[Miodrag Milovanovic]

Da bih potakao na dalje istraživanje, evo da izložim samo neka ostvarenja domaće teorijske literature vezana, pre svega, za istorijat izučavanja srpske naučne fantastike, pri čemu sam se dotakao i nekih srodnih žanrova...

Iako su i ranije pojedini književni kritičari objavljivali tekstove posvećene naučnoj fantastici, prvi srpski kritičar koji je sistematičnije proučavao ovaj žanr bio je Radojica Tautović.  Kao i Darko Suvin u Hrvatskoj, ali i mnogi drugi strani kritičari, i on je pod okriljem marksističke teorije, šezdesetih godina prošlog veka pokušavao da pronikne u mnogobojna pitanja koja su se počela postavljati u trenutku kada je naučna fantastika polako izlazila iz geta: odnos tehnike i umetnosti, kritičkog realizma i naučne fantastike, robotizacije i tehnokratije, itd. Tautović, za razliku od Darka Suvina, nije imao aspiracije ka teorijskom određivanju naučne fantastike, već je više u njoj video sredstvo za analizu društvenih pojava kod nas i u svetu, a takođe je vrlo malo pažnje posvećivao domaćim piscima. Većina njegovih teorijskih radova sakupljena je u knjizi  Hefest u Svemiru (1969).

Prve osnove za detaljnije proučavanje istorijata razvoja srpske naučne fantastike pojavile su se sredinom sedamdesetih godina prošlog veka kada je u prvom broju almanaha Andromeda izašao pokušaj popisa svih naučnofantastičnih dela objavljenih u tadašnjoj Jugoslaviji. U drugom broju almanaha Andromeda Zoran Živković je objavio članak „Izučavanje naučne fantastike u Jugoslaviji“, koji je gotovo u potpunosti posvećen poetici naučne fantastike Darka Suvina, dok tek letimice navodi još neke jugoslovenske izučavaoce naučne fantastike: Ivana Fochta i Želimira Koščevića (Zagreb) i Ranka Munitića i Žiku Bogdanovića (Beograd). Proširivanje spiska objavljenih SF dela na tlu Jugoslavije nastavljeno je u tom drugom, a i u sledećem, poslednjem broju almanaha Andromeda. Treba napomenuti sa su ovi popisi bili samo nastavak bibliografskog rada hrvatskih izučavalaca prilikom izdavanja brošure vezane za Prvi sajam naučne fantastike iz 1972. godine, ali i nekih kasnijih brošura.

Na bazi tog spiska i sopstvenih istraživanja, Aleksandar B. Nedeljković je objavio 1983. godine, kao bibliofilsko izdanje, brošuru Naših 110 SF godina , u kojoj je dao spisak svih SF ostvarenja objavljenih na srpskohrvatskom jezičkom području. Ovaj spisak je bio podeljen na dva dela - u prvom su date knjige, a u drugom priče i romani objavljivani u periodici. Isti autor je 1985. godine objavio brošuru pod naslovom Istorija srpske naučno-fantastične književnosti  u kojoj je pisce podelio na romanopisce i pripovedače, a takođe navodi i određene probleme sa kojima se susretao u žanrovskom određivanju pojedinih dela.

Subotički ljubitelj naučne fantastike Tomislav Radanov 1987. godine objavljuje brošuru Naučna fantastika sa popisom naučnofantastičnih izdanja u kojoj postoji posebno poglavlje „Izdanja jugoslovenskih autora“. Ovaj pregled donosi vrlo malo novih informacija u odnosu na prethodne spiskove.

Prilikom pisanja kapitalnog ostvarenja domaćeg teorijskog rada o naučnoj fantastici, dvotomne Enciklopedije naučne fanastike (1990), Zoran Živković je u odrednici JUGOSLAVIJA dao prikaz razvoja naučne fantastike na srpskohrvatskom jezičkom području, praćen spiskom svih ostvarenja „SF žanra izvorno objavljenih na srpskohrvatskom jeziku, uključujući i ona koja sadrže makar i marginalne elemente ovog žanra.“

Knjiga Bojana Jovića Rađanje žanra – počeci srpske naučno-fantastične književnosti (2006), sadrži dva dela: „Proučavanje (istorije, srpske) naučno-fantastične književnosti: polihistorijski zahtevi“ i „Rađanje (srpske) naučnofantastične književnosti: tradicije, konteksti, osobenosti“, u kojima iznosi brojne probleme definisanja okvira istraživanja ovog žanra, a takođe i daje detaljnu rekapitulaciju dosadašnjih istraživanja početaka srpskog SF-a do tridesetih godina dvadesetog veka, zadržavajući se posebno na ostvarenjima Dragutina Ilića, Lazara Komarčića i Milutina Milankovića.

Dejan Ajdačić uredio je nekoliko zbornika posvećenih naučnoj fantastici: Slovenska naučna fantastika (2007) (sa Bojanom Jovićem), Futuroslavija: ogledi o slovenskoj naučnoj fantastici (2008) i Telo u slovenskoj futurofantastici (2011).

Miodrag Milovanović je u članku „Kratak prilog za istoriju srpske naučne fanastike“  u časopisu UBIQ br. 4 (2009) dao, pored kratkog istorijata srpske naučne fantastike u književnosti, i pregled pojedinih ostvarenja ovog žanra u drugim medijima.

Pored ovih istraživanja, koja su se direktno odnosila na istorijat domaće naučne fantastike, jedan broj teoretičara i istoričara književnosti bavio se u okviru širih ispitivanja srpske fantastične književnosti i određenim aspektima razvoja naučne fantastike. Ovo se pre svega odnosi na Savu Damjanova, čija je pionirska knjiga Koreni moderne srpske fantastike (1988), proširena jednim brojem novijih tekstova, ponovo objavljena pod imenom Vrtovi nestvarnog (2011). 

Ivo Tartalja je 1989. godine objavio delo Beograd XXI veka – iz starih utopija i antiutopija, u kome je analizirao nekoliko tekstova sa kraja XIX i početka XX veka sa elementima naučne fantastike.

Predrag Palavestra u tekstu „Kritičke odlike srpske fantastike“, predgovoru Knjige srpske fantastike I (1989), daje sažeti istorijski pregled srpske fantastičke književnosti, u kome su pomenuti i rodonačelnici srpske naučne fantastike: Dragutin Ilić i Lazar Komarčić.

Iscrpan pregled utopijske i distopijske tradicije u srpskoj književnosti dat je u tekstu Zorice Đergović-Joksimović „Serbia between Utopia and Dystopia“ Utopian Studies, Vol. 11, Issue 1 (2000)

Fantastikom u dečjoj naučnofantastičnoj književnosti na srpskohrvatskom jezičkom području između Prvog i Drugog svetskog rata bavio se Novo Vuković u doktorskoj disertaciji objavljenoj u knjizi Iza granica mogućeg (1979). U novije vreme, srpsku fantastiku za decu najviše su proučavali Ljiljana Pešikan Ljuštanović, čijih je nekoliko radova o ovoj temi sakupljeno u knjizi Gospođi Alisinoj desnoj nozi (2012), kao i Tijana Tropin, čiji su radovi iz ove oblasti rasuti po periodici - videti npr. „Savremena srpska dečja književnost i žanrovske tradicije evropske književnosti“ Deca i biblioteke, Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog u Beogradu od 5. do 9. oktobra 2005. Ur. Vraneš, Aleksandra, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Bibliotekarsko društvo Srbije, Beograd, 2006. str. 569-575 i „Posle Harija Potera: epska fantastika u srpskoj književnosti za decu.“ Detinjstvo, časopis o književnosti za decu. God. 35, br. 1-2, proleće-leto 2009. 

Treba istaći i rad Gordane Maletić na ovom polju – ona je priredila antologiju Nemoguće priče u kojoj su objavljeni neki danas slabo dostupni tekstovi i napisala iscrpan predgovor u kome se bavi klasifikacijom fantastike za decu. U poslednjih nekoliko godina javlja se niz mladih istraživača zainteresovanih za fantastiku (Ivana Mijić, Miloš Jocić i drugi).

Doktorska disertacija Dejana Ognjanovića Poetika horora (2014) predstavlja kapitalno ostvarenje domaćeg teorijskog izraza vezanog za ovaj žanr. Pored toga on je autor i tri zanimljive knjige o hororu na filmu: Faustovski ekran: Đavo na filmu (2006), U brdima, horori: srpski film strave (2007) i Studija strave – eseji o horor žanru (2008). Od radova ostalih izučavalaca ovog žanra mogu se izdvojiti knjige Ane Radin Motiv vampira u mitu i književnosti (1996) i Metamorfoze vampira (2008) Marije Šarović.

[Ghoul]

preciznosti radi, valja reći da Studija strave – eseji o horor žanru (2008) nije samo o horor filmu, već sadrži radove koji se bave hororom kako na filmu tako i u književnosti - konkretno, evo sadržaja:

1. HOROR KAO ŽANR, I NJEGOVA ESTETIČKA NAMERA
=uopšte, pretežno KNJ.

2. HOROR, IMENOVANJE NEISKAZIVOG
=uopšte, i KNJ. i F.

3. NASTANAK I RAZVOJ GOTIKA
=KNJ.

4. MODERNIZACIJA GOTSKOG HORORA U DELU EDGARA A. POA
=KNJ.

5. MESTO EMBROUZA BIRSA U TRADICIJI AMERIČKOG GOTIKA
=KNJ.

6. LAVKRAFT: IZVAN OVOG UNIVERZUMA
=KNJ.

7. NEKROFILIJA - NEKAD I SAD
=KNJ.

8. POLITIKA TELA I ESTETIKA STRAHA
=KNJ. (lavkraft) + F. (kronenberg)

9. VES KREJVEN I POSTMODERNI HOROR
= F.

10. ĐAVO ME JE NATERAO: SERIJSKI UBICA KAO DEMON
= F.

11. JAPANSKE PRIČE O DUHOVIMA
= F.

12. JEZIK DEMONIZACIJE NA PRIMERU ROMANA ZNAK SATANE
= KNJ.

13. MRAČNI EROS U DELIMA ĐORĐA KADIJEVIĆA
= F.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Изгледа да је форум Арт Анима опет пао под ударом хакера, па, не може да се отвори; кад се то деси, ваш скромни АБН окачиње вести (које тамо имају већ преко 400.000 прегледа… за дванаест година) овде, на Либеатин и Мићин форум. Прва резерва! Ево, дакле, вести:

Цењени   ,

заборависмо, у понедељак 16. октобра било је, у подне, предавање у ЈДП (Југословенском драмском позоришту), говорио је писац Ајнштајнових снова, др Ален Лајтмен. Говорио је сам на позорници, пред салом поприлично пуном; релативно кратко, нешто више од пола сата; јасно и гласно, коректно и разумљиво, професорски. Био је то неки амерички енглески, али не неки много упадљив дијалект, свакако не оно што неки зову „отезање у Тексасу“ (Texas drawl) нити ишта слично. Са становишта фонетике, интересантно је било слушати како поједине тешке-за-изговор (и познате по томе) сугласничке групе  /  -sts  /  на крају речи, које настају због множине, као рецимо    physicists   (физичари) он поједностави тако што изговори само први од та три гласа, а преостала два некако смањи до само једне продужене мале нејасне буке, то буде једна као краткотрајна замућеност; тако изговорена реч        chemists   (хемичари)   завршавала би се дакле на    /  s   /   дакле овако,    /kemis…  /  али је то са наговештајем да је ту било да се изговори још мало нешто.

Уз то, прилично је изостављао финално   /  t   /  у речима као    project,  poet.

Испричао је како је у детињству волео и науку, и уметност, па су му говорили да мора да изабере једно од та два, а оно друго да напусти, али је он остао упоран, па се ево и сад (а рођен је 1948. године; али изгледа много млађи, упадљиво млађи) бави и једним, и другим. Затим је описивао разлике између та два: у науци (он је то мислио искључиво на природне науке!) имате као главни циљ да се постигне јасноћа, прецизност, дефинитиван тачан одговор на разна питања,    certainty   ,  а у уметности се не добијају категорични одговори него се истражује смисао људског живота, емоције итд; али оба трагају за истином (truth). Најзад је описао свој рад на тој драми. За српског режисера, који се презива Унковић, говорио је само скраћено, “Унко”  (баш тако,   /  u: nko   /   ) као да је то отприлике пријатељски надимак, доступан њему за изговор.

Затим је питао има ли питања. Могли сте добити микрофон, да се боље чујете, а предавач је имао слушалице, да би могао слушати превод питања на енглески.

После неког времена оклевања, неко је поставио питање Лајтмену, да ли он сматра да је можда помирење науке и уметности могуће у жанру научне фантастике, не фантазије (не мачеви, врачеви, магија…), зато што се фантастични новум, који је главни разлог постојања и главни извор вредности СФ, мора заснивати на научном начину размишљања, тј. општем научном погледу на свет. Лајтман је одговорио да се са знатним делом тог питања слаже, али да се не слаже са оним да је новум главни извор и основ књижевне вредности СФ, јер, кад би то било тако, онда би грађани могли да читају научне часописе и да тако сазнају каква научна открића се могу очекивати у будућности – не би им требала књижевност, за то. А књижевна вредност, рекао је он, постиже се ако читаоци или гледаоци саосећају са ликовима, емотивно их доживљавају итд.

(Онај који је поставио питање, није се упустио у даљу расправу. Али, могао је. Јер, тај аргумент о читању научних часописа добро је познат, често се чује, али није тачан. Јер, научни часописи ((science journals)) су врло тешки за читање, чак и сам онај апстракт, пре почетка главног текста, или резиме, после завршетка, је тежак, а камоли цео чланак; чак и научници могу да читају само стручне радове из једне науке, своје, а вероватно не из свих наука; осим тога, тема једног научног рада обично буде веома, веома уска, страшно узан и прецизно одређен делић неког истраживања; зато грађани једино могу да читају или гледају на телевизији разне облике популаризације науке, дакле популарне чланке или емисије о науци. Али то је углавном сувопарно, док СФ прича или филм, песма или драма омогућавају да осетимо какви би могли бити ти разни, други светови, и други животи, да их, кроз машту, доживимо, макар за кратко.)

После се неки грађанин јавио да постави питање али онда отишао у верске теме, религијске, претворило се то у излагање о Светом Јовану итд. а питања, заправо, није ни било. Али је из публике било полугласних коментара, типа “Јаоо…”  и “Куку…” па и гласних повика “Питање! где је питање!” итд. Лајтмен се извинио да није добро ни разумео.

Потом је било још једно, али, коректно питање, и то је било све.

(2)  Поменули смо ону најаву “Франкенштајн, пандемонијум у филхармонији”, па, имате леп приказ о томе код Невидљивог, на линку:

https://sfpisb.wordpress.com/2017/10/19/frankentajn-u-filharmoniji-becki-kabare-i-svirka-na-igrackama/

(3)  У „Политици“ је 21. октобра 2017, на стр. 10, Павле Зелић имао обиман чланак о некој новој епизоди стрипа „Корто Малтезе“ где он трага за златом последњег руског цара, итд. На почетку Зелић објашњава шта је трансмедијално приповедање: претварање рецимо стрипа у филм, или филма у стрип, или прозних дела у стрип, или у филм, итд.

(4)  Такође у “Политици” али у суботу 19. октобра била је она страница са микро-ситним словима, где су програми разних установа културе у Београду за предстојећу седмицу (да не кажемо “недељу”), па, и програм “Лазе К.” за понедељак (имали сте овде на овим вестима тај програм…) и ту је пренета она мало хуморна формулација, па су читаоци “Политике “ сазнали да ће, отприлике, о комунизму говорити једна “другарица”, један хидалго, и дипломирани правник М. Петрик.

(5) У свету су физичари, пре неки дан, и по пети пут снимили гравитационе таласе, и одредили (брже и прецизније него икад раније) правац из кога су ти таласи дошли. То су велики, огромни успеси… Алберта Ајнштајна, постхумни.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени   ,

ево дакле вести овде, које бисмо окачили на форум Арт Аниме, али не можемо тамо јер тај форум изгледа да је пао, не ради.

Да ли ико зна шта се дешава са Арт Анимом?

Е, сад:

(1)  изгледа да у среду 1. новембра стартује на ТВ Фокс једна серија, која је као пародија на оне некадашње “Звездане стазе” (из времена кад је та серија била добра). Ова сад би се звала Орвил, и, ако смо добро схватили, ишла би једном недељно, средом, у десет увече, у трајању сваки пут по цео један сат (не знамо да ли је то са или без реклама, али, свакако је прилично много).
У петак 27. октобар 2017. био је у листу “Блиц”, па у уметнутом ТВ магазину, на стр. 24-25, чланак за ово, под насловом “Духовити омаж Звезданим стазама”, потписује Миона Ковачевић.

(2)  Политикин забавник” бр. 3429, петак 27.10.2017,  нема СФ причу, али има на стр. 58-59 фантази причу, бајковиту: Лора Е. Ричардс, “Кућа са златним прозорима”.

стр. 4-6, чика Илија Коларац, његова биографија

стр. 8-11, о кретању тектонских плоча на Земљи

стр. 12-13, овогодишње награде Игнобел, за најбезвезнија научна истраживања.

стр. 20, како преживети експлозију атомске бомбе

стр. 46-48, како је (катастрофално) сниман очајно лош филм Острво доктора Мороа (1996), са Марлон Брандом онако дебелим.

[Ghoul]

Да ли ико зна шта се дешава са Арт Анимом?[/size]

draža mi reče da ga forum mnogo košta a malo (nimalo) daje, i da će ga verovatno ugasiti.
ali sajt art-anima ostaje.
jedino je forum na ivici gašenja...

[Lidija]

Затим је питао има ли питања. Могли сте добити микрофон, да се боље чујете, а предавач је имао слушалице, да би могао слушати превод питања на енглески.

После неког времена оклевања, неко је поставио питање Лајтмену, да ли он сматра да је можда помирење науке и уметности могуће у жанру научне фантастике, не фантазије (не мачеви, врачеви, магија…), зато што се фантастични новум, који је главни разлог постојања и главни извор вредности СФ, мора заснивати на научном начину размишљања, тј. општем научном погледу на свет. Лајтман је одговорио да се са знатним делом тог питања слаже, али да се не слаже са оним да је новум главни извор и основ књижевне вредности СФ, јер, кад би то било тако, онда би грађани могли да читају научне часописе и да тако сазнају каква научна открића се могу очекивати у будућности – не би им требала књижевност, за то. А књижевна вредност, рекао је он, постиже се ако читаоци или гледаоци саосећају са ликовима, емотивно их доживљавају итд.

Dobro sad, priznajem da je pomalo škakljivo raspravljati sa second hand prezentacijama bilo čijih izjava, ali stvarno me šokira dubina simplifikacije, pa moram da se oglasim. Naime, isto tako bi se moglo reći da ni književna vrednost krimića ili detektivca ili trilera ne proizilazi iz zločina koji je zamajac njegovog zapleta, pa opet, niko ne nalazi za shodno da to i glasno kaže, jer se podrazumeva. Ali kod SFa kao da se postavljaju “pitanja” kakva niko uopšte i ne postavlja kod ostatka književnosti, bilo populističke ili ne…   

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Одлично, одлично, цењена Либеат, то је тачна мисао, одличан погодак, права ствар. Наравно да је главна вредност и детективског романа – његова детективска садржина. И, мало ко ће се трудити да нас убеди да та садржина „није битна“ за књижевну вредност тог романа!