Kad kažeš "
Osnovni mod čitanja ovog dela ne bi trebalo da bude SF mod - nije to Vrabac ili Slučaj savesti, ili, ne daj Bože, Kantikulum..., mada naizgled liči na njih... Verovatno zato nema ni odziva SF čitalaštva i SF pisaca... Ja sam ipak mislio da bi bar SF pisci mogli da ovo razumeju..." tu imaš point što se tiče samog pristupa za, recimo, uživanje u prozi, ali ne baš i za pristup koji je možda potreban za SF nominacije.
Recimo, ja možda ne bih bila sasvim voljna da, kao eventualni žirac, forsiram roman kojem ipak nije stalo da se smatra žanrovskim. Ne znam zašto, ali po tom pitanju imam neku vrstu osećaja za fer-plej na svim stranama: kao prvo, stalo mi je da ispoštujem autorov izbor (to ono kad smo raspravljali o Balardu, jelda, i njegovoj unutrašnjoj potrebi da se distancira od fandoma, pa otud delimično i od nekih žanrovskih konvencija), a kao drugo, da ispoštujem i čitalački horizont očekivanja, jer nije svako baš voljan da gleda u pasulj je li ili nije li nešto očigledan žanr. A da ne govorim kako bi takvi eventualni žirački izbori za sobom potezali i muke elaboracije, i opet je onda tu prostor za konflikt oko definicija, i svega ostalog što se na njima bazira… s te strane gledano, možda je jednostavnije prosto ignorisati takva dela u nominacijama. Ne da se sa tim slažem, nego samo konstatujem da je to validan izbor.
Za tu paralelu sa tematskim parkom iz Bobanove Slobodanide, u suštini glavna razlika leži u autorskom senzibilitetu i svetonazoru: Bobanu prirodno leži književni realizam, on instinktivno oseća potrebu da se zadrži unutar tog realizma i nema neku naročitu želju da barata sa bilo kakvim perceptivnim kulisama ili dilemama. U tom smislu, uvek sam smatrala da ima prirodan afinitet za SF, kao recimo Ćurćić; Faber baš i nema takav prirodan afinitet, njemu prijaju mistifikacije, mada ih on voli servirati suptilno, tako da bar u ova dva romana mi ne možemo da govorimo o direktnom ispadanju iz granica es-ef konvencionalnih zakonitosti, ali opet, ipak je očigledno da one nisu baš ni prioritet. Naprosto, za ovo što je želeo da kaže, Faber je ostao sasvim slučajno unutar zanrovskih okvira, a mogao je sa istom lakoćom i da iz njih ‘ispadne’, da tako kažem, kao Mičel, recimo. poenta je da mi osećamo da Faberu to zapravo
nije važno, njemu je važniji worldbuilding kao panorama za pozadinu same naracije negoli kao svet koji bi trebalo istražiti, ispipati i vivisecirati, kako bi to SF preferisao.
Elem, smatram da je ovaj roman daleko više prepoznatljiv kao SF negoli Under the Skin; ovde mogu da (sebi
) objasnim i odbranim taj stav bez većih problema, dok je za Under the Skin to ipak bio donekle problem. Ali fascinantna stvar je da ja intimno smatram da “Book”
jeste SF, odnosno, smatram da SF teži da ga se upravo
ovako piše, samo malo detaljnije i podrobnije angažovanog na worldbuildingu.
Po meni, ovaj roman predstavlja upravo standard onoga čemu SF teži kad se bavi temom Drugosti – nedecidiran i nedefinisan proces (samo)spoznaje, a ne njen nekakav finalni, neoborivi zaključak. Kojeg, u principu, ne može ni biti, bar ne na način na koji ljudi poput Kotara to očekuju od romana.
U tom smislu, kad pročitaš We Are All Completely Beside Ourselves uvidećeš i zašto je taj roman isto tako standard kome SF kao žanr teži, iako taj roman u suštini nema čak ni klasični novum. Odnosno, ima ga (ili bar ga ja vidim), upravo oličenog u toj ekstrapolaciji Drugosti, ali za prepoznavanje tog novuma potrebno je da sam čitalac pristane na fakt da to ipak
jeste novum, samo ne onakav kakvog je očekivao, makar zato jer kao koncept sigurno nije deo naše uobičajene,
svakodnevne stvarnosti. Što, ako je suditi po Kotaru, nije baš svako u stanju da učini…
