Pa, najpre od svega, mislim da je odlično napisana, veoma jezgrovita i kompaktna, tako da sam po čitanju imala utisak kao da sam čitala roman, a ne novelu. Naravno, Chiang je savršen pisac kad je o kratkoj formi reč, jer ovde pratimo izuzetno kompleksna zbivanja pa još u vremenskom rasponu decenije, a to je format za kog bi prosečnom piscu trebao čitav roman. Dalje, protagonisti su veoma plastični, veoma stvarni i uverljivi, perfektno oblikovani narativnim dilemama, znači ukratko – meni je ovo Chiang u najboljem izdanju.
A pored te zanatske maestralnosti, ovo je priča koja me i sadržajno “nalazi”, da tako kažem, jer govori o stvarima koje me zanimaju, pa još i na način koji mi je ekstremno prijemčiv. To ima direktne veze sa onim svetonazornim profilisanjem o kom smo svojedobno pričali sa kolegom Dejanom: mene ovaj konkretno model identiteta doseže kroz blisku paradigmu...
Recimo, pre osamdesetih, SF je imao poprilično nefokusiran odnos prema tehnologiji, i ja se u njemu takvom nisam baš lako pronalazila. S jedne strane bila je tu radikalna ‘soft-SF’ struja koja je duboko kontemplirala imaginarni anti-tehnološki identitet, to u smislu intelekta bez tehnologije, ili čak hipotetičkog ne-organskog (ili makar ne-emotivnog) intelekta, tamo negde duž Lemovog Solarisa i Legvinove "biljne" inteligencije... Bila je to veoma uticajna struja, ne samo zbog književne snage njenih proponenata, nego i uopšte zbog hladnoratovskog cajtgajsta, otud su čak i mnogi pisci za koje se ipak ne bi moglo reći da su bili tehnofobični (kao Klark, na primer) često bili skloni lamentu nad čovekovim odnosom prema sopstvenoj tehnologiji – uvek se nekako provlačila jedna pomalo depresivna dimenzija kako mi naprosto nismo spremni za sopstvenu tehnologiju, i kako će nam ona doći glave. Razumljivo, naravno, jer bilo je to doba strepnje od nuklearnog armagedona, plus od zastrašujućih oblika tek pomoljenih eko-simptoma i bio-tehnologija na horizontu… sve u svemu, za mene je tu bilo jako malo tehnofilije a kamoli optimizma. No, onda se pojavio kiberpank i doneo promenu paradigme, ne toliko u smislu same tehnofilije (naprotiv, i kiberpank je umeo da iznedri podosta tehnofobije) nego prosto u smislu iskrenijeg i potpunijeg suočavanja sa tehnologijom: jer to je to, tehnologija jesmo mi, u smislu da čovek nikada i ne može biti “spreman” za sopstvenu tehnologiju, jer njegov identitet upravo i proizilazi iz te nespremnosti, tog raskoraka, u kom on mora da menja sebe da ‘doraste’ do nje. Taj uzajamni uticaj i jeste ono što čoveka definiše. Ova priča to veoma ekspresivno u postavlja u model koji je meni lako prepoznatljiv jer je relevantan: način na koji nas sopstvena tehnologija oblikuje i odgovornost koju to implicira. A pored te glavne teme, Chiang anaizira još gomilu njenih pratećih aspekata, to od naše biološke potrebe za antropomorfizacijom pa sve do fleksibilnog moralnog kodeksa koji omogućava našu adaptaciju, to ne samo fizičku nego prvenstveno duhovnu i intelektalnu.
A govoriti pošteno o svemu tome, i sve to elokventno saopštiti u strogom formatu kratke forme i u kontekstu relevantnog a ujedno i veoma zabavnog primera – pa, to polazi za rukom samo izuzetnom piscu, tako da, meni je ovo ne samo najbolja Chiangova proza, nego i jedina koju bez dvoumljenja prepoznajem kao SF, upravo zbog tog njegovog pristupa.
