pa, mislim da je sad već veoma lako vidljivo kako je Faber jedan od najznačajnijih nežanrovskih fantastičara svoje generacije. Pri tom podrazumevam bukvalno dvojicu, a drugi je, naravno, David Mitchell.
E sad, smatram da obojica dosežu onaj vrlo specifičan deo dezigniranog čitalaštva, recimo rubni deo dvaju krugova koji se zaista retko preklapaju, zato što ima jako malo pisaca na kojima bi se to moglo odviti: jedan krug bi tu bio striktno žanrovsko čitalaštvo, a drugi bi bio striktno čitalaštvo književne matice, da ne kažem sad 'ljubitelji vrhunske književnosti', iz čije perspektive žanrovskoj književnosti naprosto stravično nedostaje samog književnog kvaliteta. Pomiriti te dve perspektive, i preklopiti (makar i samo na rubnim, nad-populističkim područijma gde tinja zahtevnije čitalaštvo) ta dva kruga je poduhvat ravan straobalnom.
U tom smislu, fer je priznati da se Faber samo služi žanrom, odnosno, služi se književnom motivacijom koju žanrovci prepoznaju kao svoju, i na koju instinktivno reaguju tuniranjem u adekvatni fantastički ključ koji je neophodan za potpunije razumevanje pročitanog. I to je ono što Fabera (i Mitchella, naravno) izdvaja od pisaca strikto iracionalne fantastike, to makar tipa Išigura ili Murakamija. To specifično žanrovsko kodiranje, koje žanrovci lako mogu da prepoznaju, je zapravo i zaštitni znak ove vrste proze, dakle - znak služenja žanrovskom motivacijom u jednu konkretnu, specifičnu svrhu.
Mitchell je tu versatilniji i očigledno više populistički orjentisan, dok je Faber striktniji i precizniji, njegovi razlozi za tim posezanjem su po pravilu očigledniji i svrsishodniji, pa je otud on meni i daleko podesniji za konglomerat SFa i stritkno književne fantastike.
Recimo, priča "Fish" iz zbirke
Kiša mora pasti, ujedno i prva priča koja je Fabera proslavila, i koja mu je donela nagradu Macallan iz 1996te, je savršen primer služenja žanrovskom motivacijom u vrlo specifične svrhe, naime da se proširi kognitivni horizont: ali zaista, u post-Armagedon svetu, šta to još može da (nam) proizvede noćne more? Što se samih tehnikalija tiče, recimo da to isto radi i Perotta u romanu
The Leftovers, ali čitalac kao da ne može da se otme utisku da je svrha iza tih dvaju jednakih poteza ipak različita, da jedan ima nekako više larpurlartističke ciljeve kreiranja impresivnog pogodbenog sveta, dok drugi ima za cilj akcentiranje nekih perceptivnih dilema, ili naprosto stanja duha, u koje bi mi mogli da eventualno evouluiramo. Ne kao vrsta, naravno, nego striktno kao čitalac-pojedinac, recimo nešto u analitičkom fazonu kojeg favorizuje Ted Chiang. (Pretpostavljam da bi i on vrlo lako mogao da ovde upadne i proširi ovaj tandem u trojac, ali sprečava ga uglavnom limitovanost njegovog kopusa.)
Inače, Faber je trenutno u vrlo delikatnoj fazi svoje karijere, to striktno zbog privatnih problema (smrt supruge od raka), tako da je sasvim moguće kako će ovo biti njegov finalni korpus, a njegov roman
The Book of Strange New Things će time ostati ne samo neosporni vrhunac njegovog književnog izraza (to ne tvrdim samo ja ovde, nego je to manje-više stav velikog broja književnih autoriteta kojima verujem na reč
), i to ne samo u proznom, nego i u autorskom smislu: naime, ovaj roman postavlja ceo dijapazon intelektualnih, moralnih, društvenih i inih dilema kojima se Faber bavi u svim ostalim svojim delima. (to proznim, naravno, u zadnje vreme se okrenuo isključivo ka poeziji.) U tom smislu,
The Book of Strange New Things je maltene rekapitulacija korpusa, to na način koji podrazumeva da pred sobom imate sumiranje ne samo jedne razvojne autorske ere, nego preokupacija čitavog opusa.
Što je ujedno sumarizacija i Fabera kao autora: koliko god da se
Under the Skin koristio SF motivacijom zlatnodopske provicijencije, toliko se
The Book of Strange New Things koristi SF motivacijom one novotalasne, dakle one kojoj je cilj da izvuče maksimum iz samog pogodbenog sveta, to u svrhe premeravanja celokupnog spektra trenutačnih civilizacijskih provalija, od onih kulturoloških i političkih, pa sve do seksualnih i moralnih, do identiteta uopšte, ali prevashodno do intimnosti, i našeg vrlo savremenog (dakle, vrlo relevantnog) poimanja iste. To što Faber ovde ima da kaže o braku, o suživotu dvaju jedinki, o motivima i porivima i koje stoje iza zadovoljavanja intimnih potreba pojedinca, pa, to će malo koji pisac da vam pruži, a da se pri tom koristi bilo kakvom prepoznatljivo žanrovskom motivacijom - za tako nešto i dandanas moramo da idemo u književnu maticu, i to u njen najelitniji deo, a najupečatljiviji primer koji mi trenutno pada na pamet je ujedno i veoma svež u mom pamćenju -
Call me by your name - i beskrajno sam zahvalna našem kolegi Ghoulu što mi je dao preporuku za tu knjigu.
