Faber, Faber, samo Faber, Michel Faber nama treba…

[Miodrag Milovanovic]

Ajde da pustimo ljude da pročitaju knjigu da im ne kvarimo utisak.

Ali naprosto ne mogu da verujem da ti, kojoj je uverljivost SF komponente must (bar te tako ja doživljam), ne vidiš da je SF komponenta ovog romana fake. I to namerno fake. Moj utisak je da se on namerno samo labavo naslanja na Ostrvo dr Moroa i produbljuje Velsova osnovna interesovanja  iz ovog romana. Njegovi alieni nisu pravi tuđinci, već samo liče na tuđince; njihova SF komponenta nije razrađena, već je samo ostavljena u natuknicama, i to prilično nekonzistentnim natuknicama, po meni namerno ostavljenim tako nejasnim da je, na primer, nemoguće rekonstruisati svet iz koga potiču. Jer to i nije bitno. Jer on, u principu, ne piše SF roman, već samo koristi SF ikonografiju da mu pruži pozornicu na kojoj će više nego precizno i efektno prezentovati svoje ideje.

Jer naprosto ne mogu da verujem da neko ko tako suvereno vlada stilom, ko je tako inteligentan, ko se kroz tekst tako suptilno igra nijansiranja odnosa između "ljudskog" i "životinjskog", ne bi mogao da suvislije osmisli njihovo tuđinstvo.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Не видим ту проблем, не постоји у томе проблем.

Никада ја нисам тражио да аутор буде, како то Ви, цењена Либеат,  кажете, “стриктно жанровац” у смислу да пише само СФ и ништа друго осим СФ. Онда би и Џорџ Орвел испао са нашег видика, због фантазијске политичке алегоријске новеле “Животињска фарма” (“Animal Farm”, 1945).

Нити ја тврдим да су сва дела једног жанра добра, а сва дела других жанрова лоша. Наравно да има добрих прича и романа у разним жанровима, то је савршено нормално. И тотално је у реду да неки читаоци читају одлична дела из разних жанрова.

Ето на пример, Лав Толстој, Рат и мир, то је једно одлично дело.

Само није СФ, није. Па, ето, ја инсистирам да Толстојев Рат и мир не треба унети у историју словенске СФ књижевности. Јер, није СФ.

Јесте одлично дело. Али није СФ.

Иво Андрић је написао преко 130 кратких прича. Само једна, “Дедин дневник” (1948), је СФ. Читајмо, зашто не, све Андрићеве приче, ако нас тематика интересује. Служио се и он разним алатима. Али, у историју српске научне фантастике треба само ту једну његову причу, “Дедин дневник” да унесемо, само ту једну, не свих 130.

[Lidija]

Не видим ту проблем, не постоји у томе проблем.

Никада ја нисам тражио да аутор буде, како то Ви, цењена Либеат,  кажете, “стриктно жанровац” у смислу да пише само СФ и ништа друго осим СФ. Онда би и Џорџ Орвел испао са нашег видика, због фантазијске политичке алегоријске новеле “Животињска фарма” (“Animal Farm”, 1945).

Нити ја тврдим да су сва дела једног жанра добра, а сва дела других жанрова лоша. Наравно да има добрих прича и романа у разним жанровима, то је савршено нормално. И тотално је у реду да неки читаоци читају одлична дела из разних жанрова.

Ето на пример, Лав Толстој, Рат и мир, то је једно одлично дело.

Само није СФ, није. Па, ето, ја инсистирам да Толстојев Рат и мир не треба унети у историју словенске СФ књижевности. Јер, није СФ.

Јесте одлично дело. Али није СФ.

Иво Андрић је написао преко 130 кратких прича. Само једна, “Дедин дневник” (1948), је СФ. Читајмо, зашто не, све Андрићеве приче, ако нас тематика интересује. Служио се и он разним алатима. Али, у историју српске научне фантастике треба само ту једну његову причу, “Дедин дневник” да унесемо, само ту једну, не свих 130.

Pa, ako u tome nije problem, onda priznajem da ne shvatam u čemu jeste; na kraju krajeva, Vi u svom radu kao da polemišete isključivo sa privatnim zabludama nekolicine ljudi, iznetim na veoma neformalan način koji meni graniči maltene sa neobaveznim ćaskanjem. Nigde ne vidim da se referišete na bilo kakvu konkretnu akademsku formulaciju normi preko kojih se posttiže kvalitativno vrednovanje proze.

Također, velik deo Vaših tvdnji mi je također nerazumljiv; Vi kao da odbijate da prihvatite činjenicu da se književnost mora vrednovati, baš kao i sva ostala umetnost. A način na koji se to radi je savršeno prihvatljiv: svaka prozno delo prepoznato kao umetničko (dakle, ne čisto svrhovito, ne čisto praktično, kao udžbenik ili naučni rad) se vrednuje upoređivanjem unutar korpusa njemu bliskih dela, sličnih mu po prirodi i funkciji. A to se pak postiže primenom određenih normi i standarda, oko kojih su se već istorijski složili estetski kompetentni ljudi, i to je aksiom, to niko ne dovodi u pitanje, i to važi za svu prozu jednako, za sve žanrove i mejnstrim jednako, za mimetičku i nemimetičku prozu jednako. Unutar svake od tih celina, korpus se premerava kroz rečene norme i standarde, i procenjuje se da li je premeravano delo vredno pažnje estetski kompetetnih ljudi ili ne.

E sad, Vi kao da ne pravite razliku između cenjenja umetničkih dela i njihovog vrednovanja: to nikako nije isto, niti ima za cilj iste rezultate. Mi možemo da cenimo neka umetnička dela duž ogromnog broja subjektivnih parametara, bilo zato što nam estetski prijaju, ili što se bave fenomenima koji nas zanimaju, ili što su relevantni za tematike prirasle nam srcu ili prosto zato što su proizvedeni od strane ljudi kojima smo iz ovog ili onog razloga naklonjeni. U tom smislu, mi možemo da silno cenimo (ili ne) prozu koju čitamo, bez dalje nužde da je i vrednujemo. Ali to svakako nije, i ne može biti, bilo kakva zamena za vrednovanje, niti se time može opravdati eventualni izostanak tog istog vrednovanja. Otud, ja mogu da vrlo cenim i kupim bilo koju sliku nekog uličnog umetnika čije mi ekspresije na platnu estetski prijaju, ali bilo bi zaista naivno od mene da zbog toga očekujem da i ostatak sveta ta dela kači u galerije i prodaje na aukcijama zajedno sa njima sličnim ali vrednovano priznatim multimilionskim predmetima.

I zato, naše nepoznavanje (i konzekventno odbijanje) umetničkih normi i standarda završava tamo gde je i počelo – u domenu privatnih zabluda. Bez obzira na žanr ili na prisustvo fantastike, neki komadi proze su čist šund, a neki su visoka književnost, i to važi i za svu ostalu umetnost.

[Lidija]

Ajde da pustimo ljude da pročitaju knjigu da im ne kvarimo utisak.

Nema svrhe da brinemo odviše o spojlerima, ovaj roman svakako ne počiva na whodunnit  zapletu pa da sad tu kvarimo ikakvo očekivanje, a i nije baš da je od juče, samo u prevodu je već skoro 14 godina. Osim toga, nema ovde ljudi kojima bi to mogli da uradimo, plus - film je najveći mogući spojler kojeg je praktično nemoguće prevazići, jer menja žanrovski predznak a time i samu perspektivu o kojoj ovde govorimo, tako da... ne brini o tome. 

Ali naprosto ne mogu da verujem da ti, kojoj je uverljivost SF komponente must (bar te tako ja doživljam), ne vidiš da je SF komponenta ovog romana fake. I to namerno fake. Moj utisak je da se on namerno samo labavo naslanja na Ostrvo dr Moroa i produbljuje Velsova osnovna interesovanja  iz ovog romana. Njegovi alieni nisu pravi tuđinci, već samo liče na tuđince; njihova SF komponenta nije razrađena, već je samo ostavljena u natuknicama, i to prilično nekonzistentnim natuknicama, po meni namerno ostavljenim tako nejasnim da je, na primer, nemoguće rekonstruisati svet iz koga potiču. Jer to i nije bitno. Jer on, u principu, ne piše SF roman, već samo koristi SF ikonografiju da mu pruži pozornicu na kojoj će više nego precizno i efektno prezentovati svoje ideje.

Ne razumem najbolje otkud ideja da ovi alieni nisu “pravi” tuđinci, nego samo liče? Jer ako nisu pravi, šta su onda? Ko su onda? Aboridžini ili Cvane? 

Naravno, istina je da Faber ne potencira ove tuđine kroz plasiranja njihove rodne planete ili morfologije ili bil okakvih detaljnih kulturoloških analiza… ali nema ni potrebe. Šta bi se tu promenilo da ti je Faber ponudio taj bekgraund za Isserley, da li bi tebi njene aktivnosti bile ikako potpunije ili razumljivije? Smatram da ne bi, smatram da je ovaj šturi model tuđina sasvim dovoljan da mu ne treba dalja elaboracija, otud smatram da nije fejk, nije nepotpun, nego je prosto funkcionalan za ono što Fabera zanima, a to je, kao što i sam kažeš, suptilno nijansiranje “ljudskog” i “životinjskog”.

Isserly sebe i kolege smatra ljudima a Homo sapiensa smatra i zove "voedsel” – ‘fucel’ znači bukvalno hrana. (Faber je Dačmen, pa otud izgovor njegovog prezimena treba biti Faber, a ne Fejber, ali dobro, šta da se radi. )

Ako ova prefabrikovana, zlatnodopska premisa tuđina ispunjava sve potrebe i zahteve koje postavlja pogodbeni svet u romanu, onda dobro, meni je to dosta, ne vidim čemu potencirati da daljoj ili dubljoj elaboraciji. Istina je da Faber ovo pozicioniranje ‘ljudskog’ vs ‘životinjskog’ ne bi mogao da postigne bez tog konkretno SF motiva, bar ne sa ovakvom lakoćom: šta bi tu moglo da zameni Isserly a da se postigne isti efekat? Ništa sa ove planete, to je sigurno.

Isserly vlada celim spektrom ljudskih emocija, ali samo kad je u pitanju interakcija sa pripadnicima njene rase: kad su Homo sapiensi u pitanju, Isserly ih tretira kao što mi tretiramo kokoške i krave po farmama za meso. Taj cilj, ta Faberova ultimativna svrha u potpunosti opravdava ovako korištenje SF motiva: sve nam je tu jasno, ništa nam tu ne fali, nema te informacije o Isserly koja bi ikako upotpunila moje znanje o njoj. Otud, taj deo motivacije je sveden ali savršeno funkcionalan.

Jer naprosto ne mogu da verujem da neko ko tako suvereno vlada stilom, ko je tako inteligentan, ko se kroz tekst tako suptilno igra nijansiranja odnosa između "ljudskog" i "životinjskog", ne bi mogao da suvislije osmisli njihovo tuđinstvo.

Faberova vanzemaljska civilizacija iz The Book of Strange New Things je predočena tako detaljno i precizno da smatram kako nema pandana u samom žanru, bar ne u onome što sam ja čitala. Veruj mi kad ti kažem kako je Gethen maltene nedorečen svet u poređenju sa Faberovom Oazom.   

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењена Либеат, тај мој рад, који су издавачи три пута одбијали, а који сам јуче окачио на топик са вестима, управо је о томе, баш о томе, па, дакле, тамо сам одговорио (најбоље што могу) на управо та питања.

[Miodrag Milovanovic]

Pa, naravno, da to pozicioniranje ljudskog vs. animalnog ne bi bilo moguće bez SF motiva. Ali kakav je to svet koji je Faber (i meni se više sviđa ta varijanta izgovora, jer vuče na HOMO FABER, a i prvu polovinu meni omiljenih olovaka  ) kreirao? Ako posmatramo iz SF vizure, a ne iz vizure korišćenja SF motiva u "lepoj književnosti".
Ja bih rekao da je čitava postavka sveta lažna. Ponavljam, ima na desetine detalja u samoj knjizi koji nisu logični.
Pričam napamet bez knjige pored sebe pa nemoj da me držiš za reč, ali većinu ovoga verovatno mogu da dokumentujem:
- kako je moguće da tuđini toliko dobro poznaju ljudski rod da mogu da antropomorfizuju Iserli, a ona od sina vlasnika korporacije koja je pokrenuo čitavu operaciju tovljenja i klanja ljudi pokušava da sakrije da ljudi mogu da mole za MILOST, odnosno da su inteligentni, da nisu životinje;
- gde se uopšte svet tuđina nalazi i kako se do njega stiže? Postoje nekakve nekonzistentne natuknice, iz kojih se ništa ne može zaključiti.
- da li je moguće da jedno tako intelignetno biće, koje je izuzetno sposobno da se na tuđinskoj planeti snađe i izbegne da ga otkriju uprkos činjenici da ubija veliki broj ljudi, posle toliko vremena provedenog na njoj, i dalje pokušava da priča sa ovcama, samo zato što idu na četiri noge i imaju krzno, pa je podsećaju na sopstvenu rasu,

Knjiga je krcata takvim nedorečenostima i blagim nelogičnostima, što me je prilikom čitanja polako odvodilo od čitanja u SF modu...
Ja bih rekao da je to namerno uradio...

[Lidija]

Цењена Либеат, тај мој рад, који су издавачи три пута одбијали, а који сам јуче окачио на топик са вестима, управо је о томе, баш о томе, па, дакле, тамо сам одговорио (најбоље што могу) на управо та питања.

Pa, kao što rekoh, ja taj rad očigledno nisam najbolje razumela. No ako ste to u njemu rekli, onda je sve u redu, pošto su te konstatacije praktično opšte mesto u svim teorijama književnosti koje sam do sada čitala, to od Solarove pa do Velek-Vorena. 

[Lidija]

Pa, naravno, da to pozicioniranje ljudskog vs. animalnog ne bi bilo moguće bez SF motiva. Ali kakav je to svet koji je Faber (i meni se više sviđa ta varijanta izgovora, jer vuče na HOMO FABER, a i prvu polovinu meni omiljenih olovaka  ) kreirao? Ako posmatramo iz SF vizure, a ne iz vizure korišćenja SF motiva u "lepoj književnosti".
Ja bih rekao da je čitava postavka sveta lažna. Ponavljam, ima na desetine detalja u samoj knjizi koji nisu logični.
Pričam napamet bez knjige pored sebe pa nemoj da me držiš za reč, ali većinu ovoga verovatno mogu da dokumentujem:
- kako je moguće da tuđini toliko dobro poznaju ljudski rod da mogu da antropomorfizuju Iserli, a ona od sina vlasnika korporacije koja je pokrenuo čitavu operaciju tovljenja i klanja ljudi pokušava da sakrije da ljudi mogu da mole za MILOST, odnosno da su inteligentni, da nisu životinje;
- gde se uopšte svet tuđina nalazi i kako se do njega stiže? Postoje nekakve nekonzistentne natuknice, iz kojih se ništa ne može zaključiti.
- da li je moguće da jedno tako intelignetno biće, koje je izuzetno sposobno da se na tuđinskoj planeti snađe i izbegne da ga otkriju uprkos činjenici da ubija veliki broj ljudi, posle toliko vremena provedenog na njoj, i dalje pokušava da priča sa ovcama, samo zato što idu na četiri noge i imaju krzno, pa je podsećaju na sopstvenu rasu,

Knjiga je krcata takvim nedorečenostima i blagim nelogičnostima, što me je prilikom čitanja polako odvodilo od čitanja u SF modu...
Ja bih rekao da je to namerno uradio...

 

Ja nemam tih dilema, priznajem...

Po meni, pogodbeni svet nije baziran na planeti sa koje Iserli potiče, to je sasvim sporedno za premisu, pa otud i ta pitanja oko  tog sveta postaju nebitna. Pogodbeni svet je ovaj naš svet, ili bolje rečeno Škotska, koju Iserli samim svojim postojanjem rekonstruiše u nešto sasvim strano, sasvim neprepoznatljivo. Iserli uvodi novi poredak - dobro, naš kratkotrajni uvid u taj poredak - u kom se mnoge vrednosti reklasifikuju, recimo empatija. I to je možda aspekt koji se pomalo gubi u filmskoj verziji (iako je ona vrlo dobra, da se razumemo), jer je naš primarni poriv da empatiju očekujemo od ljudi, otud kad ona izostane mi pretpostavljamo striktno neki mentalni hendikep, to u rasponu od autizma do psihopatije. Ali Iserli nije ništa od toga, ona nema nikakav hendikep, ona je savršeno zdrava jedinka svoje vrste, otud je odsustvo empatije kod nje uslovljeno isključivo civilizacijskom ili kulturološkom desenzitizacijom - ona ljude naprosto ne smatra dostojnim empatije. Zašto? pa, zato što su hrana. Po logici stvari, ono što jedeš ne može da obezbedi tvoju empatiju, to je pravilo.

E sad, ono što Fabera zanima je konkretan momenat u kom ti meni odgovriš "pa naravno da može", jer to je momenat iz kog progovara čista hipokrizija, a Iserli jednostavno ne poseduje mehanizam koji bi tako nešto omogućio. Recimo da smatram kako Faber ispituje kako bi mi zaista reagovali da nemamo sposobnost takve konkretno hipokrizije, tako očigledne kontradikcije u percipiranju sveta oko nas, u kom na društvenim mrežama možemo sasvim iskreno da cvilimo "jao što je sladak" nad slikom mladunčeta neke životinjske vrste dok u isto vreme žvačemo parče mesa upravo jednog primerka iste. Iserli to ne poseduje, a roman insistira na akcentiranju upravo toga, u srazmeri sa ostalim pretpostavkama koje iz toga prozilaze. Otud naprosto nije bitno sa koje je planete Iserli i koliko je taj konkretno žanrovski odmak od stvarnosti normativno merljiv.

Naravno, van svih ovih tvojih navedenih ( i malko omašenih, po meni  ) insistiranja, ono što te zapravo intuitivno kopka je ispravno zapažena činjenica da se ovaj roman najbolje razume upravo kao metafora. Ali hej, kako da to nisi uočio kod Planete majmuna, ljubim te u čelo... tu ti je sve bilo savršeno logično i naučno potkovano, jelda?? (muahaha  )

[Miodrag Milovanovic]

Beee... Beee...

Pa naravno da je metafora. Zato ne može biti čista naučna fantastika. Tu smo se složili.

A što se tiče hipokrizije, kod Iserli se javlja ta hipokrizija. Trenutak kada odlazi da spase psa je trenutak punog ispoljavanja hipokrizije. Zato i strada. Mada sam u čitanju već ranije osetio ispoljavanje njene "slabosti".

[Lidija]

Pa, nismo se baš složili za to oko metafore  ; da, SF stremi da bude doslovan a ne metaforičan, ali činjenica jeste da bi ga insistiranje na tome osakatilo za ogroman deo najkvalitetnijeg dela njegovog korpusa, a ne vidim kome bi to iskreno bilo u cilju... otud, složimo se samo da je metaforičnost vrlo kontroverzna, i da zato podrazumeva daleko stroži pristup delu. Pa da preciziram: mislim da se ovaj roman ipak može čitati i u striktno SF ključu, samo naravno, pitanje je zašto bi to iko radio, jer takvo čitanje ipak podrazumeva gubitak dobrog dela kontemplativne dimenzije.

Po meni, ta dva aspekta se moraju zasebno vrednovati – dakle, s jedne strane stritkno pogodbeni svet, s druge angažman koji nosi metafora (ili aluzija, ili štaliveć). I ne, n mislim time na samo estetska ili ideološka vrednovanja, nego upravo na žanrovska – koliko je sve to opravdano sa stanovišta SFa, da ga se koristi na takav način? Da li je sam angažman ipak mogao da se isporuči striktno kroz pogodbeni svet?  Što se u principu i sam ovde pitaš – da li je Faber mogao da model tuđina isporuči više realistički, više plauzibilno, što valjda ujedno i znači više žanrovski dosledno? Naravno, odgovor je uvek ‘da’ u takvim situacijama, ali opet, odgovor treba da pokrije i ono veoma bitno pitanje - da li se tim pristupom više dobilo ili izgubilo? Recimo da odgovore na to pitanje najbolje ilustruje korpus novog talasa, a SF je zauzvrat pristao na kompromis da su neki angažmani ipak u duhu SFa, da tako kažem, dok oni drugi to naprosto nisu.

I da ne idemo sad u svima omrznute nekakve levičarsko/desničarske procene, ili da nedajbože premeravamo talent/veštinu samog pisca, recimo samo da bi najpoštenija granica bila negde duž progresivno/konzervativnog razdvajanja autorskog svetonazora. Jer ako jedan angažman ima za cilj saopštenje da, ako se ne pripazimo, majmuni će nam ukrasti civilizaciju, a drugi angažman ima za cilj da saopšti ‘kralj je trudan’, šta bi od tog dvoje bilo više u duhu samog SFa, njegovog analitičkog, futurističkog stremljenja? Ako jedan angažman bestidno reciklira istorijske modele koji su maltene već opšta civilizacijska mesta, a drugi stremi da iznađe modele koji naprosto nemaju svoj ekvivalent u zabeleženoj nam istoriji, ima li tu uopšte dileme koji model je u duhu SFa a koji nije?

Ako prihvatimo da je najupotrebljivija definicija SF pogodbenog sveta ta da je on definitivno nije postojao, ali da ga ništa ne sprečava u mogućnosti postojanja, onda to mora da važi i za metaforu koja taj pogodbeni svet koristi kao sredstvo svoje isporuke. I sad, jel zaista nikad nije bilo da nam srdljivi, prljavi varvari ne ukradu sofisticiranu (ili barem dekadentnu) civilizaciju? pa, dobri bože, ja stvarno ne znam da li je ičeg drugog sem toga i bilo… ali da nam kralj bude trudan, eee, to je već malko teže u istoriji iznaći, nije li tako? U tom smislu, teško da imam dilemu šta je od to dvoje u duhu SFa a šta ne.

Cilj ovog romana je da preko svoje konkretne premise drugosti, to u cilju suočavanja ‘ljudskog’ i ‘životinjskog’, redefiniše neke fenomene koje možda i nismo u stanju da sagledamo ‘svežim’ očima, da tako kažem. I ne mislim tu na samu empatiju, nego primarno na naš odnos prema životu kao fenomenu na ovoj planeti, na naše poimanje inteligencije (pogotovo one emotivne i društvene) kao fenomena kojeg itekako treba redefinisati za potrebe ovog milenijuma (dolazi nam tu i AI, tako da dilema nije više samo akademska), i uopšte neke civilizacijske parametre za koje smatramo da su standardni, prosto zato što nam je unutar njih postalo veoma udobno.

I da li je taj cilj u skladu sa SF stremljenjima? Hell yeah, SF kao žanr i nema druge fiksacije sem takvih analiza, a i alat mu je visoko specijalizovan za upravo ta seciranja, čak i kad je nastao u vrlo specifičnoj fazi njegova razvoja danas poznatoj kao ‘zlatno doba’… 

Otud – da, SF može da iznese simbiozu sa metaforom koja nosi angažman u duhu SF stremljenja i svetonazora. Ali ako sama metafora u tome podbaci, ako ne ispoštuje taj duh koji je SFu toliko primaran  da njegov identitet zapravo na njemu i počiva, e onda je SF odbacuje;  i zato je Planeta majmuna prost sajens-fentezi, dok je Leva ruka tame superbni SF. 

[Lidija]

Beee... Beee...

Pa naravno da je metafora. Zato ne može biti čista naučna fantastika. Tu smo se složili.

A što se tiče hipokrizije, kod Iserli se javlja ta hipokrizija. Trenutak kada odlazi da spase psa je trenutak punog ispoljavanja hipokrizije. Zato i strada. Mada sam u čitanju već ranije osetio ispoljavanje njene "slabosti".

Ovo ne razumem u potpunosti, roman mi nije dovoljno svež u sećanju pa da prepoznam na šta se konkretno referišeš… jel na onog psa što ga je spasila iz automobila?

[Miodrag Milovanovic]

Iserli u jednom trenutku počinje da se preispituje... Prilikom jednog napada, dve suze joj se otkotrljaju i ona ne ume sebi da objasni zašto je to tako. Posle toga počinje da sumnja u ispravnost tretiranja vodsela kao životinja. U jednom trenutku čak u njeno razmišljanje počinju da se uvlače vodselske fraze (nešto u smislu: kao voda ispod mosta, kako kažu vodseli - citiram napamet). Odmah posle toga ona ne samo da počinje da oseća empatiju prema vodselima, već i prema njihovim ljubimcima (odlazi da spasi psa koji je zarobljen u nekoj kući, ako se dobro sećam)...

[Lidija]

Hm, morala bih da se podsetim malko i pročitam te delove ponovo… ima dosta problematičnog sa njenim ponašanjem kad su životinje u pitanju. Recimo, nakon što je spasila onog psa iz automobila, posle ode da kupi hot-dog i kontemplira da li je to hipokritično, spasiti jednog psa samo da bi se pola sata kasnije pojeo drugi… definitivno ima takvih reakcija kod nje, i u tome i jeste ceo point, i tu je uglavnom pitanje koliko se te reakcije daju prepoznati unutar standardnih obrazaca. Ali to i jeste problem sa metaforom, jelda, ta višeslojnost, višeznačajnost… šta je ekvivalent njenoj naklonosti za ovce? možda naša sklonost ka antropomorfizaciji?

[Miodrag Milovanovic]

Uzgred, slažem se s tim što si napisala vezano za metaforu. I meni je Under the Skin naučnofantastični roman. Samo sam hteo da kažem sam sve vreme tokom čitanja romana imao osećaj da piscu nije bila namera da naučnu komponentu razrađuje do detalja, već da ju je namerno ostavio nedorečenu, pa čak i u pojedinim trenucima sumnjivo naučno zasnovanu, da skrene pažnju čitaocu da ovo što piše ne treba čitati u tom modu. Zato ne smatram da je ovaj roman neka vrsta tvrde naučne fantastike, šta god to značilo.

[Lidija]

Zato ne smatram da je ovaj roman neka vrsta tvrde naučne fantastike, šta god to značilo.

Šta, sad i ti zloupotrebljavaš tu tvrd/mek distinkciju u svrhe procenjivanja plauzibilnosti, ili procenta prisutne fantastičke iracionalnosti?   

Ovo je društvenjački SF, pa je otud mek, naravno; ali po pitanju same plauzibilnosti, uvija se silno da akomodira metaforu. No dobro, kao što rekoh, i ona je u duhu stremljenja društvenjačkog SF, a i maestralna je celokupna egzekucija, tako da je sve to sasvim prihvatljivo.

Ali definitivno ne bi trebalo uzimati ovaj roman kao standard ičeg striktno žanrovskog, osim eventualno SFove elastičnosti. Definitivno ne dalje od toga, jer ovo stvarno nije primarna svrha SFa, ovo je samo dokaz da je stravično versatilan kad su simbioze u pitanju.