Brian Evenson

[Lidija]

Pošto je u pitanju autor kome se rado vraćam, red je da mu otvorim poseban topik.


Elem, ja izgleda imam tu nesreću da odavno već slabo reagujem na standardne žanrovske postupke, pogotovo kad je o žanru horora reč: godinama već nisam u stanju da pročitam nova dela Stivena Kinga, recimo, iako čisto sumnjam da on danas lošije piše negoli je onomad u 90tima, kad sam ga čitala bez ikakve diskriminacije i uz gomilu čistog oduševljenja. Otud, da li je to sad kod mene u pitanju ikakav rafinman ili čista desenzitizacija, to stvarno ne znam a nije mi ni važno: ono što mi jeste očigledno je da od horora (i ostalih pop-kulturnih formi, naravno) danas tražim znatno više negoli što sam pre, a jedan od tih zahteva - možda čak i primarni, ako ćemo pošteno – je izvesna odgovornost proze pred sadašnjim trenutkom.


Recimo da sad očekujem i zahtevam izvesni angažman, sa specifičnim tezama i temama, i to još sa jasnim kriterijumima, pa bilo to u formi sukoba ili dekonstrukcije, meni svejedno: ono što mi definitivno nije svejedno je potpuni izostanak istog, jer danas naprosto nemam volje da suočim ijedan ma kako dobro napisan ali savršeno irelevantan, pa otud i banalan roman.




Enter Brian Evenson.


Stvarno ne mislim da je nužno imati ikakva predznanja o privatnom životu autora koje čitamo. Istini za volju, o većini pisaca čiju prozu volim da čitam ja ne znam i ne želim da znam bukvano ništa, i Evenson tu svakako ne bi bio izuzetak, samo da mu biografija nije toliko intenzivno oblikovana upravo prozom koju piše.


Naime, u vreme izlaska njegove prve zbirke priča (Altmann’s Tongue, 1994), Evenson je bio cenjen i priznat doktor književnosti, srećno oženjen otac dvoje dece, mormonski sveštenik i profesor na mormonskom univerzitetu: ali alas, bila je dovoljna samo jedna pritužba studentkinje da je Evensonova proza «a showcase of graphic, disgusting, pointless violence», pa da Evenson bukvalno preko noći ostane bez svega toga. Odnosno, ostao je bez svega gore navedenog osim doktorata: srećom pa se bar to ne gubi na zabludelim moralizacijama.


I eto, u ovo današnje vreme kojim dominira upravo fetišizacija pornografskog aspekta nasilja, meni je maltene nečuvena ovakva životna storija, otud i smatram da ima nekakvu barem anegdotalnu vrednost. Ali kad je o Evensonovoj prozi reč, čak i takvi ekstremni podaci blede u triviju, jer, kao što to i sam kaže, Evensonov cilj je «to paint violence in its true colors and to let it reveal for itself how terrible it is».


U suštini, Evenson analizira sirovo nasilje kao kontrapunkt filmskoj i televizijskoj privlačnosti stilizovanog nasilja, u kom toliko uživamo zato što smo na bezbednom odstojanju.


E sad, naravno da time ne potcenjujem svrhu te i takve prezentacije nasilja - jer na kraju krajeva, ne samo da i sama ponekad u njoj uživam, to u celom Tarantino / Guy Ritchie rasponu - nego i iskreno smatram kako to i jeste suština i same umetnosti - da nam ponudi stilizovani odraz stvarnosti kao refleksiju koju možemo da bezbolno studiramo (ili je prosto koristimo u pornografske svrhe, naravno) sa bezbedne udaljenosti. A  horor je tu svakako jedan od prefektinijih medijuma, pa otud i Evensonova proza analizira upravo otelotvorenje stilizovanog koncepta horora. (na um mi sad pada Mia Farrow dok vrišti ovo nije san! Ovo se stvarno događa!)


Evenson prilazi onom bazičnom, brutalnom, sirovom nasilju na veoma specifičan analitički način kojem je cilj da čitaocu ukloni kontekst, a sa njime i svako opravdanje koje koristimo da nasilje umetnički glorifikujemo, pa bio nam taj kontekst kulturni, tradicionalni, ideološki ili makar čisto žanrovski. Evensonovi protagonisti i zbivanja komuniciraju čitaocu drastične psihičke poremećaje, upakovane u veoma živopisne ilustracije morbidnih i bizarnih situacija koje eventualno prepoznamo kao deo stvarnosti u kojoj živimo. Taj užasni moment u kom nam izjava neke javne ličnosti (ili, još gore, kolege) besramno obznani sve dubine moralnog defekta iz kog je plasirana – pa, taj moment je nešto što nas tako često sleduje da smo svi već stekli mehanizme da se sa njime nosimo. A taj naš mehanizam se uglavnom svodi na otklon, na «držanje podalje», na bezbednost proizašlu iz same fizičke, geografske udaljenosti. Lično osećam taj mehanizam na delu svaki put kad naletim na izjave Vučića, Borisa Džonsona ili Trampa, recimo: to maltene kliničko sagledavanje duhovnog ponora sa relativno bezbedne distance je upravo fenomen kojim se Evenson bavi, na koji ukazuje i koji tako svrhovito potire. Naime, Evensonu je cilj da dokaže kako je bezbedna distanca iluzija, i on taj cilj fenomenalno lako postiže.   


Evenson nudi nasilje utkano u svakodnevicu, počev od one obiteljske pa sve do ideološke ili verske. Centralne teme su svakako  varijacije monstruoznosti u obličju čoveka,  a dominantni kontekst je moral, vera i obiteljski život, sve to projektovano kroz načine na koje nas se «programira» od rođenja, to kroz kulturu i jezik jednako. A rezultat tih analiza Evenson saopštava u gotovo detektivskim svedočenjima o stvarnosti, to bez ikakvih metafora i parabola, bez pejzaža ili konteksta, sve svedeno na najneophodniju dimenziju ekstremne kompleksnosti predočene krajnom jednostavnošću. Takvo precizno, deklarativno saopštavanje nasilja koje Evenson nudi uvek ima za cilj da nas prisili na direktno suočavanje - nema ničeg glamuroznog u mračnoj strani, bez obzira šta nam tamo neki keksići tvrdili. Ali da bi mi to uopšte shvatili, izgleda da je potrebno to nam ilustrovati kroz stilizovane književne protagoniste koji to upravo odbijaju da shvate. 


Jer konačno egzistencijalno pitanje danas se ipak svodi na dilemu «kako preživeti tuđe ludilo», a to je kontekst koji u ovako globalnom selu potpuno anulira svaki koncept bezbedne distance: ona možda i može donekle da nam garantuje nekakvo puko fizičko preživljavanje, ali na onom dubokom, intimnom, bazičnom psihološkom planu, ambis sa jednakom lakoćom doseže onog ko mu se protivi baš kao i onog ko ga prigrli.

[Ghoul]

ako sam te dobro razumeo, ti si čitala sve njegovo do sada, i ovo što si napisala zasnovano je na svemu, i pričama i romanima?
ili...?

pitam, zato što nisam baš mnogo ovoga o čemu si gore pisala pronašao u dve njegove zbirke koje sam dosad čitao - Fugue State (2009) i A Collapse of Horses: Stories (2016), koje su obe vrlo dobre i respektabilne, mada fali mi nešto da bih ih nazvao odličnim.

on je svakako autor koga nameravam detaljnije da proučim, odnosno već sam mu poskidao veći deo opusa i to čeka svoj trenutak u mom rideru (i rider skedjulu)...

[Lidija]

Ne sve, prvu zbirku nisam uspela da nabavim, a i A Collapse nisam još dovršila, pošto nije baš u pitanju štivo za laku noć… tako da, jeste, glavnina mog utiska stečena je na romanima.  O kojima ću ovde detaljnije, i uz pošteno izbegavanje spojlera, mada verujem da je Evensona teško spojlerovati.

[Lidija]

Josef Horkai se, eto, naprosto probudi nesposoban da se seti i sopstvenog imena a kamoli gde se to nalazi: povrh svega, shvata da je paraplegičar.

Josefova trauma povećava se upravo objašnjenjima koje mu škrto daje Rasmus, vođa male ljudske zajednice u kojoj se nalazi: Josef se nalazi u podzemnom skloništu, i probuđen je iz kriogenog sna u kom je proveo izvesni broj godina nakon nejasnog apokaliptičnog događaja zvanog Kolaps, koji je dokrajčio život na planeti. Rasmus i njegova mala ljudska zajednica se staraju o spavačima u kriogenim kapsulama, sve do vremena kad površina planete bude opet podesna za ljudski život.

Da stvar bude gora, Rasmus ga obaveštava kako je kriogena mašinerija na izdisaju, kako su neophodni izvesni delovi za zamenu, te je stoga Josef i probuđen prevremeno iz sna, da im pomogne upravo u nabavci tih delova. Naime, Rasmusovo podzemno sklonište nije jedino, i ona zna lokaciju makar još jednog takvog skloništa, skrivenog duboko u srcu Granitne planine: Josefova misija otud mora biti da pribavi potrebne delove bilo milom ili silom, jer za razliku od potonjih generacija Rasmusovog ljudstva, Josef je ipak u stanju da kratko preživi na radioaktivnoj površini. I kad se sve zbroji i oduzme, Josefov opstanak ovisi upravo o uspešno obavljenoj misiji: bez potrebnih delova, nema mu povratka u kriogenu kapsulu.

A pošto je paralizovan, do odredišta će ga odneti na leđima upravo njegovi vodiči, braća blizanci Qanik i Qatik.





U Immobility bukvalno svaki pojedinačni motiv spada u lako preoznatljiv asortiman standardnog SFa: nejasno definisana globalna kataklizma, post-apokaliptični svet, generacijski opstanak u podzemnom skloništu, kriogeno zamrzivanje, grupa ljudi posvećena opstanku tradicije i znanja, genetske modifikacije, čovek bez memorije i mind-game manipulacija sa njime… pa ipak, ovo je čist horor roman.

Isto tako, svaki od elemenata i motiva su ne samo iscrpno obrađivani u žanru, nego su obrađivani upravo u delima priznatim i poznatim kao trajne žanrovske i književne vrednosti: Rošvaldov Level 7, Mekormakov Put, Milerov Kantikulum za Lajbovića… pa ipak, ništa od tih romana se ovde ne prepoznaje kao uticaj.

Da paradoks bude veći, Evenson sa tim klasičnim tropima ne radi ništa što i pominjani romani nisu radili, niti je sam zaplet van standardne fabule, ali količina traume, muke, stradanja, razdiranja, očaja i straha naprosto uvelike nadilazi sama zbivanja zapleta. Koja su, da nam događaj bude još mučniji, saopštena u nekoj vrsti krajnje uzdržanog, gotovo letargičnog pripovedanja, koje ostavlja privid vrlo sporog nizanja događaja, dok istovremeno uspeva da proizvede ogromnu količinu grozničave jeze koja proizvodi nervozu u čitaocu. Taj grč pri čitanju ne popušta od prvih strana sve do epiloga, koji je isto tako deo standardnih SF opsesija, ali u ovom slučaju ostaje maksimalno efektan i pored sve eventualne predvidljvosti.

Jezik je sasvim primeren pustoši pejzaža: imena gradova ne postoje, baš kao što ne postoje ni sami gradovi, a imena protagonista su isto tako sračunato uzdržana, i taj fakt je uvelike imao uticaja na emotivnu reakciju prema njima.   

Svi protagonisti, Josef tu uključen, odbijaju standardnu klasifikaciju: nemoguće je sa sigurnošću utvrditi ni da li su pozitivni ili negativni, a kamoli išta drugo. Josef svakako pridobija čitaoca kao simpatetičan lik – nemoguće je ne reagovati emotivno na čoveka koji prolazi kroz opisane užase – ali ne mogu sa sigurnošću da procenim koliko je on toga zaslužio, jer situacije u kojima se zaticao kao da zahtevaju neki sasvim novi sistem vrednosti koji je trebalo sticati “u hodu”, da tako kažem. Ne znam koliko sam u tome uspela, jer to mi svakako nije bilo potrebno sa gore nabrojanim romanima - ako išta, sa njima barem nikad nisam imala problema da prepoznam ko je pozitivac a ko ne.

Immobility nije lak za čitanje, ali je svakako jedan od onih romana koji se sa mnogim scenama bukvalno ugravira u sećanje, bez obzira kako reagovali na sam zaplet.

[Lidija]

Kline je tek bleda senka detektiva kakav je nekad bio: njegov kobni susret sa psihopatom poznatim kao «gospodin sa satarom» koštao ga je ruke: da bi zaustavio krvarenje dok ne stigne hitna pomoć, Kline je spržio patrljak odsečene šake na vreloj plotni.

Otud, kad primi telefonski poziv od strane nepoznatih ljudi da se prihvati istraživanja o religioznom kultu zvanom “the brotherhood of mutilation”, Kline naravno ne želi ama baš ništa da sa tim ima. Ali kako to već biva u standardim zapletima ovog žanra, Kline veštom manipulacijom biva uvučen u vrtlog krajnje bizarnih zbivanja u kojima se sve češće zatiče kao aktivni učesnik, a ne samo pasivni promatrač i istražitelj.   





Moj prvi susret sa Evensonom. 


Gledano unazad, drago mi je što je to bio upravo taj roman, jer njegov prvenac je i meni sasvim dobro poslužio kao neka vrst vakcine za ostatak opusa.

Ovaj kratki roman je ponuđen u formi dvaju noveleta, perfektno sjedinjenih u celinu.  Baš kao kao i Immobility, i ova se proza svojim formatom nudi kao savršen pripadnik sopstvenog žanra: motiv depresivnog detektiva, koji svaki svoj napredak u rešavanju zagonetnog slučaja plaća ogromnom duhovnom i fizičkom cenom, je meni oduvek bio najiskreniji kontakt sa žanrom detektivca, to ponajviše kod mog oldtajmer favorita Macdonalda. Zato valjda i nalazim da je Kline, u suštini, sve ono što mi je nekad bio i Archer, to po delikatnim pitanjima pravde, pravičnosti i morala uopšte, ali opet… svesna sam da Kline živi u svetu radikalno drugačijem. Kline, baš kao i ja, živi u milenijumu u kom skoro da više nema mesta za ljude kao što je Archer. Ili i sam Macdonald, kad smo već kod toga.

Zato je Last Days, baš kao i Immobility, prevashodno horor roman, bez obzira na svoj savršen žanrovski pedigre po pitanju formata.

Ali u isto vreme, ovde uopšte nije reč ni o kakvoj slipstrim hibridizaciji kroz mešanje motiva ili ikonografije, kao što je to, na primer, bio slučaj sa Grad & Grad: Evensonu zaista nije cilj da vam elokventno saopšti i savršeno dočara traume njegovih protagonista. Naprotiv, njemu je cilj da ih vi kao čitalac prvenstveno osetite, a to je sasvim druga vrsta autorskog pristupa. Pretpostavljam da je za većinu ljudi ta distinkcija uglavnom apstrakna – bar pouzdano znam da je meni upravo takva bila – no dobro, to već ionako spada u domen intimnog čitalačkog doživljaja.

Način na koji to Evenson postiže možda i nije bog zna kako gromoglasan novitet, ali svakako jeste unikatan, to u smislu načina na koji koristi ne samo ton, nego i sam jezik, sam vokabular i diskurs, to perfektno srazmeran manirizmima samih protagonista. Otud i ne tvrdim da se Evenson služi decidirano novim književnim alatom, ali načini na koji on taj alat koristi ne samo da su ingeniozni, nego i bez meni očiglednih presedana.

Kult "the Brotherhood of Mutilation" svakako jeste perverzija religioznog koncepta (baziranog na knjizi o Mateju iz grčkog dela Biblije: "... i ako te desna ruka tvoja navodi na grijeh, odsijeci je i baci od sebe. Jer bolje ti je da izgubiš jedan od udova nego da cijelo tijelo tvoje dospije u gehenu") ali Evenson se ovde zapravo i ne bavi odviše duboko tim fenomenom pervertovanja religije, bar ne sa onim intenzitetom sa kojim to obrađuje u svojim romanima Father of Lies ili Open Curtain. U ovom romanu, Evensona kao da više zanima pervertovanje same percepcije, pa otud i relativne stvarnosti. Generalno govoreći, u ovom romanu Evensonov fokus je daleko više na fenomenu kreiranja i ojačavanja specifičnih deluzija.

A te diluzije su izgleda u današnje doba uvelike nadrasle svoje osnovne granice u kojima su ponikle: savremena brzina stvaranja infrastrukture oko deluzija je odavno već fenomen sam po sebi. Baš kao što ni "tinejdž angst" pre stotinjak godina nije podrazumevao i fenomen masovnih ubistava, tako ni neke starozavetno tradicionalne dileme nisu podrazumevale ekstremizme pogrešnog tumačenja u okvirima u kojima ih one danas generalno imaju. Jaz između napretka našeg tehnološkog obrasca i zaostalosti onog kulturološkog kao da nikada nije bio veći. 

Ali van sveg tog angažmana koji će mu definisati karijeru, Evenson ovde nudi čist vatromet istraživačkog čeprkanja po savremenim psihološkim fenomenima, kombiniran sa maestralnom sposobnošću manipulacije čitalačkim doživljajem: dok čitate njegovu prozu, a i znatan deo vremena nakon toga, vi ste ono što je Evenson i očekivao da ćete biti - savršen prijemnik za isto tak savršeno isporučen sadržaj duboko transformativne komunikacije.


ps. Ghoule, kad se latiš ovog romana, izbegavaj čitanje Straubovog predgovora: ima tu jedna pomalo trivijalna..., pa eto, mislim da je u pitanju čista greška, za koju se nadam da ću moći da je pretresem sa nekim malko pažljivijim čitaocem ... 

[Ghoul]

čitao sam GENIJALNU priču iz koje je ovo izraslo, ali nisam imao pojma da ima nastavak, tj. da je ta priča produžena u ovaj 'roman' (ili šta li je)!

što prije i što hitnije se bacam na ovo!

(zbog toga nisam ni pročitao ceo tvoj osvrt, nego ću tek kad pročitam ovo delo).

[Lidija]

Rudd je odrastao bez oca, sa striktnom majkom: u ranom detinjstvu slučajno je saznao kako možda ima polu-brata, nezakonito dete koje mu je otac ostavio u amanet. Od tog momenta, njihovi životi se bespovratno prepliću.
 
Lyndi je izgubila četiri člana svoje porodice u bezumnom masakru kog je upravo Rudd jedini preživeo. Od tog momenta, njihovi životi se bespovratno prepliću.






Postoji neki minimum koji po navici očekujemo i dobijamo od proze, bilo žanrovske ili ne: kontekst. Zbivanja bez konteksta ne očekujemo, pa otud i retko dobijamo, jer konvencije su to što jesu. Zbivanje u kom jedna osoba samo leži na stolu a druga se nad nju samo nadvija sa nožem u ruci čitaocu ne nudi onaj neophodan kontekst: možda je u pitanju sadista nad žrtvom, spreman da je dokrajči na najgrozomorniji način, ali isto tako, možda je u pitanju hirurg nad pacijentom, spreman da mu spase život hitnom intervencijom. Dok ne saznamo kontekst, nismo u stanju ni da vrednujemo samo zbivanje, a ako proza nastavi da nudi takve situacije van konteksta, šanse su da ćemo naprosto prestati da dalje čitamo, bez obzira na bizarnost samih zbivanja.


Evenson po pravilu kreće sa upravo zbivanjima bez konteksta, a pri tom ona čak i nisu bizarna kao situacija iz prethodnog primera: naprotiv, najčešće su u pitanju obična, svakodnevna, neretko i trivijalna zbivanja, ali su ujedno i redovito servirana bez nužnog konteksta kojeg tako konvencionalno očekujemo. A način na koji su saopštena kao da potpuno isključuje mogućnost odustajanja od daljeg čitnaja: recimo da čitalac tu ispoljava karakteriste proverbijalne žabe u susretu sa zmijom.


Isto tako, uvek je prisutno obećanje konteksta: postoje tu i tamo sitne naznake brižljivog priliva informacije, ne nužno sporedne, ali svakako veoma veoma strogo dozirane: recimo, ovlašno vam se opiše sam nož iz gornjeg primera, pa se zanosite idejom da je to ipak skalpel, ne lovački nož. Ili vam se kaže da je vlasnik noža obučen u belo, a vama se čini da to ipak insinuira hirurški mantil, a ne čaršav KKK hilbilija.
 

Otud, nastavljate sa čitanjem, ali veoma samosvesno, veoma oprezno, kao u nekom ekvivalentu hodanja u potpunom mraku, kad upola očekujete da ćete na svakom sledećem koraku stopalom zgaziti nešto živo, nešto sklupčano i gnevno i po pravilu veoma zubato. 


A takva konkretno lako prepoznatljiva horor emocija pri čitanju je stečena bez ijednog klasičnog žanrovskog motiva, samo brižljivim doziranjem informacije: kao rezultat, zatičete se kako sedite na rubu stolice, nekako u grču a ujedno se pomalo i stideći istog, to uglavno mzato jer niste u stanju da uperite prst u ono što ga proizvodi.


I to je otprilike stanje u kom ćete da dočitate roman. Mnogi autori su u stanju da proizvedu takav osećaj u čitaocu, ali ne na ovakve staze, ne od samog prologa pa sve do epiloga. Naprosto, to je intenzitet koji je relativno lako postići ali ga je veoma teško održati, jer se, baš kao i emocije generalno, lako potroši i relativno brzo splasne. Za održavanje tog nivoa nelagode, potrebno je uvek iznova dodavati rečenu misterioznu supstancu, i to u striktno kontrolisanom prilivu, tako da rečena tenzija ne samo da ne pukne, nego da srazmerno raste, ali pod striktnom kontrolom koja ne podrazumeva bilo kakva žestoka osciliranja, nego samo grozničavo stabilan rast do epiloga.


To kad nađete, zapamtićete ime autora i ujedno otpisati velik procenat slične proze kao skaske za malu decu.

I kuda dalje, rođače?


Paradoks ovog romana je da ne zvuči savremeno. Ali stvarno nimalo: ako išta, recimo da na površini zvuči kao period piece tipa Needful things, uparenog sa We need to talk about Kevin, pa još i aranžiran kao psiho-triler maglovite geografske i hronološke lokacije. Ali intenzitet čitalačke reakcije na ta Evensonova zbivanja lišena konteksta nesumnjivo ima najsavremeniji mogući profil: komunikacija isključivo preko teksta lišenog konteksta (nalik na tviter, recimo  ), proizvodi daleko više emocija kod recipijenta negoli ona standardna, konvencionalna, prozna. A to ne samo zato jer je ta informacija brižljivo aranžirana i tempirana – to u onom klasičnom “staged” smislu – nego i zato što se oslanja na čitalačku aktivnost konstrukcije samog konteksta, to upravo na način na koji se klasična žanrovska proza preko suspenzije neverice oslanja na čitalačku saradnju u worldbuildingu.

[Lidija]

Provost Eldon Fochs je moguće seksualni predator, fokusiran na decu oba pola. Njegova užasavajuća sposobnost da relativizuje i anuliše sopstvene transgresije nadmašena je jedino sposobnošću njegove religijske zajednice da se okomi na nedužne žrtve i prokaže ih kao primarne izazivače zla.





Prošle godine je film Spotlight pokupio ne samo važne nagrade, nego i vrlo povoljne kritike, to možda u većem obimu nego što sam umetnički dojam filma to zaslužuje. Otud, fer je pretpostaviti da ljudi reaguju i sa samu poruku, a ne samo na umetnički format u kom je saopštena. U tom smislu, Father of Lies nudi sve ono čime se film i ne bavi: nudi sirovu emociju.

[Lidija]

taze izašlo i, oh, kako je predivno napisano. 



naravno, strašno sam pristrasna kad mi Evenson ponudi SF ikonografiju, ali svejedno, oduševljenje bi bilo jednako sve da to i nije bio slučaj.