Nakon procesa žanrovskog sazrevanja i preispitivanja svog dvostrukog nasleđa (hauardovsko-lavkraftijanskog s jedne i tolkinovskog s druge strane) koji se odigrao tokom devedesetih godina XX veka, fantazija (fantasy) se definisala kao krovni žanr s mnoštvom podžanrova i estetika i vrlo spremno ušla u novo stoleće i novi milenijum.
Ovo će mnogima zvučati sumanuto, ali fantazija - kao suštinski mlađi žanr - pokazala se agilnijom i spremnijom za novi vek nego što je to slučaj bio sa SFom. Štaviše, poranila je za čitavih godinu dana. Naime, leta gospodnjeg 2000. objavljene su dve knjige koje su svaka za sebe obeležile narednih deset godina: American Gods by Neil Gaiman i Perdido Street Station by Chine Melvile. Ovde valja primetiti da su u oba slučaja autori Britanci, da ne kažem Englezi.
Gejmanov roman na prvi pogled nije revolucionaran, ali "Američki bogovi" su zacementirali urbanu fantastiku kao samostalan podžanr fantazije, formalno je odvojili od horora, definisali neka njena interna pravila i pokazali da ne moraš biti žensko da bi je pisao. U neku ruku, da nije bilo "Američkih bogova" danas ne bi bilo ni Bučerovih "Drezdenovih dosijea", pa ni mnogih drugih "muških" serijala urbane fantastike, što bi bio ogroman gubitak jer je ženska strana podžanra većinski zglajznula u paranormalnu romantiku - pre svega usled odličnog komercijalnog uspeha Lorel Hamilton, a onda i niza njenih manje ili više uspešnih imitacija kao što je Šarlin Haris i njen serijal True Blood.
American Gods je takođe prvi roman koji na velika vrata uvodi slovenske elemente u savremenu svetsku fantastiku, što je trend koji će se koleblivo nastaviti i kulminirati poslednjih godina, sa serijalima Kevina Herna, Ilone Endrjuz i u manjoj meri Patriše Brigz. Naravno, ova tri serijala, pa i drugi njima slični, predstavljaju najkomercijalniji izraz podžanra i ne preterano vredne književne proizvode, ali redovna pojava slovenskih elemenata, koja je počela s "Američkim bogovima" umanjila je predstavu o Slovenima kao "drugima" i "tuđima", pa se to postepeno prelilo i na druge ogranke fantazije i tako je danas Baba Jaga čest gost i u delima epske fantastike američkih autora. Dakle, "Američki bogovi" su se pokazali globalno značajnim romanom i kao da su naslutili ako ne i podstakli okretanje anglo-američke fantazije negermanskim mitologijama, pa bilo da su istočnoevropske ili afričke ili neke treće. Naravno, ovo je veoma angažovan roman, s jakim društvenim komentarom koji maltene zadire u kiberpank estetiku i stravično je relevantan i sad još malo pa dve decenije po objavljivanju.
Perdido Street Station by by China Miéville
"Stanica Perdido", takođe objavljena 2000. godine, bila je kudikamo revolucionarnija od "Američkih bogova". Tamo gde su se "Američki bogovi" oslanjali na već bogatu tradiciju urbane fantastike, ali i Gejmanovog sopstvenog pripovedačkog stila, "Perdido" se činila dramatičnim odstupanjem od etabliranih kanona fantazijske književnosti i smeli korak u jednom potpuno novom i do tada neistraženom pravcu. Žanrovski establišment bio je toliko zatečen ovim romanom da je samo zarad njega skovao termin "New Weird" i "Slipstream" (ovo ne samo zbog "Stanice Perdido"), ali ni jedan ni drugi termin nisu se predugo zadržali - srećom - iako su i kod nas bili nemilosrdno forsirani. No, u svemu tome krije se jedna začkoljica. "Stanica Perdido" nije iznikla kao Atena iz Zevsove glave. Njena originalnost nije sporna, ali ovaj roman ipak nije tikva bez korena. Danas se veliki broj teoretičara žanrovske fantazije slaže u tome da je "Perdido" u estetskom smislu čist stimpank, a ja sam sklon da pristanem uz njih.
No, postavlja se pitanje, otkud onda taj silan "weird" element na kojem se toliko insistiralo. Odgovor će biti iznađujuć kako kome. Žanrovskim čistuncima svakako, ali pripadnicima fandoma koji su potpunije ogrezli u potkulturu ne toliko, osim možda "Aha!" momenta: Planescape. Planescape je, pre nego što je postao kultna video igra, bio i ostao campaign setting za Dungeons & Dragons, izmešten iz stvarnosti u druge ravni postojanja, sa tematskom okosnicom u Sigilu - gradu u središtu multiverzuma, u kojem se prepliće sve što postoji i koji je neutralna teritorija u čijim se kafanama zatiču anđeli i đavli kako ljušte brlju za istim stolom. Nekoga bi ovo možda više podsećalo na Zelaznijev "Amber" nego na stimpank, ali moramo se osvrnuti na silne ranoviktorijanske estetske i pripovedačke elemente ovog settinga - od prvog uvođenja tiflinga u vaskoliku fantaziju, pa do toga što svi živi i neživi nose cilindre, monokle, razne goggles a glavna razlika između novopečenih plejnvokera i iskusnih starosedelaca se ogleda u poznavanju "canta", odnosno gradskog žargona koji je sazdan po ugledu na viktorijanski vajtčepelski ulični žargon.
A Čajna Mjevil je zagriženi frper.
Nikako ne tvrdim da je Mjevil plagirao Plejnskejp, daleko bilo, ali ovaj setting i čitava koncepcija uvrnutog grada svakako su nadahnuće za "Stanicu Perdido" - koja je pak postigla nešto sasvim drugo: Otvorila je vrata za uvrnutiju i nastraniju fantaziju od uobičajene bledunjave kopije srednjovekovnog evropskog društva. S jedne strane to je otišlo u konfekcijski stimpank, koji je jedno vreme služio kao fantazijska zamena za bodice-ripper romane i paranormalnu romantiku, dok taj talas nije splasnuo pre jedno dve-tri godine, ali s druge strane otvoren je širok prostor za eksperimentisanje s motivima tuđinskog i neljudskog u fantaziji, za angažovanu analizu savremenog kolonijalizma, bezbedno smeštenu u fantazijsko okruženje, pa samim tim hirurški precizno operisanu od upliva trenutne politike i, naposletku, za veći upliv lavkraftijanske estetike i nadgradnju motiva blisko/tuđe i razum/ludilo kojima se Lavkraft toliko bavio. Tu će "Stanica Perdido" otvoriti vrata za ozbiljno razvijanje fantazijske književnosti XXI veka, dok će "tradicionalni" SF još neko vreme pokušavati da se nađe, izgubljen u devedesetima.
Još jedan naslov objavljen na samom prelazu između dva veka, koji se pokazao veoma značajnim za oblikovanje fantazije i vaskolike fantastike XXI veka je
The Curse of Chalion (World of the Five Gods #1) by Lois McMaster Bujold
A man broken in body and spirit, Cazaril, has returned to the noble household he once served as page, and is named, to his great surprise, as the secretary-tutor to the beautiful, strong-willed sister of the impetuous boy who is next in line to rule. It is an assignment Cazaril dreads, for it will ultimately lead him to the place he fears most, the royal court of Cardegoss, where the powerful enemies, who once placed him in chains, now occupy lofty positions. In addition to the traitorous intrigues of villains, Cazaril and the Royesse Iselle, are faced with a sinister curse that hangs like a sword over the entire blighted House of Chalion and all who stand in their circle. Only by employing the darkest, most forbidden of magics, can Cazaril hope to protect his royal charge—an act that will mark the loyal, damaged servant as a tool of the miraculous, and trap him, flesh and soul, in a maze of demonic paradox, damnation, and death.
Iako je ovo prva knjiga u seriji, zapravo je reč o seriji od tri romana i jedne novele smeštenih u isti svet, samo u različitim vremenskim intervalima. Zašto je ovaj naslov bitan? Pre svega zato što odstupa od ideje da je fantastika igra za mladež. Protagonista jeste u tridesetim godinama života, ali valja voditi računa da živi u civilizaciji u kojoj nije neuobičajeno da četrdesetogodišnjaci umiru od starosti. "Kletva Haliona" je divan primer "fantazije za odrasle", negde na pola puta između romantičarske fantastike - koja je početkom devedesetih bila jaka struja u fantaziji - i grimdarka novog veka. Roman je odmeren, protagonista je odmeren, stil je odmeren, jezik je odmeren - ovo nije knjiga za jeftina uzbuđenja i užurbano čitanje. Nažalost ili na sreću, "Kletva Haliona" je zasenjen svojim uslovno rečeno nastavkom, koji bi se najbolje opisao kao "Paviljon žena" epske fantastike. Iako je drugi naslov u toj veoma uslovno rečeno trilogiji daleko značajniji - nadasve zbog izvanrednog tretmana protagonistkinje i bavljenjem sredovečnom ženom u fantazijskom svetu - "Kletva Haliona" je pokazatelj novog kretanja fantazije, ka manje pustolovnom duhu i zrelijim temama, ispričanim drugačijim glasom. Izvanredno je to što se ovaj roman zapravo pojavio iste godine kada i prethodna dva ovde pomenuta, a sva tri predstavljaju svoja viđenja kretanja žanra i sva tri su u velikoj meri promenila fantaziju u globalu i razne podžanrove u pojedinostima.
Paladin of Souls (Chalion, #2) by Lois McMaster Bujold
Paladin of Souls je direktan nastavak romana The Curse of Chalion, premda s drugim protagonistom. Odnosno, protagonistkinjom. U neku ruku, ovo je najznačajniji fantazijski roman napisan i objavljen baš u XXI veku. To se vidi i po tome što što je Paladin of Souls dobio Huga, Nebulu i Lokus za 2004, a nominovan je i za Mitopoejsku nagradu. Ovakav agregat nagrada ne viđa se baš toliko često i nema sumnje da je Budžoldova upravo ovim romanom udarila temelj za skorašnje velike uspehe u domenu epske fantastike. Konkretno, The Goblin Emperor se oslanja na pripovedački stil koji je Budžold maestralno primenila u "Paladinu". Vrlo slično kao što je skorašnja trilogija En Leki zapravo obrada "Vorkosigan sage", ali to je već zasebna priča.
Paladin of Souls pravi svojevrstan presedan u tome što je protagonista sredovečna žena. Istina, plemenitog roda i visokog društvenog staleža, ali uprkos primerima iz srednjovekovne istorije našeg sveta, koja je zabeležila uticajne plemkinje pa čak i suverene vladarke - između ostalog i na teritoriji koju doživljavamo našom zemljom - fantazijska književnost nije se bavila ovakvim likovima, osim u ravni klišeiziranih sporednih uloga. Tu su svetli izuzeci Ursula le Gvin (naravno) i Robin Hob - ali čak ni Hob nije nastupila s ovakvim likom u ulozi nosioca radnje.
Utoliko je ta tiha iskrenost kojom Budžold piše značajnija, naročito u kontekstu skorašnjeg fantazijskog bavljenja feminizmom i manjinskim pravima, gde su - po mom utisku - bleštavost i galama bitniji od istraživanja korena problema i nuđenja rešenja. To su dve stvari koje Paladin of Souls ima u izobilju i u neku ruku je fantazijski "Paviljon žena" dvadeset prvog veka.
Moglo bi se još štošta napisati o ovom romanu, pa se možda i osvrnuti da je protagonistkinja u neku ruku odraz Kordelije Najsmit Vorkosigan, ali pre će biti da su obe odrazi svoje kreatorke. Paladin of Souls je doslovce nezaobilazno štivo za svakoga ko bi da se smatra ozbiljnim poznavaocem ne samo fantazije, već vaskolike fantastike, ali i odlična lekcija iz društvene angažovanosti.
