Ne mogu da dočitam pa da me sa njom taman na pusto ostrvo pošaljete...

Ne mogu da dočitam pa da me sa njom taman na pusto ostrvo pošaljete...

  • 20 Replies
  • 4388 Views
*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.222
Elem, nedavno mi poznanik sa gudridsa reče kako mi “zavidi što me je tako lako oduševiti“, sve se referišući na moju minimalnu aktivnost tamo, svedenu uglavnom na bodovanje... i naravno, usledi tu kod mene onaj «?» momenat - otkud sad pa to, jer ako išta, meni se činilo da je upravo suprotan slučaj u pitanju. Onda overim policu i shvatim da sam ove godine dala samo jednu trojku, sve ostalo su mi top ocene (i top knjige, naravno, ali to kao da ne utiče na ovu statistiku), znači, ono, nije rečena opaska baš iz prsta bila isisana. Onda sad vidim da je Jevtropijevićka slistila knjigu od 700 strana, iako je svesna svih njenih mana, a njih baš ono, u toj knjizi ima podosta, pa još i povelikih... i onda se zapitam, zašto ja to ne mogu? Jer zaista ne mogu, da budem iskrena - ber ne bez silne (samo)prisile koju nekako i aktiviram kad su domaće žanrovske knjige u pitanju (i o njima ovde, naravno, ne mislim da zucnem ni slovca), ali za strane stvarno se ne sećam da sam ikad.

I zato, evo topika za takve knjige, pa kako nam dalje bude....

A pošto redovito pozaboravljam naslove koje nisam uspela da dočitam, ostalo mi je samo da se izblamiram sa nekolicinom koju još nisam stigla da izbrišem sa čitača.


Najpre, Umberto Eko, "Numero zero". (da, da, znam... )
Mislim da sam odustala tamo negde dobrano pre polovine knjige. Jednostavno više nisam mogla da se odlučim u kom to ključu da čitam jednu tako retro premisu koja me se dojmila tako užasno isforsirana i nerealna da nisam više mogla da je suočim ni kao parodiju. Moguće da ja tu premisu shvatam malko previše lično, jer ova zadnja decenija i po sumanutog revizionizma me je toliko iscrpela da se stvarno ne mogu da uživim u onako teatralnu i stilizovnu percepciju rečenog problema, ali štagod da je razlog, rezultat je da sam ja to bez griže savesti batalila. I ne mislim tome da se vraćam, zaista.

Onda Išigurov "The Buried Giant" ( da, da, znam, znam...)
Nije bilo ničeg konkretnog što me je odbilo, nego naprosto nisam bila u stanju da angažovano odreagujem na tekst. Nekako mi je bio nit vruć nit hladan, naprosto jednoličan usprkos svih zbivanja, i pored finog pisanja koje mi je ostavilo tek dojam vešto sročene ispraznosti. Ne sporim da sam veoma moguće u krivu po pitanju tog zapažanja, ali u ovom konkretno slučaju, stvarno mi nije ni stalo da budem u pravu.   :-\
 



« Last Edit: July 10, 2016, 02:38:19 PM by Lidija »

Da, pa, ja ipak od čitanja živim pa moram da budem disciplinovana i da čitam do kraja štošta što inače ne bih... ali mi Rotfus tu čak nije problematičan koliko recimo neki predstavnici savremene realistične proze, što strane što domaće. Ali onda njih uglavnom ni ne počinjem, ili se zadržim na jednoj knjizi. Recimo Džon Banvil koji važi za sjajnog pisca ali apsolutno nema šta da mi kaže niti ja taj sjaj prepoznajem, ili Džulijan Barns koji... pa eto to isto.

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.222
Da, to je veliki faktor, disciplina... čini mi se da sam pre i ja bila malko disciplinovanija po tom pitanju, to uglavnom dok sam bila aktivna u klubu, jer sećam se da sam onomad dosta knjiga pročitala makar da ne zaostanem u suvisloj konverzaciji sa ostalima. Danas, naravno, te motivacije više nemam, što je sigurno i šteta, u neku ruku.

*

Perin

  • Newbie
  • *
  • 10
    • Klub Knjige
Džulijan Barns koji... pa eto to isto.

Ne znam baš, meni je Barns sjajan, "Istorija sveta u deset i po poglavlja" kao i "Nije to ništa strašno" su baš sjajna štiva.

Mada se sa jednim čovekom svađam oko "Floberovog papagaja" jer mi nije legao i nisam ga dočitao, a ovom frajeru to nešto najbolje što je pročitao, kao u toj knjizi Barns ruši formu romana, bla bla truć.

Ja bogami nisam dočitao dosta knjiga. Narniju, na primer. 1Q84, od Murakamija.

Sent from my Sony Xperia Z5 Premium

*

Berserker

  • Jr. Member
  • **
  • 68
Da, to je veliki faktor, disciplina... čini mi se da sam pre i ja bila malko disciplinovanija po tom pitanju, to uglavnom dok sam bila aktivna u klubu, jer sećam se da sam onomad dosta knjiga pročitala makar da ne zaostanem u suvisloj konverzaciji sa ostalima. Danas, naravno, te motivacije više nemam, što je sigurno i šteta, u neku ruku.

Moja drugarica mi reče: ''Kako prolaze godine, konstantno mi se smanjuje sposobnost da trpim ljudska sranja. E sad, ne znam da li je to zbog toga što mi se tanje živci, ili zbog toga što sada više vrednujem sebe''. Ja sa godinama sve više vrednujem svoje slobodno vreme, pa ne želim da mi ga troše knjige koje mi očigledno ne prijaju. To je potpuna suprotnost mom razmišljanju od pre 20 godina, kada sam sa ponosom isticao da ne postoji knjiga koju sam uzeo u ruke a da je nisam dočitao, ma kako loša bila.

Evo najsvežijeg primera. Robert Makamon, Vučiji sat, izdanje Paladina. Nominalno horor roman a efektivno akcioni triler me i posle 250 strana ostavlja potpuno ravnodušnim, osim povremenog frktanja zbog rogobatnih stilskih figura kojima je mesto u petparačkim roto romanima od pre 30 godina, ali su potpuno neprimereni za knjigu koja  pretenduje da bude punokrvni roman. Možda je i do lošeg prevoda (čini mi se da se prevodilac prosto nije previše potrudila već je prevodila automatski) ali verujem da je i do pisca. Da se razumemo, nije ovo loš roman, sasvim je pristojan za nekog ko guta krimiće na plaži. Ja sam mu prišao sa očekivanjem kvalitetnijeg štiva iz supernatural-horor žanra u rangu makar Kinga ili Simonsa, ali to definitivno nije, pa sam defitivno digao ruke kad sam pomislio da je ovo tek prvi deo romana i da ustvari nemam želje da produžavam svoju finansijsku i čitalačku agoniju i na drugi deo.

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.222
Potpuno razumem taj stav, a uvelike ga i delim, pogotovo od tvoje drugarice... Otud se i divim ljudima kao što je Jevtra, a i zavidim im pomalo.  Naravno da ja ne moram da treniram tu konkretno disciplinu, posao i vokacija to ne zahtevaju, ali ipak, imam ja tu gubitaka i na drugoj strani... Recimo, nikad neću moći da budem objektivna kao i ti disciplinovaniji ljudi. Recimo, ti se sećaš koliko je mene oduševio Marsovac kad se pojavio, pročitala sam ga preko reda (nahvalili ga i Simons i Brin, pa je preskočio 'čekanje'), i stvarno sam uživala u svakom slovcu. I naravno, kad sam čula da je preveden bilo mi strašno drago i nabavila sam knjigu ali... Nisam mogla da čitam dalje par desetina strana. Imam stvarno dosta zamerki na prevod ali najveća je da se potpuno, ali potpuno izgubio ton originala. A ton je više od pola zaslužan za celokupni utisak, jer baš je taj ton dobrostivog humora pojačao sve ostale kvalitete i uneo dimenziju bez koje je prevod ostao samo dnevničko gomilanje zbivanja i tehnikalija i poneke vulgarnosti. E sad, da nisam čitala original, ja najverovatnije ne bih ni prevod. Naprosto, nije mi legao ali nimalo, i ja takve stvari po pravilu ostavim nedočitane.
I eto, ostala bih uskraćena za jednu fenomenalnu knjigu, sve zbog manjka rečene discipline. A sve i kad bi se prisilila - dal zbog hajpa ili zbog filma ili nečeg trećeg - ja teško da bih stekla utisak kako je u pitanju odličan roman.
Zato i ne čitam više domaće prevode, po pravilu.

*

Ghoul

  • Hero Member
  • *****
  • 522
    • the cult of ghoul
Zato i ne čitam više domaće prevode, po pravilu.

znam neke koje ćeš čitati. ;)

a da li i voleti, videćemo...

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.222
Nadam se da će me dosegnuti… znaš i sam koliko nam je knjiga završilo u bermudskom trouglu…   :'(
« Last Edit: July 20, 2016, 09:44:14 AM by Lidija »

*

Ghoul

  • Hero Member
  • *****
  • 522
    • the cult of ghoul
taj bermudski trougao je ipak bliži argentini negoli j. africi, barem kad samo ja i moje knjige u pitanju (a i geografski gledano).

*

Berserker

  • Jr. Member
  • **
  • 68
Re: Ne mogu da dočitam pa da me sa njom taman na pusto ostrvo pošaljete...
« Reply #9 on: September 18, 2016, 08:01:42 AM »
Inace volim britanski humor, ali izgleda da imam problem sa Prečetom i Daglasom Adamsom. Pretprošli Monolit sam odužio čitajući sa mukom i uz teranje Prečetova (i Gejmenova, mada nisam primetio njegov uticaj) ''Dobra predskazanja'', a ovaj Monolit mi ide teško i sporo zbog Daglas Adamsove ''Holističke agencije Dirka Džentlija'' i njenog nastavka. Volim i humor u SFu, Šeklija obožavam i plakao sam čitajući Harisonovog ''Bila, heroja galaksije'', ali Adams mi je ostavljao mlak utisak još od Vodiča (pogotovo od treće knjige nadalje). Tako i sad pokušavam da budem dosledan kao Jevtra i iščitam svo štivo redom, ali mi jako teško ide :(

*

Ghoul

  • Hero Member
  • *****
  • 522
    • the cult of ghoul
Re: Ne mogu da dočitam pa da me sa njom taman na pusto ostrvo pošaljete...
« Reply #10 on: September 18, 2016, 01:38:42 PM »
nisi usamljen u tome.
i meni su i adams i pračet napadno usiljeni i vrlo mlako smešni, at best (a najčešće ni toliko).

*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • 624
Re: Ne mogu da dočitam pa da me sa njom taman na pusto ostrvo pošaljete...
« Reply #11 on: September 18, 2016, 02:59:28 PM »
I ja, i ja...  :)

*

Ghoul

  • Hero Member
  • *****
  • 522
    • the cult of ghoul
Re: Ne mogu da dočitam pa da me sa njom taman na pusto ostrvo pošaljete...
« Reply #12 on: September 18, 2016, 08:48:58 PM »
I ja, i ja...  :)

ne, ne, ti si smešniji.
ovaj, duhovitiji.

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.222
Re: Ne mogu da dočitam pa da me sa njom taman na pusto ostrvo pošaljete...
« Reply #13 on: September 19, 2016, 09:38:45 AM »
Šmrc.
Pravda za Ankh-Morpork City Watch!!

*

Berserker

  • Jr. Member
  • **
  • 68
Re: Ne mogu da dočitam pa da me sa njom taman na pusto ostrvo pošaljete...
« Reply #14 on: November 06, 2016, 07:25:42 PM »
Ova rubrika kao da je za mene pravljena. Najnoviji problem imam sa Ben Bovom :( Inače mi se čini da se bivši urednik Analoga i Omnija dobro kotira kao hard SF pisac. Davno, davno sam čitao njegov ''Mars'' u izdanju Polarisa, i tada je ostavio prosečno-povoljan utisak na mene. Odnosno, bio mi je dosadnjikav ali sam cenio tu hard-sf komponentu i verodostojnost u delu dovoljno da ga dočitam i da mi ostane u prijatnom sećanju. Godinama kasnije, ponovio sam čitanje ali ovog puta ostao duboko razočaran. Preorao sam svoje postove na ZS uveren da sam tamo propisno popljuvao ''Mars'' posle novog čitanja, ali izgleda da nisam bio dovoljno inspirisan. No, ''Mars'' nije tema u ovom trenutku ali imam potpuno iste zamerke na njega kao na sledeće Bovino čedo.

Ponovo sam se sreo sa Ben Bovom u poslednjem hrvatskom Monolithu koji upravo čitam. Tu je prevedena njegova ''Kinsmen Saga'', spoj dve novele: ''Milenijum'' iz 1976. i ''Kinsmen'' iz 1979.  kojima je zajednički imenitelj glavni junak, američki astronaut Čet Kinsmen. Čitajući ih shvatio sam da je bar jedna već ranije prevedena kod nas, ili makar njen fragment o Kinsmenovim seksualnim poduhvatima u svemiru i upisivanju u klub ''nulte gravitacije'' sa američkom novinarkom. I evo, probijam se kroz njegove doživljaje u svemiru i na zemlji, borbu sa američkom i medjunarodnom birokratijom, i mislim da ću bataliti čitanje jer mi nešto vrlo ozbiljno ne štima kod Bena Bove.

Moram ovde da ubacim Libin post sa sasvim druge teme, prosto zato što mi daje odličan šlagvort za ono što mi smeta kod Bove:

Čak i ako prihvatimo - to čisto lakše argumentacije radi - simplifikaciju desničara vs. levičara kao bazu današnjih svetonazornih trvenja, primetićemo jednu nadasve zanimljivu postavku, kad je reč o generalnoj percepciji zaraćenih "tabora": "levičari" su generalno znatno bolje i znatno preciznije definisani od "desničara".

Otud, mi daleko više znamo za fine nijanse političkih (i inih) inklinacija SFovog levičarskog tabora, pa otud i lako razlučujemo kao anarhistu LeGuinovu, recimo, ili kao feministu Atwoodovu i Tiptri, ili kao marksiste Mijevila i Dilejnija, pa čak prepoznajemo i socijalističke inklinacije kod Velsa i mutno levičarske kod Asimova, ali kad je o konzervativcima reč, te finese kao da uglavnom izostanu.

Za "desničarski" tabor se malo ko trudi da razluči format u kom se autor prezentuje, a kad se neko i potrudi po tom pitanju, recimo da to redovito bude pomalo maliciozna klasifikacija duž nekakvih (stvarnih ili izmišljenih) patoloških linija, pa se tako Munova svede na prostog ksenofoba, Orson Skot Kard na još prostijeg homofoba, a pisci poput Simonsa na generalnog mizantropa, valjda zbog širine konzervativnog spektra kog svetonazorno pokriva.

U takvim generalnim natrpavanjima žanrovske konzervativne korpe, čini mi se da svi kozervativni pisci dobiju singularno one-size-fits-all negativni desničarski profil, to od recimo Džina Vulfa, pa preko Hajnlajna i Silverberga, sve do današnjih specimena iz grupacija tužne i besne kučadi.

Dakle, savremeni SF konzervativci: gde su, šta su, šta sve rade, kuda to streme i čemu se to zapravo nadaju.

Ben Bova u ova dva romana ostavlja utisak ultra zadrtog desničara i ksenofoba uljuljkanog u američki san, nakrkanog predrasudama prema čitavom svetu, koji je (mislim na svet) listom protiv sirote, pravdoljubive Amerike, koja se uvek, jadna, samo brani i brani. Njegovi romani se bave medjunarodnim misijama u svemiru, saradnjom izmedju nacija, ali mu je svaki prikaz ne-amerikanaca strogo stereotipan: Rusi su pijani komunisti uvek željni da slome Ameriku, Australijanci su pijani i prosti, Kinezi su naizgled mirni a ustvari iskompleksirani do srži, Evropljani su dekadentni i arogantni, Arapi su teroristi i paraziti koji žive na račun ostalih zemalja zahvaljujući nafti, Jevreji su proganjani, itd. Svi problemi u knjigama proizilaze iz medjuljudskih sukoba, ili iz sukoba pojedinca i birokratije. Birokratija je u Bovinom slučaju uglavnom nesposobna administracija koja pravi ustupke Rusima ili drugim zemljama na teret Amerike, dok hrabri pojedinci rešavaju stvari na svoj način dokazujući da čvrsta ruka spašava živote i Američki san onda kad nesposobna izdajnička birokratija zataji. Čitajući Mars po drugi put bilo mi je neverovatno zapažanje da kompletan zaplet knjige počiva na ovakvim relacijama, uz mali izuzetak tajanstvene bolesti pri kraju knjige koja ugrožava misiju. Potpuno isti obrazac se ponavlja u Sagi o Kinsmenu, u kojoj se ovaj hiperseksualni astronaut iz poglavlja u poglavlje rve sa strogo stereotipnim pojedincima (beskorisni hipici, crnac-rasista, nesposoban nadredjeni, kučka-reporterka itd) a kasnije sa strogo stereotipnom administracijom u svojim pokušajima da se dokopa svemira. Tu i tamo uleti poneki realni problem, ali je to potpuno sekundarno u poredjenju sa izvitoperenim Bovinim vidjenjem medjuljudskih odnosa. Gledam godine objavljivanja, i vidim da su u pitanju 76. i 79 za Kinsmena, a čak 1992 za Mars. Dakle, rat u Vijetnamu je završen, imperijalistička spoljna politika Amerike je jasna već i vrapcima na grani ali u Bovinim romanima Arapi drže Ameriku za muda svojim monopolom na naftu, izdajnički kongres smanjuje davanja za vojsku koja grca i raspada se pokušavajući da ipak zaštiti svoju zemlju...ma shvatate valjda ovo ksenofobno vidjenje budućnosti. Ono što mi nikako ne ide u glavu je da se radi o piscu uredniku časopisa koji su imali medjunarodnu reputaciju, koji bi po defaultu trebao da ima neko šire razumevanje medjunarodne situacije i medjunarodnih odnosa, a ne da bude ovako šovinistički ukalupljen. I gledajući stvari na taj način, prosto gubim svaku volju da dočitam ova njegova pamflet-pisanija bez obzira što se radi o čoveku koji ume da piše, kad to želi.