Elem, Novak nudi sve ono što u zadnjih 30tak godina u domaćoj prozi možete da upoznate samo posredno, kroz negaciju, da ne kažem kroz odsustvo, kroz oblik praznina koje njihov nedostatak stvara u delu… dakle, sve ono čega nema, a trebalo bi da bude. Tako je već decenijama, da se ne lažemo.
I onda naiđe ovaj momak, i on
sve to nudi, u oba ova romana, i to u obilju & izobilju.
Da se čovek patosira i raspline od čiste sreće.
I ne kažem sad ja da tih kvaliteta ima mnogo – recimo da ih ja zahtevam svega desetak - ali svejedno, ja u domaćim delima nisam uspela da napabirčim više od 5-6 još tamo od Danila Kiša, koji me je poslednji osupnuo sa cenerom.
I sad ovaj momak. Eto.
(Life is good.
)
A o kojim to kvalitetama govorim? Pa, o jasnoći misli, recimo; o suverenom vladanju izabranom materijom; o preciznosti izraza; o osobenosti pristupa; o doslednosti svetonazora; o zrelosti artikulacije; o snazi konteksta; o introspekciji; relevantnosti; supstanci.
Pogotovo ovo poslednje. Pogotovo
to.
I sve to pobrojano ispred bilo kog zahteva po pitanju samog zanata, samog umeća pripovedanja, same veštine obraćanja čitaocu; po meni, sve ovo gore pobrojano je maltene
preduslov, ono mi je neizmerno važnije od same zanatske strane, kojoj štošta mogu i da oprostim i na njene falinke da zažmirim, samo kad vidim da mi delo nudi ovih desetak primarnih zahteva.
A kad mi neko ponudi i to i zanat i još svačeg ostalog, onda… onda stvarno ne znam šta da kažem. Ne znam ni kako da počnem. Ili otkud.
Mislim da sam bila totalno nepripremljena za nekoga kao što je Novak. Mislim da sam, deep down, već odavno odustala od čekanja tako nečega u domaćoj prozi. (domaća proza mi je ovde sve ono što mogu da čitam / razumem bez prevoda, dakle Srbija, Crna Gora i Hrvatska.)
