Elem, nedavno mi poznanik sa gudridsa reče kako mi “zavidi što me je tako lako oduševiti“, sve se referišući na moju minimalnu aktivnost tamo, svedenu uglavnom na bodovanje... i naravno, usledi tu kod mene onaj «?» momenat - otkud sad pa to, jer ako išta, meni se činilo da je upravo suprotan slučaj u pitanju. Onda overim policu i shvatim da sam ove godine dala samo jednu trojku, sve ostalo su mi top ocene (i top knjige, naravno, ali to kao da ne utiče na ovu statistiku), znači, ono, nije rečena opaska baš iz prsta bila isisana. Onda sad vidim da je Jevtropijevićka slistila knjigu od 700 strana, iako je svesna svih njenih mana, a njih baš ono, u toj knjizi ima podosta, pa još i povelikih... i onda se zapitam, zašto ja to ne mogu? Jer zaista ne mogu, da budem iskrena - ber ne bez silne (samo)prisile koju nekako i aktiviram kad su domaće žanrovske knjige u pitanju (i o njima ovde, naravno, ne mislim da zucnem ni slovca), ali za strane stvarno se ne sećam da sam ikad.
I zato, evo topika za takve knjige, pa kako nam dalje bude....
A pošto redovito pozaboravljam naslove koje nisam uspela da dočitam, ostalo mi je samo da se izblamiram sa nekolicinom koju još nisam stigla da izbrišem sa čitača.
Najpre, Umberto Eko, "Numero zero". (da, da, znam... )
Mislim da sam odustala tamo negde dobrano pre polovine knjige. Jednostavno više nisam mogla da se odlučim u kom to ključu da čitam jednu tako retro premisu koja me se dojmila tako užasno isforsirana i nerealna da nisam više mogla da je suočim ni kao parodiju. Moguće da ja tu premisu shvatam malko previše lično, jer ova zadnja decenija i po sumanutog revizionizma me je toliko iscrpela da se stvarno ne mogu da uživim u onako teatralnu i stilizovnu percepciju rečenog problema, ali štagod da je razlog, rezultat je da sam ja to bez griže savesti batalila. I ne mislim tome da se vraćam, zaista.
Onda Išigurov "The Buried Giant" ( da, da, znam, znam...)
Nije bilo ničeg konkretnog što me je odbilo, nego naprosto nisam bila u stanju da angažovano odreagujem na tekst. Nekako mi je bio nit vruć nit hladan, naprosto jednoličan usprkos svih zbivanja, i pored finog pisanja koje mi je ostavilo tek dojam vešto sročene ispraznosti. Ne sporim da sam veoma moguće u krivu po pitanju tog zapažanja, ali u ovom konkretno slučaju, stvarno mi nije ni stalo da budem u pravu.
