri Atwoodovoj i njenim benevoletnim biljojedima.  :P

S druge strane, tu argumentaciju je ipak teško osporiti, čak i kad dolazi u pomalo klovnovskom formatu rođenog zabavljača: agresivnost i nedostatak empatije jeste bila bitna karakteristika ljudske vrste u njenom usponu, otud, teško ju je danas argumentovano osporiti. Što otvara i malko paradoksa, u kom Stephensonov post-human možda i ne predstavlja radikalni razlaz sa profilom kakvog danas imamo, nego kao da više predstavlja njegov rafinman u smislu pukog maksimiziranja naših danas prepoznatljivih karakteristika. A to mi se nekako baš i ne uklapa u kontekst ostalih posthumanističkih modela, pa ga valjda otud i nalazim toliko intrigantnim.

No dobro, imamo stvarno mnogo primera tog modela u SFu, pogotovo u onom "kolonističkom" i feminističkom njegovom ogranku, ali ja se ovde nekako više fokusiram na skorija dela, recimo, striktno korpus ovog veka, tek da ostanemo maksimalno savremeni.  ;D


Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 625
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #17 on: September 11, 2016, 01:36:38 PM »
Kao što i sama kažeš, ovo mnogo liči na The Female Man ili Houston, Houston, Do You Read... I tamo je bilo dilema, i tamo je bilo provokativnih stavova...

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.222
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #18 on: September 11, 2016, 01:55:37 PM »
Da, model partenogeneze je najraniji format isporuke transhumanističke teme; menjale su se jedino agende; The Female Man ima svoju agendu i on je uspešno isporučuje preko modela.

E sad, vremena se menjaju a sa njima i cajtgajtst, a to opet zauzvrat menja fokus transumanističkih kontemplacija. Bojim se da to što je Džoani bilo u fokusu, danas baš i nije toliko. Na kraju krajeva, današnji transhumanisti imaju fokus na posthuman odredištu koje naprosto prevazilazi sve fokuse traume koje je Džonanina generacija imala: pol, rod, rasa, boja kože... sve je to maltene nebitno kad nam horizont legne na post-DNA opciju. Otud se i nagažman promenio, i ono za šta se Džoana tako strasno borila danas postaje svrhovito koliko i poliranje escajga na Titaniku.

Otud i nalazim da je ovovekovni korpus znatno promenio fokus. Naravno, angažman i dalje postoji, rekla bih i nesmanjenom žestinom, ali kao da je svesno i namerno pomeren sa tih (za njega sad već trivijalnih) dispariteta, ka onim širim, globalnijim. A jedan od takvih se svakako nalazi duž najdramatičnije linije današnjeg društveno-ekonomskog razgraničenja: bogati versus siromašnih, neuki vs obrazovanih.

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.222
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #19 on: September 11, 2016, 03:47:46 PM »
Nego, ovaj naš razgovor me ponukao da nešto proverim u listi pročitanih knjiga, i mogu ti reći sledeće: u svim novim žanrovskim delima koje sam čitala, a koja se lociraju u blisku budućnost - a da nisu post- ili apokaliptična, naravno - ima jedna stvar zajednička: način i obrazac na koji su pesimistični. U isto vreme, nisu distopični - bar ne po mom poimanju distopije, koja bi, jelte, trebala da podrazumeva konstrukciju represivnog režima. Ne, kod tih dela nema distopije u tom smislu: oni naprosto nude različite faze raspadanja, degradacije demokratskog sistema kakvog danas poznajemo. A ogorman broj tih dela, da ne kažem maltene sva, fiksiraju kao krivca hiperkapitalizam, to uparen sa generalno letargijom populacije.

U redu sad, naravno da je u pitanju malen uzorak, manje od 50tak knjiga, ali ipak - po logici stvari, očekivala bih da vizija bliskog futurizma ne bude tako uniformna, čak i u takvom uzorku.

a svi ti naslovi potenciraju jedan aspekt kraha: raspad obrazovnog sistema, i generalno siromaštvo koje proizilazi iz statusa nekvalifikovane radne snage. Elem, gde ima dima...  :)

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 625
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #20 on: September 11, 2016, 04:48:06 PM »
Većina ljudi razmišlja po ustaljenim obrascima. Zašto bi pisci bili izuzetak? A pogotovu pisci žanrovske literature, koji, po pravilu, teže pattern recognition - treba prodati svoja dela...

Zato se uvek radujem kad sretnem nekoga ko iskače iz ustaljenih šema i obrazaca i ko je spreman da potraži nešto novo.

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.222
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #21 on: September 11, 2016, 06:08:53 PM »
Upravo tako. :)  potraga za novim je ono čime nas SF drži u fascinaciji.
što me sad dovodi do Egana ali brate, ne umem ni da suvislo sročim čime me sve taj čovek ne fascinira...

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.222
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #22 on: September 24, 2016, 09:32:44 AM »
Sledeći model je – u svoj rafinisanom, savremenom obliku – svakako najprepoznatljiviji kao čedo novog milenijuma, i u to ime krstim ga ovde: “ljudi kao nekroza univerza”.

(znam, znam, bomabastično je do boga, ali ujedno i praktično do srži…  ::))

A kao i sa svakom nekrozom, najidealnije rešenje bi bilo - amputacija: u izostanku istog, preostaje izolacija. I to drastična izolacija, tipa uvijanja čitavog sunčevog sistema u neprobojnu opnu, recimo.

Ne, ne, nije reč o romanu Spin (Robert Charles Wilson, 2005)… Spin je ovde samo primer palpičnog mažnjavanja originalnog konstrukta...

Reč je o romanu Quarantine (Greg Egan, 1992), a koji se bavi pogodbenom budućnošću nekih 30tak godina nakon uspostavljanja izolacionog “mehura” oko sunčevog sistema, koji nas je tako efikasno odvojio od ostatka univerza. Naravno, naglasak je u traženju odgovora na pitanje “zašto”, a to traženje bazira se uglavnom na praktičnoj primeni Heisenbergovog principa neodređenosti. A kako je time ionako lansirana konfrontacija probabilista i determinista, i kako je sam princip dovoljno kompleksan da je čak i Ajnštajn sa njime imao problema, Egan nudi model koji sa sobom nosi i sopstveno uputstvo za upotrebu. (Koje ja ovde, naravno, ne mislim da prenosim, jer bi za tako nešto trebalo iskucati dovoljno teksta da se sroči čitav roman… i to ne bilo koji roman, naravno, nego upravo Quarantine. 8))

Ali, pošto je model ipak potrebno nekako ilustrovati, a pošto mi ona famozna kvantna mačka ipak nije dovoljno adekvatna, posegnuću za nekom drugom simplifikacijom.

Uzmimo za primer Peru, (kikiki…), i zamislimo da stoji na ulazu u tunel. Pera o tom tunelu ništa ne zna, i što se njega tiče, tunel je možda i beskonačan, otud se Pera oslanja samo na ono što u tunelu vidi. A to što vidi su najpre vrata, nekih desetak metara nakon ulaza: vrata su blindirana i očigledno se otvaraju mehanizmom šifre od (recimo, za potrebe metafore nek bude samo) pet brojeva. Nakon dužeg razmišljanja, Pera shvata da je jedini način da otvori vrata taj da nasumično izabere pet brojeva i nada se najboljem.

Kad – gle čuda: on pogađa šifru iz prvog pokušaja, i vrata se glatko otvaraju. Naravno, desetak metara dublje u tunel, nailazi na identična vrata: no, sad već zna kakav je dril u pitanju, pa on naprosto opet ukuca drugačijih pet nasumičnih brojeva, i, pogađate, opet uspeva iz prvog pokušaja i vrata se glatko otvaraju.

I tako sve redom, na desetine vrata, kilometrima doboko u tunel.

E sad, Pera je naš dobri Pera, i eventualno mu postaje sve jasnije da je tu u pitanju isuviše velika slučajnost; nepogrešivo izabrati svaku pravu šifru nasumičnim biranjem je… pa eto, poprilično teško objašnjivo. To jest, teško je samo za našeg Peru: neko drugi bi to lako objasnio mogućnošću da je naprosto strašno pametan, jelte.  ::) ;D

E sad, što se objašnjenja tiče: ono što Pera ne zna, jer ne vidi, ali mi znamo, jer to sve vidimo kao objektivni promatrači je sledeće: Pera je u tunelu koji je zapravo samo jedan u uredno poređanom nizu sličnih tunela, a ima ih doslovno bezbroj. I na ulazu svakog od tih tunela stajao je jedan Pera. Ne kopija ovog našeg Pere: naprosto, svaki od njih je originalni entitet, koji ima jednako pravo na postojanje baš kao i naš Pera. I svi su oni jednako krenuli u originalno svoj tunel, i svi su jednako naišli na ona famozna prva vrata, i svi su jednako pokušali da ih otvore unošenjem nasumičnog biranja petocifrene šifre: ali, samo je naš Pera uspeo da tu cifru zapravo pogodi. Ostali naprosto nisu.

E sad, po logici stvari, nema razloga da samo naš Pera bude toliko taličan, da svaku šifru pogađa iz prve, dok svi ostali redovito fulaju.

Odgovor je – naravno da nije. Pera nije uopšte taličan, on fula jednako kao i svi ostali. ALI, on je uspeo da otvori Prva vrata. Druga vrata je otvorio neki drugi Pera, u nekom drugom tunelu, ali – u kvantnoj fizici, samo pobednik piše istoriju: Pera, naš-pobednik-koji-je-otvorio-prva-vrata-Pera time je uzrokovao kolaps svih ostalih Pera koji to nisu uspeli, i svih prvih vrata koja se nisu otvorila. A kad je druga vrata otvorio neki drugi Pera, u nekom drugom tunelu, naš Pera je jednostavno “postao” taj Pera, napuštajući svoj tunel, napuštajući svoj lični neuspeh sa vratima broj dva, i, ono najvažnije - (od)noseći sve nas sa sobom u novi tunel.

Naravno, Pera to ne radi svesno: to je rezultat njegovog urođenog instinkta da preživi, i da percipira prostor/vreme linearno: on se ne seća svih ostalih Pera koje je kolaps na svakim vratima odneo u ništavilo prosto zato što ih nikada i nije bio svestan, isto kao što i nije bio svestan da je na svakim novim vratima “skočio” u egzistenciju novog uspešnog vratara. Pera jednostavno ne percipira multiverz, baš kao što i ne percipira boje van vidljivog dela spektra:njemu se čini da je svo to vreme u istom tunelu, a mi, koje uvek odvlači sa sobom u nove tunele, mi smo također nesvesni novih tunela i kolapsa starih, i percipiramo Peru onako kako i on percipira sebe: kao veoma uspešnog vratara, jedinog u čitavom univerzu.

To smo mi, ukratko. Ljudi. Pere. Svi radimo isto što i on, i mada je multiverz beskonačan, kolapsi koje proizvodimo eventualno postaju ipak dovoljno vidljivi da ih ostale inteligencije prepoznaju kao pretnju i pre no što ih sam kolaps dosegne. A pošto naša sposobnost kolapsa raste zajedno sa našom sposobnosti dosega, nekroza multiverza se širi u koncentričnim krugovima oko našeg postojanja. Što dalje znači da je intervencija neophodna. A intervencija možda dođe i u vidu anihilacije, no, mi smo optimisti: najpre krećemo sa karantinom.  ;D

Koncept je zahtevan, i van svoje palpične upotrebe (na primer, Superposition, David Walton, 2015, ne sasvim nečitljiv ali dosta naivan pokušaj prenosa principa u makrosvet klasične mehanike) generalno se tretira sa velikim poštovanjem od strane ozbiljnih autora. Često se dotiče striktno periferno (recimo, Brasyl, Ian McDonald, 2007 ili 2312, KSR, 2012), a ono što posebno raduje, mladi pisci oprezno proširuju inventar i konografiju, kao na primer The Flicker Men, Ted Kosmatka, 2015, gde vrlo ljupko upražnjava eksperiment sa ostalim zemaljskim životnim formama, to pljačkajući zoološki vrt, u naporu da sazna da li su zaista na celoj planeti samo ljudi sposobni za eigenstate manipulaciju, i The Thing Itself, Adam Roberts, 2015, koji se bavi filozofskim aspektom samog fenomena i njegovih posledica.

Naravno, ja sam prilično probirljiva po ovom pitanju, tako da mi je korpus pročitanih knjiga koje obrađuju model praktično minimalan, ali za sada pouzdano znam da se jedino Egan modelom bavi duž celog svog opusa.
 
No, njemu ionako sleduje poseban topik, a i rasprava o njegovom korištenju modela... koji je samo jedan od mnogih u obilnoj Eganovoj produkciji... eh, stići će na rad, makar kad se penzionišem...  :P

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.222
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #23 on: September 29, 2016, 09:49:08 AM »
I, najzad – nano-mašine.

Budući da je bio-tek zaista ogromno područje SFa, smena milenijuma mu je također donela dobrodošlu specijalizaciju: nano-mašine su tek jedna od njih, iako ponajviše zaslužne kao komponenta nekih od najimpresivnijih modela.

Elem, prva dilema koju nano-mašine otvaraju je – kako ih tretirati? Sa njihovim klasičnom, mehaničkom sabraćom je lako: točkići i zupčanici + izvor energije = mašina. Ali sa nano-mašinom je tu uvek bilo malko problema, jer one redovito ispunjavaju uslove našeg standardnog poimanja organskog života: rađaju se i umiru, hrane se, napreduju i evoluiraju, i razmnožavaju se praveći sebi slične kopije. Ta dilema je dugo vremena okupirala ne samo žanr nego i filozofe, a okupiraće i dalje, naravno, iako smo čak davne 1994-te napravili prvi DNA-kompjuter.

Naravno, bila je to svrhovito napravljena mašina, kodirana da reši konkretan problem – mozgalicu svima nam poznatu kao “problem trgovačkog putnika”. U ovom konkretno slučaju, zadatak je imao samo pet gradova, a to je čak i nepasioniranom ljubitelju mozgalica rešivo u svega par minuta, no prvom zvaničnom DNA kompjuteru trebalo je punih nedelju dana.

Istini za volju, nije mu trebalo svo to vreme da mozgalicu zapravo reši: naprotiv, sam procesor je operisao na zavidnih 100 teraflopsa, dok, poređenja radi, priznati superkompjuter uspeva da dosegne mizlih 36. Ali lavovski deo eksperimentalnog vremena otišao je na samo kodiranje DNA uzorka i na potonje ‘očitavanje’ postignutih rezultata, što dalje znači da je fenomen DNA laptopa još uvek poprilično udaljen.  ;D  Ipak, eksperiment je osvetlio ne samo zapanjujuće mogućnosti kombinovanja kompjuterske nauke i molekularne biologije, nego i primenu koja je SFu ionako oduvek bila primarna: primenu na nas same.

Onaj očigledniji primat tu odnosi nano-pank, a u njemu upravo Linda Nagata: njen prvenac (The Bohr Maker, 1995) je zvanično otpočeo eru svrhovito napravljenog nano-robota, sa svim pravilima ulične primene sofisticirane tehnologije, kako to pank format već zahteva. I eto, tako se zbila eksplozija biopanka: Permutation City, 1994, Greg Egan; Holy Fire, 1996, Bruce Sterling; Darwin's Radio, 1999, Greg Bear; Rifters, 1999, Peter Watts; White Devils, 2004, Paul J. McAuley; The Windup Girl, 2009, Paolo Bacigalupi – da pomenemo samo neke specifičnije konstrukte unutar samog modela.

E sad, svaki konstrukt ima nešto svoje, nešto specifično, ali ja sam skroz pristrasna, pa sad izdvajam Eganov: on nudi “neuralni mod” nano-tek ( to valjda iz terminologije kompjuterskih igara): taj konstrukt predstavlja neku vrst stem-ćelija gotov polu-proizvod koji samo treba kodirati. Što se i radi, jelte, i to na prodajnom mestu: kupac kaže prodavcu šta želi, a prodavac samo kodira neuralni mod i - voila!

Egan je model uveo u priči “Axiomatic” (zbirka Axiomatic, 1995) i od tada, sve je istorija.    :)

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.222
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #24 on: October 01, 2016, 08:03:56 AM »
… što nas indirektno uvodi u domen u kom su kontroverze i problemi današnjeg SFa ponajviše vidljive: AI

Klasični AI model formiran je u samim počecima savremenog žanra: mehanički robot sa… paaa, recimo nekakvim, recimo “pozitronskim” mozgom.

Taj deo sa i oko mozga SF uvek ostavljao malkice maglovitim, to ne samo iz svog pukog neznanja, nego i iz puke potrebe, jer metafore ionako bolje funkcionišu što su maglovitije. Dakle, to je tu negde, početak 20tog veka, model uveden preko Der Golem, (G. Meyrink, 1914) i R.U.R. (K. Čapek, 1920), recimo.

U isto vreme, korištenjem modela kroz filmove fiksirana je i vizuelna estetika, to još tamo od Metropolisa, 1927. Model otud opstaje do dana današnjega sa vrlo malim alteracijama, to preko Terminatora i RoboCopa sve do Ave iz Ex Machina.

Naravno, jedna značajna komponenta pridodana je modelu našim ulaskom u digitalno doba: kompjuterska inteligencija, isto tako uspešno fiksirana u ranoj fazi modela: HAL 9000, GERTY 3000 i SkyNet postaju “svesni sebe”, to kao obavezan uvod u neki vid katastrofe, i malo šta se tu suštinski menja, sve do današnjih dana i filmova poput Her i Transcendence.   

Naravno, to nije samo žanrovski problem, to je generalni problem ljudske percepcije, ta potreba da se “stvar-za-sebe” predočava modelom, da bi nam istovremeno sam taj model postao “stvar-za-sebe”, ali da ne širimo sad priču o prirodi stvarnosti - cilj je samo da osvetlimo poteškoće na koje današnji SF nailazi dok pokušava da izađe iz trenutačnog modela. Koji je - da odmah i to kažemo - već sad postao stravično neadekvatan, to čak i za žanrovske potrebe, a da o onim svakodnevno-zdravorazumskim i ne govorimo.

Pretpostavljam da je jedan od glavnih problema činjenica da se žanrovski model ne može “razbiti” – odnosno, naravno da može, ali čitalaštvo to redovito slabo prihvata  :P - otud, on se mora zameniti, i to nekim adekvatnijim. A pošto je u prirodi SFa da adekvatnost svojih modela meri relativnom približnošću našoj trenutačnoj, ili barem onoj famoznoj “tehnološki ostvarivoj” stvarnost, današnja situacija po pitanju savremenog AI modela je… pa, recimo, vrlo vrlo delikatna.

To je zapravo učtivi under-statement sa moje strane: poštenije bi bilo da iskreno kažem kako mi je situacija tragikomična, to tamo negde na nivou analoga auto-imune aflikcije. Naime, jedina istinska prepreka koja temeljito sapliće nove AI modele je – sama pop-kulturna priroda SFa. Odnosno, ona konkretna dimenzija koja ga čini pop-kulturnim žanrom, dakle – samo čitalaštvo, odnosno konzumenti. Jer, novi AI model je baziran upravo na svemu onome što sam žanr SFa spremno deklariše kao sopstvene principe – dakle, baziran je na inspiracijskim smernicama onoga što je teorijski (a sve više i praktično) moguće, dakle, svega što je efektivno tehnološki ostvarivo duž linija kratkoročnog i srednjeročnog tehnološkog napretka.

ali alas! ono što mu fali je upravo ono što dosadašnji model ima u izobilju – a to je wish-fulfilment fentezi.  :-*

Ili, prostije rečeno – novi model je daleko bliži i ostvarivosti i stvarnosti od onog starog, ali, ali - nije seksi. I to sasvim bukvalno nije, jer apsolutno nema ženske atribute namenjene dojenju poroda, ili one muške, namenjene… stvarno, čemu su namenjeni muški nabildovani bicepsi? Ah, da, naravno, namenjeni su reakciji konzumenta.  ::)

Dakle, imamo model koji nekako baš i ne uspeva da se zapati, jer ne nailazi na adekvatnu reakciju, a nema je jer se ne da vizuleno prezentovati estetski nam privlačnim glumcima i glumicama.  :-\

Otud ono “tragikomično”.

No, da ne lamentiramo sad nad populističkom prirodom žanra, cilj je upravo suprotan: cilj je da premerimo doseg milenijumskog modela AI.

A ujedno mu se i divimo, naravno, jer je dosgnut redovito beskompromisno, to po skupu cenu popularnosti.  :)

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.222
Re: TRANS/POSTHUMAN U SF-u
« Reply #25 on: October 01, 2016, 10:01:54 AM »
Da stvar bude komplikovanija, dodatni problem (da, da, mi imamo i dodatne probleme, kao da nam ovi osnovni nisu dovoljan kamen oko vrata!  :'() u žanrovskoj prozi je – kompleksni novum.

Naime, klasični SF je odgojio sve nas - dakle, svoje najvernije konzumente – aktivno praktikujući (a otud i preferišući) stanje singularnog novuma.

Ili, prostije rečeno, žanrovski konzumenti su trenirali i sebe same i svoje pisce da im serviraju futurističku impresiju sveta pljunuto-istog-kakav-je-jutros-bio, to samo sa jednom – i to uglavnom impresivno seksi – izmenicom. 

Dakle, ako SF hoće da nam priča o tamo nekim AI, onda ima brate da nam govori SAMO o tom AI, a ne još i o nekim tamo multiverzima i nanomašinama pride! Jer opšte je poznata stvar da se progres odvija SAMO u jednoj sferi ljudske aktivnosti, dok sve ostale svo to vreme čame u stanju suspendovanog bitisanja, strpljivo čekajući na svoj red za aktivaciju!

No dobro, stvari su takve kakve jesu.

Pretpostavljam da je prilično zahtevan koncept, predstaviti AI kroz model nano-mašine, makar onoliko koliko je zahtevno prepoznati “inteligenciju” u virusu ebole, koji radi to što radi samo zato što mu genetski kod to diktira: da preživi i razmnožava se u svom hostu. Činjenica da nas bira za hosta apsolutno ne znači da iza te odluke stoji bilo kakva inteligencija, a još manje malicioznost: u istoj paraleli, nano-mašina koja “obavlja” diktate svog koda poseduje inteligenciju virusa ili bakterije, svakako ne veću.

No, kod ima sposobnost da evoluira, kao što mi sami to najbolje znamo.  ;D A nano-mašini svrhovito programiranoj da prevaziđe svoja osnovna ograničenja – a ta se ionako primarno tiču kapaciteta, to za “software” i “hardware” jednako – polazi za rukom (sic) ne samo da uspešno kooperira sa sebi sličnim specimenima, nego i da one najkorisnije rezultate te kooperacije rekombinira u sopstvenu genetsku šifru, efektivno time postižući na nano-skali ono što mi sa lakoćom postižemo u makro tek u ovoj krajnjoj fazi naše evolucije: da generaciji koja nas smenjuje predamo iskoristiv dajdžest sopstvenog znanja i kulture.

Jedan od impresivnijih konstrukta je tu Wattsov “smart-gel” iz Riftera, dok nam drugi nudi McAuley u svom Quiet War serijalu, to u vidu “vacuum sunflower” nano-mašina, sposobnih da opstanu na površinama bez atmosfere, hraneći se metalima i metabolišući organske molekule ili čak elektičnu energiju, i polychines, koje su još primitivniji oblik nano-inžinjeringa, makar zato što uopšte nisu bazirane na klasičnom kodiranju nukleotida kakav je korišten za onaj naš već pomenuti prvi DNA kompjuter. McAuley je također visoko obrazovan biolog i njegove poli-šine su svakako konstrukt kojim će se SF intenzivno baviti u dogledno vreme, pošto ostavljaju ponajviše prostora za evolucione opcije.

I tako, da - novi AI model nije ni sisat ni mišićav, a pogotovo ne devijantno maliciozan, nego je više… hm… amorfna masa svrhovito konstruisanih nanomašina. Ali da se ne zavaravamo - to je model koji nam omogućava izjavu tipa: da, moguće je da u univerzu trenutno nema inteligencije sem ove u našim glavama, no to je samo privremeno stanje, dok mi taj isti univerz ne populišemo sa alternativnom.  :)

Naravno, nedvojbeno ima neizmerne lepote u viziji koju nudi, recimo, roman  Gardens of the Sun, gde naše polimašine cvatu po površini asteroida nalik na lišaj, no to se baš i ne da filmovati u viziju od koje bi vam zastao dah u holivudskom blokbasteru, tako da…  :-\ mrka kapa.
« Last Edit: October 02, 2016, 08:12:17 AM by Lidija »