Pa, ni ja nemam dovoljno Benksovog opusa da o njemu pričam, ali po logici stvari, ako je dobar pisac u Fabrici osa, onda sigurno nije ništa gori u svojim spejs-operama. A ako ja ipak imam dojam da jeste, e to je onda znak da mi formulaičnost spejs-opere smeta.
Naravno, to ima veze sa prerastanjem prohteva, kao mlađoj mi je manje smetala, ali opet, kao mlađa sam je manje bila i svesna, i ta granica SF/Saj-Faj mi je bila puno fleksibilnija, pa sam otud i smatrala kako su Kardov Alvin ili Zelaznijev Amber ili Vulfovo Novo sunce ili Asimovljeva Zadužbina zapravo SF. I ne kažem, ima tu i SF stremljenja, odlični su to autori, uglavnom, ali to nije SF, to je sajfaj.
E sad, ima Suvin o tome vrsnu elaboraciju, sa analizama porekla i svih aspekata i manifestacija koje takvu prozu čine sajfajem, dakle – postavka, tema, pristup, struktura, karakterizacija, i, naravno, formulaičnost zapleta, što se forme tiče. A što se sadržaja tiče, tu domniraju relativizacije, nedostatak introspekcije, artikulisanje banalnog sentimenta, izvesna nezrelost svetonazora, sklonost ka eskapističkim rešenjima i razmišljanjima, nedostatak singularnosti u individualnim glasovima, i tako već to, što mi u principu intuitivno prepoznajemo kao pomalo infantilno, namenjeno tinejdžerima koji bolje reaguju na estetiku melodrame i stilizovanja uopšte.
Istina, sve to je teško izmeriti i destilovati u lako primenjive parametre, ali većina malo zrelijih i prohtevnijih ljudi ‘pohvata’ to nekako intuitivno, pa eventualno kaže za tu prozu da je pomalo naivna. Što ona i jeste, naravno, ali to je taj diktat žanrovskog kanona.
A zašto smatram da SF ne podnosi taj diktat? Pa, isključivo zbog svetonazora. Diktat sajfaja podrazumeva da se preko pojedinca plasira tip, a tip je uvek simplificiran: glavni protagonist startuje kao mlad da bi do kraja modela epskih razmera ispratili njegovo sazrevanje; startuje kao underdog da bi do kraja našao svoje mesto na apeksu, I to neretko mesto garantovano rođenjem; konflikt dobra i zla je simplificiran i služi uglavnom za zaplet, baš kao i romantični i mentorski aspekt, između protagoniste i sporednih likova koji su u suštini striktno sajdkik formata. I ne kažem sad, može vrsan autor i sa tim sastojcima da napravi nekakav SF, ali ne može da promeni svetonazor koji ovakvi sastojci diktiraju, tako da… dobije se više nekakav privid SFa, Potemkinova sela, a gubi se primarna svrha koju taj model ima – da pruži eskapističke avanture.
Generalno govoreći, definicija dozvoljava da SF i sajfaj koegzistiraju unutar žanrovskih granica, u smislu da se sajfaj uglavnom dezignira kao “niži”, primitivniji oblik žanrovskog stremljenja. Meni to izgleda kao go kompromis, recimo, u smislu u kom bi mogli da kažemo kako su i roto ljubići samo “niži” oblik Ane Karenjine...
