Ovo kopipejstovanje služiće više da "zagreje mesto" jer planiram da čitam još nešto od ovog autora. Ima mana ali je zanimljiv. Ono, zahtevno zanimljiv. A zbog toga mnogo praštam.
Ovo je dekadentno bizarni (bizarno dekadentni?) roman od one sorte koju je izuzetno teško "izvući" kako treba - SF ali smešten u takvo okruženje/vremensku udaljenost/štagod da deluje kao epska fantastika. Vidi Knjigu Novog sunca. Osim što je ovo mnogo bizarno dekadentnije. Odnosno, negde od početka pa do kraja mi se u glavi vrtela priča Vonde Mekintajer, Mala lica, i *njena* vizija simbiotskih svemirskih brodova (i ovo je otprilike jedino što ću da kažem o radnji jer se to saznaje na prve dve strane) jer je samo ona jednako bizarno koncipirana - ali dobro, nisam baš toliko upućena u materiju.
Hejvord piše dobro (mada povremeno malo odviše cvetno za moj ukus + posle dužeg vremena naišla sam na ne baš sjajno lektorisano strano izdanje), tera čitaoca da upotrebi mozak (uvek dobro!), nije iznad lukavih vašarskih trikova (mislim prevashodno na imena bogova), koristi u nove svrhe staru podelu na četiri temperamenta (ali revidiranu. flegmatici su mi najviše nedostajali i samo što nisam počela da navijam kad su pomenuti negde pred kraj) i sasvim je autentično frojdovski opsednut matericama (Fekund. i sve ostalo. Ali Fekund pre svega. da je ovo ozbiljan tekst ona bi dobila bar dve strane). Ima nekih klimavosti u zapletu, ali šarenilo i pre svega maštovitost u osmišljavanju različitih (a nekako svih jednako klaustrofobičnih) zajednica na ivici haosa vuče na onu ludačku žicu fantastike - Mervin Pik možda, Džek Vans svakako, od novijih, ne znam, možda Mijevil, ali Mijevil uvek sve ubije racionalizacijom? A to vas ovde svakako ne čeka.
