Znate, po meni, najintrigantniji aspekt ovog romana da se pronaći upravo u reakcijama na njega. E sad, ne želim da sve te napise percipiram kao ‘rivjue’, ili ‘analize’, jer oni to uopšte nisu, ali fakt stoji da sve te reakcije objedinjuje izvesna intertekstualnost kakvu odavno nisam zatekla u skorijoj domaćoj produkciji, bilo to oko NINa ili van njega. Recimo, reakcije unisono deklarišu ‘pljuvanje po Srbima’, i u to ime maltene kopipejstuju rečene citate jedan od drugoga, pošto ih ionako ima samo dva ili tri. Unisono se potenciraju uglavnom 4 (redovito ad hominem) insistiranja: da je Atanacković nepismen; da je ‘preko grane’; da je ideološki angažovan (to na krivoj strani, naravno, inače ne bi smetalo); da je roman (pa time i Atanacković) favoritizovan od strane ‘sistema’.
Što se tiče tog ‘preko grane’ momenta, mislim da to ne zasluže komentara uopšte, pa ga neće ni dobiti, bar ne od mene; što se nepismenosti tiče, samo ću reći da su me neki gramatički ‘argumenti’ do suza zasmejali, a što se tiče vangramatičke pismenosti, i tu sam bogami par puta onako baš srdačno trepnula. Na primer, Mićino pominjanje ‘podzemnih izvora’ možda ima merita unutar same struke, ali ako govorimo o svakodnevnom služenju jezikom, onda da, ‘podzemni izvor’ je maltene opšte komunikacijsko mesto, koje dezignira ‘običan’ izvor gde voda zbog nekih karakteristika terena ipak ostaje malo ispod površine tla, recimo peščanog, gde je dovoljno samo malo zagrebati površinu pa da se dođe do obilne količine vode. (Slonovi to rade, na primer.) I da, ustaljeni termin za taj fenomen je upravo
underground spring, a da ne govorim o izvorima koji se direktno probijaju u već postojeću vodenu masu, recimo jezero. Dakle, termin postoji, dezignira fenomen široko poznat masama bolje nego što bi ijedan drugi termin to mogao, ljudi se njime aktivno služe u vrlo konkretne i praktične svrhe, i samo bog dobri zna šta je u svemu tome Mići ubolo oko, ja sigurno ne znam. Isto to bih mogla da navedem za mnoge druge primedbe koje su navedene u ime argumentacije Atanackovićeve vangramatičke nepismenosti, ali stvarno mislim da nije potrebno, dovoljno je da kažem kako sam ja čoveka perfektno razumela, svaku njegovu mentalnu konstrukciju bez greške primila, i niti jednog jedinog problema značenjske prirode pri čitanju nisam imala. A to je, dragi moji, meni i dandanas povod za veliko oduševljenje.
A sad taj famozni ideološki angažman i sve oko njega: kad bi se roman pažljivo analizirao duž nekih statističkih pristupa, i kad bi se udeo svakog konkretnog aspekta (nacionalna pripadnost protagonista, na primer; ili kontemplacija psiho-motivacijskih obrazaca u samim zbivanjima; ili sama lista lokacija, itd) saopštio striktno
procentualno, videlo bi se da roman nudi vrlo malo argumenata za ovako ostrašćene reakcije. Naravno, sasvim je moguće da se tu zapravo reaguje na podtekst, to bilo stvarni ili učitani, ali u tom slučaju, sama argumentacija je prilično omašena, jer se bavi isključivo rečenim, isključivo onim što se da citirati. A to što je rečeno možda ipak može i drugačije da se tumači, a ne samo onako kako ga vas trojica ovde tumačite. Jer, vidite, po meni, govor majora Gavrilovića se naprosto ne može ‘preokrenuti’ jer je poduprt konkretnim delom; čovek je spasio svoje momke od sigurne i besmislene smrti, a ako sam taj čin nekome izgleda nepatriotski, to je druga stvar, ali to onda prevazilazi roman per se. Znači, ispada da problem ovog romana nije taj što je on ideološki profilisan, nego taj što je njegova ideologija ‘kriva’, što nikako nije u skladu sa onom ‘pravom’, onom koja se propagira još od 90tih, danas više no ikad (TV Nemanjići, anyone?
). No u tom slučaju, kako se za ovaj roman može reći da je favorizovan od sistema? Taj deo i dandanas jednostavno ne razumem, jer i pored svih obilnih reakcija na Luzitaniju niti jedna ne uspeva da mi taj deo adekvatno objasni (a bogami ni ne pokušava, kao da e tu radi o nečemu sasvim samopodrazumevajućem).
Poslednja stavka koja mi je lako uočljiva kod celog korpusa reakcija dala bi se sumirati kao izvesna uniformnost svetonazora, dakle - tu već govorimo o mentalitetu. Ima nešto čime Atanacković ‘diže strasti’ da tako kažem, i to rezultuje ovako uniformnim reakcijama. Ali najsmešnije od svega – da nema tih reakcija, ja to ‘nešto’ uopšte ne bih prepoznala. Ni ovako ga ne prepoznajem, naravno, ali sad bar znam da ga ima. - . -
