Znam da neću ovim steći baš puno fanova, ali kad oni mogu da pišu i objavljuju, mogu i ja da čitam... i komentarišem...
Ivana Dimić - Tri sna homoljskog zmaja – 3,5
Kratka, bajkovita priča „Tri sna homoljskog zmaja“ dobitnice NIN-ove nagrade Ivane Dimić, koja otvara knjigu Čuvari zlatnog runa II, pre predstavlja uvodni tekst, u kome se čitalac upoznaje sa predelom u koji će biti smeštene priče u zbirci, nego ozbiljni prozni uradak, sa nekom značajnijom književnom ambicijom. Malo-malo pa se naleti na neku nelogičnost, ali koga je briga kad je u pitanju bajka u kojoj sve može da se dogodi; kad su zmajovi sveznajuće životinje, pa znaju i za ljude i za događaje koji su se odvijali dok su oni spavali čvrstim snom, a i kad su čitaoci nedosledne životinje, koje će zmajovi popapati, uzgred, ako treba, i mirna Bačka, i suvo Panonsko more.
Željko Obrenović - Tamo gde živi Sunce – 1,5
Ovo je „Srpski psiho“, samo na par stranica, što ga čini lakše svarljivim. Sloveni žive, gde bi drugde, nego u sojenicama, čas pričaju srpski, čas staroslovenski. Glavni junak se zove Bistroum, a nema letelicu, a tu su i slovenski bogovi, i laute, i upiri, i glogovi koci i konopci, kao i neverovatna gomila poprilično nesuvislog teksta.
Vule Žurić - Beli Stojko i Crni Milojko – 4
Više odlomak iz nekog dužeg ostvarenja nego samostalna priča, “Beli Stojko i Crni Milojko“ su šaljiva povest o doživljajima grupe licejaca, koje je Josif Pančić 1863. godine poveo na istočnu granicu Srbije. Tamo, izgubljeni u bestragiji Beljanice, koju pisac uporno zove Biljanica (možda da zavara čitaoca, ili da ukaže na činjenicu da lektor/korektor nije radio svoj posao, ili, nedajbože, da vaš prikazivač nije čitao Cvijića, mrzi me da guglam po kućnoj biblioteci), naleću na lokalne „individue“ i taman kad priča počne dobijati na zanimljivosti – kraj. Nisam neki veliki ljubitelj proze Vuleta Žurića, ali ovo se može čitati. Da je više Vuleta...
Mirjana Uzelac - Stojane, pusti vodu – 2
Folklorna fantastika pretočena u pokušaj priče, skromne spisateljske vrednosti. Tekst pregust, prepun nepotrebnih epiteta, prepatetičan, sa povremeno vrlo lošim dijalozima. Žena koja ne može da ostane u drugom stanju prihvata ponudu Morane da joj podari dete, ali sve se, naravno završava katastrofom.
Nemanja Jovanov - Zima – 1,5
Ovo je toliko besmislena priča da sam se tokom čitanja nesvesno prebacivao u Iron Sky mod, ne bih li preživeo. Bezuspešno.
Septembra 1944. kod Negotina sreću se školovani partizanski major Kostadin i par ruskih vojnika, pa zajedno kreću u potragu za pukovnikom SS-a, izvesnim Moldom:
- Koga si to ulovio, esesovac!? – upita ga Kostadin [kada ga je našao] – Pusti devojku, dođi da se odmeriš s nama!
„Da znate koliko grešite! Svinje crvene! – reče Nemac ne spuštajući ruke. – Jedva sam je savladao! Činite strašnu grešku i platićete glavama! – reče. Ona dvojice počeše da se grohotom smeju.
- Ej, hitlerovac, puštaj je i hajde sa nama – reče Jora i krenu da mu priđe.
Kojim jezikom se sporazumevaju, sam Bog zna, ako i on. A tek šta sledi posle...
Dekso, vrati se... neću nikad više... Čitaću i Andrića, ako treba.
Jasmina Vrbavac - Svetovidova prosidba – 2,5
Opet Svetovid i opet Nemci i opet Morana, ali po prvi put Baba Jaga! Kratka priča koja nam poručuje da se vratimo slovenskim bogovima i da će nakon toga sve biti u redu, da će i rat, i Nemci, i sva svetska zla ostati za nama, da nam neće više biti potrebno ni zlato, ni bogatstvo, već ćemo biti „na bezbednom, u samom središtu bleštave svetlosti, daleko od bilo čega što bi [nam] moglo naškoditi“. Ma, hajde...
Ivan Pavić - Priča o hromom vuku - 1
Ovo je loše da lošije gotovo ne može biti. Glavni junak je Miloš, momčić koji dolazi u rodno selo svojih roditelja i tamo se druži sa klincima iz komšiluka, od kojih je najstariji Dragiša, sin jednog od najuglednijih ljudi iz sela. Nakon sahrane izvesnog Stanoja, Dragiša se zatiče u kući pokojnika i tamo natrčava na babu koja hvata pokojnikovu mačku i počinje da je davi. Na pitanje zašto to radi, baba odgovara da hoće da je zadavi da ne preskoči Stanojev grob, što bi izazvalo povampirenje dotičnog. Međutim, iskreni ljubitelj životinja, Dragiša, prilazi joj, „zavali šamar“[!?!], kaže joj da ne lupeta, te mačka pobegne. Baš kao puška na zidu, ni mačka ne izneverava, i tako pokreće lavinu događaja koja uključuje, ipak, ubistvo sirote mačke, glogove koce, i konopce, pokušaj ubistva jednog ježa(?!?), ali i kvazi hepi end za hromog srpskog vuka i vučicu.
Mira Satarić - Lepa Vlajna – 4,5
Korektna i nepretenciozna priča o starici koja poseduje moći i njenom snalaženju u vremenu koje se menja. Kraj je možda mogao da bude manje preeksplicitan za moje pojmove, ali u ovo današnje vreme moguće je da sam „u krivu“.
Dalibor Ćulibrk - Susret na Beljanici – 0,5
O, Bože! Može biti lošije!
Branka Selaković - Budni sin – 1
Svaku želju za pokušajem razumevanja smisla ove priče ubija monotonost pripovedanja i neuverljivost pompeznog i pretencioznog teksta.
Darko Tuševljaković - Pećinski ljudi – 4,5
„Pećinski ljudi“ se tematski naslanjaju se na tradiciju američkih filmova u kojima nešto neobično počinje da se događa u našem selu – Invazija kradljivaca tela ili Impuls mogu biti daleki uzori – ali ono što je krenulo kao veoma solidna metisonovska ili finijevska proza polako poprima meni preterano programski karakter i postaje previše „priča sa tezom“; metafore postaju preeksplicitne za moj ukus. Ima tu doze fine ironije, priča pitko teče, čitljivo je to, veoma pismeno, ali meni ovde je sve previše dorečeno – fali mi doza nedorečenosti, nečega što bih sam popunjavao...
Vladislava Vojnović - Brisač „Fiće“ iz vrela Mlave – 8
Jedna od najboljih domaćih fantastičnih priča koje sam pročitao u poslednje vreme. Šteta što se Vladislava više ne okreće našim fantastičnim vodama, jer iz dubine vrela Mlave izvlači prelepu priču, vrcavu i lepršavu; šarmantnu, nepretencioznu, ali ipak punu nenametljivo plasiranih britkih sagledavanja sveta u kome se nalazimo. Bravo!
Oto Oltvanji - Jednom sam ranije prošao ovuda - 4,5
Proza Otoa Oltvanjija kao da postaje sve čistija sa tehničke strane, ali mi nekako gubi na oštrini. Priči „Jednom sam ranije prošao ovuda“ teško da bi se moglo naći neka ozbiljnija zamerka po pitanju stila, građenja napetosti, doziranja informacija... pa, ipak, meni tu nedostaje nešto. Nekako nisam uspeo da se do kraja saživim sa problemom glavnog lika; dobar deo priče me je ostavio emocionalno ne previše uključenim. Da li je to do mene, da li je problem u tome što sam tek završio Otoovu zbirku Priče misterije i magije, pa je došlo do zasićenja – ne znam... Dobro je to, ali od Otoa sam često dobijao više...
Angelina Meringer - Homoljski talason – 3,5
„Homoljski talason“ je od one vrste priča koja bi mogla da predstavlja mustru-priču za Omaju. Dijalozi između glavnog lika i naslovnog talasona su osvežavajući, sa dobro odmerenom dozom setne duhovitosti. Tek pokoji izraz bi mi zaparao uši tokom čitanja, ali najviše mi je smetalo to što sam od samom početka nepogrešivo znao kuda me pisac vodi, tako da su izostali neki bitni elementi koji mi donose užitak tokom čitanja.
Boris Mišić - Gospodarica Homolja – 1,5
Ni posle nekoliko pokušaja razumevanja ove kratke priče nisam uspeo da prokljuvim šta je Boris Mišić hteo da postigne – osim da kaže da je Homolje nešto posebno, nešto čega nema ni na ovom, ni na bilo kom drugom svetu.. I dalje mi nije mi jasno ni u kom modu bi trebalo da je čitam – kao bajku, fanastiku, naučnu fantastiku, horor, možda... ili je, naprosto, u pitanju programska priča nalik na onu Ivane Dimić. Not my cup of tea.
Nataša Milić - Plamen ovog sveta – 4,5
Malo iznenađenje za mene. Priča „Plamen ovog sveta“ je priča kakvu bi nekada Skrobonja mogao napisati kada bi imao manjak testosterona. Kliše „Povratak u rodni grad“ ovde začuđujuće dobro funkcioniše; kliše „Ljubavni trougao/četvorougao/mnogougao” takođe prolazi; a još par teže efektno imenovanih klišea, takođe, manje-više. Poslednja vožnja je gotovo savršeno ordrađena. Kraj nepotreban antiklimaks – priča se mogla završiti i kod tri zvezdice.
Radmilo Anđelković - Dronjave gaće – 4
„Dronjave gaće“ sam čitao na radionici Znaka sagite, a ima ih i u Radmilovoj zbirci. Bilo bi dobro da u knjizi urednici označe koje su priče originalne, jer je to red svuda u svetu. U pitanju je minijatura o mukama arheologa blago začinjena fantastičnim metalurškim i napola-konjovskim elementima, koji joj, u mom slučaju, naravno daju dodatan vetar u leđa. Uzgred, rado bih izbacio iz priče dijalog:
„Oh, Alek, oh!“
„Šta? Šta?! Štaa!!!“
A umnožio prelepu rečenicu:
„Nasmejao se i rasejao smeh po zidovima pećine.“
Matilda Veljković – Lanci – 3,5
Pradeda Sava, Bog da mu dušu prosti, ode sa ovoga sveta, a mi dobismo pronicljivu i duhovitu reportažu o pogrebnim običajima u kučevskom kraju. Ipak, da budem zakeralo, voleo bih i neku nadgradnju. Fantastika u tragovima.
Marko Vidojković – Tovar – 2,5
Šatro-krimo-krijumčarsko-izbeglička priča naglo i bez ikakve logike prerasta u tobožnji vampirski horor. Ako je Marku bio cilj da čitaoca zabavi duhovitim dijalogom i pruži nekakvu satiru savremenog srpskog (i šireg) društva, nije mu to u potpunosti pošlo za rukom; ako je hteo nešto dublje da poruči, tek to.
Jovana Dišić – Povratak - 3
Fantastike ni u tragovima, ali zato puno osećanja otuđenosti i tužne ozlojeđenosti. Nekako mi ni ovde nema prave priče, već je tu više programska konstrukcija koja vodi ka zacrtanom cilju.
Uroš Timić - Koliba samoće – 0,5
Ovo je baš loše. Urednici služe da čitaoca poštede ovakvih početničkih radova. Ne mora se svaka poslata priča objaviti.
Drina Štajnberg-Ivanovi čardaci – 3,5
Hm. Ovo je zanimljiva priča. Nažalost, ne mogu baš da kažem da je dobra priča, ali nije ni loša priča. Meni je osnovni problem bio u tome što pred kraj priča menja karakter i od nečega što sve vreme dosta uspešno, mada ne i suptilno, podražava Džejmsov The Turn of the Screw, postaje više nego eksplicitan horor. Drina meša i različite tipove pripovedanja, od pojedinih pasusa koje podsećaju na Dušana Savkovića, do pasusa kojih se ne bi odrekao ni Džejms Herbert. A ipak, to nekako funkcioniše, mada pomalo sirovo, naturalistički, više na sam talenat pripovedanja, nego na osmišljenost priče.
Miloš Mihajlović - Dvanaesti stih – 4,5
Ovde imamo suštu suprotnost Drini. Umesto sirovog talenta imamo razrađenu konstrukciju priče, brigu za detalj, zanimljivu intelektualnu igru, ali i popriličan osećaj tokom čitanja da je priča veoma uspešna konstrukcija, da su pasusi brižljivo pakovani, ali i da im nedostaje spontanosti i tečnosti. Međutim, ako se u obzir uzmu godine pisca, mnoge od zamerki se mogu razumeti i mislim da je pred Milošem lepa spisateljska budućnost.
Dragan Milanović - Krugovi u aprilu - 1,5
Kombinacija slovenskog panteona i sirovog pripovedanja ostavila me je prilično hladnog.
Dragan Milanović - Abyssus abyssum invocat – 2
Nešto čitljivija priča od prethodne istog autora, više zbog tematike nego zbog kvaliteta pripovedanja.
Vesna Dedić - Aša je ursat, moj lepi Žarko – 4
Možda pomalo presentimentalna, za moj ukus, ali i prilično lepo napisana ljubavna priča sa ovoga i onoga sveta.
