Moris Renar

Author Topic: Moris Renar  (Read 3569 times)

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 625
Moris Renar
« on: August 30, 2016, 08:58:46 AM »
Poslednjih par nedelja (i više) zanimam se fantastičnom prozom Morisa Renara. Iako sam do sada mislio da su samo dva njegova romana prevedena na naš jezik, ispostavilo se da to nije tačno... Ali o tome u nekom drugom članku. Da bih upoznao šire pučanstvo sa delom ovog zanimljivog pisca, preveo sam najbolji esej koji sam mogao naći o njemu na meni razumljivom engleskom jeziku. Ovo je prva ruka, koju niko nije čitao, tako da će, najverovatnije, svi frankofoni čitaoci suze liti nad mojim transkripcijama francuskih imena, a pogotovu nad prevodima naslova dela. S obzirom na to da je ovo akademski članak iz Science Fiction Studiesa, na totalno nekomercijalnom jeziku, nadam se da ne pravim neku štetu što ga objavljujem bez saglasnosti nosioca autorskog prava... Na kurzive zaboravite... Od objavljivanja ovog članka, do danas, Brajan Stejblford je objavio više knjiga Morisa Renara na engleskom, pa su neke tvrdnje iz ovog članka zastarele.

Artur B. Evans
Fantastična naučna fantastika Morisa Renara

Naučna fantastika Morisa Renara (Maurice Renard) (1875-1939), pisana tokom druge polovine onoga što se naziva „zlatnim dobom“ francuske spekulativne proze, koje se prostiralo od 1880. do 1940. godine, zauzima prilično paradoksalno mesto u istorijatu naučne fantastike. Ne samo što je književna kritika u SAD i Francuskog tretira potpuno različito, već ona, zbog svog  veoma heterogenog karaktera, teži da preispituje neke naše modernije teorije žanrovskih specifičnosti kad je u pitanju definisanje SF kanona.
Na primer, većina evropskih i francusko-kanadskih akademskih izučavalaca SF-a vrlo visoko vrednuje rad Morisa Renara: Versen (Versins) ga naziva „najboljim francuskim SF piscem u periodu 1900-1930“ (734); jedan drugi kritičar opisuje Renarove kratke priče rečima „među najuzbudljivijim u francuskoj književnosti“ (Bridenne 211), a treći primećuje da je Renar bio „prvi živi francuski žanrovski autor koje se našao u Istoriji književnosti Rene Lalua (René Lalou) i Anri Kluara (Henri Clouard) (Van Herp 110). Nasuprot tome, koliko je meni poznato, angloamerički SF kritičari nikada nisu napisali nijedan članak o Morisu Renaru, osim kratkih beleški u različitim istorijatima i enciklopedijama SF-a.1 Zašto? To je nesumnjivo posledica nedostatka pristojnih engleskih prevoda njegovih radova. Kao i prevodi mnogih drugih stranih SF pisaca, engleski prevodi Renara ili ne postoje ili su jako loši.2
Ali možda se ovo odsustvo akademske recepcije može objasniti i na drugi način. Za prosečnog angloameričkog akademskog izučavaoca SF-a Renarov opus bi mogao biti pomalo zbunjujući: kao što sam objasnio na jednom drugom mestu, mnoga, ako ne i većina, njegovih dela pokazuju neku vrstu „spajanja... spekulativnog velsovskog SF-a sa hofmanovskim hororom“ (259). Moderni kritičar bi se mogao zapitati: „Kako klasifikovati takvu hibridnu prozu? U kakav istorijski, generički ili teoretski kontest je smestiti?“ Od najvećih francuskih pisaca tog vremena — uključujući Albera Robidu (Albert Robida), Ronija starijeg (Rosny aîné), Gustava Lerua (Gustave Le Rouge), Žosea Moselija (José Moselli), Režisa Mesaka (Régis Messac) i Žaka Spica (Jacques Spitz) — naučnofantastična ostvarenja Morisa Renara se čine najmanje „čistim“ po pitanju njenog smeštanja u okvire SF-a. Iako najviše nalikuje prozi Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe) (koji je imao ogroman utican na Renara u njegovoj mladosti), Renarova proza kao da neprekidno prelazi granice ka gotskom hororu, mitološkoj fantaziji, detektivskoj prozi i fantastici uopšte.
Započeću ovaj pregled „fantastičnog SF-a“ Morisa Renara pregledom njegovog života i književnih ideja. Zatim ću razmotriti njegove SF romane (koji su, po pravilu, više okrenuti nauci) i brojne njegove zbirke kratke proze (koje su, često, više okrenute natprirodnom po sadržaju i tonu). Naposletku, u zaključku, ponudiću reevaluaciju Renerovog opusa, uz izabranu bibliografiju primarnih i sekundarnih izvora, njegovih i o njemu. U ovom eseju zbog kratkoće, neću razmatrati njegove bezbrojne pesme, eseje koji nemaju veze sa SF-om, detektivsku prozu, istorijsku fikciju, ili druga dela koja nemaju direktnu vezu sa SF-om (široko definisanim).
Renar je bio jedan od brojnih francuskih SF pisaca sa početka dvadesetog veka koji je bio i novinar i vodeći kontributor narastajućoj palp produkciji tog perioda. Ali za razliku od mnogih, on nije živeo opskurnim društvenim životom, niti se izdržavao samo pisanjem. Sin i unuk dobrostojećih buržoaskih advokata, Moris Renar se rodio u Šalonu na Marni (Châlons-sur-Marne) 28. februara 1875. godine u bogatoj porodici, poštovanoj u francuskom društvu Treće Republike. U detinjstvu je bio mažen i pažen. Ali je često izazivao starije neobuzdanom naglošću, buntovničkom prirodom i strastnim osećajem za neobično. Kažu da je u tinejdžerskom dobu jednog dana otkrio priče Edgara Alana Poa (koje je 1856. godine majstorski preveo Bodler (Baudelaire)) i da je to zauvek promenilo njegov život. Po rečima jednog od Renerovih biografa:

I sve te neobuzdane vatre mladalačke mašte iznenada su našle sagovornika u ovim remek-delima Stranog američkog genija. On je razoren... i postaje opsednut pričama o natprirodnom... čita Hofmana, skandinavske pripovedače, Erkmana Šatrijana. Još od ovog ranog doba, književna sudbina Morisa Renara je predodređena.3

Ali Renarove snove o književnoj karijeri — baš kao one Žila Verna četiri decenije ranije — privremeno je prekinula porodica koja je zahtevala da sledi očev put i postane advokat. U skladu sa tim, Renar je pohađao pravni fakultet u Parizu, gde je vredno radio, diplomirao, i na kraju završio u uglednoj pravničkoj firmi kao mladi advokat. I tek kad se sredinom dvadesetih godina svog života vratio iz obavezne vojne službe, Moris Renar je odlučio da napusti pravo i potpuno se posveti pisanju. Narednih godina sarađivao je na dramskim tekstovima, pisao poeziju i poetske eseje za različite književne časopise, postao neumoran pisac feljtona za nekoliko palp časopisa i lokalnih novina, bio domaćin „književnom salonu“ u sopstvenoj kući (čiji su čest gosti bili Kolet (Colette), Monterlan (Montherlant), Anri de Renije (Henri de Régnier) i Roni stariji), i na kraju - od 1905. do smrti, 18. novembra 1939. godine, napisao više od osamnaest romana i stotine i stotine kratih priča – različitih žanrova.
Ako je Moris Renar postao jedan od onih malobrojnih francuskih SF pisaca bar i minimalno „prepoznatih“ od strane književne eleite Pariza ranog dvadesetog veka,  on je takođe zapažen kao jedan od malog broja teoretičara naučne fantastike u tom periodu. U nekoliko eseja objavljenih u novinama i časopisima između 1909. i 1928. godine, Renar je pokušavao da objasni i propoveda ono što je nazvao le merveilleux scientifique (naučno začudno) i ovaj „novi književni žanr“ pripisao onome što je nazvao le roman merveilleux-scientifique (naučno-začudni roman). Tokom perioda u kome su jedina dva šire prihaćena termina za ovu vrstu proze bili britanska „naučna romansa“ (scientific romance) i post-vernovski „roman anticipacije“ (anticipation novel), Renarova nova terminologija je neko vreme uživala izvesnu popularnost u Francuskoj. Ali možda je još intrigantnije da Renarovi teorijski postulati u ovim esejima o naučnoj fantastici ne samo da godinama prethode mnogim bliskijim i priznatijim pokušajima u Americi —  t.j., kodifikaciji naučne fantastike od strane Hjuga Gernsbeka (Hugo Gernsback) et al. — već deluju čudesno proročki slični nekim mnogo novijim teorijama SF-a iz dvadesetog veka. Na primer, uzmite u obzir ovaj niz izvoda iz dva Renarova eseja: članka iz 1909. godine pod nazivom „O naučno-začudnom romanu i njegovom uticaju na razumevanje napretka“ (Du Roman merveilleux-scientifique et de son action sur l’intelligence du progrès) i članka „Začudno naučno i Tajanstvena sila Ž. H. Ronija starijeg“  (Le Merveilleux scientifique et La Force mystérieuse de J.-H. Rosny aîné) objavljenog 1914. godine. Uzgred, ovo je prvi put da su ovi članci prevedeni na engleski:

Ako nije prerano razmatrati stvari u trenutku kada tek nastaju, naučno-začudni roman je sada zreo za kritičko proučavanje. Današnje vreme nam dozvoljava da ga definišemo. Neizbežan produkt jednog doba u kome nauka dominira ali ne guši našu večitu potrebu za fantazijom, on je zaista jedan novi žanr koji je tek stasao...

Kažem jedan novi žanr. Do Velsa, čovek je mogao da sumnja u to. Pre tvorca Rata svetova, oni rani prikazi onoga što će se kasnije zvati „naučno-začudnim“ dolazili su izdaleka, povremeno i (čini se) kao igra. Sirano de Beržerak... Svift... Flamarion... Edmond Abu... Edgard (sic) Po ... je bio pravi tvorac čistog naučno-začudnog romana, na isti način na koji je ustrojio detektivski roman... Dostojno su ga nasledili Vilije de l’Ile Adam, koji je napisao Buduću Evu, Stivenson sa Dr Džekilom i gospodinom Hajdom i, najzad, H. Dž. Vels.

Sa Velsom, žanr je procvetao u punoj meri...

Evo je definicija, donekle nejasna, ali sa kojom se moramo zadovoljiti dok ne dođe vreme da neka druga, preciznija, ne proistekne iz dubljeg proučavanja.

Kako neko stvara naučno-začudni roman? Odakle dolaze teme i na koji način se tretiraju? Koje su tehnike ove nove umetničke forme?... U stvari, to je savremeni književni žanr koji je najbliži filozofiji – to je filozofija smeštena u prozu, dramatizovana logika. Rođena iz nauke i rasuđivanja, pokušava da jedno postavi u prvi plan uz pomoć drugog...

Mi... tragamo za temama naših romana ili u nepoznatom ili u neizvesnom... Mi moramo da činimo isto ono što čine naučnici kada pokušavaju da reše problem: da naučne metode primenimo na nepoznato i neizvesno...

Ova opšta procedura koja se koristi da se stvori okvir naučno-začudne priče može imati bezbroj formi. Na primer: možemo da određenu naučnu hipotezu prihvatimo kao izvesnu i da onda izvedemo njene direktne posledice (na pr. život na Marsu... Rat svetova). Možemo da zamenimo jednu ideju drugom, da joj damo odlike druge... (na pr. da damo osobine prostora vremenu... Vremeplov). Možemo da primenimo metode naučnog istraživanja na imaginarne objekte, bića ili fenomene putem racionalne analogije i logičnih pretpostavki... (na pr. studija vanzemaljaca... [Derenov (Derennes)] Narod sa Pola). Sve se zasniva na potpunoj primeni nauke na nepozatom, a ne na prostom zamišljanju da je nauka dovršila nešto što je već započeto. Na primer, treba zamisliti da postoji mašina koja istražuje vreme, a ne samo zamisliti da postoji književni junak koji je uspeo da konstruiše podmornicu u vreme kada su je pravi inženjeri gotovo izumeli. I ja tvrdim da je ovo, u suštini, ono što razlikuje Velsa od Žila Verna... Žil Vern nikada nije napisao nijednu rečenicu naučno-začudnog...

Uticaj naučno-začudnog romana na [naš] koncept napretka je značajan. Pošto je veoma uverljiv zbog svoje same racionalnosti, on nam brutalno razotkriva sve što nam nepozato i neizvesno možda može ponuditi... On nam otvara nemerljiv prostor izvan našeg neposrednog osećaja dobrostanja... On rasparčava naše uobičajene navike i prenosi nas do tački gledišta izvan nas samih („O naučno-začudnom romanu“ 1205-13).

Čineći to, naučno-začudan roman značajno utiče na naše misaone procese. Zamišljajući šta bi se sve moglo dogoditi, možemo bolje razumeti šta se događa: vizuelizirajući šta može biti... jasnije vidimo šta jeste...

Kada posle čitanja zatvorimo naučno-začudni roman, kada se naši oči odvoje od ovog uveličavajućeg stakla pretpostavljenog (onog jedinog što možemo primeniti na ogromno nepoznato), više ne vidimo stvari na isti način. Fikcija je kod nas stvorila osećanje otuđenja. („Začudno“ 1225)


« Last Edit: August 30, 2016, 09:20:08 AM by Miodrag Milovanovic »

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 625
Re: Moris Renar
« Reply #1 on: August 30, 2016, 09:06:42 AM »
Iako se njegovo korišćenje nezgrapne hibridne fraze romans merveilleux-scientifique (romani naučno-začudnog) pokazalo kao prilično nesrećan izbor termina i nije se održalo, Renar pokazuje zapanjujući nivo predviđanja kod identifikacije toga šta je naučna fantastika, odakle dolazi i kako je razlikovati od drugih književnih žanrova. Diskusija o žanrovskim prethodnicima SF-a, tvrdnja da prava naučna fantastika podrazumeva „potpunu primenu nauke na nepozatom“, objašnjenje razlike između Verna i Velsa i njegov reader-response opis psiholoških efekata naučne fantastike, sve to ukazuje da je Renar, kao SF teoretičar, bio dobrano ispred svog vremena.
Štampanje Renarovog prvog SF romana Doktor Lern (Le Docteur Lerne) 1908. godine donelo je oduševljene kritike i lansiralo ga je u orbitu pariskih književnih krugova. Iako pod snažnim uticajem Velsovog Ostrva doktora Moroa (1896) – uticaj otvoreno priznat od strane samog Renara u posveti - Doktor Lern razvija mogućnost biološkog inženjeringa daleko više od Velsa, sve do fantastike. Posle godina eksprimentisanja sa kalemljenjem delova životinja na biljke i obrnuto (što povremeno dovodi do vrlo zapanjujućih rezultata), Dr Lern počinje da razmenjuje mozgove između životinja, između ljudi, pa čak i između životinja i ljudi. Kao rezultat ovih eksperimenata, on na kraju spoznaje kako da projektuje svoj um i duh na druge žive (i ne-tako-žive) objekte, kao što su ljudi, drveće, pa čak i automobil. Naracija je vođena u prvom licu od strane nećaka Dr Lerna koji je došao u posetu: on postepeno (u detektivskom maniru) otkriva istinu o eksprimentima svog ujaka i njegova reakcija se kreće od morbidnog čuđenja do čistog užasa.
Međutim, deo originalnosti priče nije u ponekad bizarnim delovima zapleta, već u načinu na koji je ispričana. Originalnost romana je dvojaka: u njegovom SF erotizmu,4 i u načinu na koji opisuje podvojenost um-telo putem narativnog gledišta. Jedan primer: Nikolas je nateran da zameni mozak sa jednim bikom. Nakon hirurške intervencije mladić mora da se bori da se navikne na tuđinsko – ne samo na njegovo novo bikovsko telo i instinkte, već i na to da vidi svoje staro ja kao „drugo“ – naročito kada se to „drugo“ seksualno neskriveno približi „njegovoj“ dragoj. Još jedan primer: kasnije u tekstu, pošto dobije nazad svoj mozak, narator je u naponu žestoke seksualne aktivnosti sa prethodno pomenutom dragom, kada iznenada oseti prisustvo identiteta jedne druge osobe kako prodire u njegov um i preuzima njegovo telo: to je Dr Lern koji, gledajući kroz obližnju ključaonicu, odlučuje da postane više-od-bliskog posmatrača dešavanja. Takav riskantan izbor tematike i pomerenih vizura u Doktoru Lernu – neprekidno oscilovanje između posredničkog i voajerskog – čini ga orginalnim SF tekstom, tekstom koji prethodi drugim erotskim naučnofantastičnim delima pisaca kao što su Filip Hoze Farmer (Philip José Farmer), Robert Silverberg i Kejt Vilhelm (Kate Wilhelm), objavljenim preko pola veka kasnije.
Naravno, kad bi neko sudio o Renarovom Le Docteur Lerne po jedinom egleskom prevodu New Bodies for Old (Nova tela za stara), taj nikada ne bi imao priliku da pročita te pasuse. Njih nema. U stvari, ovaj prevod kao da verno prikazuje marketinšku strategiju poznatu kao „bait-and-switch“ („zagrizi i ostavi“). Na namerno provokativnoj korici, posle naslova „Zapanjujući roman Morisa Renara, Nova tela za stara ili Neobični eksperimenti doktora Lerna“ izdavač citira najizazovnije delove autorove posvete Velsu: „Kada mi je Sudbina... dozvolila da pronađem predmet ovog alegorijskog romana, osetio sam se obaveznim da ga ne odbacim zbog nekoliko drskosti koje su bile neminovne ne bi li prikaz bio veran. Daleko od želje da pobudim... instinkt u čitaocu i zabavim ga skandaloznim opisima, moj rad je namenjen filozofu...“ Ali kad čitate stvarni tekst, otkrivate da su sve takve „drskosti“ i „skandalozni opisi“ – t.j. svi pasusi vezani za seksualnost poput onih koje sam opisao – brižljivo i  pedantno uklonjeni. Uprkos dražećim obećanjima na naslovnoj stranici, sadržaj Renarov knjige je skraćivan da slučajno ne povredi navodni moral anglofonske publike.
Renarov sledeći roman Plava opasnost (Le Péril bleu) objavljen 1911. godine, možda je njegovo najpotpunije SF ostvarenje i, prema jednom kritičaru, „još uvek se čita onako dobro kao kad je orginalno objavljen“ (Jakubovski 415). Iako nikada nije preveden na engleski, mogao je biti inspiracija (preko Čarlsa Forta (Charles Fort)) nekim drugim SF pričama o Zemlji-svesno-okupiranoj-od-strane-superiornih tuđina, kao što je Sinister Barrier (1939) Erika Frenka Rasela (Eric Frank Russell).6 Još jednom, originalnost Renarovog teksta leži u njegovoj neubičajenoj tački gledišta. Sarvanti, jedna eterična tuđinska rasa, istražuje nešto što je za njih beskrajan okean koji pokriva jedan novi svet: oni vade neobične primerke tih domorodačkih oblika života koje žive u njegovim dubinama; njihovi naučnici ih proučavaju, seciraju, klasifikuju, čuvaju i izlažu u muzejima; i tek na kraju slučajno otkrivaju da su ta podmorska stvorenja sposobna da pate i racionalno razmišljaju. Na kraju, velikodušno, Sarvanti rešavaju da prestanu sa eksperimentima, tj. više ne „pecaju“ ove čudne dvonoge sisare po gustim atmosferskim morima planete Zemlje. Le Péril bleu je stoga značajan ne toliko zbog opisivanja mogućnosti postojanja superiornih tuđinaca u svemiru, već zbog svog ranog anti-antropomorfnog tretmana ove tradicionalne SF teme. Po rečima ljudskog protagoniste iz romana:

O, kakve smo mi budale, jadnici uronjeni u gasni okean, mi koji se smatramo gospodarima Zemlje! Mi ni ne pretpostavljamo da neka druga bića, naprednija od nas, žive iznad nas, ne obraćajući pažnju na nas, ceneći naš um jedva onoliko koliko mi cenimo um kraba! (§11:195-96).

Godine 1920. Renar je objavio roman za koji će se ispostaviti da je njegov najpopularniji i najprevođeniji: Orlakove šake (Les Mains d’Orlac, 1929). Većina čitalaca i filmskih gledalaca SF/horor žanra lako će prepoznati priču o poznatom pijanisti koji gubi šake u sudaru vozova, hirurškim putem mu ih zamenjuju rukama jednog smaknutog ubice, a on kasnije počinje da poprima odlike psihopatskog donatora njegovih ekstremiteta. Knjiga je ekranizovana nekoliko puta: dva najpoznatija filma su iz 1926. godine Roberta Vejna (Robert Weine) (tvorca Kabineta dr Kaligarija) sa Konradom Vejtom (Conradt Veidt) kao Orlakom, i iz 1935. godine Karla Frojnda (Karl Freund) sa Piterom Loreom (Peter Lorre) u naslovnoj ulici (zbog nekog čudnog razloga nazvan Luda ljubav). A očigledna fascinacija Holivuda ovom temom nastavila se tokom godina preko niskobudžetnih krimića zasnovanih — mada često vrlo labavo — na Renarovoj orginalnoj premisi: na pr. Zver sa pet prstiju (The Beast with Five Fingers) (1946, takođe sa Piterom Loreom), Ruke stranca (1963), pa čak i noviji Delovi tela (1991, sa Džefom Fahijem (Jeff Fahey)).
Jedna uzgredna zanimljivost vezana za Renarove Les Mains d’Orlac je činjenica da je hirurg iz romana, izvesni Doktor Seral (Dr Cerral), zasnovan na vrlo poznatom pravom francuskom hirurgu iz ranih 1900-tih. On se zvao doktor Aleksis Karel (Alexis Carrel) (1873-1944), a njegovi eksperimenti vezani za biološke transplante i procedure kalemljenja doneli su mu Nobelovu nagradu 1912. godine. I Le Docteur Lerne i Les Mains d’Orlac stoga blisko oslikavaju Renarovu svest i zanimanje za naučne doprinose svoga vremena — posebno u oblasti biologije, psihologije i fizike — koje je on onda direktno prenosio u svoju SF prozu. Renar kao da je bio posebno opsednut alternativnim modovima ljudske percepcije: kako bi određene fiziološke modifikacije ljudskog tela mogle dovesti do toga da se potpunije doživi „onostrano“. A njegov sledeći roman L’Homme truqué (Izmenjeni čovek), jeste sledeći korak u tom pravcu.
Objavljen 1921. godine, na engleski neprevedeni Renarov roman L’Homme truqué bez sumnje je bio delimično inspirisan delima dva autora koje je on dobro poznavao i kojima se divio: Velsovom „Izuzetnom slučaju Dejvidsonovih očiju“ (The Remarkable Case of Davidson’s Eyes“ (1895)) i „Drugom svetu“ (Un Autre monde“ (1895)) Ronija starijeg. Međutim, za razliku od ovih priča, Renarov protagonist je francuski vojnik iz Prvog svetskog rata po imenu Žan Lebris (Jean Lebris) koji se borio pored Strazbura i koji je, nakon što je oslepeo od eksplodirajuće topovske granate i bio zarobljen od strane neprijatelja, odveden do vrhunskog nemačkog naučnika po imenu Doktor Prozop (Prosope), koji sprovodi napredna oftamološka istraživanja. Lebris je opremeljen eksperimentalnim elektroskopskim očima koje mu dopuštaju da sagleda stvari koje su daleko od normalnog spektra ljudskog vida. Kao dodatak čudnim sinestezijskim efektima („viđenje“ zvukova, mirisa, i dr.), njegove veštačke oči mu, između ostalog, omogućavaju da vidi elektricitet, magnetna polja, kretanje vetra i sve vrste radijacije. Na nesreću po Lebrisa, ispostavlja se da su ove nove moći prokletstvo, jer nije u mogućnosti da blokira vizije. I, nakon što neprestano uočava ono što je nevidljivo, električna bića koja koegzistiraju – nepoznata čovečanstvu – u istoj ravni sa nama, on naposletku pada u komu i umire.
Kao i mnoga druga Renarova SF ostvarenja, L’Homme truqué je sazdan kao neka vrsta priče misterije, ispričane u prvom licu od strane lekara koji je prijatelj glavnog lika. Ali tehnološki novum — proširivanje ljudskih čula putem umetanja moćne protetičke naprave — biće nešto čime će se baviti mnoštvo palp-SF-a tokom dvadesetih i tridesetih. Na primer, jedno takvo ostvarenje (koje je verovatno direktan spin-off Renarovog romana) bilo je „Nevidljivo svetlo“ (1938)7 Aleksandra Beljajeva, u kome je slep čovek opremljen veštačkim očima i stoga može da vidi elektricitet. Sa mračnije strane, Renarov L’Homme truqué takođe predviđa određene fiziološke eksperimente koji su vršeni u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata u tom zloglasnom periodu ljudske brutalnosti koji sada nazivamo Holokaust.
Renarova najdetektivskija SF proza — možda oblikovana po Poovim „Ubistvima u ulici Morg“  (The Murders in the Rue Morgue) — objavljena je 1925. godine i nosi naslov Le Singe (zanimljivo prevedeno na engleski kao Slepi krug (Blind Circle), 1928). Koautor ovog romana je Alber Žan (Albert Jean) i, kao i većina Renarove proze, originalno je objavljen u obliku  feljtona (u 62 epizode) u jednom pariskom palp časopisu. Zaplet se odnosi na policijsku istragu tajanstvenog prisustva mnoštva leševa — svih  iste osobe, izvesnog Rišara Sirua (Richard Cirugue). Posle nebrojenih zapleta i raspleta, misterija je konačno rešena: Rišar je, u stvari, još živ. Korišćenjem skorašnjih otkrića elektrolitičkih procedura dupliciranja (ali ne i oživljavanja) životinjskog i ljudskog tkiva, on je proizveo bezbroj sopstvenih klonova i razbacao ih po Parizu, kao javni mamac da privuče investicioni kapital za svoja naučna istraživanja. U jednom još bizarnijem preokretu, Ričard na kraju umire (zaista) ali njegov duh uspeva da preživi i na kraju zauzima klonirano telo njegovog brata, za čijom ženom žudi. Očigledno je da je, osim tog frankenštajnovskog motiva stvaranja sintetičkih tela iz retorte, Le Singe više „komedija o manirima, seksu, tajnama u maniru Gastona Lerua (Gaston Leroux)“ nego naučna fantastika. (Bleiler, 620).
Mnogo zanimljivi je Renarov neprevedeni roman iz 1928. godine Un Homme chez les microbes (Čovek među mikrobima), duhoviti SF koji je objavljen gotovo tri decenije ranije nego poznatiji roman Ričarda Metisona (Richard Matheson) Čovek koji se smanjuje (The Shrinking Man (1956; ekranizovan 1957 kao (Neverovatni čovek koji se smanjuje (The Incredible Shrinking Man)). Iako nije prvi koji koristi ovu tradicionalnu SF temu,8 Renar ipak sasvim dobro uspeva da kombinuje lagani ton ranih imaginarnih putovanja i narativa o mnoštvu svetova sa realističnim opservacijama modernijih proznih varijanti. Vidljivi ostaci prvog mogu se sresti u nevidljivom utopijskom prostoru Ourrh-a (sa neophodnim „ostranjivačkim“ opisima života i običaja stanovnika sa antenama) i jakom dozom ironičnog humora koji je prisutan u tekstu (česte literarne i ponekad samoreferencijalne igre rečima, volterovska satira, sladostrasne aluzije, i jedna generalna razigranost karakterizacije). Od drugog, vidljivi su takvi elementi kao što je detaljno portretisanje izmenjenih percepcija tokom samog procesa smanjivanja (džinovski nameštaj, porodična mačka koja ga juri, i drugo), strah od nepoznatog („Kako li će se sve ovo završtiti? Kuda će ga ovo smanjivanje odvesti? Hoće li naprosto nestati u ništavilo?“ [§6:64]), i različita naučna tumačenja o tome kako vreme teče u mikroskopskom i makroskopskom svetu, funkcija tiroidne žlezde i epifize, i tako dalje. Konačan rezultat je, po skorašnjim rečima dva književna teoretičara, „jedno putovanje u mikrokosmos sofisticiranije i duhovitije od onih Reja Kamingsa (Ray Cummings)“ (Clute/Nicholls, 1003).
Šta više, suštinski nadrealistički završetak Renarovog Un Homme chez les microbes je jedan od najiznenađujućih zavšetaka SF romana. Glavni junak, Flešambo (Fléchambeau), konačno se vratio na normalnu veličinu, rekapitulirao svoje avanture i bezbrižno zaspao u prisustvu kompanjona filozofa-naučnika Ponsa. Ovaj počinje da meditira o moralnim implikacijama onoga što su njih dvojica doživeli. Roman se onda završava:

„Lutke na koncu“, promrmlja Pons. „Mi smo samo male, bespomoćne lutke na koncu koje neki mudri tvorac pokreće da igraju na ravnoj podlozi. Jednim dahom on nas može oduvati u prah ništavila.“
Vetar se tada podiže, prerastajući u jaku buru.
Pons pogleda na krevet. Flešambo više nije bio tamo. Sve se treslo od snažnih udara. Selo Sen-Žan-de-Neves (Saint-Jean-de-Nèves) i obližnja planina, odneti neznano gde, tresli su se kao slamka na milosti oluje. Tajanstvena usta su duvala u čitav dekor, kao i na ta mala stvorenja koja je ćudljiva ruka ranije oblikovala. Kao da želi da sebi potvrdi svoje mišljenje da on, uistinu, nije niko i ništa, Pons poče da viče:
„Kao što sam i rekao!“
Ali tvorac mu je već oduzeo glas, pokrete i misli. KRAJ (§9:192-93)


Pošto je u ovoj neobičnoj prozi evocirao elemente utopijskog romana 17-og i 18-og veka, karakteristike realizma 19-og veka i reference na fiziku iz ranog 20-og veka, Renar zaključuje fikcionalno „mikroskopsko“ SF putovanje u maniru koji se može porediti sa najmeta-rekurzivnijim romanima postmodernizma. U svetlu ovog komičnog, samoreferencijalnog završetka, čini se očiglednim da je pravi „Čovek među mikrobima“ ove priče sam autor,  koji se uhvatio u koštac sa tvorevinama svoje mašte.
Renarov poslednji SF roman, Gospodar svetlosti (Le Maître de la lumière), takođe još nepreveden [na engleski], serijalizovan je 1933. godine. Ovaj roman je kasnije reprintovan u knjiškom obliku, posthumno, 1947. Donekle sličan njegovom ranijem romanu Le Singe, u pitanju je čudna i prilično eklektična mešavina sapunice, krvne osvete, detektivske proze-gotskog horora i avanturizma, sa taman toliko naučnih spekulacija da bi bila klasifikovana (marginalno) kao SF. Radnja se odvija u 1929-30-oj i vrti se oko ubistva, koje se odigralo vek pre toga, Napoleonovog pomorskog oficira po imenu Cezar Kristijani (César Christiani) tokom nemirnog vremena koje je usledilo neposredno posle Julske revolucije.  Šarl Kristijani (Charles Christiani), njegov potomak i mladi junak priče, na kraju otkriva identitet pravog ubice svog pra pradede uz pomoć posebne staklene ploče koja je originalno visila na prozoru doma umrlog. Ovo liskunoliko staklo, koje je Cezar doneo iz džungle jednog nekartiranog indonežanskog ostrva, ima neobično svojstvo da odražava likove događaja koji su se davno odigrali. Objašnjenje naučnog principa koji leži u pozadini ovog „sporog stakla“ 9 je sledeće:

„ova prozorska stakla su od materijala koji usporava svetlost baš kao kad prolazi kroz vodu... Perone, vi dobro znate da čovek može brže da čuje zvuk, na primer, kroz metalni provodnik ili neko drugo čvrsto telo nego kroz običan prostor. Pa, Perone, sve su to fenomeni iste prirode! Evo rešenja. Ova prozorska stakla usporavaju svetlost tolikim intenzitetom da je potrebna samo relativno tanka ploča da je uspori stotinu godina. Svetlosnom zraku treba sto godina da prođe kroz ovaj odsečak materije! Trebalo bi mu godina dana da prođe kroz deseti deo ove debljine“...

... postoji mnogo studija i mnogo tehničkih izveštaja o ovoj supstanci koju je Čarls Kristijani upravo otkrio, ili, bolje reći, ponovo otkrio, i koju je krstio „luminit“... Setimo se samo da je luminit... materijal koji daje sledeći rezultat: svetlost koja prolazi kroz njega se značajno usporava, i čovek tako može da doživi prošle događaje. Što je deblje staklo, to je davnija prošlost. (§6:93)

Ne treba ni reći da uz pomoć ovog stakla od „luminita“, Čarls uspeva da odagna lokalno sujeverje o duhovima u naslednom domu, da spere ljagu sa porodice, da sebi stekne neko poštovanje u naučnoj zajednici, da identifikuje pravog zločinca (koji je slučajno pra pradeda njegovog rivala) i na kraju da se uda za draganu.
« Last Edit: August 30, 2016, 09:09:12 AM by Miodrag Milovanovic »

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 625
Re: Moris Renar
« Reply #2 on: August 30, 2016, 09:10:44 AM »
Nažalost, kasnije godine života Morisa Renara - od 1930. do 1939. - bile su protraćene pisanjem ovakvih „popularnih“ romana, što je bio rezultat (između ostalog) iznenadnih finansijskih i emocionalnih turbulencija u ličnom životu u deceniji pre njegove smrti. Međutim, na sreću, on neće biti upamćen po njima. Čak i više nego na nekoliko gore nabrojanih romana, Renarova književna reputacija se zasniva na velikom broju kratkih priča koje najčešće prikazuju tamnije i tajanstvenije strane fantastičnog.
Renar je za života objavio šest velikih zbirki kratkih priča: Fantomi i lutke (Fantômes et fantoches (1905), dalje citirana kao FF), Nepomično putovanje (Le Voyage immobile (1909), VI), Gospodin d’Otremor (Monsieur d’Outremort (1913), MO), Poziv na strah (L’Invitation à la peur (1926), IP), Karneval tajni (Le Carnaval du mystère (1929)) i On koji nije ubio (Celui qui n’a pas tué (1932)). Pored toga, posthumni izbor iz stotina kratkih priča koje je Renar originalno napisao tokom dvadesetih i tridesetih za pariški dnevni list Le Matin (Jutro), zanimljivo nazvana Hiljadu i jedno jutro (Mille et un Matins, MM), pojavljuje se kao jedan deo Renarovog omnibusa,  Fantastični romani i priče, (Romans et contes fantastiques, 1990).
Kao što je jedan akademski radnik primetio: „Opasno je prikačiti uske oznake na radove Morisa Renara, koji su, najvećim delom, mešavina fantastike, natprirodnog, naučne fantastike i detektivske proze“ (Baronian 176). A ovo se možda najbolje vidi u mnoštvu Renarovih kratkih priča koje se kreću u vremenu od praistorijskog do proročanskog, po stilu od baroknog do burlesknog, a po tematici od mitološkog do patološkog.
„Najčistiji“ SF u Renarovim kraćih ostvarenjima može se naći u nekim ekstrapolativnim pričama kao što je novela od 76 stranica „Nepomično putovanje“ (Le Voyage immobile (1908) [VI]). Materijalizujući određena imaginarna putovanja, kao ona koje je prikazao Fontenel (Fontenelle) u knjizi O mnoštvu svetova  (Entretiens sur la pluralité des mondes, (1686)), Renard predlaže jednu eksperimentalnu antigravitacionu letelicu po imenu „aérofixe“ koja se, zadržavajući stacionarni položaj na nebu, „kreće“ od jedne lokacije do druge, pošto se Zemlja okreće ispod nje. Jedna druga kratka priča „Gospodin d’Otremor, džentlmen fizičar“ (M. d’Outremort, gentilhomme physicien, (1913) [MO]), opisuje jednog izuzetno nežnog naučnika koji u porodičnom zamku vrši eksperiment u telemechanics, koja je opisana kao „nauka upavljanja mašinama na daljinu, bez žica i samo uz pomoć upravljanja Hercovim talasima“ (456). Kada ga sujeverni stanovnici njegovog grada divljački napadnu, on aktivira — daljinskim upravljačem — porodični automobil dvosed (sada posebno opremeljen sečivima kose) i nemilosrdno ih masakrira. Naposletku, Renard meša crni humor sa ekstrapolativnom naukom u „Žabi“ (La Grenouille (1926) [IP]), u kojoj profesor fizike uspeva da prividno oživi mrtvu majku tako što na njen leš primenjuje Galvanijeve elektrošokove.
Usled snažnog zanimanja za različite oblike ljudske percepcije, Renar je napisao i mnogo kratkih priča koje oslikavaju dualne teme nevidljivosti i ogledala. Na primer, u satiričnoj kritici Velsovog Nevidljivog čoveka, humorističnoj priči „Čovek koji je želeo da bude nevidljiv“ (L’Homme qui voulait être invisible (1926) [IA]) Renar pokušava da izravna račune: nevidljivost neophono izaziva potpuno slepilo njegovog primaoca. U Renarovoj priči, izvesni ekscentrični naučnik po imenu Patpington veruje da je pronašao mašinu za nevidljivost; on je aktivira i privremeno oslepi, a verujući da je nevidljiv, smesta se upušta u raznorazna neprilična ponašanja, na primer, šeta se go u kući svekra i svekrve. „Humor“ ove priče (baš kao u Carevom novom odelu) zasniva se na činjenici da mašina ne radi, i da Papitngtona ostaje savršeno vidljiv prijateljima koji blagonaklono gledaju na njegove ekscentričnosti.
U jednoj drugoj varijanti teme nevidljivosti objavljenoj nekoliko godina ranije „L’Homme au corps subtil“ (L’Homme au corps subtil (1913) [MO]) Renar opisuje naučnika po imenu Bovankur (Bouvancourt) koji je takođe izumeo mašinu koja stvara privremenu nevidljivost — ali pri tome „eteriše“ njegovo telo, tako da može da prođe kroz objekte koji ga okružuju. Kako radnja odmiče, jedan zli nitkov tera Bovankura da ga učini nevidljivim (da bi lakše činio zločine) i Bovankur nevoljno pristaje. Međutim, čim je završio operaciju, potonji smesta propada do središta Zemlje: tokom svih eksperimenata on nikada nije „eterizovati“ svoje cipele. Kada je konačno shvatio fatalni potencijal svoje mašine za nevidljivost, Bovankur odlučuje da je uništi. Renarov ironičan tretman njegovog proznog junaka u ovoj priči postaje još jasniji kad čovek shvati da je u jednoj ranijoj kratkoj priči odgovarajuće nazvanoj „Čudna sudbina Bovankura“ (La Singulière destinée de Bouvancourt (1905) [VI]), ovaj isti lik navodno otkriva kako da uđe u ogledalo, postaje zarobljenik u svetu odraza, i na kraju umire. Stoga, putem ovog neočekivanog autorovog oživljavanja Bovankura nekoliko godina kasnije, Renar kao da namerno dodaje svojoj prozi još jedan paradoksalni obrt ponovnom prisustvu motiva o vidljivosti/nevidljivosti.
Na kraju, dva Renarova druga prozna ostvarenja koja pripadaju kategoriji naučne fantastike su njegove preistorijske priče: novela „Raspust gospodina Dipona“ (Les Vacances de M. Dupont (1906) [VI]) i kratka priča „Magla 26. oktobra“ (Le Brouillard du 26 octobre (1913) [MO]). U prvoj, u nedavno otkrivenoj pećini u južnoj Francuskoj su otkrivena ogromna jaja dinosaurusa. Zbog promenljivih klimatskih i geoloških faktora, ona su savršeno očuvana. Iz jaja se izenanada izlegu džinovski gmizavci koji izazivaju ogroman haos ne samo u okolini i kod paleontologa koji ih proučavaju, već i kod dobroćudnog Dipona koji je, gle ironije, rešio da provede jedan tih raspust na seoskom imanju svog prijatelja. U drugoj priči, čudna i neprirodna magla iznenada obavija jednog geologa i jednog botaničara dok rade blizu Ardenske šume. Kada se magla raziđe, oni shvataju da su neobjašnjivo projektovani milionima godina unazad u vreme kenozoika. Oni počinju da istražuju i najzad sreću pleme krilatih preistorijskih majmuna — granu evolucije nepoznatu modernoj nauci. Iznenada napadnuti, dvojica naučnika su prinuđeni da upucaju jedno od ovih stvorenja, koje, pre smrti, grabi zlatni džepni sat koji je ispušten tokom sukoba. Jezovita se magla tada vraća, i naučnici se ponovo nalaze u dvadesetom veku, pitajući se da li je sve to bila samo neka čudna halucinacija. Ali u blizini nailaze na prastari antropoidni skelet sa rupom od metka u lobanji i fosilizovnim džepnim satom stisnutim među koščatim prstima. I dok Renar posvećuje ovu drugu priču Edgaru Alanu Pou i njegovoj „Priči o Krnjim planinama“ (Tale of the Ragged Mountains), ona verovatno mnogo duguje i preistorijskoj priči njegovog prijatelja Ronija starijeg „Neverovatna Zemlja pećina“ (La Contrée prodigieuse des cavernes (1896)), o izgubljenoj zemlji koju naseljava civilizacija humanoidnih, visoko inteligentnih šišmiša.

Unutar (nesumnjivo) vrlo široke kategorije fantastične/horor i fantazi proze, Renarove priče kao da se bave gotovo svim osnovnim sastojcima. Na primer, po mnogo čemu podsećajući na priče kao što je Poova „Maska Crvene smrti“, tu su izrazito barokne priče o pošastima i smrtonosnim dvorskim intrigama, kao što je „Mistifikacija“ (Mystification (n.d. [MM])), „Le Lapidaire“  (Le Lapidaire (1905) [FF]), „Balkon“ (Le Balcon (1926) [IA]) i „Afera ogledalo“ (Affaire du miroir (1926) [IA]). Tu su priče o novim vrstama živih bića u okeanima, kao što je „Ajkula“ (Le Requin (b.d.) [MM]) u kojoj su mutirane ajkule naučile da love u jatima, i kao što je „Ronilac Džek“ (Jeff le scaphandrier (b.d.) [MM]) u kojoj podmornica iznenada počinje da vodi svoj sopsteni život. Tu su priče o čudnim vančulnim fenomenima i hipnotiziranim zombijima, kao što je „Ogledalo“  (Un Mirag (b.d.) [MM]), u kojoj se avetinjski lik Ajfelove kula materijalizuje pred očima francuskog paysana, koji kasnije otkriva da je njegov sin, baš u tom trenutku, skočio u smrt sa tog pariškog spomenika, i kao što je „Susret“ (Le Rendez-vous (1908) [VI]) u kojoj — u maniru „Valdemara“ — jedna žena, mesmerizovana da se pojavljuje na redovnim nedeljnim nelegalnim ljubavnim sastancima, iznenada umire i biva sahranjena, ali se uporno svake nedelje vraća iz groba u dogovorni sat (na užas njenog ljubavnika, koji ne uspava da joj utekne). Ima mnogo priča o tragičnim nesporazumima kao što je „Čudovište“ (L’Ogre (b.d.) [MM]) u kojoj devojčica ubija dobrog starca zato što veruje da je čudovište iz njene omiljene bajke. Tu su i mitološke fantazije, kao što je „Smrt i školjka“ (La Mort et le coquillage (1907) [VI]) u kojoj muzičar prislanja uvo na jednu conch shell i biva zarobljen čudesnim okeanskim zvucima koje čuje iz nje i smesta umire, jer je čuo zov sirena, ili kao što je „Sopran“ (La Cantatrice (1913) [MO]) u kojoj se za tajanstvenu mladu opersku pevačicu sa neverovatno dražesnim glasom ispostavlja da je uvaćena sirena. A tu je čak i jedna samosvesna priča koja se bavi odnosom između proznog pisca i njegovih tvorevina, „Pukotina“ (La Fêlure (1905) [FF]), u kojoj paranoični romanopisac lično sreće svog fikcionog zločinca, pa mora da brzo izbriše jedno poglavlje u svojoj knjizi da izbegne da sam ne bude ubijen.
Ali Renarova raznovrsnost i maštovitost se najbolje ogleda u klasičnom žanru priče o duhovima, u rasponu šerlok-holmsovskih objašnjenja nečega što se opire logici, do stravom ispunjenih priča o opipljivom ali neobjašnjivom. Na primer, u detektivskoj priči „Fotografisani duh“ (Le Spectre photographié (b.d.) [MM]), snimci iz navodno uklete fabrike jasno prikazuju skelet fantoma koji tumara prostorijama; ali na kraju se ispostavlja da su to samo snimci lokalnog provalnika koje je snimila automatska sigurnosna kamera greškom povezana na jedan rendgen. U jednom spiritualnijem modu — po uzorku na dobro poznate napore Edisona i Hudinija (Houdini) da stupe u kontakt sa mrtvima10 — Renarova priča „Slušajući senke“ (Aux Ecoutes des ténèbres (1926) [IA]) opisuje vojnika iz Prvog svetskog rata koji dobija telefonski poziv od druga sa fronta, da bi na kraju saznao da mu je drug odavno ubijen. U tradicionalnom gotskom stilu, prazan ali razuman srednjovekovni oklop i tajanstveni šapatom izgovoreni glasovi mogu se naći u „Ukletom zamku“ (Château hanté (1913) [MO]). U romantičnoj i sentimentalnoj priči o duhovima pod nazivom „S-one-strane“ (Au-delà (b.d.) [MM]) jedan mlad udovac teško podnosi smrt supruge, sve dok ga ne uteši duh njegove mrtve žene. Čak i legenda o ukletom brodu poznatom kao Leteći holanđanin ima svoju Renarovsku varijantu u pričama kao što su „Magla na moru“ (Brouillard en mer (b.d.) [MM]), gde fatalan sudar na maglom okovanom moru sprečava iznenadna astralna materijalizacija sestrinskog broda koji je potonuo pre mnogo godina na istom mestu, i kao „Prokletstvo Esena“ (La Damnation de ‘l’Essen’ (1926) [IA]), gde su satanski nemački kapetan i njegov ubistveni brod prebačeni u sablasno carstvo u kome, kao Đavolovi izaslanici, mogu večno broditi morima.
Kao što će većina čitalaca odmah pretpostaviti, jedan dobar deo ovih kratkih priča Morisa Renara će neprestano biti reciklirana od strane autora spekulativne proze od prvih decenija 20-og veka. Neke od njih su postali filmovi ili pojednine epizode američkih televizijskih programa kao što su Zona sumraka, Priče sa Mračne strane, ili Priče iz kripti. Ja sam ovde istakao samo jedan reprezentativni uzorak Renarovog ukupnog opusa kratkih priča; detaljna intertekstualna analiza književnih ili kinematografskih pozajmljivanja iz njega zahtevala bi mnogo više prostora nego što to može ponuditi ovaj kratki uvodni članak
Međutim, dve se činjenice čine jasnim. Prvo, ako bi sadašnji angloamerički naučnofantastični akademski svet konačno posegao izvan svojih restriktivnih ideoloških logocentričnih granica, imperativ je da bude dostupno više (i boljih) prevoda stranih SF autora kao što je Moris Renar.
Drugo, i poslednje, mesto Morisa Renara u evoluciji SF žanra je neobično polivalentno i trans-istorijsko. Kao što je jedan kritičar primetio, on „je na spoju dvaju doba“ (Fauchereau, 25). Ja bih pošao i korak dalje i opisao Renarove radove kao most između čitava dva sveta: ne samo po pitanju hronologije (devetnaestovekovni fin-de-siècle i dvadeseti vek) i estetike (gonkurovci i nadrealisti), već u po pitanju one dve osnovne strane ljudske psihe — racionalnog i iracionalnog. Dok njegova merveilleux scientifique ostvarenja najviše duguju spekulativnoj prozi H. Dž. Velsa i Ž. H. Ronija starijeg (a vrlo malo naučnoj prozi Žila Verna), najveći deo Renarovog opusa još više duguje majstoru fantastike, Edgaru Alanu Pou.

PRIMARNI RADOVI: Sledi hronološka lista romana i kratkih priča koje je objavio Moris Renar, a koji se mogu opisati kao predominantno naučna fantastika [SF], fantastika-horor [FH], ili detektivska proza [DF], završno sa dve zbirke publikovane 1990. god.
Fantômes et fantoches (Phantoms and Puppets). Kratke priče. Paris: Plon, 1905. (pod pseudonimom Vincent Saint-Vincent). [FH]
Le Docteur Lerne, sous-Dieu (Doctor Lerne, Undergod). Roman. Paris: Mercure de France, 1908 (Paris: Crès, 1919; Paris: Tallendier, 1958; Paris: Belfond, 1970; Verviers, Belgium: Marabout, 1975). Preved. (anon.) kao New Bodies for Old (NY: Macaulay, 1923). [SF]
Le Voyage immobile, suivi d’autres histoires singulières (The Immobile Voyage, followed by Other Strange Stories). Kratke priče. Paris: Mercure de France, 1909 (Paris: Crès, 1922). Preved. (anon.) kao The Flight of the Aerofix (NY: Stellar, 1932). [SF/FH]
Le Péril bleu (The Blue Peril). Roman. Paris: Michaud, 1911 (Paris: Crès, 1920; Paris: Tallendier, 1958; Paris: Belfond, 1974; Viviers, Belgium: Marabout, 1976). [SF]
Monsieur d’Outremort et autres histoires singulières (Mr. Outremort and Other Strange Stories). Kratke priče. Paris: Michaud, 1913 (Paris: Crès, 1921 with the title Suite fantastique). [SF/FH]
Les Mains d’Orlac (The Hands of Orlac). Roman. Paris: Nilsson, 1920 (Paris: Plon, 1933; Paris: Belfond, 1970; Verviers, Belgium: Marabout, 1978). Prevod i adaptacija Florence Crewe-Jones kao The Hands of Orlac (NY: Dutton, 1929; London: Four Square, 1961 [filmska verzija]; prevod Iain White, London: Souvenir, 1981). Objavljen prvo u 58 epizoda u L’Intransigeant (May 15-July 12, 1920). [SF/FH]
L’Homme truqué (The Altered Man). Roman. Paris: Crès, 1921 (Paris: Tallendier, 1958). Crès edition uključuje i dve kratke priče: „Château hanté“ (Haunted Castle) i „La Rumeur dans la montagne“ (The Murmur in the Mountain). Tallendier edition uključuje Un Homme chez les microbes umesto kratkih priča. [SF/FH]
Le Singe (The Ape/The Fake). Paris: Crès, 1925. Roman. Prevod Florence Crewe-Jones kao Blind Circle (NY: Dutton, 1928; London: Gollancz, 1929). Koautorstvo sa Albert Jean. Objavljen prvo u 62 epizode u L’Intransigeant (April 15-June 19, 1924). [SF/DF]
L’Invitation à la peur (Invitation to Fear). Paris: Crès, 1926. Kratke priče. Oba reprinta ove zbirke (Paris: Tallendier, 1958 and Paris: Belfond, 1970) nose originalni naslov, ali ne sadrže iste priče. [SF/FH]
Un Homme chez les microbes (A Man Among the Microbes). Paris: Crès, 1928 (Paris: Ed. Métal, 1956; Paris: Tallandier, 1958). Roman. Verzija Ed. Métal ukljuluje kratke priče „L’Image au fond des yeux“ (The Image in the Depths of the Eyes) i „L’Homme qui voulait être invisible“ (The Man Who Wanted To Be Invisible), whereas dok Tallendier edition uključuje roman L’Homme truqué kao što je već rečeno. [SF]
Le Carnaval du mystère (The Carnival of Mystery). Kratke priče. Paris: Crès, 1929. Neke od ovih kratkih priča — i neke iz zbirke L’Invitation à la peur — reprintovane su u Le Papillon de la mort (Paris: Nouvelles Editions Oswald, 1985). [FH/DF]
Celui qui n’a pas tué (He Who Did Not Kill). Kratke priče. Paris: Crès, 1932. Mnoge od ovih kratkih priča su prvobitno objavljene u La Petite Illustration in 1927-31. [FH/DF]
Le Maître de la lumière (Master of Light). Roman. Prvo objavljen u 54 epizoda u L’Intransigeant (March 8-May 2, 1933).  Posmrtno objavljen kao knjiga (Paris: Tallandier, 1947). [SF]
Contes des „Mille et Un Matins“ (Stories from „A Thousand and One Mornings“). Kratke priče. Sakupljene i posmrtno objavljene (u Romans et contes fantastique, 1990). [SF/FH/DF]
Romans et contes fantastiques. Paris: Laffont „Bouquins,“ 1990. Sadrži pet kompletnih SF romana (Le Docteur Lerne, Le Péril bleu, Les Mains d’Orlac, Un Homme Chez les Microbes i Le Maître de la lumière) kao i širi izbor njegovih boljih SF i fantastičnih-horor kratkih priča. Ova edicija takođe sadrži razne Renarove krtičke eseje, sudove o Renaru nekolicine njegovih savremenika, kratku biografiju i tri bibliografije (svih Renarovih književnih dela, i potonje filmske i televizijske adaptacije napravljene po njima).

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 625
Re: Moris Renar
« Reply #3 on: August 30, 2016, 09:11:18 AM »
BELEŠKE

1. Cf Maxime Jakubowski 408-09, 428; Everett F. Bleiler 619-20; John J. Pierce, Foundations 73-74; i ponajpre John Clute i Peter Nicholls 1003. Svi prevodi sa francuskog su od strane autora, osim ako nije drugačije naglašeno.
2. E. F. Bleiler, na primer, opisije prevod jedine engleske verzije Renarovog romana (koji potiče iz 1920-ih) kao „varvarski“ i „loš, i kao prevod i kao engleski“ (620). Pošto sam pročitao Renarova dela na originalnom francuskom, nedavno sam pozajmio i proučio jedan primerak New Bodies for Old (bizaran engleski prevod naslova romana Le Docteur Lerne) da bih video koliko je loš. Bio sam i zbunjen i preneražen: anonimni prevodilac, preterano probirljiv u svom  reč-po-reč prevodu Renarove proze, ipak je izabrao da radikalno cenzuriše osnovni tekst. O ovome više kasnije.
3. Pol Neveux, "Maurice Renard rémois," Vient de paraître (april 1925), citiran od strane Jacques Baudou, "Biographie de Maurice Renard." Romans (Renarov omnibus gore citiran), 1242.
4. Cf Jean-Marc Gouanvic, koji ističe „Moris Renar, za razliku od Velsa, podrazumeva da je pitanje transplantacije mozga rešeno: njegov Doktor Lern počinje tamo gde se Ostrvo doktora Moroa  prekida. Šta više...  ono što zanima Velsa je društveno i etičko ponašanje ove ‘parodije ljudskosti.’ Renar, s druge strane, koristi ovu temu... na način koji je u suštini erotski. Transplantacija mozga pruža priliku za izokretanje uloga i seksualnih konvencija“(113-14, moj prevod). Ove opservacije su iz Gouanvicove neobjavljene doktorske disertacije "Francuska naučna fantastika: 1918-1968," iz 1983. godine, jedne od najboljih kritičkih sagledavanje francuskog SF koje sam do sada video — koju sam nehotice zaboravio da navedem u bibliografiji mog prethodnog članka „Naučna fantastika u Francuskoj“ (SFS 16:254-76, 338-68, #49, novembar 1989).
5. Vidi, na primer, „Ljubavnike“ (The Lovers, 1952; The Lovers, 1961), Filipa Hoze Farmera (Philip José Farmer) „U grupi“ (In the Group, 1973) Roberta Silverberga, i „Luče, bili ste sjajni“ (Baby You Were Great, 1967) Kejt Vilhelm.
6. Cf Pierce, Great Themes of Science Fiction, 126-27.
7. Cf Pierce, Foundations of Science Fiction, 73.
8. Pre Renara, i drugi rani pisci SF-a pisali su o mikroskopskom; na primer, Fic-Džejms O’Brajan (Fitz-James O’Brien) „Dijamantsko sočivo“ (The Diamond Lens, 1858), Edvin Palander (Edwin Pallander) Avanture Mikro-čoveka (The Adventures of a Micro-Man, 1902), i serijal Reja Kamingsa, koji počinje sa „Devojkom u zlatnom atomu“ (The Girl in the Golden Atom, 1919; The Girl in the Golden Atom, 1921), da i ne pominjemo one ranije dobro poznate kontributore žanru Svifta (Swift), Voltera (Voltaire), et al.
9. Izraz korišćen u (znatno zanimljivijoj) kratkoj priči Boba Šoa (Bob Shaw) „Svetlost drugih dana“ (Light of Other Days, 1966) kao i u njegovoj zbirci priča Drugi dani, druge oči (Other Days, Other Eyes, 1972).
10. Cf Van Herp, Panorama de la science-fiction, 217.

NAVEDENI RADOVI I KRITIKA O ILI OD STRANE MORISA RENARA

L’Ami des Livres 4, June 15, 1923.
Beliayev, Alexander. "Invisible Light." Trans. Doris Johnson. Russian Science Fiction. Ed. Robert Magidoff. NY: New York UP, 1964. Trans. from "Nevidimyi Svet." Vokrug Sveta 1, 1938.
Baronian, J.B. "J.-H. Rosny aîné et Maurice Renard: un fantastique raisonné," Panorama de la littérature fantastique de langue française. Paris: Stock, 1978. 173-77.
Baudou, Jacques."Biographie de Maurice Renard." Romans et contes fantastiques (Renard omnibus cited above). 1241-47.
—————. "Le Conteur fantastique," Désiré 12, 2nd trimester, 1976.
—————. "Maurice Renard et le merveilleux scientifique," Désiré 14, 4th trimester, 1976.
—————. "Maurice Renard romancier et théoricien du merveilleux scientifique," Les Cahiers de l’Imaginaire 5:41-45, Sept 1981.
Bleiler, Everett F. "Maurice Renard." Science-Fiction, The Early Years. By Bleiler. Kent, OH, and London: Kent State UP, 1990. 619-20.
Bourgoin, Stéphane. Préface. Le Papillon de la mort. By Maurice Renard. Paris: Nouvelles Editions Oswald, 1985. 5-7.
Branthomme, Michel. "Maurice Renard." M.A. Thesis. Univ. of Aix-en-Provence, 1973.
Bridenne, Jean-Jacques. La Littérature française d’imagination scientifique. Paris: Das-sonville, 1950.
Les Cahiers de l’Imaginaire 5, Sept 1981. Special issue devoted to Maurice Renard.
Clute, John, and Peter Nicholls. "Maurice Renard," The Encyclopedia of Science Fiction. Ed. Clute and Nichols. NY: St Martin’s Press, 1993. 1003.
Evans, Arthur B. "Science Fiction in France." SFS 16.3:254-76, #49, Nov 1989.
Faucherau, Serge. "Maurice Renard." La Quinzaine littéraire 96:25-26, June 1, 1970.
Fontenelle, Bernard le Bouvier de. Entretiens sur la pluralité des mondes. Paris: C. Blageart, 1686. Trans. by Wm. Gardiner as Conversations on the Plurality of Worlds. London: Bettesworth, 1715.
Gouanvic, Jean-Marc. "La Science-fiction française: 1918-1968." Diss. McGill U, 1983.
Jakubowski, Maxim. "French SF." Anatomy of Wonder: A Critical Guide to Science Fiction. Ed. Neil Barron. 2nd ed. NY: Bowker, 1981. 399-425. 3rd ed. NY: Bowker, 1987. 405-40.
Juin, Hubert. Preface: "Dans la ménagerie insolite." Le Docteur Lerne. By Maurice Renard. Paris: Belfond, 1970. Reprinted in Renard’s Romans et contes fantastiques (omnibus cited above). 59-64.
Klein, Gérard. "Maurice Renard: des mains coupées jouant sur un piano." Le Monde, Aug. 15, 1970. 13.
Neveux, Pol. "Maurice Renard rémois." Vient de paraître, April 1925. Quoted by Jacques Baudou. "Biographie de Maurice Renard." Romans et contes fantastiques (Renard omnibus cited above). 1242.
Pallander, Edwin. The Adventures of a Micro-Man. London: Digby, Long & Co., 1902.
Pierce, John J. Great Themes of Science Fiction. Westport, CT: Greenwood Press, 1987.
—————. Foundations of Science Fiction. Westport, CT: Greenwood Press, 1987.
Raabe, Juliette. "Maurice Renard: un combat contre la folie." Magazine littéraire 42:35-36, July 1970.
Rambaud, Patrick. Preface: "Conditionnel Immédiat." L’Invitation à la peur. By Maurice Renard. Paris: Belfond, 1970. 7-16.
Renard, Maurice. "Anticipations." Paris-Soir, May 8, 1925. Reprinted in Romans et contes fantastiques (Renard omnibus cited above). viii-x.
—————. "Depuis Sinbad." L’Ami des livres, June 15, 1923. Reprinted in Romans (Renard omnibus cited above). 1213-15.
—————. "Le Merveilleux scientifique et La Force mystérieuse de J.-H. Rosny aîné," La Vie 16, June 15, 1914. Reprinted in Romans (Renard omnibus cited above). 1220-25.
—————. "Pourquoi j’ai écrit Un Homme chez les microbes," La Rumeur, Nov 19, 1928. Reprinted in Romans (Renard omnibus cited above). 1219-20.
—————. "Que devons-nous à Jules Verne?" L’Intransigeant, Jan 6, 1928. Reprinted in Romans (Renard omnibus cited above). 1230-31.
—————. "Du Roman merveilleux scientifique et de son action sur l’intelligence du progrès." Le Spectateur 6, Oct 6, 1909. Reprinted in Romans (Renard omnibus cited above). 1205-12.
—————. "Le Roman hypothèse," A.B.C., Dec 15, 1928. Reprinted in Romans (Renard omnibus cited above). 1216-18.
Renaud, Tristan. "Les Demaines de Maurice Renard." Lettres Françaises 1348:7, Aug 26, 1970.
Rosny aîné, J.-H. "Un Autre monde." Récits de science-fiction. By Rosny. Verviers, Belgium: Marabout, 1975. 17-39. Trans. by Damon Knight as "Another World" in his A Century of Science Fiction. NY: Dell, 1963. 271-96.
—————. "La Contrée prodigieuse des cavernes," Récits de science-fiction. Verviers, Belgium: Marabout, 1975. 251-69.
Touttain, Pierre-André. "Les Curieux romans de Maurice Renard," Figaro littéraire 1245:15-16. March 30, 1970.
—————. "Les Obsessions de Maurice Renard." Les Nouvelles littéraires 2225:5, May 14, 1970.
—————. Preface: "Maurice Renard, ou le mystère des mains." Les Mains d’Orlac. By Maurice Renard. Paris: Belfond, 1970, 5-10.
Triptique 24, Jan 1929.
Tulard, Jean. Préface. Romans (Renard omnibus cited above). i-vii.
Van Herp, Jacques. "Maurice Renard, scribe des miracles." Fiction 28:107-10, 1956.
—————. Panorama de la science-fiction. Verviers, Belgium: Marabout, 1973, rpt. 1975.
Versins, Pierre. "Maurice Renard." Encylopédie de l’utopie, des voyages extraordinaires, et de la science fiction. Lausanne: L’Age d’Homme, 1972, 1984. 734-35.
Vient de Paraître 41, April 1925. Special issue devoted to Maurice Renard.

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1.010
Re: Moris Renar
« Reply #4 on: August 30, 2016, 02:13:51 PM »
Невероватно... толико огроман труд... Онај ко толико ради на СФ, требало би да постане богат...

Ghoul

  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 530
    • the cult of ghoul
Re: Moris Renar
« Reply #5 on: August 30, 2016, 06:01:40 PM »
Невероватно... толико огроман труд... Онај ко толико ради на СФ, требало би да постане богат...

slažem se!
zlatan je mića.
mada, bogatstvo ne bi škodilo i onima koji rade na hororu... ;)

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 625
Re: Moris Renar
« Reply #6 on: August 30, 2016, 07:43:45 PM »
Što se tiče mene, bogat sam duhom.
Što se tiče Renara, bojim se da je na kraju bila slična situacija.
Nadam se da nećemo proći kao naš Laza Komarčić da kralj daje donacije, s obzirom na to da nemamo istog...  :)

Jevtropijevićka

  • Newbie
  • *
  • Posts: 37
Re: Moris Renar
« Reply #7 on: August 31, 2016, 09:43:23 PM »
 Neverovatno je i ne malo jezivo koliko su danas u potpunosti zaboravljeni ovakvi autori koji su jelte "napunili" rezervoar osnovnih motiva žanra :-\ Mene je posebno potreslo ovo izmišljanje "sporog stakla" decenijama pre Šoove priče.