[Berserker]

Verujem da ima par ljudi na forumu koji su već zapazili Teda Chianga i koji bi eventualno mogli da se uključe u raspravu o njegovoj zbirci priča, nedavno prevedenoj kod nas u izdanju Booke. Na kraju krajeva, čovek zaista izgleda kao wunderkind. Do sada je napisao 14 kratkih priča i za njih dobio 4 Huga, 4 Nebule, 4 Locusa i jednog John Campbella. Poprilično dobar prosek, imajući u vidu da pričamo o čoveku koji je 67. godište i pred kojim su tek zlatne godine stvaranja. Programer po zanimanju, mada sam negde pročitao da ima iskustva i u kibernetici. Ovo spominjem zbog toga što većina njegovih priča ima jako izražen naučni background, ponegde izražen u toj meri da je potrebno zavidno poznavanje materije samo da bi čovek pohvatao konce priče. Siguran sam da sam propustio par poenti samo zbog toga što nisam uspeo da shvatim matematiku koja stoji iza ideje.Valjda se na ovo misli kad spominju čoveka koji ima zavidno znanje iz odredjenih oblasti i ume da ih kvalitetno iskoristi za osnovnu gradju svojih dela. Ne mogu da propustim priliku da se ovde narugam Alisteru Rejnoldsu koji je neki vajni astronom a njegova ''Oblast otkrovenja'' je roman sa ubedljivo najvećom papazjanijom naučnih besmislica koji sam ikada pročitao.Nek malo iščita Teda Chianga pre nego što nastavi svoju vajnu sagu...


Elem, nazad na temu. Pročitao sam knjigu, i to onako meraklijski, natenane, kako i zaslužuje, a to je jedna priča na dan, da joj se dopusti da se slegne, da malo porazmislim o njoj pre nego što krenem dalje. A ako nešto poseduje kao dar, Ted ima upravo to: sposobnost da natera čitaoca da razmišlja o napisanom. Snaga Tedovih priča je u njihovima osnovnim postavkama. To može da bude jedan jedini detalj, ideja koji dovodi do oneobičavanja cele poznate stvarnosti. A te ideje zahtevaju dosta truda da bi se uopšte shvatile, dok dalje razmišljanje o njihovim mogućim uticajima na stvarnost traži još više intelektualnog angažovanja od čitaoca. Ove priče bih verovatno naveo kao primer spekulativne fantastike naspram klasične naučne fantastike, jer priznajem da mi je do sada izmicala neka veća razlika izmedju ovih pojmova. E pa, sve ove priče imaju odličnu ideju. Mind blowing ideje u većini slučajeva. U većini priča ta ideja je ispraćena i adekvatnom obradom, kvalitetnim pisanjem čoveka koji ne oseća potrebu da se razvlači, već upravo suprotno: da na što manjem prostoru sabije što više relevantnih informacija i ispriča priču. Doduše, postoje razlike izmedju priča. Recimo, Vavilonska kula, prva priča u knjizi, je najstilizovanija. U njoj stil odnosi prevagu nad (još uvek odličnom) premisom o izgradjenoj Vavilonskoj kuli koja je dodirnula nebeski svod te sad pratimo ekipu rudara koji imaju zadatak da taj svod i probiju/prokopaju. Neke druge priče se sastoje uglavnom od ideje. U njima je stil svedeniji, i nekako u drugom planu. Čini mi se da je u njima Ted prosto bio fasciniran spekulacijom šta-ako u toj meri da mu je bilo dovoljno da nam saopšti ideju, ostavivši priču svedenu na osnove, a ponekad čak ni to; Deljenje nulom nema čak ni formiran kraj, kao da sama osnovna ideja o tome da matematika naprosto nije tačna treba da prestravi čitaoca u toj meri da mu priča ne predstavlja više primarni cilj, već može i sam da ekstrapolira posledice ovog dokaza i njihov uticaj na život. Većina priča ipak osciluje negde na sredini izmedju ove dve krajnosti, mada mi se čini da jedina slabost Teda Chianga leži u tome da kad iscrpi ideju koja mu se vrtela po glavi, i kada kaže ono što je želeo o njoj, i sama priča nekako gubi zamah te je on brzo i ne uvek efektno završava. Ali opet kažem, to mu je jedna od retkih slabosti koje sam uočio. Ideje kojima se bavi su raznovrsne, od matematičkih, preko religioznih, do čisto tehnoloških. I sve one izazaivaju jaku reakciju kod čitaoca (ili bar kod mene u ovom slučaju) podstičući ga da aktivno razmišlja o pročitanom, pokušavajuću da donese vlastiti sud o datom slučaju. Smešna mi je pomisao da sam nekoliko puta menjao svoj stav, čitajući zadnju priču u zbirci; toliko je Ted ubedljiv kad argumentuje svoje ideje pro et contra. U pitanju je priča  ''Voleti ono što vidiš: dokumentarac'' posvećena mogućnostima psihološke manipulacije ljudima pomoću fizičkog izgleda (iz ugla osoba koje mogu uključiti ili isključiti nervna kola u mozgu namenjena prepoznavanju lepote lica, pa samim tim mogu postati neosetna na fizičku lepotu). Pokušavam da ne pričam suviše o radnji samih priča, na kraju krajeva o njima se može sve saznati na sajtu izdavača http://www.booka.in
Naravno, ako se pojavi još neko željan diskusije o onome što je pročitao, možemo da pričamo malo više o njima. U svakom slučaju razmišljam da dopišem još ponešto o svakoj priči. uzevši u obzir da su u pitanju tako nagradjivane priče. Moji favoriti su ''Sedamdeset dva slova'' o društvu izraslom na kabalističkim proučavanjima imena i života, i naravno, priča ''Pakao je odsustvo boga'', do danas najefektnija spekulacija koju sam ikada pročitao na prastaru temu zašto-bog-dozvoljava-patnje-nevinih oko koje su lomili glavu još Dostojevski, a od SF pisaca Ursula Legvin u priči ''Oni koji odlaze iz Omelasa''. I naravno, Tedova priča je moj novi favorit u disciplini ''ja sam ateist, a evo ovde čovek lepo napisao i zašto''. Pročešljao sam malko wikipediju, baš me zanimalo koje su mu to priče iz ove zbirke donele one brojne nagrade. A evo i njih: jedna Nebula za Vavilonsku kulu. Druga nebula za ''Priča tvog života''. A tu je i het-trik Nebula-Hugo-Lokus za moju omiljenu priču ''Pakao je odsustvo boga''. Preostale nagrade pripadaju pričama koje nisu u ovoj zbirci. I priča ''Sedamdeset dva slova'' je dobila neku omanju nagradu. Manje više to i jesu priče koje su mi privukle najviše pažnje. Kad budem raspoložan probaću da se pozabavim svakom od njih.

[Miodrag Milovanovic]

Ja uzivam u njegovim pricama jos od Vavilonske kule. Vecinu sam procitao u vreme njihovog objavljivanja ali za detaljnu analizu morao bih da ih pronovo procitam... generalno, slazem se sa tobom da je brizljiva konstrukcija prica njihov glavni adut... kao i bogatstvo ideja... vise kad se dokopam knjige...

[Lidija]

Veoma sam zahvalna kolegi Berserkeru što mi daje priliku da uporedimo doživljaj, koji je kod mene, pogađate već – poprilično drugačiji. Ali sad već shvatam da se razlikujemo samo po onim subjektivnijim aspektima, što će reći da su tu u pitanju uglavnom ukusi, a o ukusima… bože moj, znamo već. No fino je imati priliku da se isti uporede, ovako detaljno, tek da se smanji nerazumevanje…


Dakle, po objektivnijim reperima veoma se slažem sa Berserkerovim zapažanjima: i ja smatram da je Ted Chiang izuzetan “wordsmith”, da tako kažem, to u nedostatku adekvatnijeg domaćeg izraza za njegovo maestralno baratanje stilom i izrazom, za predivno sročene rečenice koje su toliko funkcionalne da mi svaka izgleda skoro pa savršena, jer kod Chianga zaista nisam naišla ni na jednu kojoj se išta moglo ili trebalo dodati ili oduzeti. (Nisam ga čitala u prevodu, tako da se po tom pitanju ograđujem, za svaki slučaj.)
 
Također, drugi aspekt koji mi je kod Chianga uočljiv je njegov da tako kažem “post-etnicitet” - taj izostanak kulturoloških specifičnosti koje neretko nose sa sobom i egzotični sistem vrednosti sa kojim bih se u neznanju mogla možda i mimoići, kao recimo ponekad kod Karen Lord, Nnedi Okorafor ili Cixin Liu… po tom konkretno pitanju, Chiang mi spada u one pisce iz čije proze nikad ne bih mogla pretpostaviti njihovu rasnu pripadnost. Ne kažem da mi je to ekstremno bitno samo po sebi, jer zaista nije, volim ja i ove druge da čitam, ali mislim da je to ipak adut kad govorimo o prijemčivosti, o potpunijem razumevanju, i eventualnom potpunijem čitalačkom doživljaju. Isto tako, Chiang kao da neguje onaj tradicionalni žanrovski pristup koji ja lično također veoma volim – onaj za žanr toliko specifičan “vanvremenski” okvir, u smislu vremenski nedefinisanih koncepata, koji također omogućava lakše razumevanje ne samo preko etničkog nego i generacijskog jaza, jer takva proza lako opstaje “sveža”, baš zbog tog kvaliteta.


Dakle, u tim objektivnim reperima slažem se sa Berserkerom potpuno, i priznajem da su svi neophodni uslovi prisutni, ali, opet…


Nalazim da Chiang redovito nudi visoko subjektivan koncept koji sa sobom nosi isto tako subjektivan sistem vrednosti, sa kojim se ja redovito “slažem” kolko i ulje sa vodom. Nalazim da se njegove postavke redovito baziraju na lucidno predstavljenim iracionalnostima i na jakom prividu logične ekstrapolacije, što meni također često prija, ali iz nekog čudnog razloga ne i kod Chianga. Moguće da je to zato što njegove koncepte redovito doživljavam kao metafore, alegorije, parabole, štalisvene, i onaj “ozbiljni” deo moje bipolarne čitalačke persone pokušava da u iste temeljito pronikne, da ih shvati i razume u celini… što mi, naravno, redovito ne polazi za rukom, jer ja sam sa Vavilonskom kulom imala dosta problema pri samoj vizualizaciji koncepta, a kamoli pri rasklapanju same metafore. Naravno, onda druga polovina bipolarca može da uživa u samoj larpurlartističkoj dimenziji koncepta, ali opet, to mi nekako i nije baš dovoljno, jer tad imam osećaj da mi je komunikacija sa piscem pomalo nepotpuna… tako da sam po pitanju Chianga došla do (subjektivnog, naravno) zaključka kako se njegove metafore i parabole razumevaju isključivo opcionalno, u smislu da svaki čitalac naprosto izabere ono tumačenje koje njemu lično donosi najveći privid razumevanja. Što mene lično baš i ne privlači kao bazična čitalačka aktivnost, jer moje su preference nekako više duž linije razumevanja same autorske vizije, a ne mog samopotvrđivanja kroz učitavanje. Naravno, to je naprosto pitanje afiniteta i ne odnosi se negativno prema samom autoru: kratko rečeno, ja preferišem da proniknem u samu autorsku arhitekturu, a ne u Roršarh test…


Drugo mimoilaženje je u domenu odvojenosti od stvarnosti, koja me kod Chianga sprečava da parabole prepoznam kao relevantne. Recimo, kod priče “Pakao je odsustvo Boga”, ja naprosto nisam u stanju da tu prepoznam relevantno pitanje – meni je ta postavka do te mere stilizovana da uvelike prelazi u apsurd koji mi potpuno maskira samu dilemu. Ja inače veoma volim postavljanje takvih konkretno dilema u žanrovske pogodbene koncepte – primera radi, moji vekovni favoriti su upravo takve postavke, to od Dišovih “Genocida”, preko “Kantikuluma za Lajbovića” pa sve do savremenijihh ekspresija, kao recimo Faberove u “The Book od Strange New Things”, tako da sam oduvek bila sklona i veoma naklonjena žanrovskim percepcijama ne samo eshatoloških razmišljanja, nego religioznih dilema uopšte. Ali u ovako temeljito apsurdnoj postavci kao što je nudi “Pakao je odustvo Boga”, ja ne samo da ne prepoznajem ta razmišljanja, nego ne prepoznajem ni samu spornu temu. Opet, svesna sam da i tu igra ulogu ona već pomenuta opcija da se izabere tumačenje koje svakom čitaocu lično donosi najveći privid razumevanja, ali… to meni naprosto nije dovoljno, jer meni su doktrinalne dileme bilo koje religije sasvim dovoljno mistične da stvarno nije potrebno dodatno mi ih mistificirati, tako da ja mogu da prionem samo na one aspekte koji me se doimaju ne samo stvarni, nego primarno relevantni: jednom kad to izostane, ja naprosto izgubim interesovanje za učitavanjem, jer mi je lično to uvek izgledalo kao mačja zanimacija jurenja sopstvenog repa.

I tako, kao što rekoh, ja i Chiang smo kao ulje i voda, ali stvarno mi ne izmiče njegov književni kvalitet, i bilo bi mi zaista drago da piše prozu koju volim da čitam... 

[Berserker]

Ah, kako volim što moj ukus nije toliko istančan kao kod Libe, pa mi prosto dozvoljava da uživam u stvarima koje je ona prerasla ili su joj previše očigledne

Porazmislio sam o ovome što si napisala, i čini mi se da shvatam zašto mi Ted odgovara: u svim njegovim pričama vrlo lako sam postigao sopstveni ''suspension of disbelief'', što mi je omogućilo neometano uživanje u priči, dok mi se čini da te tu on prosto nije ''kupio'' idejama, ili njihovom razradom, a čim se distanciraš od ideje, od priče ostane značajno manje gradje za oduševljenje. U suštini, kad stignem do ideje, moj nejaki mozak se toliko napregne da je shvati i isprati njene posledice u priči, da trenutno suzbijem preostalu nevericu i: voila, eto mene, gutam priču i pokušavam da uhvatim konce, i ne razmišljajući o ostalim aspektima. Izgleda da se dosta lako primam na jedinstvene ideje i zato me one tako fasciniraju.
Istini za volju, meni Chiangov stil čak i manje odgovara u poredjenju sa mojim omiljenim majstorima priča. Čini mi se da nikada ne može da dosegne poetičnost i snagu kakvom odiše Zelazni, ili Mekdonald, već mu je naglasak na funkcionalnosti i praktičnosti. Ted je majstor u drugim aspektima. Ali mene te ideje kojima se on razbacuje toliko zagolicaju, da se maksimalno fokusiram na njih, i tu se udobno vozim do kraja priče. Jasno mi je da mu mnoge priče deluju kao manifest, ili pamflet. Ne smeta mi, verovatno zbog toga što me dovoljno stimulišu da se i sam zavozam sopstvenim ekstrapolacijama i mind blowing zaključcima, te na kraju i sam dovršim priču na sebi zadovoljavajući način

Evo primera: u priči ''Pakao je odsustvo boga'',  ja sam toliko uspešno vizuelizovao pojave andjela na zemlji; otprilike sam ih zamislio kao scene razaranja iz Anima sa do apsurda hipertrofiranim efektima, uz muziku Two steps from hell, recimo ovaj klip  
i tako me je sama ta ideja pridobila. Posle toga sam samo pratio priču, uz zvuke muzike, do samog očekivanog kraja koji se otprilike u potpunosti poklapa sa mojim pogledom na svet. A onda me je roknula konačna spoznaja apsurdnosti:  Svet u kome bog postoji, sa sve pripadajućom andjeoskom ikonografijom i raj-pakao dualizmom, a ipak; taj i takav, dokazano postojeći bog se igra kockicama kada odlučuje o ljudskoj sudbini. I to je to, prosto i jednostavno, suština ateizma: naš život zavisi od bacanja kockica. Čak i kada je Bog tu, i dalje zavisimo od kockica.
E sad, to moje tumačenje priče i njenog završetka je potpuno subjektivno, i sigurno je neko pročitao isto to i došao do dijametralno drugačijeg značenja, ili ga je priča preobratila u fanatičnog vernika. Ta subjektivnost u tumačenju je takodje ono što zameraš Chiangu, ali meni odgovara to što većina njegovih  priča traži da čitalac sam donese svoj krajnji zaključak, jer je pisac izneo dovoljno podataka da bismo mi sami ekstrapolirali činjenice i izveli taj zaključak, te se ne osećam prevarenim, kao što je to čest slučaj kod navlakuša sa cliffhangerima i bednim otvorenim krajevima. Zato je tu recimo priča ''Shvati'' ili ''Sedamdeset-dva slova''; obe imaju umereniji tok, sa pristojnim idejama, umereno razradjenim, ali ne samim po sebi izuzetnim. Ove priče su mu nekako naj''klasičnije'', sa definitivnim krajem koji ne ostavlja suviše mesta za sopstvene spekulacije. Možda bi ti one više prijale, sa naglaskom na spontanoj akciji i bez tog pamfletiranja za koje je očigledno da ti smeta jer je toliko prenaglašeno u ostalim pričama?

[Lidija]

Heh, istančan… druže Berserkeru, pre će biti u pitanju kakav hendikep, ali dobro, zahvalni smi za dobrostivost gde god se o nju okrznemo… 

Inače, pomenula sam “Pakao…” zato jer smatram da ponajbolje ilustruje tu visoku subjektivnost sličnih koncepata, a još i pride moju nesposobnost da ih prepoznam kao relevantne. Recimo, smatram da je upravo ta naša spoznaja o božjoj indiferentnosti (pretpostavljenoj kroz njegovo ne-delovanje) oduvek bila koren vaskolike mistike i majka svih dilema kad je o religiji reč, otud je i dele (i delile su i deliće, također) milijarde ljudi na svetu, pa je meni samim tim i stvarna, u smislu svoje relevantnosti. A slutim da to važi za ateiste jednako koliko i za vernike, jer dileme se uglavnom svode na bazičnu traumu tipa kako opstati u sistemu verovanja za koji nemamo niti jednu jedinu materijalnu podršku a ujedno nam ga mnogi prirodni fenomeni bez po muke obaraju… ? Za ateiste je ta dilema relativno  lako rešiva, ali vernici se uglavnom lome i dovijaju, pa tako većina naprosto izbegava da dilemu makar i suoči, nego rađe traži utočište u ritualnoj dimenziji sistema, fundamentalisti pak rađe pervertuju prirodne fenomene da im fituju u njihov 'odgovor' na dilemu, a oni ‘neuspešniji’ vernici se uglavnom kroz sumnje dovijaju kako da pomire nepomirljivo, pazeći pri tome da makar one suštinske dileme ne multipliciraju bez potrebe.

U takvom stanju stvari, Chiang izlazi sa konceptom koji nudi gotovo karikaturalnu verziju fundamentalističkog starozavetnog boga, koja već samim tim svojim 'postojanjem' temeljito razara mistiku bazične, originalne dileme, nudeći nam umesto nje dodatni apsurd vlastitog stilizovanog koncepta. Što je meni, naravno, slabo zanimljivo a još manje intrigantno, jer me takva vrst subjektivnih “dilema” redovito slabo doseže, pošto nalazim da je odgovor na svaku prilično lakonski: zašto je bog u priči “Pakao…” toliko karikaturalno eratičan? – pa, zato jer Chiang tako hoće.
 
Moj drugi problem je u činjenci da stilizovane i subjektivne koncepte redovito doživljavam kao simplifikacije: primera radi, meni je Omelas također ekstremna simplifikacija, za koju smatram da gotovo nema stvarnog čoveka (a bogami ni fiktivnog protagoniste, pa čak ni Hanibala Kanibala) koji na taj koncept ne uspeva da odreaguje u skladu sa autorskom namerom…  jer eto, lako je razlučiti dobro od zla kad na jednoj strani imaš nedužno dete u podrumu a na drugoj hedonističku masu Omelasa, ali svet u kom živimo je znatno kompleksnije mesto koje proizvodi znatno traumatičnije dileme, a one pak zahtevaju i iskreniji prozni kontakt sa stvarnošću… no, da ne grilujem ja sad ovde preterano tu tvoju dobrostivost, kao što rekoh, radi se ovde primarno o ukusima, i to ne toliko o njihovom rafinmanu, koliko o pukim svetonazornim diktatima. 

Ali što se samog Chianga tiče, moj favorit je svakako The Lifecycle of Software Objects. To mi se veoma dopalo, priznajem.

[Berserker]

Upravo sam pronašao The Lifecycle of Software Objects na netu, koliko danas-sutra potrudiću se da je pročitam Možda ću baciti pogled na još neku priču već prevedenu, čisto da vidim da li je Skrobonja obavio onako dobar prevodilački posao kako mi se čini.  U medjuvremenu, evo kratkog dodatka o zbirci, po pasus o svakoj priči ponaosob, više kao najava nego kao analiza, za eventualne učesnike foruma koje interesuje o čemu se radi u pričama. Ovo ubacujem za slučaj da na forum krenu da svraćaju i ljudi koji se tek otiskuju u vode SFa, mada i očekujem poneku reakciju od Libe da me pokopa

Vavilonska kula, prva priča u knjizi, je najstilizovanija. U njoj stil odnosi prevagu nad inače fenomenalnom premisom o uspešno izgradjenoj Vavilonskoj kuli koja je dodirnula nebeski svod. Medjutim, nebeski svod je od kamena, te sad pratimo ekipu rudara koji imaju zadatak da taj svod i probiju/prokopaju. Spori ritam priče koji prati živote rudara koji putuju mesecima uz kulu je naprosto hipnotišuć, apsolutno dozvoljavajući čitaocu da suzbije nevericu i prepusti se uživanju. Priča poseduje i solidan obrt na kraju, te ne čudi da je tako uspešno komponovan i izveden prvenac doneo piscu nagradu Nebula u kategoriji kratkih priča.

Druga priča u zbirci govori o čoveku koji igrom slučaja bude zamorče u testiranju novog leka koji kao nuspojavu ima povećanje inteligencije. Ted vrhunski opisuje nastanak natčoveka, ekstrapolirajući efekte i potpuno uverljivo predstavljajući osobu čije je razmišljanje u odnosu na ljudsko, nadmoćno otprilike koliko i naše razmišljanje u odnosu na pacovsko. Ova priča ima i najjednostavniji stil uz brz tempo zbog koga izgleda kao da je na adrenalinu. Tu me je već kupio svojom sposobnošću da jasno i uverljivo priča o stvarima koje bi trebalo da potpuno nadilaze našu moć shvatanja. Naravno, prva asocijacija koju ova priča budi jeste ''Cveće za Aldžernona''. Interesantno je da nisam uočio neke jasne paralele izmedju njih, iako imaju istu osnovnu postavku: povećanje inteligencije do nivoa natčoveka. Medjutim, ima dosta jasnih razlika, i mada mi je Chiangova priča dinamičnija, moram da priznam da je Daniel Keys ipak stvorio remek delo na jedan sasvim drugačiji način. Chiang ovoj temi prilazi iz drugog ugla, i njegova priča počinje otprilike na onom mestu gde ''Cveće za Aldžernona'' doživljava vrhunac. Kod Chianga se radi o normalnom čoveku koji zahvaljujući nizu slučajnosti odreaguje na eksperimentalni lek tako što naglo povećava svoju inteligenciju. Ona vrlo brzo prevazilazi ljudsku, ali u samom startu on shvata da će sa svojim novim sposobnostima ubrzo postati meta CIA-e i drugih obaveštajnih službi. Posle toga, cela priča dobija znatno dinamičniji tok i njen glavni adut se sastoji u uverljivom prikazu nadmoćnog razmišljanja jednog natčoveka koji se obračunava sa svojim progoniteljima. Jezik u Chiangovoj priči je jednostavniji, pogodan za brz tempo i akcioni milje u kome se odvija radnja. Čak i kada pripoveda o novim spoznajama superinteligentnog protagoniste koje temeljno menjanju njegovu percepciju stvarnosti, Chiang to radi jasnim i razumljivim jezikom, što po meni dodaje na uverljivosti, ali se tako gubi dosta dramskog naboja koji bi ova priča mogla da ima. Naglasak kod Chianga je na uverljivom prikazu ovog SuperMINDa i maltene matematičkom raščlanjivanju njegovog razmišljanja u jednom trileru. Sa druge strane, Cveće za Aldžernona je topla ljudska priča sa jakim emocionalnim nabojem, sporog toka i sa sasvim drugim aspiracijama. U njoj praktično i nema akcije, ali osećanja koja izaziva u čitaocu su mnogo bogatija. Zbog toga smatram da ove dve priče, osim zajedničke premise o povećanju inteligencije, nemaju praktično ništa zajedničko jer barataju različitim jezikom, akcijom i emocijama.

Neke priče se sastoje uglavnom od ideje. U njima je stil svedeniji, i nekako u drugom planu. Čini mi se da je u njima Ted prosto bio fasciniran spekulacijom šta-ako u toj meri da mu je bilo dovoljno da nam saopšti ideju, ostavivši priču svedenu na osnove, a ponekad čak ni to; ''Deljenje nulom'' nema čak ni formiran kraj, kao da sama  ideja o tome da matematika naprosto nije tačna treba da prestravi čitaoca u toj meri da mu priča ne predstavlja više primarni cilj, već može i sam da pretpostavi posledice ovog dokaza i njihov uticaj na život. Ted nam nudi svoju viziju matematičarke koja je upravo shvatila da je oborila osnovne postavke nauke kojoj je posvetila ceo život, te nas ostavlja da zajedno sa njom proživljavamo novi besmisao življenja sa takvim teretom.

Većina priča ipak osciluje negde na sredini izmedju ove dve krajnosti. ''Priča tvog života'' koja je piscu donela i drugu Nebulu, za promenu barata motivom bliskog kontakta treće vrste, ali sa originalnim twistom. Radi se o vanzemaljcima čija jezička struktura omogućava istovremeno sagledavanje i poimanje prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti. Opet, snaga priče leži u temeljnom i uverljivom objašnjenju veze izmedju jezika i poimanja vremenskog toka, te daljoj razradi ideje pretpostavkom da lingista koji nauči vanzemaljski jezik istovremeno na taj način menja svoju percepciju vremena te postaje sposoban da sagledava i budućnost.

Čini se da jedina slabost Teda Chianga leži u tome da kad iscrpi ideju koja mu se vrtela po glavi, i kada kaže ono što je želeo o njoj, i sama priča nekako gubi zamah te je on brzo i ne uvek efektno završava. To sam primetio u narednoj priči u knjizi, ''Razvoj ljudske nauke'',  koja više liči na alegoriju, ili vic-priču kakvih je bio prepun Sirijus. Naravno, u ovom slučaju vic je dovoljno inteligentan da i tih par strana zahtevaju temeljito udubljivanje ne bi li se ipak na kraju priče i nasmejali. Ali opet kažem, to mu je jedna od retkih slabosti koje sam uočio. Ideje kojima se bavi su raznovrsne, od matematičkih, preko religioznih, do čisto tehnoloških. I sve one izazivaju jaku reakciju kod čitaoca (ili bar kod mene u ovom slučaju) podstičući ga da aktivno razmišlja o pročitanom, pokušavajuću da donese vlastiti sud o datom slučaju.

Moj favorit po pitanju originalnosti je priča ''Sedamdeset dva slova'' o društvu utemeljenom na kabalističkim proučavanjima imena i života koji na taj način nastaje, i u kome umesto moderne tehnologije imamo industriju zasnovanu na golemima i živim mašinama.
 
Sledeća u knjizi je  priča ''Pakao je odsustvo boga'', do danas najefektnija spekulacija koju sam pročitao na prastaru temu zašto-bog-dozvoljava-patnje-nevinih oko koje je lomio glavu još Dostojevski, a od SF pisaca Ursula Legvin u priči ''Oni koji odlaze iz Omelasa''. I naravno, Tedova priča je moj novi favorit u disciplini ''ja sam ateist, a evo ovde čovek lepo napisao i zašto''. Inače je ova priča rekorder po broju osvojenih nagrada, sa het-trikom Hugo-Nebula-Lokus. Libe nemoj po glavi, nemoj po glavi molim te!

Toliko je Ted ubedljiv kad argumentuje svoje ideje pro et contra, da sam i sam nekoliko puta menjao mišljenje u toku čitanja poslednje priče. U pitanju je priča  ''Voleti ono što vidiš: dokumentarac'' posvećena mogućnostima psihološke manipulacije ljudima pomoću fizičkog izgleda (iz ugla osoba koje mogu uključiti ili isključiti nervna kola u mozgu namenjena prepoznavanju lepote lica, pa samim tim mogu po želji postati neosetna na fizičku lepotu).

[Lidija]

mada i očekujem poneku reakciju od Libe da me pokopa...

   ( )

[Ygg]

Ted nam nudi svoju viziju matematičarke koja je upravo shvatila da je oborila osnovne postavke nauke kojoj je posvetila ceo život, te nas ostavlja da zajedno sa njom proživljavamo novi besmisao življenja sa takvim teretom.

Hvala na prikazu! Ova priča me posebno zaintrigirala, jer sam matematičar po struci. Potražiću zbirku po banjalučkim knjižarama, mada se nešto ne sjećam da sam negdje vidio Bookina izdanja. U najgorem slučaju, uloviću je na jesen na Sajmu.

[zakk]

Evo, malo pretreseno i sređeno pa izašlo i u Emitoru. Hvala Berserkeru

http://emitor.rs/2016/07/price-tvog-zivota-ted-cang-po-prvi-put-medu-srbima/

[angel011]

@Ygg: distributer Makart šalje i van Srbije, pa možeš da probaš preko njih (ako si voljan da daš 10 evrića za poštarinu).

[Berserker]

Bogami makart me prijatno iznenadjuje, imaju odličnu akciju trenutno gde može da se džab-džabe kupi pola izdanja Paladina. Pokrenuću novu temu sa aktuelnim akcijama izdavača koje se odnose na SF, možda pomogne.

[Ygg]

@Ygg: distributer Makart šalje i van Srbije, pa možeš da probaš preko njih (ako si voljan da daš 10 evrića za poštarinu).

Hvala, ali ne bih baš bacao pare na poštarinu. Bio sam prošle sedmice u BG, pa da sam znao za nju, potražio bih zbirku tada. Dolaziću u BG, ako ne prije, onda za Sajam knjiga, pa mogu tada pazariti.

[angel011]

Booka poslednjih godina iz protesta nije učestvovala na Sajmu knjiga. Ako te to zadesi, knjige će najverovatnije biti ili na Makartovom štandu, ili na mini-sajmu u knjižari Beopolis. 

[tomat]

knjiga se lako može naći u e-izdanju na engleskom, pa ako ti nije baš stalo da imaš papir možeš tako da probaš.

[Lidija]

zanimljiv intervju sa autorom:



The Occasional Writer: An Interview with Science Fiction Author Ted Chiang