[Miodrag Milovanovic]

Politika, 1962.

Branko Kitanović
STVARNOST I MAŠTA 


Preteče savremene fantastike

Od vremena kada su bure na moru objašnjavanje samovoljom Posejdona, grom – gnevom Peruna, a zemljotrezi – kapricioznošću boga Vulkana, pa do 1957, godine – početka epohe kosmičkih letova – istorijski gledano nije prošlo mnogo vremena: manje od 3.000 godina. Te iste 1957. godine u Londonu je izišla knjiga engleskog astronoma Patrika Mura „Nauka i fantazija“, posvećena naučnoj fantastici. U njoj je sakupljen ogroman, izvrsno sistematizovan materijal, koji ubedljivo pokazuje da se mašta o međuzvezdanim letovima u ovoj ili onoj formi provlači gotovo kroz celu istoriju čovečanstva. Patrik Mur navodi preko hiljadu dela sa ovom tematikom, od kojih mnoga potiču iz dalekih vekova, davno pre naše ere. On, između ostalog, pominje mnogobrojne knjige kineske, indijske, vavilonske, japanske, persijske i arabljanske literature, potpuno nepoznate evropskom čitaocu. Ljudi su odavno „osvojili“ nebo, mitiloški ljudi Dedal i Ikar, a ne bogovi. Milenijumima su oni živeli u srcu svakoga, čije su misli bile upravljene put zvezda.
O međuzvezdanim letovima maštali su Lukijan i Plaut, Svift i Volter. U prošlosti se fantastikom nisu bavili samo prosvetitelj Žil Vern i filozofski alegorični H. Dž. Vels, već i besmrtni Homer, Dante, Šekspir, Rable, Kampanela, Tomas Mor, Roston, Sen Simon, Gogolj, Puškin, Edgar Alan Po i drugi. Mnoga njihova „fantastična sredstva“ su zastarela i prevaziđena, ali njihov rodonačelnički i istovremeno veoma obuhvatan metod obrade fantastične teme živi i dans u stvaralaštvu naših savremenika.
Drugi su opet svoje gotovo vizionarsko naprednjaštvo plaćali glavom. Jer sporovi „poročnih snova bogohulitelja i žestoke jave bogobranitelja“, završavale su se skoro uvek tragično za ove prve. Ali, mač, olovo, vešala i zablude nisu nikada mogli da okuju misao.
Robovlasnici su ubili najvećeg antičkog socijalutopistu Spartaka, zavojevači – naučnika i fantastu Arhimeda, inkvizicija je spalila na lomači velikog istraživača neba Đordana Bruna i ucenjivala Galileja da bi se odrekao istine. U kazamatima Petropavlovske tvrđave maštao je o letu na zvezde, očekujući smrtnu kaznu, Nikolaj Kibalčič. U zabačenoj Kalugi stvarao je teoriju raketodinamike provincijski učitelj Ciolkovski, ali njegovi radovi nisu interesovali ograničene carske činovnike. „Inspiraciju za međuplanetarne probleme i putovanja našao sa u vizionarskoj literaturi“ – pisao je mnogo godina kasnije Konstantin Eduardovič Ciolkovski, teoretičar moderne kosmonautike.
Svetu je malo pozanto da interesovanje Rusa za naučnu fantastiku potiče još iz doba polupismene mužačke Rusije, kada se godine 1840. pojavio vizionarski roman V. Odojevskog „4348“, u kome pionir ruske naučne fantastike mašta o otkrivanju tajni zemlje i neba, o grandioznom društvenom i tehničkom napretku. Njegova ideja o zagrevanju Sibira gigantskim ventilatorima, o merenju pravca vetrova i klime u ovim surovim predelima azijskog kontinenta, dobija u naše vreme gotovo realnu osnovu.
U znamenitom „Četvrtom snu“ Vere Pavlovne, u romanu Nikolaja Černišovskog „Šta da se radi?“ izražena je ne samo socijalna, već i naučno-tehnička fantazija. U svoje vreme su imali uspeha „marsovski romani“ A. Bogdanova – Malinovskog „Crvena zvezda“ i „Inženjer Meni“, koje je autor iskoristio za propagandu mahističkih ideja, što je svojevremeno zapazio još Lenjin.
Međutim, značajnu ulogu su odigrala naučno-fantastična dela ruskih inženjera i naučnika, koji su kriz književnu formu propagirali svoje naučno-tehničke ideje i tako doprineli kako tehničkom i filozofskom progresu, tako i popularisanju ovog književnog žanra. Pronalazač V. N. Čikoljev objavio je 1893. u časopisu „Elektrika“ povest-utopiju „Ni stvarno ni izmišljeno“, u kojoj daje sliku vremena kada će električna energija postati glavni tehnički oslonac civilizacije. Nešto kasnije, inženjer Rodnih napisao je roman „Podzemni eskalator Moskva- Petrograd“, u kome je izneo smeo, originalan projekt pokretne pruge postavljene u izgrađenom tunelu između ova dva velika grada. U to vreme Nižnjenovgorađanin I. Infatijev izdao je povest o Marsovcima – „Na drugoj planeti“ a B. Krasnogorski astronomski roman „Na talasima etra“. Zanimljivo je istaći da se prvi put u istoriji naučne fantastike kosmički brod kreće korišćenjem svetlosne energije, o kojoj se, kao pogonskom sredstvu budućih kosmičkih ekspedicija, u naše vreme vode žive diskusije među autoritativnim naučnicima širom sveta.
Neposredno zatim, poznati revolucionar i naučnik, Šliserburžanin N. A. Morozov, opisao je u knjizi „Na granici nepozantog“ let međuplanetarnog brojda u „četvrtu dimenziju“, pomoću „reakcije“ svemirskog etra. On takođe predviđa da će ljudi uspostaviti vezu sa razumnim bićima na drugim zvezdanim svetovima i naučiti čak da upravljaju kretanje planeta. Moskovski profesor Kukarkin, jedan od najvećih astrofizičara današnjice, izjavio je da je s teorijskog gledišta moguće u dalekoj budućnosti upravljati kretanjem Zemlje, pa čak i drugih planeta i time po određenoj želji približavati ili udaljavati pojedine planeta od Sunca.
Dvadesetih godina, za vreme NEP-a i postojanja privatnih izdavača u Rusiji, izdat je veliki broj pseudonaučne fantastične literature, kao na primer: „Specifikacija iditola“ S. Bobrova, „Psihomašina“ V. Gončareva, „Zlički profesora Zvezdočotova“ M. Girelija, „Ognjene provalije“ N. Muhanova i dr. U njima se opisuju mašine za preseljavanje duša i međuplanetarni brodovi, koji koriste psihičku energiju kao pokretačku snagu.

Nova era

Osnivači savremene sovjetske fantastike bili su K. Ciolkovski, akademik Obručov, A. Beljajev i Aleksej Tolstoj. Njihova dela i stvaralački metod uticali su na obrazovanje sovjetske škole naučne fantastike, koja je vremenom zauzela vodeće mesto u svetu, sa čime se slaže većina autoritativnih poznavalaca ovog žanra.
Od 1917. do 1960. godine u Sovjetskom Savezu je izdato u milionskim tiražima više od hiljadu naučno-fantastičnih romana, drama i priča, a snimljeno je i mnogo filmova.


(2)

U stvari, naučno fantastični roman je specijalni žanr umetničke literature i on se razlikuje od psihološkog, socijalnog i istorijskog romana. Tom literaturom bave se u Sovjetskom Savezu uglavnom visoko obrazovani ljudi, koji aktivno prate razvoj svih grana nauke i tehnike, a naročito najnovije i najkardinalnije naučne probleme. Nije onda čudo što su autori tih dela uglavnom eminentni naučnici, inženjeri, filozofi, profesori univerziteta, konstruktori raketa i satelita. Naučnu fantastiku ne treba svoditi na zanimljivu nauku, niti je pretvarati u dosadnu naučno- popularnu literaturu – primat mora imati čovek sa svojim problemima i preokupacijama, a ne mašine. Ako bi naučno-fantastične ideje bile stoprocentno naučne, one bi samim tim prestale da budu fantastične. Bez „dopuštenih“, naučnih „grešaka“ nema prave vizionarske literature, jer ako je naučna hipoteza potpuno potvrđena eksperimentalno, onda ona prestaje da bude naučna fantastika i postaje naučna teorija, ili ostvareni pronalazak. Međutim, naučni podaci su neophodni, ali se njihovo unošenje u delo mora motivisati samom fabulom, sudbinama i postupcima junaka.
U savremenom sovjetskom fantastičnom romanu „otkrivena“ je i „uništena“ tajna smrti, pronađene su posebne forme života na temperaturi od više hiljada stepeni, zatim način pretvaranje mrtve materije u živu i stvaranje umno visoko razvijenih bića. „Zavirilo se“ u zvezdane sisteme i galaksije udaljene od nas milionima svetlosnih godina, „upoznata su“ živa bića fantastičnih oblika i razmera, „ustanovljeni su“ i „iskorišćeni“ zakoni svemirske gravitacije, „dostignuta je“ brzina svetlosti . . .

Istina kao podstrek

Koliku raznolikost i koliko tajni krije Kosmos, može se delimično videti iz nekih dosada ustanovljenih osobina relativno bliskih zvezda. Tako je na primer zvezda VV u sažvežđu Cefeje, mnogo „hladnija“ od Sunca i oko deset milijardi puta veća od njega. Materija te zvezde je neobično razređena. Njena gustina je 25 puta manja od gustine vazduha. „Najmanji patuljak“ – Kejpera – je jedna od najzgusnutijih zvezda. Ona je sedam puta manja od Zemlje, a teži tri hiljada puta veće od Zemlje. Jedan njen litar težio bi na Zemlji 36 hiljada tona – što odgovara težini deset teških teretnih kompozicija. Sila teže ne površini te zvezde je 3,400.000 puta veća nego na Zemlji. Zvezda S – u sazvežđu Zlatne Ribe – „najenergičnija“ je od poznatih zvezda. Ona odaje 300-500 hiljada puta više toplote i svetlosti nego Sunce. Podsetimo se da je temperatura na površini Sunca oko 6.000 stepeni i da je moć zračenja jednog njegovog kvadratnog metra ravna 84.000 konjskih snaga. Kada bi se zvezda S našla mesto Sunca, temperatura na Zemlji povisila bi se na 7.000 stepeni i naša bi se planeta pretvorila u maglinu usijanog gasa. „Najnovija“ zvezda u sazvežđu „Lovačkih pasa“ je najupadljivija zvezda. Godine 1937. astronomi su posmatrali njen neobičan bljesak. U trenutku najjačeg sjaja ona je pružila toliko svetlosti koliko bi dale milijarde „običnih zvezda - sunca“. Ali ljudi tu pojavu nisu zabeležili kad se dogodila zbog toga što je ta zvezda vrlo daleko. Svetlost od nje do nas putuje milionima godina. Ta zvezda je u stvari bljesnula ne 1937. godine, već mnogo pre pojave čoveka na zemlji!
Logično je da je pri ovakvoj raznolikosti Vasione život u njoj izvanredno raznovrstan, a da su i mnogobrojni procesi koji se u Svemiru odigravaju sasvim druge prirode od zemaljskih.
Čovek naoružan celokupnom moći naučno-tehničkog progresa, probija tesne okvire svoje planete i gonjen žeđu za saznanjem ustremljuje se u Kosmos da bi otkrio i druge svetove. A u krčenju nepreglednih svemirskih puteva fantastika muje ne samo prethodnica već i veran saputnik, pratilac i često savetodavac.
Tako je pre nekoliko godina lenjingrađanin A. Volkov napisao roman „Putovanje na Veneru“, čija se zanimljivost ne zasniva samo na neobičnom sadržaju, dramtičnim obrtima i rešenjima i podvizima astronauta Vladimira Odinceva, već i na tome što u njegovoj osnovi postoji zrno naučne istine,koje je ne tako davno uklopljeno u planove za osvajanje Kosmosa izrađene od strane Sjedova, Šternfelda, Pokrovskog i drugih sovjetskih naučnika.
Čak i najneverovatnija fantazija ima prava na postojanje ako se ne razilazi s opštim pravcem naučnog i socijalnog progresa, pre čemu se radi objašnjenja ovog ili onog slučaja, ovog ili onog događaja, često pribegava retrospektivnosti. Jedan ne tako davno iskopan kostur dinosaurusa u Srednoj Aziji podstakao je akademika Jefremova da napiše interesantan roman sa naučnom hipotezom o dolasku kosmonauta na Zemlju. Ispitivanja su pokazala da je životinja bila ubijena atomskim oružjem, koje je tada moglo biti doneto jedino iz Kosmosa. Slično mišljenje sadrži i hipoteza mladog moskovskog naučnika Agresta o Balbeskoj terasi na Srednjem istoku, kao nekadašnjem kosmodromu svemirskih brodova, koji su i pripadali stanovnicima drugih svetova. Međutim, Lenjingrađanin G. Martinov otišao je još dalje, pa je u obliku hipoteze napisao roman „Kalisto“, u kome je, služeći se motivom dolaska kosmonauta iz Svemira i opisom njihogov stupnja razvitka, u stvari opisao socijalni sistem, nauku i tehniku na Zemlji u dalekoj budućnosti.

[Miodrag Milovanovic]

(3)

Sovjetski Komitet za astronautiku prati sve naučne zamisli i pretpostavke domaćih i stranih pisaca naučne fantastike, pa je nedavno na jednom njegovom skupu prihvaćena sugestija A. Morozova, iznesena u romanu „Mars 1“, o stvaranju na Zemlji, u laboratorijama, uslova sličnih onima na drugim planetama. U njima bi se budući kosmonauti privikli na atmosferu, floru i faunu pojednih planeta. Na sličan način je intervenisala Akademija nauka SSSR, povodom teza koje su u svojim delima izneli A. Kazancev, Ljapunov i poljski pisac Stanislav Lem o poreklu Tunguskog meteorita, tvrdeći da je on deo atomskog broda iz Svemira.
U delima posvećenim Kosmosu često je teško ustanoviti gde se završava naučna fantastika, a gde počinje skaska, jer ono što je do juče izgledalo kao neverovatna dosteka, danas se oblikuje u matematičke formule, inženjerske skice i projekte.
Tako su se svojevremeno na Zapadu, a naročito u SAD, pojavili mnogobrojni ozbiljni komentari povodom romana V. Ivanova „Energija pod našom vlašću“. U delu se opisuje kako specijalni nebeski top šalje zrake na Mesec i druge planete, a oni se otuda odbijaju i padaju na određeni predmet, grad ili zemlju, uništavajući sve živo. Zraci nastaju oslobađanjem energije i veštačkim stvorenih radioelemenata u ciklotronu. U nekim zapadnim napisima tvrdilo se da se ovo delo zasniva na određenim dostignućima sovjetske vojne nauke i da se oružje sličnih osobina nalazi u fazi stvaranje. I doktor fizičko-matematičkih nauka, uz to poznati pisac, A. Dnjeprov, dao je materijala raznim vojnim komentatorima svojim delom „Rakovi idu po ostrvu“, bez obzira što roman ima satiričan karakter. Reč je o malim metalnim napravama u obliku rakova, koje, koristeći dostignuća kibernetike, napadaju protivničke tenkove, topove, avione, rakete i druge uređaje. Prvi rak proždire metal i iz njega stvara drugog raka, drugi trećeg itd. I uskoro je celokupan metal protivnika iskorišćen za reprodukciju tih svojevrsnih kibernetskih naprava.
Slična je i povest S. Rozvala „Zraci život“ i kojoj je (sic) naučno obrađuje mogućnost stvaranja zrakova koji bi ubijali sve mikroorganizme, dezinfikovali i regenerisali biljni i životinjski svet i samim tim za uvek iskorenili sve zarazne bolesti. Treba istaći da ova ideja postaje sve interesantnija i popularnija u sovjetskim naučnim krugovima.
Život nagoni autore naučne fantastike da smelo gledaju u budućnost i da prevazilaze mogućnost svoga vremena. Kompleksno, veoma zapaženo delo o budućem svetu J. i S. Sofronovih, „Unuci naših unuka“ sadrži niz veoma zanimljivih naučnih problema, koje teoretski, pa i praktično, danas već postavljaju naučnici. Mašta pisca na prenosi u 2017-mu (sic) godinu. Glavni junak profesor Aleksandar Aleksandrovič budi se iz sna kroz otprilike 150 godina i pred njegove oči iskrsava visoka civilizacija ljudskog društva. Unuci naših unuka koriste se sjajnim dostignućima tehničkog progresa: raznovrsne kibernetičke mašine, automatski dirigovani raketoplani koji lako savlađuju rastojanje do Meseca i drugih planeta, specijalno izrađeni individualni aparati za letenje i drugo.
Naučno tehnički problemi u delu Sofronovih dobijaju džinovske razmere, čiji se značaj sa današnjeg stanovišta upravo ne može oceniti. Grupa naučnika Torntaunskog instituta atomske fizike vrši grandiozan opit: stvara se veštačko mikro-sunce na desetine miliona puta manje od pravog. Ono se obično nalazi na 500 kilometara od Zemlje, ali se po volji čoveka može dizati i spuštati do potrebne visine. Pomoću njega je izmenjena surova klima Marsa i rastopljen led Arktika, pri čemu se dobijena voda pod dejstvom specijalnog katalizatora pretvara u plastičnu masu – penoplast -  i raspoređuje po svim okeanima.
U romanu se takođe pominju ploveća svemirska ogledala.  Okrećući se sporo oko Sunca, ona stalno šalju zrake na Zemlju, ili na željenu planetu, menjajući tako do potrebnog stepena njenu klimu. Prema pisanju sovjetskih stručnih časopisa, neke principe ovog dela već sada razrađuju čuveni ruski naučnici Topčijev i Skobeljcin, kao i Čeh Viktor Votruba.
Problem menjanja klime Arktika obrađuju i romani A. Kazanceva, „Polarna mašta“ i „Arktički most“, u kojima se govori o prokopavanju podvodnog tunela ispod Severnog Pola, koji bi spajao SSSR i SAD.
Hipoteza Kazanceva gotovo predstavlja inženjerski projekat. A sovjetski inženjeri smatraju da nije daleko dan kada će njegovo ostvarenje biti mogućno. Autor takođe kroz usta svog junaka, akademika Ovensjana, predlaže da se za topljenje Arktika iskoristi kolosalna energija termonuklearne reakcije. Veštačko sunce porinuto u vode Ledenog okeana stvara duž obala Sibira, Kanade i Grenlanda jedan topao pojas...
Drugi ruski autor, G. Adamov, predlaže kao mogući način za topljenje Arktika prekopavanje dubokog tunela ispod Ledenog okeana u kome će se voda zagrevati zemljinom toplotom i zračenjem radioaktivnih elemenata, s tim što bi se ta toplota prenosila dalje na celu oblast Arktika.

*

U klasičnoj naučno-fantastičnoj literaturi putovanje u Svemir imalo je određenu šemu i jednolični siže, koji su različiti autori razrađivali na različite načine, zadržavajući uz to zajedničku osnovu: start kosmičkog broda, let u Kosmos, boravak na Mesecu (Marsu, Veneri i drugim planetama) i posle određenih peripetija srećan povratak na Zemlju. No, otkrićem nepregledih mogućnost korišćenja „nedeljivog“ atoma, sa zapanjujućim dostignućima u oblasti kibernetike, biohemije i drugih grana nauke, savrmene mogućnosti su mnogo veće i za maštu. Ovo je upravo najubedljivije došlo do izražaja u romanu Ukrajinca V. Savčenka „Crne zvezde“, gde je reč o stvaranju maksimalno čvrste, neprovodne materije „neitrita“, sposobne da odoli razarajućem dejstvu radijacije. Takva materija će omogućiti ljudima da konačno ukrote atom, da do kraja iskoriste njegovu snagu. Atomski reaktori od „neitrita“ smanjuju se do razmere benzinskih motora. Odigrava se istinski prevrat u nauci. Okviri ovog dela se neprimetno, ali stalno, šire. Otkrićem „nentrita“ i „nula-materije“, ocrtavaju se konture nečeg većeg, grandioznijeg. „Nula-materija“ koju je veštački na Zemlji dobio junak Savčenkovog romana Golub, predstavlja u stvari mikroskopsku česticu onaga (sic) iz čega se možda sastoje nama nedovoljno jasne „crne zvezde“, čije postojanje još nije objašnjeno. Sa zrnca te materije misao pisca se prenosi na druge, nepregledne i za sada još uvek malo poznate pojave – antimaterije, natiprostranstva, na nepoznata nebeska tela, s drugačijom građom materije, sa suprotnim kretanjem vremena, sa nepoznatim oblicima života. . .
Ovu ideju modificira na svoj način i G. Altov u romanu „Ikar i Dedal“, sa namerom da pruži podršku nekim postojećim teorijama o građi Sunca. Prenoseći radnju u nedaleku budućnost, Altov govori o dva kosmička broda koja lete kroz Sunce. Njegova unutrašnja masa je krajnje razređena, a brodovi su sagrađeni od već navedenog materijala „neitrita“. 

(4)

Nekada, u prvim danima postojanja sovjetske države, bio je veoma omiljen revolucionar Gusev, junak romana „Aelita“ A. Tolstoja. On je otišao na Mars i podigao tamošnji „narod“ na revoluciju protiv tiranije diktatora Tuskobe. Danas se u mnogim sovjetskim romanima (Na pr. „220 dana na zvezdoletu“ G. Martinov) na Marsu i drugim planetama odigravaju takmičenja između sovjetskih astronauta i američkih kompanija, ali se u poslednje vreme pojavljuju i dela o američko-sovjetskoj saradnji u Kosmosu – na primer roman Kazanceva „Planeta vetrova“. Međutim, najomiljenija tema sovjetskih autora, je prikazivanje odlaska astronauta u dubinu naše galaktike i van nje, ili o dolasku stanovnika drugih zvezdanih sistema, kod kojih je civilizacija često na mnogo višem nivou nego kod nas.
U romanu permskog pisca B. Fratkina, „Tajna astroida 117-03“, radnja se odigrava u dalekoj budućnosti. Pojavio se tajanstveni asteroid i narušio sve poznate zakone fizike i astronomije. Za razjašnjenje te pojave upućuje se prvi sovjetski raketoplan sa konstruktorom Ivanom Burdinom, pilotom Lobanovom i asistentom čuvenog profesora Černova, Svetlanom Podgornom. Sovjetska ekspedicija ima, između ostalog, zadatak da proveri teoriju naučnika Černova, po kojoj se elektron sastoji od čestica gravitona, čijim se kretanjem obrazuje gravitaciono ili magnetno polje. Odvija se žestoko gonjenje zagonetnog astroida, koji se, kako su to zapazili astrolokatori relejne radioastronomske opservatorije, pravolinijski kreće po sunčevom sistemu. Tek u orbiti Urana raketoplan sustiže astroid, ali se istog trenutka dešava neverovatna stvar: neka nepoznata sila zaustavlja u džinovskom reaktoru raketoplana proces cepanja atomskog jezgra i prisiljava ga da aterira na planetu Uran. Odave se posle niza peripetija zemaljska ekspedicija oslobađa i vraća na Zemlju.
Ispostavilo se da je tajanstveni „astroid“ džinovski kosmički brod, koji je davno napustio rodnu planetu Lunijadu, iz zvezdanog sistema Sirijusa. Njegova posada se vremenom pretvorila u svojevrsne kosmičke pirate. Tehnika Lunijađana je neuporedivo savršenija od tehnike kojom vladaju ljudi. Došljaci su se, između ostalog, naučili da koriste gravitacionu energiju, koja na hiljade puta prevazilazi poznatu i „zastarelu“ atomsku energiju. Specijalni uređaji na njihovom zvezdoletu staraju koncentrična gravitaciona polja, moćnija od sile koja drži Zemlju u orbiti oko Sunca. Lunijađani mogu učiniti svoj brod bestežinskim i dozvoliti da ih privlači ili odbija željeni zvezdani sistem, ili određena planeta. Oni su pronašli pouzdani način čitanja tuđih misli i otkrili najveću tajnu prirode – veštačko stvaranje belančevina.
Naučna fantastika odvojila se od zabavne i avanturističke litetarure uglavnom izmenom sižea. Tu je osnovni pokretač sam tok misli naučnika, istraživača, filozofa, koji razrađuju ovaj ili onaj naučni problem. Veoma interesantan roman G. Altova i V. Zuravkova „Balada o zvezdama“ odlikuje se veoma složenim sižeom koji opisuje let i ispitivanje novih vrsta zaštitnih kosmičkih uređaja na astroletu i posetu nepoznatoj planeti. U romanu nema avantura od kojih zastaje dah, ni kosmičkih bitaka, ni iznenađenja koja se ne mogu objasniti. Tu se tretira pitanje razumnih bića u Vasioni, ali na suprotan način od opšteprihvaćene postavke čuvenog sovjetskog bioastrofizičara Ralja. Ralj tvrdi da razumna bića u vasioni moraju od prilike imati veličinu, izgled i mentalitet sličan ljudima, jer smatra da slični biološko-fiziološki zakoni vladaju na svim naseljenim svetovima. U romanu astronauti u sistemu Sirijusa otkrivaju naseljene planete, čiji stanovnici sebe nazivaju „Vidoviti u Suštini Stvari“ i od njih slušaju nove poglede na evoluciju životnih formi u Vasioni, koje osporavaju teorije Ralja i njegovih istomišljenika. „Vidoviti u Suštini Stvari“ su „poluprozračni“, kao rezultat biloškog prilagođavanja uslovima života, gde svetle dva sunca i gde se neprestano smenjuje radijacija – infracrvenih i ultravioletnih zraka.
Za novi roman A. Kolpakova „Grijada“, i pored zapanjujućih pretpostavki koje iznosi, mnogi smatraju da sadrži i niz stvari od naučnog inteesa. Roman govori o dolasku zemaljske ekspedicije na planetu „Grijadu“, u centar naše metagalaksije, čije se granice protežu na milijarde svetlosnih godina. Iz dubine svemira, sa neke druge galaksije na „Grijadu“ dolaze „Beli Džinovi“, prevalivši rastojanje od 270 milijardi svetlosnih godina, jer su uspeli da pronađu kosmičke letelice koje hiljadostruko prevazilaze brzinu svetlosti. Oni su naučili da preinačuju elektronsku strukturu materije, i stvaraju u bukvalnom smislu čudesa. Preciznim i prefinjenim procesima, oni uspevaju da pretvore brod i putnike u razređeni elektonsko-mezonski oblak. Putem drugih sličnih procesa elektronsko-mezonski oblak se ponovo pretvara u raniju materiju, ne gubeći ništa od svoje stare forme. Ovo omogućava da se postigne niz neocenjivo korisnih stvari i za živa bića i za otkrivanje određenih osobina materije. Metagalaksinjani su praktično besmrtni. Njihov normalni život iznosi 480 zemaljskih godina, ali po želji svaka jedinka može na hiljade puta da ponovi svoj životni ciklus i dostigne milion-godišnju starost.
Sličnu problematiku, ali u mnogo skromnijoj i naučnijoj formi tretira delo J. Stugackog i V. Žuravljove, u kome se iznosi mišljenje da će se na daleke zvezdane sisteme putovati fotonskim zvezdoletima, koje će pokretati bioautomati. Reč je o kibernetskim mašinama u kojima radiotehničke elemente zamenjuju veštački stvorene žive ćelije.

[Miodrag Milovanovic]

(5)

Među najbolja dela naučno-fantastične literature u kojima su vanredno uspešno prikazani ljudi i tehnika budućnosti, spada roman akademika I. Jefremova „Magline Andromede“. Roman je napisan pre dve-tri godine, odmah je preveden na skoro sve značajnije jezike sveta, a o njemu se raspravljalo u više mahova na londonskom, praškom i lenjingradskom univerzitetu, na Sorboni i drugim naučnim ustanovama.
Radnja romana „Magline Andromede“ odigrava se posle 3000. godine. Zemlja je tada izbavljena od užasa gladi, zaraznih bolesti, štetnih životinja, spasena od nestašice goriva i nedostatka važnih hemijskih elemenata, od prevremene starosti i smrti ljudi. Sve sile prirode stavljene su u službu čoveka. Antarktik, oslobođen od leda, postao je bogati rudarski rejon i pretvorio se u cvetnu zemlju. Poboljšala se klima na celoj planeti. Zemljina kugla povezana je jedinstvenim energetskim sistemom, spiralama električnih puteva i mnogobrojnim veštačkim satelitima. Zvezdoleti savlađuju nepregledna rastojanja svetlosnom brzinom. Put čoveka u prostranstvo meri se parsecima (parsek – jedinica za merenje astronomskih rastojanja, ravna 3,26 svetlosnih godina ili oko 32 x 1012 km.
Čovečanstvo je prodrlo u svemir i naselilo mnoga nebeska tela naše galaksije, obrazovavši tako ujedinjenu zajednicu ljudi pod nazivom „Veliki Obruč“.
U drevnim utopističkim fantazijama ljudi su maštali o postepenom oslobađanju ljudi od rada. Pisci su obećavali, kako kaže sovjetski kritičar Sinjavski, radni dan od dva-tri časa, za koje će vreme čovek moći da obezbedi sve neophodno, dok će ostalo vreme posvetiti „srećnom badavadžiluku“. U „Maglinama Andromede“ ljudi smatraju da je rad zadovoljstvo, kao i neprestana borba sa prirodom, savlađivanje prepreka, rešavanje sve novih i novih zadataka iz oblasti nauke i ekonomike. Razvitak kibernetike – tehnike automatskog upravljanja, široko obrazovanje i inteligencija, izvrsno fizičko vaspitanje svakog čoveka – omogućili su menjanje čoveka i brzo izučavanje drugih profesija i nalaženje zadovoljstva u beskrajno raznovrsnom radu. Nauka, koja se sve više razvija, okupirala je čoveka i stvaralačke radosti otkrivalaca novih tajni prirode, postale su dostupne ogromnom broju ljudi.
U naučnoj fantastici naših dana razrađena je čitava „nauka“ o savlađivanju prostranstava, koje je, prema Ajnštajnovoj hipotezi, ista takva fizička realnost kao što su materija i energija. U romanima zapadnih pisaca često se javljaju ideje termin „antiprostranstva“, „hiper-prostranstva“, „nula-prostranstva“, „antigravitacije“, „usporavanje vremena“ (pri nadsvetlosnoj brzini) itd. kao i kod sovjetskih. Savremena nauka iznosi dakle slične probleme pred pisce naučne fantastike. Slične ideje o prostoru, koje su u obliku hipoteza postavile egzaktne nauke, obrađene su i u romanu Jefremova.
Njegov junak, izvanredni fizičar Ren Roz, vrši „jednu od najimpozantijih revolucija u nauci“, dokazavši mogućnost „uravnotežavanja gravitacionog polja“, drugim rečima dostignuća „nula-prostranstva“ i „nula-gravitacije“.
Problem vremena tretira se i sa drugih aspekata. Vrativši se sa višegodišnjeg svemirskog putovanja, junaci Jefremova maštaju o još smelijim letovima na druge galaksije. Krećući se napred, oni uvek žele više . . .
Iz dubine svemira do Velikog Obruča dopiru nepoznati signali emitovani u obliku nerazumljivih simbola. Ti signali putuju stotine i hiljade svetlosnih godina iz jednog zvezdanog sveta u drugi. Ljudi primaju njihovu emisiju sa zvezde Epsilona Tukana dešifruju je i upoznavaju se sa onim što se na toj planeti dešavalo pre trista godina, na rastojanju od 88 parseka. Na kraju se, apoteozom, ustanovljuje da su ti signali poslati sa maglina Andromede – džinovskog zvezdanog roja, mnogo većeg od naše galaksije. Signali su bili poslati pre pola miliona godina, ranije no što je kod nas nastupio ledeni period i pojavio se čovek na Zemlji.
Čovečanstvo u romanu Jefremova nisu samo ljudi na Zemlji, već i svi nosioci višeg razuma u Vasioni. Ni vreme, ni prostor, ni večni mrak, ni kosmička studen, ne mogu sprečiti ljude da ustanove veze i izmenjuju znanja s braćom po misli.
Najuspeliji deo Jefremovljevog dela je zaključna scena romana: upućivanje zvezdoleta „Labud“ na novo putovanje. Dok se ta ekspedicija završi, zbog ogromne dužine, merene hiljadama svetlosnih godina, na kosmičkom brodu jedno pokolenje smenjuje drugo, i cilj će postići samo deca rođena na brodu za vreme putovanja. Taj podvig se vrši u ime „onih, kojih još nema, koji će doći posle mnogo godina“, u ime generacija XXX i XL stoleća. Ta štafeta, koju mi predajemo deci, a deca – unucima, traje vekovima, proteže se kroz neizmerne daljine vremena i prostranstava, povezujući čovečanstvo u jedinstvenu i prisnu porodicu.

(6)

U ovom delu jasno je izražena težnja da se vide ljudi onakvi kakvi će oni biti u daljoj budućnosti, kakvi oni treba da budu. Autora zanimaju razne strane društvenog i privatnog života, pa to i unosi u roman.
Istoričar i arheolog Veda Kong, koja je nekada volela „zvezdoplovca“ Erga Noora, za vreme njegovog odsustva zavolela je šefa spoljnih stanica Velikog Obruča, Dar Vetra, ali ona se nije predala novom osećanju, jer se „zvezdoplovac“ nije vratio sa putovanja. Erg Noor i njegova saputnica, astronavigator Niza Krit, „osuđuju“ sebe na novo dobrovoljno izgnanstvo: oni kreću u novu dugogodišnju ekspediciju, znajući unapred da se na Zemlju nikada neće moći da vrate, da će svoj život završiti na nekoj tuđoj planeti, ili u bezdanima Kosmosa. Veliki naučni podvig oni su spremni za izvrše za „one, koji će doći posle mnogo godina“, jer će rezultati ekspedicije postati poznati tek sledećim pokolenjima.
Ljudima ere Velikog Obruča nisu svojstveni sujeta, zavist i egoizam i otuda proističu svi njihovi postupci i uzajamni odnosi.
„Pulsacioni“ zvezdoleti, koji rade na principu „sabijanja vremena“, prelaze u „nula-prostranstvo“, brzinom koja hiljadama puta prevazilazi brzinu „starih“ nuklearno-raketnih zvezdoleta. Svaka „pulsacija“, koja prenosi astropilote na hiljade svetlosnih godina, povećava bezdan vremena, koje odvaja Zemlju od zvezdoleta. Za učesnike ekspedicije na zvezdoletu „Telur“ proći će tri-četiri godine, a na Zemlji – sedam stoleća. Na rodnu planetu oni će se vratiti kao došljaci iz daleke prošlosti, kao senke oživelih predanja.
Opis u romanu susreta u kosmičkom prostranstvu dva zvezdoleta – emisara sa Zemlje i stanovnika nepoznate planete – spada u najlepše stranice naučno-fantastične literature. Jefremov se ovde pojavljuje kao filozof koji interesantno i ubedljivo dokazuje da na svim naseljenim svetovima, razdvojenim čudovišnim bezdanima prostranstva i vremena, borba razumnih bića za slobodu tela i duha mora dovesti do približno adekvatnih rezultata. Svako čovečanstvo koje je tehnički doraslo do raseljavanja u Kosmos, mora stajati na visokom stupnju moralnog, a samim tim i socijalnog razvitka. Tom zaključku vodi ceo sadržaj njegove knjige. Dva zvezdoleta bez bojazni se približavaju jedan drugom u dubinama svemirskog prostranstva. Ni kod jednih ni kod drugih nema, niti može može (sic) zmijske zlobe, ili prikrivenih zločinačkih namera.
Čitalac sa velikim uzbuđenjem prati herojsku borbu koja vodi ekipa zvezdoleta „Tantre“ sa smrtonosnom magnetnom silom „Gvozdene zvezde“. Kada su nestale rezerve anamezona – materije sa mezonskim vezama jezgara, koje poseduju svetlosnu brzinu isticanja – a zvedzolet se još nalazio u gravitacionom polju gigantske ohlađene zvezde, posada „Tantre“ je aterirala na jednu od crnih planeta zvezde. I tamo, na tamnoj planeti, odigrali su se zanimljivi dogaćaji (sic): otkriven je zemaljski zvezdolet „Jedro“, koji je nastradao u Kosmosu pre 70 godina. Ljudi su tu prinuđeni da stupe u borbu sa čudovištima, rođenim u crnom mraku: s meduzama i kukastrokrstoidim (sic) stvorovima. Ekspedicija je pokušava da prouči i istraži spiralnodiskoidni kosmički brod, koji je odnekuda došao posle stotina hiljada godina putovanja po svemirskom okeanu...
Sve se to čita sa ogromnim interesovanjem i pisac zaista podučava čitaoca da misli novim kategorijama i pojmovima, jer se događaji o kojima priča, odigravaju na rastojanju od pedeset biliona kilometara od Zemlje! U to vreme, ekspedicija na Vegu ili Sirijus su manje složene, manje fantastične od leta koji bi se ostvario na Mesec u naše vreme.
Nedavno su dva sovjetska naučnika, Bernštajn i Novikov, proračunala da bi zvezdoletom brzine 250 hiljada kilometara u sekundu moglo da se dođe do centra naše Galaktike (uzimajući u obzir paradoks vremena) za 19,8 sopstvenih godina, što odgovara periodu od 30 hiljada zemaljskih godina. A let do maglina Andromede iznosio bi, po njima, 27,2 sopstvene godine ili 1,5 miliona zemaljskih godina. Isto toliko vremena bilo bi potrebno i za put natrag. Odnos početne i konačne mase rakete iznosio bi u tom slučaju 2,5 triliona. Od 2,5 miliona tona početne mase, do maglina Andromede bi doleteo jedan gam. A ako se uzme u obzir i povratak, onda bi broj od 2,5 miliona trebalo podići na kvadrat. Od odlaska do povratka na Zemlji bi prošlo, ni manje ni više, nego 3 miliona godina. Da li će imati bilo kada smisla upućivati ekspediciju na tako dalek, neostvarljiv put – pitaju se naučnici. Međutim, poznati sovjetski astrofizičar Kukarkin kaže da Bernštajn i Novikov misle kategorijama i pojmovima našeg vremena i da će se u dalekoj budućnosti moći ostvariti takvo putovanje.
Sovjetska naučna fantastika posvećuje pažnju ne samo tehničkom napretku, već i unutrašnjem svetu čoveka budućnosti, njegovoj psihologiji i težnji za otkrivanjem nepoznatog, koja će se u geometrijskoj progresiji ostvarivati i rasti pod dejstvom ekonomskih i socijalnih promena sutrašnjice. Ona ne posmatra nauku i tehniku kao stovarište gotovih otkrića i pronalazaka, već kao arenu borbe, gde živi čovek savlađuje otpor materijala i tradicije. U njoj se slivaju stvaralačke mogućnosti pisaca, naučnika i mislilaca.
Za sve vreme razvoja radnje pisci se postavljaju kao savremenici budućih događaja, za koje je, sve što oni vid i znaju, isto tako svakodnevno i obično, kao što su za nas naše stvari, postojeći naučni termini i društvene pojave. Takav umetnički postupak u nekoliko izaziva teškoće, ali postepeno čitalac usvaja zakone neobičnog sveta i počinje da veruje u njih, počinje da im prilazi i da ih meri merama koje je dao autor, koji je često do najsitnijih detalja razradio uzroke i posledice, proistekle iz njegovih fantastičnih zamisli.
Naučna fantastika postepeno otkriva zavesu budućnosti i, vođena devizom Gorkog: „Napred i navićše, sve napred i naviše na putu ka otkrivanju tajni Zemlje i neba“ – približava, kako se figurativno izrazio jedan pisac, našu planetu zvezdama.