heh, ništa se ti ne sekiraj, čekaćemo te blog i ja strpljivo sve dok ne se penzionišeš... (kikiki... ali sad ozbiljno, pametno je sve duplirati, jer, to, nikad se ne zna...
a danas imamo prijatelje i hvala im mnogo.
)
Dakle, najzad sam stigla da overim The Three-Body Problem (Cixin Liu, prevod Ken Liu) i iskreno sumnjam da će mi ostatak godine doneti išta provokativnije i fascinantnije. Koliko znam, roman je dospeo u uži krug za John W. Campbell, Prometheus i Locus nagrade, i čvrsto verujem da niti jedan od romana u tim nominacijama može ovo da nadmaši. Pročitala sam gotovo tri četvrtine tih nominacija, i koliko god da su me neki istinski oduševili (Peripheral, Lock In, Afterparty i The Martian, na primer) u odmeravanju snaga sa ovim romanom imaju šanse taman koliko i čajni keksići naspram švarcvald torte.
Najpre idu silne hvale za prevod, jer Ken Liu je ovde iskazao veštinu koja skoro pa nadmašuje onu u sopstvenoj mu prozi, ako je tako nešto uopšte moguće. Jer ovako suptilno prevesti glomazan roman koji po stilu i sadržaju jednako zasigurno nije u skladu sa Kenovim afinitietima, pa to je vrhunac ne samo talenta nego i fascinantnog osećaja za finese u proznoj komunikaciji. Naime, The Three-Body problem je sve ono što Kenova proza nije – tvrdi SF u najmodernijoj varijanti, ali ispripovedan u srdačnim tropima tako svojstvenim anglosaksonskom Zlatnom dobu: taj amalgam je čak i za ljubitelje obaju korpusa toliko egzotičan, da ostavlja dojam maltene novog žanrovskog izraza, kao da ste zatekli Bredberija da obrađuje Eganove kvantne i astrofizičke koncepte. Kombinacija je do te mere iskrena i instinktivna da mestimično operiše i kroz onu tako neizbežnu i podrazumevajuću veniru didaktičnosti, čija je konkretna impresivnost ovde ravna, recimo, stimpank imidžu Mac-Pro laptopa napravljenog 1689te. Taj neuzdrmano autentičan koncept spajanja žanrovskog retro imidža sa hiper modernim sadržajem stvara celinu koja na skoro šokantan način saopštava ono što smatrate da su stare ideje, ali su sad gotovo neprepoznatljive u tom svom novom ruhu.
Povrh sve te žanrovske ingenioznosti, stiže vas potresna priča o sasvim autentičnim ideološkim užasima, koji su tokom istorije imali daleko veći uticaj na čoveka nego svi izmaštani fenomeni zajedno, ma kako bili hororični u svojoj suštini.
A pošto iskreno sumnjam da će Cixin Liu ikada zainteresovati ikojeg domaćeg žanrovskog izdavača, računam da je tu i svaka šteta od spojlera zaista minimalna, pa se otud i možemo posvetiti detaljnije ovom remek-delu.
Roman kreće sa ideološkim čistkama za vreme Kulturne Revolucije, tamo negde početkom šezdesetih: Ye Wenjie je prisiljena da gleda “suđenje” svom ocu astrofizičaru, izvođeno od strane komunističkog podmlatka, to uglavnom četrnaestogodišnjih studenata njenog oca, koji ga optužuju da promoviše ajnštajnovske ideje zapadnih imeprijalista sa svrhom da zatre kinesku kulturu i identitet. U atmosferi opšte histerije čak se i njena majka okreće protiv svog supruga, i Ye bespomoćno gleda kako joj pobesneli tinejdžeri kamenuju oca do smrti. Kao žigosano potomstvo osvedočeno reakcionarnog oca, Ye dobija kaznu prinudnog rada u jednoj od provincija u unutrašnjosti zemlje. Igrom slučaja, biva dodeljena ekipi koja gradi temelje za Red Coast bazu, tajni vladin projekat radio-teleskopije, veoma sličan SETI Arecibo projektu. Naime, vođe partije su zabrinute da će bilo kakva komunikacija sa vanzemaljskom inteligencijom biti obavljena isključivo od strane prozapadnjačke idologije, pa se otud i trude da joj pariraju sopstvenom tehnologijom, tek da i komunistička istina prodre u kosmos. (da, znam kako to zvuči ovako destilovano, ali način na koji vam Cixin Liu to objasni dosegnuće do same koštane srži, i bićete beskrajno zahvalni što niste živeli u tim konkreno “zanimljivim vremenima”, u tom konkretno delu sveta, jer pored ovog dela istorije, Crveni Kmeri će vam ličiti skoro pa na humaniste.) Tokom godina, Ye sve više postaje priznata i cenjena, i zbog svog znanja astrofizike i zbog svoje sposobnosti da instnktivno napreduje na polju čiste inžinjerije. I kad nakon mnogo godina jedna ET poruka nazad dosegne Red Coast monitore, Ye među prvima prepoznaje i dešifruje poruku.
Drugi narativni tok je u sadašnjosti i bavi se naizgled bezrazložnim samoubistvima cenjenih naučnika, to pogotovo astrofizičara, koji za sobom ostavljaju najbizarnije moguće samoubilačke poruke o krahu fizike kao nauke. Dimenzije te katastrofe u naučnom svetu prisiljavaju kineske naučnike i policiju da usko sarađuje sa nekadašnjim ideološkim neprijateljima, i tokom te saradnje na videlo izlazi specifična video igra pod nazivom The Three-Body Problem, u kojoj se od igrača zahteva da prežive pod ekstremno zahtevnim okolnostima sveta pod uticajem triju različitih sunaca. Taj Trisolaris model civilizacije očekuje od igrača da racionalizuju i ako je moguće matematički predvide eratične elipse triju sunaca i planete koja se nalazi u dosegu njihovih gravitacionih polja, planete čija je civilizacija povrgavana čestim katastrofama koje ujedno označavaju i prelaske u nivoima same igre. Glavni protagonista tog narativnog toka je naučnik i nano-inžinjer Wang Miao, i njegovo učešće u MMO uskoro povezuje sve niti trilera koji je startovao upravo sa Ye i Red Coast eksperimentom.
Naravno, u pitanju je prvi deo trilogije, ali ipak, narativni ark u ovom romanu je tako fascinantno zaokružen da time savršeno dokazuje kako zaista nije nužan klifhanger da vas odvede do idućih naslova.
Širina i dubina ovog tako lako prepoznatljivog i često korištenog koncepta je toliko intenzivna da prosto oduzima dah. Motiv Prvog Kontakta je naizgled toliko izraubovan da je retko ko mogao da prepostavi ovoliko imaginativno obilje, i to bez nekih naročitih alteracija same konvencije. Jedna od značajki modela je ta što je apsolutno nepredvidiv – u ovom romanu bukvalno nema niti jedne jedine strane na kojoj ste mogli da sa sigurnošću prepostavite šta će vam doneti iduća. Sama struktura trilera je besprekorna a manipulacija doziranja informacije skoro pa savršena. Svi redom protagonist su neverovatno životni i lako (i trajno) pamtljivi u svojim specifičnostima, što je za mene gotovo kulturni šok sam po sebi, jer ja zaista imam silnih problema u pamćenju egzotičnih imena koje ne prati dovoljno fizičkog identiteta.
Drugi kulturni šok sleduje u percepciji humanosti kao takve, u Cixinovom sagledavanju istorijskih užasa u nekoj tako vremenski zahtevnoj dimeniziji da se zbog toga slobodno može nazvati i kosmičkom: ne kažem da su zbog toga oni iole prihvatljiviji, nego naprosto mi sami tu postajemo malo tolerantniji, jednom kad nas se natera da ih sagledavamo van kratkotrajne perspektive jednog kratkotrajnog i po svemu krajnje beznačajnog života.
Tor kao izdavač sve više postaje ključan po pitanju infuzije zdrave egzotike u SF, i tu mu se zaista mora odati priznanje. Cixin Liu je vodeći SF pisac u Kini, a sama Kina postaje sve veće i sve uticajnije žanrovsko tržište i u proznom delu žanra, pošto je onaj filmski to odavno potvrdio. Ta specifična kombinacija egzotične obrade poznatih žanrovskih tropa izgleda da je najimpresivnija upravo u AI i ET domenima, i taj fenomen sve više postiže dimezije pravog pravcatog preporoda u kom žanrovske moralne dileme prevazilaze ne samo kulturne nego i rasne i nacionalne granice. Taj veoma lepo koreografisan susret severnoameričkog i dalekoistočnog žanra sve više liči na drevni kulturni susret Rima i Grčke, gde nekadašnje žanrovske filozofske i tehnološke dileme postaju sve manje suvoparne a sve više psihodelične, na način na koji je nekada Zlatno doba bilo luksuzno i raskalašeno. A uz to ide i optimizam kakvog je u žanru sve manje ovih zadnjih distopičnih nam decenija.
Odličan roman, odlično napisan i odlično preveden, i svakako odličan uvod u jednu od najimpresivnijih SF trilogija ikada.
edit: datum 06-06-2015
