Heh, slažem se za to po pitanju entuzijazma, ne verujem da to funkcioniše tako, s te strane nema zime. A drago mi je što si naveo bar neke smernice za svoje utiske, tako da mi je zanimljivo proveravati gde se ja tu kotiram u odnosu na njih…
Najpre to što kažeš za siljenje, tu sam se svakako našla onako ‘na prvu loptu’, što se kaže, ali kad sam malo bolje razmislila, ispalo je da to to tako zato što sam se u životu uglavnom silila na čitanje knjiga za koje sam intimno od prvog pasusa nekako slutila da
nisu vredne siljenja. Znaš već kako to ide, ovi ili oni razlozi, dužnost, obaveza i koješta (s)lično… no dobro, ispada da sam uvek nekako imala ludu sreću po tom pitanju, tako da nisam baš bog zna kako merodavna da kažem vredi li ili ne siliti se na čita nje knjige za koju znam da
jeste toga vredna. Ako se ikad nađem u takvoj situaciji, razmisliću kako da reagujem.
Dalje, za dijalekt i jezik; ja ti bukvalno ne znam ni reč međimurskog dijalekta, a romskog još manje, tu dileme nikakve nema. I jeste da sam u prvih par strana obaju romana stalno posezala za rečnikom ili guglanjem knjige, no gledano unazad, to je trajalo veoma kratko i uglavnom iz silno uslovljene potrebe za kontrolom probavljanja teksta, ali trajalo je samo do one tačke u kojoj sam shvatila da to uopšte
nije nužno, ali ni najmanje, bar ne u smislu analognog reč-po-reč prevođenja. Veruj mi kad ti kažem da čitajući Ciganina, recimo, posle 30te ili tu negde strane nisam
uopšte trebala ikakvo dodatno tumačenje ni ciganskog, a kamoli međimurskog. I to je upravo jedan od aspekata koji mi daje na znanje kako je kontekst naracije filigranski uspostavljen, da ja naprosto nemam potrebu da odem van knjige po ikakav prevod, iako mu ona nudi tekst na jezicima koje slabo ili nimalo ne razumem. Što se mene tiče, ti komadi dijaloga su mogli komotno biti i na klingonskom, ja tu isto tako ne bih bila uskraćena za potpuno razumevanje celokupnog teksta, jer je knjiga tako
napisana. Prosto rečeno, ona je napisana da mi poznavanje međimurskog, ciganskog ili arapskog uopšte nije nužno, jer tu je kontekst da mi svaku tu rečenicu ‘prevede’, da tako kažem. I ja naprosto ne mogu a da ne osećam strahopoštovanje prema čoveku koji me dovede do kraja kompozita raznih jezika koje uopšte, ali uopšte ne poznajem. I da se ne lažemo, to ne znači da sam ja išta od tih jezika ‘savladala’, da tako kažem, pri čitanju knjige; veruj mi na reč da ni sada
ne znam ni reč ciganskog, ali svejedno, unutar knjige sam eventualno razumela svaku pojedinu rečenicu. I šta sad da ti kažem za Novaka? Ja naprosto ne mogu da ti opišem kako sam se osećala kad sam knjigu pročitala, ne mogu da ti uopšte dočaram taj moj
wtf momenat u kom sam shvatila
šta sam zapravo postigla - pročitala i
razumela jezike kojima ni jedne jedine reči ne znam… mislim stvarno, sećam se da sam tako bila osupnuta prvi put kad mi je bilo valjda 5 godina i kad sam videla da plivam sama, da keva drži obe ruke u vazduhu, a ne meni ispod stomaka, kao što je uvek do tada. Strah i oduševljenje, odjednom; i da, strahopoštovanje za Novaka, u pitanju je čovek meni superioran za ligu-dve najmanje.
A za temu; eh, to je tako široka oblast da zapravo i ne znam na koji njen deo misliš. Po meni, glavna tema u obe knjige je fenomen kreiranja pojedinca, kreiranja individualnog karaktera i svetonazora, i to u stravično ranom životnom periodu. Što, naravno, uvek i jeste slučaj - mi se najviše formiramo u ranom detinjstvu, i sva potonja nadogradnja ima velikih teškoća da značajnije izmeni taj rani model koji smo stekli u doba jednocifrenih godina. Recimo da je to onaj bazni imprint koji kasnije izraste u skeleton našeg karaktera i identiteta, a sve ostalo je meso koje može ali i ne mora da istinski alteriše oblik, nego je više sklon da kozmetički popunjava praznine. Naravno, opet je sve to do samog pojedinca da prepozna, jer teško je sagledati sostveno duhovno obličje, pošto se upravo ono i koristi da sagleda taj predmet svog proučavanja, pa tako tu ima jako puno mikrofonije, a taj fidbek ne dozvoljava sagledavanje taman kako ni oko nije u stanju da vidi sopstvenu zenicu. Ali naravno, proza u te svrhe nudi ogledalo, pa eto, našla sam u Novakovoj prozi jako puno prepoznatljivih i duboko potresnih stvari, i da, to jeste tema koja me veoma zanima. Mada, paradoksalno, kad god naiđem na ovako superiornu obradu iste, prvi instinkt mi je da posegnem za eskapizmom
otud mi je trebalo jako dugo da se oporavim od prve i usudim da uzmem drugu njegovu knjigu, tad sam već slutila šta me čeka… ali da, to je već taj osećaj koji mi je teško opisati. Prepostavljam da je to u domenu privatnog ukusa i inklinacije, a verovatno i svetonazora. No svakako se toj širokoj temi (a i onom sijasetu užih kroz koje se ona secira, pogotovo onih po pitanju mentaliteta) ne može osporiti da je aktuelna i relevantna. Ja još nisam srela čoveka koji se u ranom detinjstvu nije sreo sa pritiscima koje moral našeg mentaliteta nalaže, to od našeg bazičnog pozicioniranja prema bilo kakvim manjinama sa kojima odrastamo pa sve do osnovnih ‘ranih jada’ procesa socijalizacije koji zahteva prihvatanje pre razumevanja. Taj fenomen ‘oblikovanja’ deteta je svakako najaktuelniji upravo danas, kad je sve više jasno da su upravo deca možda poslednji sužnji ovog modernog doba; duhovna i fizička maltretiranja dece su isto tako van domašaja pomoći koliko i bilo koje druge vrste maltretiranja manjinskih segmenata društva, a posledice toga su dvostruko poraznije, jer u odgajanju deteta je sadržano odgajanje i sveta. A to je nezahvalna tema kojom se malo ko danas želi ozbiljno da bavi, valjda zato što su tu spoznaje najporaznije, pošto najlakše razotkrivaju da smo mi ono što smo sami od sebe stvorili. I još uvek stvaramo, naravno.
I tako, eto, zanimljivo mi je da se premerimo po istim smernicama, nekako se opšti utisak time pomalo nadopunjuje.
