Mmmmm, da, jeste, ima nečeg u tom što kažeš…
Nakon pete odgledane epizode, vidim da ima par sitnica koje mi ometaju potpuniji ugođaj – recimo, moglo se bre malko i pričekati sa cgi monstrumom, jeza ima veći impakt dok je nevidljiva - ali dobro, šta da se radi. ostalo me i dalje drži opčinjenu, tako da sve lako praštam, za sada.
A juče mi se omaklo i da pogledam The Titan – bože moj, bože moj… i eto, to je prava smrt SFa, a ne tamo neka hibridizacija ili šta ti ja znam…
to, taj kognitivni hedikep koji se jedino u potpunom apsurdu oseća ko riba u vodi. Eto, da je u pitanju proza, ja bih to batalila na prvom non sequituru, jer ja odmah to bacim kao da je zarazno (zapravo, prilično sam sigurna da jeste
), ali sa filmom je nekako drugačije, pa nekako i otaljam do kraja, sve u čistoj zabezeknutosti dokle taj nerazum može sve da ode… strašno, strašno.
Zato mi The Terror i dalje izgleda ko suvo remek-delo.
