PARTIJA-Jedna od prve tri Rašine priče koje sam pročitao. Napisao je Rašo i nekih boljih i tehnički kvalitetnijih priča, ali Partija mi je iz više razloga nekako ostala najdraža i najupečatljivija. Prvi put je objavljena 2012., u elektronskoj formi zbirke novogodišnjih horor priča ,,Nešto diše u mojoj torti '' ( kasnije i u štampanom izdanju 2016 . ) i ostala je ( i postala ) nekako simbol i kultna priča, prepoznatljiva, celog projekta Nešto diše u mojoj torti. Takođe je, na neki način, stožerna, centralna priča Rašinog opusa iz koje su i druge priče crpile pojedine koncepte, likove, svetove ili barem određene fragmente. Demonski Arbitar koji se pojavljuje u Partiji , tako će se, u nešto izmenjenom izdanju pojaviti i u priči T-Letač, pa možda i u Mijazmi u liku Apostata, neke vidove promišljanja o postojanju, besmrtnosti i realitetima iz Partije možemo prepoznati i u Mišolovci, i u nekim drugim pričama.
Za one koji nisu čitali Partiju, evo ukratko o čemu se radi :
Na jednu od zabava u novosadskom gej klubu ,,Ridler'' upadaju naoružani huligani i počinju da seju smrt. Tada ubijaju i momka glavnog junaka, odnosno naratora ove priče. Ipak, svoj naum da pobiju sve prisutne, neće uspeti da sprovedu do kraja, jer iz tame kluba izranja smrtonosni Arbitar, koji će huligane oduzeti od života, i spasiti preostale prisutne.
Ali taj spas će imati svoju cenu, jer ,,tako je zabavnije'' , reći će čudovišni Arbitar.
Svake Nove godine, preostali preživeli biće prinuđeni da dolaze u Novi Sad i igraju partiju sa Arbitrom.
Mogu izvući diskove koji znače neku sitniju sumu, a u svakom slučaju produžavanje života bar još godinu dana, mogu izvući nagradu koja znači godinu dana uživanja u bogatstvu, a onaj ko izvuče crni disk, postaće žrtva Arbitra i biće razvejan u ništavilo.
Homoseksualci su u ovoj priči prikazani vro realistično, ni navijački, ni patetično, već kao i svi drugi ljudi, sa svim vrlinama i manama. Nekad su hrabri, pravedni, odlučni, dobri prijatelji, nekad su kukavice, gramzivi, licemeri,izdaju svog prijatelja. Ali daleko od toga da je ovo priča koja se, uz alate horora i fantastike, bavi samo tematikom položaja homoseksualaca u srpskom društvu. Kao i većina Rašinih priča, ona otvara mnoga druga pitanja-smisla postojanja, (be)smrtnosti, realnosti, straha, morala, krivice.
Ima li uistinu smisla, igrati tu igru, i šta zapravo donosi čak i bogati dobitak? Uživanje u godini dana bezbednosti i raskošnog života, ali istovremeno samo odlaganje neumitnog i osećaj krivice zbog toga što je tvoj prijatelj, možda upravo zbog tebe, izvukao disk koji donosi smrt.
Narator priče, iako je izvukao život, odlučuje da se požrtvovano ponudi umesto prijatelja koji je izvukao smrt. Paradoksalno, činjenje tog dobrog dela odvešće ga prvo u zločin, a zatim i u poslednji čin drame-da sam postane zlo, novi Arbitar. Ovaj savršeni obrt otvara i nova pitanja i dileme u priči : vredi li uopšte dobrota, ne samo u ovoj igri, Partiji, već u jednoj široj, većoj Partiji, koja se igra u Univerzumu, koji je potpuno nezainteresovan za naše i dobre namere, i nimalo ne mari za nama priželjkivan ishod. Na kraju-može li se uopšte pobediti zlo, je li jedini način suprotstavljanja da se preuzme njegov oblik, i da li je uopšte Arbitar zlo? Možda samo u našim, ljudskim merilima, a u širem kontekstu, u Vasioni, mi nismo merila ničega.
Sjajna priča.
Neki odlomci :
,,Iako sam upoznao đavola lično, ili bar jednog od njegovih najbližih saradnika, nisam verovao u boga. No opet, nalazio sam se na kolenima, šaka sklopljenih ispred lica, ponizan. Klečao sam ispred WC-šolje u koju sam se tren pre olakšao, zagledan u žućkastu tečnost iznutra, smrdljivu baricu pri keramičkom dnu, pomirljivu sa sudbom, spremnu da klizne niz cevi, u kloaku. Povukao sam vodu, pa ispratio čitavo zbivanje, naprosto se trudeći da uočim nekakvu simboliku ili višeslojnost u svemu tome. Međutim, slojeva nije bilo, zapravo. Nikada. Nigde. Vodeni vir je liznuo žuto, razmazao ga do bezbojnog, pa povukao za sobom u tminu. To je bila tačna interpretacija jednačine naših života. Mog života, i života svih ostalih u susednoj prostoriji, zajedno sa prežaljenim životima bivših učesnika partije. Dobiješ u žuto, nastane vir, ispere te, pa skončaš u tami-jedinoj slojevitoj dovoljno da obesmisli Pakao i sve strašne priče.''
,,uspeo sam da se nadovežem bespravnim poređenjem svojih poznanica i njihovog obezbeđenja sa kokoškama i petlićima, te upitavši se da li bi potrčale ukoliko bi ih ubo komarac, i šta bi bilo sa nesrećnim stvorenjem kada bi se nasisalo ljutog ; i ko je tu bio lisica, te koja se od zaluđene peradi plašila kljova, koja je tražila da je zver gricne, a koja je mrzela jaja ; i da li je Bog planina sa više slojeva kože od insekata i kojekakvih živuljki, ili samo lokva mokraće što kaplje u kloaku i cedi se pred ambisom čekajući da je sapere nešto jači vir; i da li je , možda, Arbitar bog, a ja se pomolio pogrešnom, onom u WC-šolji.''
