[Miodrag Milovanovic]

Žena na Mesecu je film Frica Langa, koga je ovaj načinio nekoliko godina nakon čuvenog Metropolisa.
S obzirom na autorska prava, linkovi ka filmu se povremeno uklanjaju, ali uvek ima entuzijasta koji ih ponovo stavljaju, tako da, dok ga ne sklone, možete videti ovde



Da biste lakše pratili, a ako vam nije poznato, evo odrednice iz Zoranove Enciklopedije:

ŽENA NA MESECU
 
Film. Nemačka, 1929. R. Fritz Lang, S. Thea von Harbou, F. Curt Courant, Otto Kanturek, S. E. Konstantin Tschetwerikoff, Oskar Fischinger, U. Gerda Maurus, Willy Fritsch, Fritz Rasp, Gustav von Wangenheim, Klaus Pohl, Max Maximilian, P. Fritz Lang Film/UFA, T. 185'

Isti tandem koji je sazdao čudesno zdanje Metropolisa - Fric Lang i Tea fon Harbou - latio se tri godine kasnije novog kinematografskog SF poduhvata, ovoga puta u takozvanom 'hard' maniru, odnosno oživevši tradiciju započetu Melijesovim Putovanjem na Mesec (1902), ali ovoga puta bez parodijskog, grotesknog ruha. Posredi je prva misija na naš prirodni satelit, ali iza nje ne stoji nikakva dična naučna radoznalost, već puka pohlepa jednog bogataša, rešenog da se domogne dragog kamenja kojim, navodno, obiluje površina Meseca. No, iako će stići do Meseca, naum mu se neće ostvariti, budući da će mu glave doći, u zgodnoj prilici, jedan skriveni takmac u traganju za dragocenostima. Baš kao i kod Metropolisa, siže je u osnovi melodramski, ali ono što ovaj poslednji značajni nemi SF film čini izuzetnim iz perspektive istorije SF kinematografije jeste način na koji je Lang sazdao sam čin putovanja na Mesec. Tvorac Metropolisa povukao je jedan sjajan potez koji će i toliko puta u budućnosti predstavljati zalogu uspeha naučnofantastičnih filmova: uvidevši, naime, da izvrsna upućenost u medij još nipošto nije dovoljna za uverljivost Žene na Mesecu, on je potražio pomoć tada vrhunskog nemačkog stručnjaka za raketarstvo dr Hermana Oberta, tako da onaj deo filma u kome je reč o putovanju na Mesec deluje gotovo proročki uverljivo čak i danas. Nažalost, Lang je ostao bez pravog konsultanta kada su u pitanju prilike na našem prirodnom satelitu, te je stoga ovaj predočen uglavnom kao kakav pust predeo u Alpima, sa obiljem vazduha i uopšte podnošljivim uslovima za život ljudi, što je u očitom kontrastu sa prvim delom. No, i pored ovih nedostataka, Žena na Mesecu ostaje veoma značajan SF film, koji, doduše, ne domaša vrednosti Metropolisa, ali otvara jedno novo poglavlje autentičnog SF predočavanja velike žanrovske teme putovanja u svemir. Zanimljivo je da je dr Herman Obert bio stručni konsultant i dvadeset dve godine kasnije, prilikom snimanja Odredišta Mesec, kada je izumeo odbrojavanje unazad prilikom lansiranja svemirskih brodova, koje je potom prešlo u stvarnu upotrebu.


Kao i sa Wikipedije:

Woman in the Moon (German: Frau im Mond) is a science fiction silent film that premiered 15 October 1929. It is often considered to be one of the first "serious" science fiction films. It was written and directed by Fritz Lang, based on the novel The Rocket to the Moon by his collaborator Thea von Harbou, his wife at the time. It was released in the USA as By Rocket to the Moon and in the UK as Woman in the Moon. The basics of rocket travel were presented to a mass audience for the first time by this film, including the use of a multi-stage rocket.
The film is a melodrama with scientific speculation. Helius (Willy Fritsch) is an entrepreneur with an interest in space travel. He seeks out Professor Mannfeldt (Klaus Pohl), a visionary who has written a treatise on the likelihood of finding gold on the moon, only to be ridiculed by his peers. Helius recognizes the value of Mannfeldt's work, but a gang of evil businessmen have also taken an interest in Mannfeldt's theories.
Meanwhile, Helius's assistant Windegger (Gustav von Wangenheim) has announced his engagement to Helius's other assistant, Friede (Gerda Maurus). This is disconcerting to Helius, who secretly loves Friede, so he avoids their engagement party. He is mugged on the way home from his meeting with Mannfeldt by henchmen of the evil businessmen, commanded by an American, "The man who calls himself Walter Turner," (Fritz Rasp) as stated in the opening credits. They steal the research that Professor Mannfeldt had entrusted to him and also burgle Helius's home, taking other valuable material. They then present him with an ultimatum: they know he is planning a voyage to the moon; either he includes them in the project, or they will sabotage it and destroy his rocket. Reluctantly, Helius agrees to their terms.
The rocket team is assembled: Helius, Mannfeldt, Windegger, Friede and Turner, who represents the interests of the evil businessmen. After the rocket blasts off, they discover that Gustav (Gustl Gstettenbaur), a young boy who has befriended Helius, is aboard as a stowaway with his collection of science fiction pulp magazines. During the journey, Windegger emerges as a coward, and the feelings of Helius toward Friede become known to her, creating a romantic triangle.
Once they get to the far side of the Moon, Mannfeldt and Turner prove Mannfeldt's theory that there is gold on the moon. They struggle in a cave, and Mannfeldt falls to his death in a crevasse. Turner attempts to hijack the rocket, and in the struggle, he is shot and killed. Gunfire damages the oxygen tanks, and they come to the grim realization that there is not enough oxygen for all to make the return trip. One person must remain on the moon. (In this film, the moon has a breathable atmosphere on its far side, per the theories of Peter Andreas Hansen, who is mentioned near the beginning of the film.)
Helius and Windegger draw straws to see who must stay and Windegger loses. Seeing Windegger's anguish, Helius decides to drug Windegger and Friede with a last drink together and take Windegger's place, letting Windegger return to Earth with Friede. Friede senses that something is in the wine. She pretends to drink and then retires to the compartment where her cot is located, closes and locks the door. Windegger drinks the wine, becoming sedated. Helius makes Gustav his confidant and the new pilot for the ship. Helius counts down the time for the ship's liftoff from a distance away. He watches it depart and a stricken look crosses his face as he realizes that he is alone on the moon. As he lowers his head and resignedly starts to move towards the survival camp originally prepared for Windegger, Helius discovers that Friede has decided to stay with him on the moon. He throws his arms wide like a child seeking to be held and Friede runs to him. They embrace and Helius weeps into her shoulder while Friede strokes his hair and whispers words of comfort to him.
Influence
Lang, who also made Metropolis, had a personal interest in science fiction. When returning to Germany in the late 1950s he sold his extensive collection of Astounding Science Fiction, Weird Tales, and Galaxy magazines. Several prescient technical/operational features are presented during the film's 1920's launch sequence, which subsqequently came into common operational use during America's postwar space race:

- the rocket is fully built in a tall building and moved to the launch pad
- as launch approaches, the launch team counts down the seconds from ten to zero ("now" was used for zero), and Woman in the Moon is often cited as the first occurrence of the "countdown to zero" before a rocket launch.
- the rocket ship blasts off from a pool of water; water is commonly used today on launch pads to absorb and dissipate the extreme heat generated by the rocket exhaust
- in space, the rocket ejects its first stage and fires its second stage rocket, predicting the development of modern multistage orbital rockets
- the crew recline on horizontal beds to cope with the G-forces experienced during lift-off and pre-orbital acceleration
floor foot straps are used to restrain the crew during zero gravity (Velcro is used today).[/li][/list]

These items and the overall design of the rocket led to the film being banned from 1933-1945 during WWII by the Nazis, due to similarities to their secret V-2 project.
Rocket scientist Hermann Oberth worked as an advisor on this movie. He had originally intended to build a working rocket for use in the film, but time and technology prevented this from happening. The film was popular among the rocket scientists in Wernher von Braun's circle at the Verein für Raumschiffahrt (VfR). The first successfully launched V-2 rocket at the rocket-development facility in Peenemünde had the Frau im Mond logo painted on its base. Noted post-war science writer Willy Ley also served as a consultant on the film. Thomas Pynchon's Gravity's Rainbow, which deals with the V-2 rockets, refers to the movie, along with several other classic German silent films.

[Miodrag Milovanovic]

E sad, ono najzanimljivije: članci iz novina iz vremena premijere ovog filma, manje od dva meseca od svetske premijere!

Време 1. новембар 1929. године.
Пут на месец – на филму
Један од најчуднијих филмова који је до сада створен биће несумњиво „Жена на месецу“, чија је премијера пре неколико дана у Берлину изазвала свеопште допадање а у Београду ћемо га гледати кроз који дан.
Тај филм остварује на платну једну од најстаријих замисли човечанства: лет кроз васиону. Пошто данас човек лети и иде испод воде остаје му једино да покуша да се креће кроз међузвездани простор. Постоје многе теорије о томе , али је несумњиво најважнија она која мисли да ће се то питање решити једном ракетлом која ће ићи кроз безваздушни простор.
Уфа и Фриц Ланг који су створили овај филм нису хтели да он буде фантастичан. Нису хтели да му се може пребацити нестручност и невероватност и стога су за техничке саветнике узели три професора универзитета, астрономе и техничаре. Под њиховим надзором су вршена сва снимања, и стога овај филм има и ту добру страну да маси представља у једном конкретном облику, њој приступачном једно од најкомпликованијих питања данашње технике.
Решење које је постигнуто у „Жени на месецу“ сасвим је могуће могло би се чак рећи да је и вероватно. Вођено је рачуна о свакој ситници, све је урађено, као да огромно ђулене остаје у Уфином атељеу, него да стварно иде према месецу. Предвиђено је и снабдевање кисеоником, предвиђене су нарочите мере да се спречи неугодност наглог убрзања, сви затвори су херметички. Илузија стварности је толико велика да је Вили Фрич, који игра у томе филму једну од главних улога, написао један дневник „пута на месец“.
А да се „Жена на месецу“ мора схватити и као научни филм најбољи је доказ успели лет графа Опела, који је већ раније успео да постигне лепе резултате са аутомобилом-ракетлом. Са авијоном-ракетлом он је успео да прелети два километра и да се спусти сасвим правилно на земљу. Пут је створен.

ПОЗДРАВ ФРИЦА ЛАНГА БЕОГРАЂАНИМА
Фриц Ланг, генијални творац филма „Жена на месецу“, после огромног успеха који је његов филм постигао у Берлину, сетио се прве стране престонице у којој ће се тај филм приказивати и послао своју фотографију са поздравом Београђанима. На фотографији пише: Мојој драгој београдској публици – Фриц Ланг.“

 [ You are not allowed to view attachments ]


Време 15. новембар 1929. године.
КОРЗО: 15. „Жена на месецу“ (Вили Фрич, Герда Маурус)
ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА „ЖЕНА НА МЕСЕЦУ“
Вечерас, у 9. часова је премијера филма „Жена на месецу“ у биоскопу КОРЗО, с предавањем г. Бране Нушића, књижевника. Данас у 4 часа по подне биће генерална проба овога филма. Овој представи могу присуствовати сви београдски новинари бесплатно.

Време 16. новембар 1929. године.
Г. Нушић је синоћ говорио о Жил Верновим оствареним фантазијама и о филму „Жена на месецу“
Нова, филмска нота нашег прослављеног хумористе
Синоћ у 9 часова одржао је г. Бранислав Нушић једно веома занимљиво „уводно слово“ приликом премијере Фриц Ланговог монументалног филма Жена на месецу. Ту, пред платном биоскопа Корзо, г. Нушић је дао, како кажу, „нов доказ о својој величанственој многостраности“ говорећи о најмлађој уметности, филму, са истим познавањем и убеђењем као и о старим својим хумористичким темама.
Говорио је о Жилу Верну, о томе како су ове његове фантазије биле остварене било у остварењу, о васионским путевима, о љубави која се на свим теренима света и звезда једнако снажно подржава и негује, и о филму као такловм, као реализацији свега бизарног. Предавање, које је прекрасно примљено, и као новина и као најновија козерија г. Нушића, гласи овако:
Да живот уђе у књижевност није ни мало ретка појава; нарочито не у доба од кад је књижевност кренула реалним путевима и, у животима потражила себи изворе те живот, онакав какав се он манифестује у свима појавама својим, унела у себе. Да живот дакле уђе у књижевност обична је појава, али је у толико необичнија појава да књижевност уђе у живот, а тек најмање она књижевност, која се развијала у још непрочишћеној атмосфери роматике, те ткала своје ткиво из маште, снова и имагинација.
Па, ипак, све то бива и бива тако рећи пред нашим очима. Француски популарни романсијер Жил Верн, које је пре пола века буновно снивао и својим чудноватим и шареним сновима заносио и забављао неколико генерација зреле младежи – ево га како с дана на дан постаје стварност. Његова књижевност – јер Жил Верн собом представља читаву једну посебну књижевност, која је пре педесет година била израз једне бескрајне имагинације и једне необуздане маште – тај Жил Верн или боље та и таква његова књижевност ево улази у живот.
Верн је своје доба засуо безбројним фантастичним предвиђањима; он се кроз своје романе заривао у земљине дубине и пео у ваздушне висине; он је слазио на морско дно и путовао у звездани свет а, све то ево наше доба приказује као остварене снове и, све то ето збива се пред нама и пред нашим очима. Људи пониру у земљину утробу, пењу се у васионске висине, крећу се кроз морске дубине и савлађују време и просторе као она надземаљска бића из бајака, које су нам наше старамајке причале, – та Вернова фантастична предвиђања с дана на дан граде стварност.
Жил Верн је кроз свој један роман опалио први топ на месец и послао тамо путника у ракетли. Његови савременици грохотом су се насмејали наивности Вернове маште али није прошло ни пет деценија а ето већ ракетле цепају васиону и продиру у бескрајне просторе носећи собом хероје цивилизације и културнога напретка човечанства. Нас не раздваја можда ни неколико часова или неколико недеља, месеца или година, од тренутка када ће се једна од тих ракетла луталица зауставити на каквој планети и донетим нам открића која ће преобратити свет. Тих неколико часова или дана могу бити педесет и сто година јер, педесет и сто година нису дужи од једнога часа, за ове гигантске кораке којима корача развитак човечанства.
Осећајући близину тога часа, сада ће човечји ум победити васиону, човек већ сада испред догађаја жури да наслути оне средине у које ће нас одвести велики резултати науке и технике.
Једна од таквих тежњи да догледа у напред оно што ће нам тек време открити, руководила је и великога режисера, аутора филма „Жена на месецу“, да изабере себи тако чудан а ипак тако занимљив сиже као што је овај који ће вам се вечерас приказивати.
Садржину овог филма упознаћете малочас али, пре но што се зраци из објектива проспу на бело платно, ви бисте извесно желели одговор на једно питање које вас без сумње занима а које је, истину ћу вам рећи, и мене необично занимало. Питање је: откуд је и зашто аутору филма могла пасти на памет идеја, да пошаље жену на месец? Крећу експедиције у џунгле, крећу на морска дна, крећу на северне и јужне ледене полове, али се ни једној таквој експедицији не придружује жена. Зашто је било потребно послати је на месец?
Рећи ће ко год од вас: па зато ваљда што жена лакше лети од човека! Ја се спорим да жене и лакше и радије лете по ваздуху али, изгледа да тај разлог није руководио аутора.
Могло би се предпоставити и ово: Утврђено је науком да је месец планета у фази хлађења; то је звезда која се гаси, путници који тамо кад год доспу наћи ће се у једној мртвој природи, без даха и топлоте. Ваљало је дакле однети на месец мало температуре и аутор је послао жену; ваљало је мало упалити и загрејати угашен месец а ко би га могао боље упалити и загрејати ако не жена.
Још један и можда најглавнији, мотив који је руководио аутора да пошаље жену на месец. Као што ћете из самога сижеа видети, на месец путују два одана, два нераздвојна пријатеља. Послати их просто на месец и вратити их опет на земљу то још не би било ништа, сиже би био празан. Ваљало је дакле ова два пријатеља завадити, ту њихову заваду развити по питању постојања једнога или другога и ко би то могао боље учинити до жена.
Та жена на земљи је волела једнога пријатеља а на месецу другога, чему није она ни мало крива јер је променила атмосферу. Нашим се женама често то исто дешава кад оду у бању, ради промене ваздуха. Оно, чему је јунакиња филма одиста крива, то је: што је на земљи, која је још топла, много хладије волела а на месецу који је хладан, много топлије.
Та њена љубав на месецу (молим вас, казао сам љубав на месецу, па вас молим немојте разумети: љубав на месечини – која је и код нас на земљи тако честа) дакле, та њена љубав на месецу тако је топла и снажна да замењује чак и недостатак кисеоника, који се тамо јавља а више још, задржава двоје заљубљених те и, кад се ваздушни брод враћа на земљу, они остају горе на месецу, у леду и снегу, али загрљени и наслоњени усана на усне. Они ће остати тамо на сва времена, њихова ће се љубав угасити заједно са месечевим гашењем и њихова ће се љубав смрзнути на хладноћи која тамо влада. Када, након једног века, доспу тамо они храбри пионири науке који откривају нове светова, наћи ће тамо једну конзервирану топлу љубав у смрзнутом стању.
Код нас на земљи таквих љубави нема и ако се и наше љубави брзо хладе.
Ако вас та љубав на месецу вечерас и не буде толико занимала, ја сам уверен да ће вас занимати сама замисао на којој је овај филм заснован, још више снага технике у њему приказана а највише величина режије којом је све то изведено.
Пре но што вам пожелим пријатну забаву, ја вам благодарим на пажњи коју сте својом посетом указали Новинарском удружењу у чије вас име и поздрављам!

Време 25. новембар 1929. године.
Др. Херман Обер у Југославији
Разговор дописника „Времена“ са конструктором ракете за пут на месец
Нови Врбас, 23. новембра.
Познати конструктор ракете за лет у васиону, инжењер г. др. Херман Обер борави од пре три дана у нашој средини. Г. Обер је дошао да посети свога оца лекара овдашњег санаторијума г. др. Хердла, иначе рођеног Вршчанина. Он је нарочито желео да за његов долазак дозна само најужа родбина, али је вашем дописнику ипак пошло за руком да с конструктором ове направе, која треба да изазове читаву револуцију у техници дође у ближи додир.
На молбу вашег дописника г. др. Обер је био љубазан да изложи основу свога проналаска.
О РАКЕТИ
Идеја о ракети није тако нова, почео је љубазно д-р Обер, а ја сам само један о оних, који покушава да оставари ту идеју. Моје прво дело о ракети је Die Rakete zu dem Planeten. Као писац тог дела не појављујем се ја него Макс Валијер, коме сам дао целокупну грађу. Ова књига заинтересовала је многе. Тако је и Опелова фабрика, на основу извесних података, које сам ја тамо изнео, конструисала своје ракете, али то су још и сувише несавршене ствари, за које верујем да неће у овој првобитној замисли успети.
ЗА ТРИДЕСЕТ СЕДАМ ЧАСОВА НА МЕСЕЦ
О ракети за Месец коју ћу сада изградити могу вам рећи ово:
Ракета ће добити своју брзину паљењем експлозива, или бензина. Она неће полазити са неког утврђеног постоља вертикално, него из воде и то под благим углом. Ово се објашњава правилно из тригонометрије, јер уместо да ракета иде нормалном катетом она ће се кретати путем хипотенузе, и на оном месту где се она сече са нормалном катетом, биће јој циљ – Месец.
Просечна брзина ће јој бити око 10 километара у секунди, али када се узме да та брзина може и опасти на путу услед непредвиђених препрека, рачуна се на брзину од 9 километара. Пошто је дистанца до месеца 385.000 км., израчунато је да ће ракети до Месеца бити потребно 37 часова, и то ће бити путем математике и астрономије тако израчунато да ракета направи једну елипсу око Месеца а затим као и свака планета која пада, да се врати на земљу, на коју би пала са парашитом.
Да би што угодније могао извршити овај експерименат, почетна брзина у првој секунди биће свега 30 м., у другој 60 у трећој, 90 и тако даље.
Кроз безваздушни простор ракета ће проћи са енергијом коју већ има, која ће истина до Месеца опадати, али која се може обнављати, пошто ће ракета моћи да носи 600 кг. материјала и горива.
О земаљској ракети г. др. Обер говори као о чину који је већ готов. Он намерава да са ракетом направи пробу једним летом до Америке, и изјављује да ће растојање између Америке и Европе прећи за непуних 30 минута. Ракета ће се кретати под истим условима као за Месец, т. ј. правац њен биће под једним благим углом. Достигавши извесну висину ракета пада са парашитом, и достиже свој циљ.
О филму Жена на месецу за који каже да је он саградио ракету, каже да нема ничег заједничког са његовим научним радом, и да је он начинио ракетусамо због рекламе тог филма. Истина и са том ракетом вршене су пробе, у њој су се налазили инструменти, и она је достизавала 50 клм. висине.
Д-р Херман Обер је румунски поданик, он је још врло млад: има свега 35 година. Технички факултет свршио је у Немачкој.
Д-р Обер, напушта ових дана нашу државу, и иде у Берлин да настави рад на усавршавању ракете.

М. Д. М.

[lilit]

Linkovi se istina uklanjaju al Blu-ray diskovi kod jednog člana kluba su uvek dostupni:  Žena na mesecu, Metropolis + Nibelunzi i M.
Metropolis izložbu (kamere, trake, scenario, beleške a pre svega: kostimi (!), etc) sam posetila a čak negde tripujem da moja empatija prema mašinama ima veze s Marijom.
Sad se podsetih fotki a naleteh i na jednu zanimljivu

[Lidija]

ohhh baš simpa...