[Lidija]

Nego, dok probavljamo sve ove fenomene primenjenog futurizma, da malo vratimo širi kontekst iz ralja ideološke i političke utilitarnosti. 

Za početak, skrećem pažnju na ovu fenomenalnu knjigu: James Gleick -Time Travel: A History


A zašto je fenomenalna? Pa, za početak, ova masivna knjižurina se može prihvatiti kao ultimativna kolekcija bogovetno silne relevantne faktografije, i nakon njenog od-korica-do-korica čitanja ostaje vam samo da pratite buduću faktografiju, da bi bili u maksimalnom “toku sa daljim razvijanjem”, što bi se reklo. 

Ali, u isto vreme, ovo nije akademska knjiga u onom (nama itekako poznatom) negativnom smislu, kad vam “rad” ponudi gomilu faktografije bez ikakvog akcenta na nivoe važnosti iste: to je oduvek bio moj lični problem sa akademskim bavljenjem populizmom SFa - ta izvesna anemičnost po pitanju krajnje korisnosti tih njihovih analiza, anemičnost koja mi takve “radove” praktično svodi na četvorosekundnu aktivnost guglovog serč endžina...

Gleick je, naime, novinar, pa otud i knjiga ispoljava ne samo jasnu skrutinizaciju podataka, nego i ono ultrabitno akcentiranje koje vam fokusira pogled na najbitnije činjenice, kao i na nužnu ekstrapolaciju kojom se od njih eventualno stiže do izvesnih zaključaka.

A pošto nam je rečena akademija već pinovala SF u doba Lukijana – sa jasnom tendencijom odlaska sve do pećinske umetnosti poznijeg kamenog doba  – Gleick se ovde fokusirano bavi motivom vremeplova, a to je, dragi moji, nešto što se nikako ne-mo-že “oteti” futuristima. A ne može zato jer je motiv star svega stotinu godinica, i nikada, ali baš ni-ka-da se nije pojavio u prozi pre Velsa.

(da, da, Gleick je ne samo svestan Edward Page Mitchella, nego je i pažljivo iščitao ceo njegov opus, otud gornja tvrdnja stoji. 

Naravno, postojala je i pre Velsa određena spoznaja o budućnosti kao takvoj, i Gleick nesmiljeno skrutinizira sve takve podatke, fenomene i modele koje oni predstavljaju, to od Delfa i rimskih augura pa sve do modernije književnosti koju se ionako odavno već spakovalo u proto-SF korpus.

Ali nigde, zaista nigde, ne postoji motiv niti koncept koji bi budućnost iole percipirao kao ‘postojeću-u-vremenu’, kao mesto sa fizičkim koordinatama u prostoru, kao mesto u koje je moguće otići, razgledati ga, možda čak i malko trajati u njemu, a onda ga napustiti i naprosto otići na neko drugo mesto.

Taj koncept je ujedno i markirao futurizam za ono što futurizam zapravo suštinski i jeste: novi način razmišljanja. Nova misao, ako je to bolji opis. Novi način poimanja sveta, i naravno, tumačenja toga što se poima.

Naravno, Gleick pedatno navodi sve ključne spoznaje koje su do toga dovele, i sve aktere koji su nam ih ponudili, pogotovo one u filozofiji i fizici, i time jasno pinuje u vremenu ne samo koncept vremeplova kao proznog motiva, nego i modernu svest koja ga je proizvela.

Indirektno, Gleick time i redefiniše tradicionalno shvatanje mašte, imaginacije, generalne ljudske sposobnosti da “izmišlja”, da stvara apstrakcije... kao rezultat, eventualno shvatite da ta izuzetna ljudska sposobnost koju ste do sada tradicionalno smatrali neograničenom – zapravo i nije takva. Bar ne u meri u kojoj smo (?) tradicionalno smatrali da jeste.

Gleickovo izlaganje futurizma ujedno pomaže da se bolje shvati posthumanizam, jer i on je po svojoj prirodi veoma sličan fenomen: novi način razmišljanja koji neminovno menja/dopunjava našu percepciju fizičkog sveta u kom trajemo i suštinske prirode samog tog sveta. Recimo da je u oba slučaja u pitanju maksimalna revaluacija, reklasifikacija i revalorizacija celokupnog ljudskog znanja. Naravno, futurizam i posthumanizam imaju različite artikulacije tog reasesmenta, ali princip po kom do njih stižu svakako sledi veoma sličan obrazac, otud bolje poznavanje mehanizma futurizma svakako bolje osvetljava i sam mehanizam posthumanizma.

A što se tiče već pominjane političke i ideološke utilitarnosti – ona također važi jednako za posthumanizam kako je i za futurizam. Raspadanje starih modela mišljenja i stvaranje novih je po logici stvari podesan momenat za vaskolike društveno-političke manipulacije. Ali ipak, tu treba razlikovati upotrebu od zloupotrebe, kao i u svim drugim ljudskim aktivnostima…

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Гле ово је интересантно. Значи тај Глајк тврди да се мотив времеплова, као справе за кретање напред  АЛИ И НАЗАД ! ! !  кроз време, никада и нигде није појавио пре Х. Џ. Велсове новеле (новеле, то није роман) “Времеплов” из 1895?

[Lidija]

Upravo tako, cenjeni ABN: znam da ovako kategorično iznesena tvrdnja može biti teško prihvatljiva u svojoj neverovatnosti, no ipak, kao što rekoh, Gleick je novinar, otud niti jedan kamičak nije ostavio neprevrnut.

Gleick se bavi svakim pojedinačnim delom koje pre Velsa nudi bilo kakvu formu "Vremenskog putovanja", i nalazi da su tu najčešće fantazmagorije sa "spavačima", to u rasponu od Trnoružice pa do Rip Van Vinkla: svi oni zaspu i probude se nakon izvesnog broja godina, uslovno rečeno u nekakvoj "budućnosti". Ali to nije putovanje kroz vreme, nego prosto putovanje duž vremena, i u tom smislu nije ništa suštinski drugačije od mundane aktivnosti koju mi sami upražnjavamo svakodnevno, zaspavši uvečer i probudivši se ujutro, u svetu ma kako minimalno izmenjenom, jer tokom tog vremena našeg spavanja ostatak sveta se rađa i umire, avioni padaju, teroristi ubijaju, ratovi divljaju, i, uopšte, svet nastavlja svoju aktivnost bez mnogo obzira na činjenicu da mi čvrsto spavamo. U tom smislu, to nije putovanje kroz vreme, nego naprosto putovanje duž njega, mada to rečena proza pokušava da donekle anuliše kroz fakt da ti spavači uvek ostanu mladi kao u trenutku svog zaspivanja. Ili, ukratko rečeno, to nije nikakav time travel nego striktno individualna hibernacija, ako baš hoćemo da stvari nazovemo njihovim pravim imenom.

Dalja grupa proznih dela kontemplira putovanja u prošlost, također fantazmagorična, kao recimo Tvenov Jenki na dvoru kralja Artura, ali čak i takva dela su mahom rezultat rane "moderne svesti", u velikoj meri oblikovana Darvinom i ranim geo-evolucionistima, koji su kroz arheologiju i geologiju sticali uvid u epohe Zemlje kao planete. I mada se uvek satirični Tven opredeljuje za tehnološki indikativan stimulus udarca po tintari, čak ni njemu nije pala na pamet ideja da svog Jenkija pošalje u budućnost, umesto u prošlost. 

No, prozni korpus je neumoljiv: sve do Velsa, budućnost je bila domen striktno privatnih, individualnih anomalija percepcije vremena. A upravo je ta percepcija vremena bila glasnik novog načina razmišljanja, i upravo u tom periodu se vreme "izborilo", da tako kažem, za ravnopravan status sa ostale tri merljive fizičke dimenzije. Od tog momenta na dalje, novi način razmišljanja prihvata vreme kao četvrtu dimenziju, i tek od tog momenta vremeplov kao futuristički koncept postaje moguć. Tu promenu u načinu razmišljanja možda najbolje ilustruje Hajnlajn u jednoj svojoj ranoj priči gde pominje koncept "ružičastog crva"; naime, ako je dvodimenzionalna reprezentacija čoveka njegov portret namalan na platnu, i ako je trodimenzionalna reprezentacija čoveka njegova statua izvajana u mramoru, onda je četvorodimenzionalna reprezentacija čoveka nalik ružičastom crvu koji se proteže kroz span mnogih decenija, i na jednom svom kraju ima novorođenče a na drugom umirućeg starca.

Upravo je to rano proučavanje prirode vremena imalo impakt koji je bio neophodan da bi čovekova imaginacija mogla da iznedri koncept koji joj je do tada bio ne samo nedohvatan, nego i praktično nevidljiv, pa otud i sasvim nepoznat, kao, recimo, što je fenomen duge nepoznat slepom čoveku.

[Miodrag Milovanovic]

Da li komentariše ovo?

   The Time Ship
A Chrononautical Journey
Enrique Gaspar; Yolanda Molina-Gavilán, trans.; Andrea L. Bell, trans.; Yolanda Molina-Gavilán, intro.; Andrea L. Bell, intro.



“…[The Time Ship] inaugurates one of science fiction’s most potent subgenres, and for this alone, it deserves to be remembered and honored. Moreover, the period illustrations by Francesc Soler are exceptionally charming.”—Michael Dirda, The Washington Post

Globe-trotting scientists pursue immortality and love in the world’s first time machine


H. G. Wells wasn’t the only nineteenth-century writer to dream of a time machine. The Spanish playwright Enrique Gaspar published El anacronópete—“He who flies against time”—eight years before Wells’s influential work appeared. The novel begins at the 1878 Paris Exposition, where Dr. Don Sindulfo unveils his new invention—which looks like a giant sailing vessel. Soon the doctor embarks on a voyage back in time, accompanied by a motley crew of French prostitutes and Spanish soldiers. The purpose of his expedition is to track down the imprisoned wife of a third-century Chinese emperor, believed to possess the secret to immortality. A classic tale of obsession, high adventure, and star-crossed love, The Time Ship includes intricately drawn illustrations from the original 1887 edition, and a critical introduction that argues persuasively for The Time Ship’s historical importance to science fiction and world literature.

[Lidija]

Ne sećam se da je pominjan, no kako se sećanju ne bi trebalo mnogo verovati, proverila sam preko pretrage i, ne, ne pominje se.

Naravno, ti pominješ naslov koji predatira Velsa za svega godinu dana: svakako mi je tu Mitchell bio bolji kandidat za takvu mogućnost, ali kad on nije imao očiglednog uticaja, ovo opskurno i lokalizovano delo ga ima još manje.

Nije sporno da se Gleick fokusira striktno na anglosaksonsko govorno područje, i da analizira sve pisce van tog područja hronološki svrstane u godinu prevoda na engleski, a ne godine originalnog objavljivanja.

Ali na primerima nekih latinoameričkih pisaca mogu ti reći da je tako minimalno predatiranje čisto tehnikalija. A kad se uporedi sa faktom da takva dela neretko dolaze od pisaca čiji opusi ne pokazuju znake generalno futurizma onako kako ga to Velsov pokazuje, onda - to mu je to.
 
Obaška što je i kod Gaspara opet u pitanju očigldno putovanje u prošlost, ne u budućnost, ali ne bih dalje da spekulišem po tom pitanju, jer nisam čitala. 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Врло интересантно, кључна реч је “опскурно”, ето нашла се та тврдња да је неко објавио, и пре Х. Џ. Велса, нешто, али нешто што је слабо примећено, слабо запажено, а имало је елементе времеплова, али је тек Велс остварио праву ствар, временску машину која води у оба правца, а са њом и постигао светску запаженост, битни културолошки пробој, унео је у свест наше цивилизације времеплов као СФ појам. Ту се дакле појављује импакт-фактор (impact factor), Велс је остварио велики, пресудни импакт, утицај на јавност и на свест наше цивилизације.

Исто се може рећи за Мери Шели и Франкенштајна (1818); она је основала СФ жанр, јер је њено дело први светски запажени и утицајни прави СФ. Дакле ако је неко у неком мало приметном културном и језичком амбијенту написао нешто можда и пре ње што би било СФ али је остало незапажено, то није постигло битни ефекат. Зато научна фантастика јесте настала 1818. године са Франкенштајном.

(Узгред, наравно да седам спавача из Ефеса, Рип Ван Винкл, и други који су само магично преспавали а не остарили, нису СФ него су фантази; и такође је Јенки на двору краља Артура, наравно, фантази и то без и најмање намере да се схвати буквално-озбиљно; итд; а и разне аномалије у приватној перцепцији времена, код неког протагонисте, нису времеплов; ту је Либеат свакако у праву.)

Све у свему, ово што је Либеат пронашла тог Глајка, и његову студију, јесте значајно и корисно за наше тачно сагледавање тог питања.

[Lidija]

Upravo tako, cenjeni ABN – impakt faktor.

E sad, naravno, znam da nije uputno davati kategorične izjave po pitanjima ovako slabo proučenog materijala, ali, računam da mi ovde na forumu možemo sebi to da priuštimo, makar zato što nam uvelike olakšava to tako neophodno akcentiranje. Otud, kad kažem da je Gasparov roman ‘opskuran i lokalizovan’ po pitanju uticaja, referišem se ponajpre na fakt da predatira Velsa za svega godinu dana (naime, Vels je originalnu priču objavio 1888, u studentskom magazinu svog koledža), a onda i na fakt da bi eventualni impakt ovog romana nekako više spadao u impakt koji je već ostavio Vern, pošto me sinopsis ovog romana svakako podseća najpre na Vernov inventar motiva i ideja.

Dalje je ovde značajno da mi za mnoga ova opskurna dela i autore sad prvi put čujemo, a to je stvarno začuđujuće, s obzirom da je godina gospodnja 2017ta, a akademija se SFom bavi silnim decenijama. Otud, čini mi se da je pomalo sporan taj akademski pristup korpusu, makar zato što mi je vazda izgledao kao više antropološki i arheološki negoli književni.

Jer ako postavimo stvari u kontekstu ovih činjenica, one se otprilike daju sumarizovati ovako: imamo korpus viševekovne vibrantne književnosti, u kom su ljudi odlazili bukvalno svuda i radili bukvalno svašta, ali do Velsa nisu otišli u budućnost, malo u njoj trajali, malo je razgledali, i vratili se da o tome ispričaju priču očevica. A mogli su, nije da nije: nije bilo nužno imati Velsovu ručno sklepanu tehnološku napravu, mogli su da u budućnost odu u lebdećim kočijama, ili na letećem ćilimu, ili na četvoropregu kentaura, ako ništa drugo. Ali nisu. A nije baš da im je iko ikad to branio, zar ne?

I znači tako – imamo idejno bogatu viševekovnu književnu zaostavštinu u kojoj vekovima nikom nije pala na pamet ideja da ode u budućnost, a onda najednom imamo doba u kom proto verzije te ideje niču kao gljive posle kiše, maltene simultano na raznim kontinentima, dovodeći nas u opradanu sumnju da je tu možda bilo nekakvog ‘pozajmljivanja’ ideja i koncepata. Ali, ipak, izgleda da nije bilo takve vrsti pozajmljivanja: pre će biti da je to obilje ideja bilo striktan rezultat naučnih otkrića samog doba, i da su ta otkrića odjednom otvorila prostor za neke idejne špekulacije koje do tada ljudska imaginacija naprosto nije mogla ni da nasluti, a kamoli da se njima istinski bavi.

Prilično sam sigurna da ovo važi i za žanr SFa u celini (mada je svakako vidljivije na ovom motivu putovanja kroz vreme), ali, kao što rekoh, takva perspektiva je uvelike zamagljena, to velikim delom upravo zahvaljujući silnoj potrebi akademije da SFu ‘nađe’ pretke i preteče u korpusu nemimetičke proze, a manje u očiglednom žanrovskom stremljenju ka mimetičkoj.

Koja je tek u futuristima našla formu i format u kojoj se mogla razbaškartiti u svoj svojoj prirodnoj lepoti. 

[Miodrag Milovanovic]

Jel u ovom poslednjem redu misliš na one "stare" (Marinetijeve) futuriste, ili neke druge.
Nije mi baš najjasnije...

[Lidija]

Ne na te... mislim na sve one vlasnike moderne svesti (prevashodno pisce, naravno) koji su postali svesni da budućnost ne samo postoji, nego se i može zamisliti, i opisati, i generalno ekstrapolirati iz sadašnjice.

Gleick ih ovako predstavlja:

They were all defying Aristotle, who wrote, “Nobody can narrate what has not yet happened. If there is narration at all, it will be of past events, the recollection of which is to help the hearers to make better plans for the future.”

The first true futurist in Asimov’s sense of the word was Jules Verne. In the 1860s, as railroad trains chugged across the countryside and sailing ships gave way to steam, he imagined vessels traveling under the sea, across the skies, to the center of the earth, and to the moon. We would say he was a man ahead of his time—he had an awareness, a sensibility, suited to a later era. Edgar Allan Poe was ahead of his time. The Victorian mathematician Charles Babbage and his protégé Ada Lovelace, forerunners of modern computing, were ahead of their time. Jules Verne was so far ahead of his time that he could never even find a publisher for his most futuristic book, Paris au XXe siècle, a dystopia featuring gas-powered cars, “boulevards lit as brightly as by the sun,” and machine warfare. The manuscript, handwritten in a yellow notebook, turned up in 1989, when a locksmith cracked open a long-sealed family safe.

The next great futurist was Wells himself.

We are all futurists now.

 

Ako je termin toliko konfuzan, koji bi trebalo da upotrebljavam a da ne dolazi do ovakvih zabuna? Gleick ne samo da ne pominje te Marinetijeve ‘futuriste’, nego ih uopšte ni ne dovodi u bilo kakav kontekst sa futuristima o kojima on govori...

[Miodrag Milovanovic]

Ma tako sam i mislio, samo da proverim, jer u vremenskom kontekstu se to donekle poklapa, a i aktivni su učesnici kod Sterlinga koji se pominje na topiku, pa čisto da bude jasno...

Većina ljudi koji dođu na forum a da nisu "naši" pod "futuristima" će podrazumevati "one stare"...

[Lidija]

Pa imamo li mi ikakav termin koji bi bolje podrazumevao ove?

[Miodrag Milovanovic]

Ne da ja znam...

[Miodrag Milovanovic]

Postoji termin na nasem jeziku futurolog ali ja pod time podrazumevam nekog ko se bavi buducnoscu kao naucnom ili paranaucnom disciplinom... po meni futurolog nije neko ko sa umetnickog stanovista razmatra buducnost...

[Lidija]

ok onda.
nego, sad sam proverila i ipak pominje Marinetija...

H. G. Wells talked about “futurity” at the turn of the century, and then the word futurism was hijacked by a group of Italian artists and protofascists. Filippo Tommaso Marinetti published his “Futurist Manifesto” in the winter of 1909 in La Gazzetta dell’Emilia and Le Figaro, declaring himself and his friends to be free at last—free of the past.

An immense pride was buoying us up, because we felt ourselves alone at that hour, alone, awake, and on our feet, like proud beacons or forward sentries against an army of hostile stars….“Andiamo,” I said. “Andiamo, amici!”…And like young lions we ran after death, [etc.]

The manifesto included eleven numbered items. Number one: “We intend to sing the love of danger…” Number four was about fast cars: “We affirm that the world’s magnificence has been enriched by a new beauty: the beauty of speed. A racing car whose hood is adorned with great pipes, like serpents of explosive breath.” The futuristi created just one of the many twentieth-century movements that proudly defined themselves as avant-garde—eyes fixed forward, escaping the past, striding into the future.

When Asimov used the word, he meant something more basic: a sense of the future as a notional place, different, and perhaps profoundly different, from what has come before. Through most of history, people could not see the future that way. Religions had no particular thought for the future; they looked toward rebirth, or eternity—a new life after death, an existence outside of time. Then, finally, humanity crossed a threshold of awareness. People began to sense that there was something new under the sun. Asimov explains:

Before we can have futurism, we must first recognize the existence of the future in a state that is significantly different from the present and the past. It may seem to us that the potential existence of such a future is self-evident, but that was most definitely not so until comparatively recent times.

ehm. pripazicu bolje ubuduce... 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Па, ту изгледа да стварно постоји проблем термина, наиме, један исти термин, футуризам, значи две веома различите ствари.

Предлог, прва импровизација:  стари футуризам, и нови футуризам.

Маринетијев футуризам (један авангардни покрет) и модерна свест о будућности, футуро-свест.