Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

…  и, допуна,

(7)   у данашњем “Данасу”, на последњој страници имате чланак, потписује Љиљана Малетин Војновић, о једној малој књижари и антикварници у далекој земљи Естонији, где су, поводом стоте годишњице рођења Реја Бредберија, направили једно колекционарско издање (у 100 примерака) Бредберијевог романа Фаренхајт 451, које су укоричили тако што су поскидали корице са неких стотину старих, одбачених антикварних књига (претпостављамо, дебеле, картонске, тврде корице?) и у њих утиснули, јаком штампарском пресом, наслов Фаренхајт 451, и онда укоричили у то, тако направљено. Наводно су велики део тог издања већ унапред распродали, у претплати (пренумерацији).

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени      ,

(1)   О тој антикварници у Естонији, са Фаренхајтом 451, имате још боље, детаљније на Арт Аними, са три слике, на:

http://www.art-anima.com/vesti/fahrenheit-451-estonija

(2)   Данас у „Блицу“ на стр. 55, потписује „деда Милорад“, приказ, доста нејасно и не-информативно написан, руског СФ филма који се, ако смо добро схватили, зове Спутник (дакле, није „спутњик“, са „њ“?). Наслов чланка, латиницом, гласи:

Kao dete hit filmova „Arrival“ i „Alien“

чиме се то „дете“ помало ослања на туђу славу, а за читав пројекат се помало наговештава да је деривативан. У филму, ако смо добро разумели, двоје руских космонаута враћа се из орбите, на Земљу, али један од њих сад има у себи ванземаљског путника. Приложене су четири слике, не особито убедљиве.

(3)   У “Политици”  на стр. 4 културног прилога, имате трећи, последњи наставак текста др Зорана А. Живковића о превођењу једног романа Достојевског на српски.

(4)   Такође у том културном прилогу у “Политици”, али на стр. 3, имате чланак, потписује Станко Црнобрња, наслов “(Само)убиство поп-културе”, у Америци је, из разлога политичке коректности, под страшним притиском, фирма “Ди-Си комикс” морала да попусти, па је ево кренуо стрип “Чудесна жена” (Wonder Woman) у новој верзији, где је она дебела, у неким фармеркама (приложена је слика!) које баш истичу да је дебела; то је, да се не би повредила осећања појединих читатељки које су можда помало буцмасте.

Памтимо ли реч “полит-ком”? Политички комесар? Црнобрња пита да ли је ово почетак новог “комесарског времена”.

O tempora, o mores!

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

... само једна допуна,

(5)   у данашњем „Блицу“ на стр. 30, Слободан В. Ивков даје приказ збирке Четири реке извиру у рају, и ине пловидбе, аутор је Илија Љ. Бакић, збирка се састоји од три приче које су, претпостављамо,  у жанру фантазије, не СФ.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Индекс (тражило) неких (не свих) имена и наслова
поменутих у књизи Миодрага Б. Миловановића Српска научна фантастика
(коментаре понегде додао А. Б. Недељковић,
у циљу јасноће овог индекса):


Ад астра: антологија хрватске знанственофантастичне новеле 1976-2006, види под: Шакић, Томислав

Ајдачић, Дејан В, проучавалац СФ, уредник књига Словенска научна фантастика (2007), Футурославија: огледи о словенској научној фантастици (2008), и Тело у словенској футурофантастици (2011), стр. 27

Аларгић, Данило, писац, објавио Антарес 1969, стр. 78-79

Александрида, стр. 31

Алексић, Весна, написала дело Ветар је, Аја (1997), стр. 69

Алексић, Драган, аутор приче „Случај са хирургом“ (1923), стр. 47, и, критичар (1933), стр. 50-51

„Алеф“, новосадски СФ часопис, стр. 89, 90

Алрауне, роман, види под: Еверс

„Амејзинг сториз“, СФ магазин, стр. 20, 57

Андромеда, „Галаксијин“ СФ алманах, стр. 79, 81, 87, 135

Анђелковић, Миливој, писац, стр. 81 и у фусноти; стр. 124

Анђелковић, Милош, то је вероватно право име писца сакривеног иза псеудонима „Апостол Ванђеловић Вовјекивековић“, стр. 40

Анђелковић, Радмило К, фан и СФ писац, и под псеудонимом „Р. Ангелакис“, стр. 80, 82, 89, 90, 91-92

Антић, Андрија, преводилац СФ (1873), стр. 36

Антологија српске научне фантастике (пројекат Миловановића и Бобана Кнежевића, није још објављена), стр. 7 у фусноти. То је прва од 202 фусноте у овој Миловановићевој књизи.

Апарат професора Коса, види под: Царић, Воја

„Арт Анима“, сајт на интернету, стр. 134

Асимов, Исак, СФ писац, стр. 20, 59, 74

„Астаундинг сајенс фикшн“, СФ магазин, стр. 20

Аутобиографија одлазећега, види под: Илић, Драгутин Ј.

„Бајка“ (1891), види под: Суботић, Јован

Бакић, Илија Љ, из Вршца, фан, СФ писац и критичар, стр. 49, 63, 90, 92 и у фусноти; стр. 122; стр. 124 у фусноти

Баум, Л. Френк (L. Frank Baum), аутор Чаробњака из Оза, стр. 59

Баш-Челик, јунак из српске легенде, стр. 60

Беатовић, Лидија, фан и СФ списатељица, сада у Јужној Африци, стр. 80, 108 и у фусноти; стр. 138

Бевц, Иван, уређивао радио-емисије о СФ, стр. 134

Белча, Душан, СФ писац из Вршца, стр. 67

Бељајев, Александар, совјетски СФ писац, дело Амфибија, стр. 59

Бељајев, Сергеј, совјетски писац, стр. 73

Београд XXI века – из старих утопија и антиутопија, види под: Тартаља, Иво

Блох, Ернст (Ernst Bloch), теоретичар, стр. 13

Богдановић, Жика, проучавалац СФ, стр. 26, 83

Борић, Милан, написао причу „Чудновати доживљаји Петра Јовановића, судског писара“ (1922), стр. 56

Борхес, Хорхе Луис (Jorge Luis Borges, 1899-1986), аргентински писац фантазије, не СФ, стр. 15

Бркић, Бранислав, фан и СФ издавач, стр. 83

Броз, Вера, СФ списатељица, и учесница у београдском фандому, стр. 89, 108

Брук-Роуз, Кристина (Brooke-Rose, Christine, 1923-2012), британска теоретичарка књижевности, дело: Реторика нестварног: студије о нарацији и структури, нарочито у фантастици (A Rhetoric of the Unreal: Studies in Narrative and Structure, Especially of the Fantastic), стр. 18

Булгаков, Михаил, аутор текста „Псеће срце“ (1925), фуснота на стр. 48.

Булић-Атанасковић, Снежана, СФ списатељица, стр. 80

Ван Вогт, А. Е. (van Vogt), амерички СФ писац, стр. 73

Ванђеловић Вовјекивековић, Апостол, псеудоним из 1909. године, види Анђелковић, Милош

Васић, Драгиша, писац у међуратном периоду, стр. 43

Ватра, роман, види под: Рони старији

„Велики планови“, види под: Токин, Бошко

Велмар-Јанковић, Владимир, написао драму Срећа АД (1933), стр. 51-52, и у фусноти

Велс, Х. Џ. (Херберт Џорџ), СФ писац, стр. 19, 58, 59, 73. Рат светова, стр. 59

Верн, Жил, француски СФ писац, стр. 19, 36, 42, 58, 59, 73. Пут у средиште Земље (Путовање у средину Земље), стр. 36

Веснић, Радосав, стр. 48

Весовић, Владимир, фан и стриписта, стр. 128, 130

„Вечерње новости“, београдски дневни лист, био од значаја за СФ, стр. 84

Видић, Бранко, писац и стрип-сценариста, имао псеудоним „сер Ирвинг Симор“, дело Црна маска, или лорд Ворик, стр. 57 и у фусноти

Војнов, Димитрије, фан, велики и пасионирани познавалац светског филма (укључујући СФ), сценариста српског СФ филма Едерлези, стр. 138

Воронов, Сергеј Абрамович, стр. 48

Вртови нестварног, књига, види под: Дамјанов, Сава

Вукасовић, Вид, аутор радио-драма, стр. 133

Вуковић, Ђорђије, написао предговор „Новатор и претеча“, стр. 46 у фусноти

Вуковић, Чедо, писац из Црне Горе, дела Свемоћно око, Летилица професора Бистроума, Хало небо, стр. 60, и у фусноти. (напомена: данас сматрамо да је правописно оправданије писати „летелица“ а не „летилица“.

Вуловић, Светислав, можда 1872. објавио дело „После неколико хиљада година“, стр. 36

Вучковић, Гаврило, уредник „Галаксије“, широко познат и омиљен у фандому под надимком „Гаја галаксија“, стр. 77, и у фусноти

Вучковић, Радован, аутор књига Поетика хрватског и српског експресионизма (1979), стр. 43, и Проза српске авангарде (2011), стр. 45

Вучо, Александар, аутор приче „Љускари на прсима“, стр. 49

Гајић, Алекса, ликовни уметник, цртао филм Технотајз: Едит и ја (2009), стр. 129, 132

„Галаксија“, часопис за популаризацију науке и за СФ, стр. 78, 135

Гаталица, Александар, писац, познат у фандому и као Саша Гаталица, један од првих секретара клуба „Лазар Комарчић“, писао СФ и Ф, стр. 89 и у фусноти

Гернзбек, Хјуго, амерички СФ уредник, стр. 20, 73

Глигорић, Велибор, критичар, 1933. објавио чланак „Један Балканац подсмева се прогресу“, стр. 52

Гозба од милијарду година: историја научне фантастике, види под: Олдис, Брајан

Госпођи Алисиној десној нози, види под: Пешикан Љуштановић, Љиљана

Граси, Зефирино, уредник у „Политикином забавнику“, својевремено знатно доприносио афирмацији СФ, стр. 62

Гуливерова путовања, види под: Свифт, Џонатан

Дамјанов, Сава, проучавалац фантастике, дела Корени модерне српске фантастике (1988), и, Вртови нестварног, стр. 28

Дамњановић Љубомир, познат у фандому и под надимком Љуба, фан и писац, стр. 100 и у фусноти; стр. 101

Десница, Владан, написао фантазијско дело (не СФ) „Проналазак атханатика“, стр. 113

Дик, Филип К, амерички СФ писац, стр. 84

Димитријевић, Бранко, аутор приче „После сто година“ (1926), стр. 57

Дозои (или се то изговара на неки француски начин, „Доуз-ва“, како сугеришу у Википедији?), Гарднер (Gardner Dozois, 1947-2018), прослављени уредник великих СФ антологија; „Сумирање: 2012“ („Summation: 2012”), Гарднер Дозоијев уреднички текст у једној антологији, тридесетој, стр. 24

Дојл, сер Артур Конан, британски писац, написао роман Изгубљени свет (The Lost World), стр. 59

Драсков, види Драшковић Милан

Драшковић, Милан, често под псеудонимом Мајк Драсков, стр. 63, 84

„Друштво СФ и Ф писаца Америке“ (Science Fiction and Fantasy Writers of America, SFWA), стр. 23

Дурман, Растислав, из Сенте, писац СФ прича, неке од њих су хумористичне, стр. 80, 82 и у фусноти

Ђерговић-Јоксимовић, Зорица, проучавалац СФ, рад „Србија између утопије и дистопије“ (2000), објављен на енглеском („Serbia Between Utopia and Dystopia”), и, књига Утопија: алтернативна историја (2009), стр. 28, 44

Ђокић, Јездимир, преводилац СФ (1873), стр. 36

Ђуричић, Младен Ст, аутор романа Мртва стража (1939), стр. 53-54

Еверс, Ханс Хајнц, немачки писац, написао роман Алрауне, стр. 56

„Емитор“, фанзин клуба „Лазар Комарчић“, стр. 136

Енциклопедија научне фантастике (1990), види под: Живковић, Зоран А.

Енциклопедија научне фантастике (Клута и Николса, на енглеском), стр. 11

Еп о Гилгамешу, стр. 19

Етвуд, Маргарет (Margaret Atwood), поменута као пример слипстрима, стр. 23

Живадиновић Бор, Стеван, аутор приче „Инквилини“, стр. 49

Живановић Ноје, Радојица, аутор приче „Сан“, стр. 49

Живковић, Добросав Боб, илустратор, ликовни уметник, стр. 130

Живковић, др Зоран А, проучавалац, издавач и писац, стр. 17-18, 26, 27, 63, 75 у фусноти; 79 у фусноти; 83, 87, 95 и у фусноти; стр. 96. Текст „О мерилима за разликовање жанрова“, стр. 17. Књига Огледи о научној фантастици, стр. 17, у фусноти. Библиографски податак о његовој Енциклопедији научне фантастике на стр. 136 у фусноти – то је последња фуснота, двеста друга, у овој Миловановићевој књизи.

Живковић, Тибор, стр. 89

Живот који долази (1938), роман, види под: Ратковић, Манојло

Живот у васиони (1933), види под: Радонић, Стојан Ј.

Жилник, Желимир, режирао филм Лијепе жене пролазе кроз град, стр. 130

Жиљак, Александар, проучавалац СФ, у Загребу, види под: Шакић, Томислав

„Забавник илустровано време“, часопис, стр. 56

„Забавник илустрованог листа“ (1922-1928), часопис, стр. 56

Замјатин, Јевгениј, совјетски СФ писац, стр. 20

Зелић, Павле О, фан и писац, допринео великом успеху српске делегације у августу 2004. на Еурокону у Пловдиву, Бугарска; стр. 101 и у фусноти; стр. 102

„Знак сагите“, часопис-алманах, стр. 90; истоимени сајт, стр. 134

„Знанствена фантастика: кратке скице за опис жанра“, види под: Шакић, Томислав

Ивањи, Иван, писац, стр. 114 и у фусноти

Ивков, Слободан В, креирао ликовни симбол клуба „Лазар Комарчић“ у облику астроиде; теоретичар и историчар стрипа; носилац колумне „Фантастикологија“ у дневном листу „Блиц“, стр. 84, 89

Изгубљени свет, роман, види под: Дојл, сер Артур Конан

Илић, Драгутин Ј, писац прве у историји човечанства СФ драме (за позориште) После милијон година (1889), стр. 27, 36-38. Такође написао и дело Секунд вечности, стр. 46

Имперл, Владимир, писац, стр. 63, 76

Инић-Канада, Александра, помагала у раду М. Б. Миловановића на књизи Српска научна фантастика, ово не значи да је она из Канаде, него је то њено презиме, Инић-Канада, стр. 138

„Инквилини“, прича, види под: Живадиновић Бор, Стеван

Историја српске научно-фантастичне књижевности (1985), дело А. Б. Недељковића, стр. 26

Ишчезли свет, роман, али то је погрешно преведен наслов, види под: Изгубљени свет

„Јаја са језера Тангањике“ (1926), види под: Сиодмак, Курт

Јанковић, Милорад М, на једној књизи потписан као „Миле Јанковић-Бели“, научник (биолог), фан, и СФ писац, стр. 84 и у фусноти

Јакуповић, Есад, писац, стр. 63, 76, 77-78

Јакшић, Зоран С, физичар и писац, и под псеудонимом „Дејвид Џ. Строрм“, стр. 63, 83, 89, 90, 93 и у фусноти; стр. 94, 105

Јанковић, Ратко, писац, стр. 63, 87

Јеличанин, Рудолф, и под псеудонимом Ролф Јеел, СФ писац, нарочито у „Вечерњим новостима“, стр. 84

Јовановић, Ђорђе, аутор дела Плати па носи, стр. 25

Јовановић-Морски, Милан, стр. 33, и у фусноти

Јовић, Бојан М, проучавалац СФ, аутор књиге Рађање жанра, почеци српске научнофантастичне књижевности, стр. 27, 37 у фусноти

Јовићевић, Драган, коаутор (са Ј. Ристићем) капиталне историје српског филма фантастике, види под: Ристић

Јока, Дамир, фан, учествовао у конкурсима у „Комарчићу“, стр. 89

Јоцић, Милош, проучавалац фантастике за децу, стр. 29

Каван, Ана (Anna Kavan), поменута као пример слипстрима, стр. 23

„Како је пропала планета Земља (последња страна историје писана у визији)“, српска прича (1930) види под: Радонић, Стојан Ј.

Кампанела, Томазо, писац утопије Град сунца, стр. 19

Картер, Анџела (Angela Carter), поменута као пример слипстрима, стр. 23

Кели, Џејмс Патрик (James Patrick Kelly), поменут као познавалац слипстрима; са Џоном Кеселом уредио антологију Осећати се веома чудно: слипстрим антологија, стр. 22

Кембел, Џон В. јуниор, СФ уредник, стр. 20

Кембриџки водич за научну фантастику, стр. 7-8, и у фусноти на стр. 8

„Кентаур“, едиција, стр. 75

Кесел, Џон (John Kessel), поменут као познавалац слипстрима, стр. 23

Кларк, Артур Чарлс, СФ писац, стр. 20

Кнежевић, Бобан, фан, издавач и писац, веома значајан помагач у настанку ове Миловановићеве књиге, стр. 7 у фусноти, стр. 63, 65, 81, 83, 88 и у фусноти; 89, 90, 94 и у фусноти; 95, 97, 105, 139

Књига српске фантастике XII – XX век, антологија, види под: Палавестра, Предраг

Књижарница Томе Јовановића и Вујића, у Београду, стр. 58

Ковачевић, Божидар, аутор збирке Мирис векова, са причом „Освета западне науке“ (1922), стр. 48

Комарчић, Лазар, писац првог српског СФ романа, стр. 27, 55

„Комарчић“, клуб, види под: „Лазар Комарчић“

„Конеф“, клуб за научну и епску фантастику, стр. 133

Кораћ, Станко, проучавалац, написао дело Српски роман између два рата 1918-1941, стр. 55

Корени модерне српске фантастике (1988), види под: Дамјанов, Сава

Косиер, Берислав, писац, стр. 63

„Космоплов“, часопис, стр. 77, 78

Костић, Звонимир, писац, стр. 114 и у фусноти

Кош, Ерих, аутор дела Снег и лед, стр. 25, 74-75 и у фусноти; стр. 114

Кошчевић, Желимир, у Загребу, проучавалац СФ, стр. 26

„Кратак прилог за историју српске научне фантастике“, чланак Миодрага Б. Миловановића у загребачком часопису „Убик“ 2009. године

„Криминална библиотека“, међуратни часопис, стр. 56

Куић, Гордана, под псеудонимом Ана Горд, стр. 63

Кукић, Станко, написао роман Свет под маском (1938), стр 53

Лаврек, Андрија, СФ писац, стр. 80

„Лазар Комарчић“, клуб, стр. 88, 133, 135-136

Лазовић, Владимир, и под псеудонимом „Валдемар Лејзи“, писац, стр. 81, 87, 90, 95 и у фусноти

Лакобрија, Мирослав, креира хорор маске и хорор шминку, па и за зомби-шетњу, и слично, стр. 132

Ле Гвин, Урсула Кребер, америчка СФ списатељица, роман Лева рука таме, стр. 22

Лем, Станислав, пољски СФ писац, стр. 76

Летилица професора Бистроума, види под: Вуковић, Чедо

„Лира“, СФ клуб у Нишу (Стеван Бошњак, Зоран Пешић Сигма, Горан Станковић и други), стр. 121 и у три фусноте

„Локус“ (Locus), месечни часопис са вестима и чланцима о професионалној издавачкој делатности у сва три жанра фантастике, СФ, Ф и хорору, стр. 24

Лондон, Џек, амерички писац, стр. 56

Лујак, Тамара, списатељица, стр. 71

Лукијан (или Луцијан) из Самосате, писац прото-СФ, стр. 19

Лукић, Душица, списатељица, стр. 63, 87

Макарти, Кормак (Cormac McCarthy), поменут као пример слипстрима, стр. 23

Малетић, Гордана, проучавалац фантастике за децу, стр. 29

Манић, Александар, познат у фандому по надимку Моња; фан и писац СФ, стр. 68, 81, 89, 138

Маодуш, Зоран, стр. 63, 87

Марковић, Александар, фан и писац, стр. 123 и у фусноти

Марковић, Вук, проучавалац СФ стрипа, стр. 138

Марковић, Миланче, СФ писац, стр. 81 и у фусноти

„Марс, микроскоп и Мики“, види под: Токин, Бошко

Метаморфозе вампира, види под: Шаровић, Марија

Метаморфозе знанствене фантастике: о поетици и повијести једног књижевног жанра, Сувинова књига на енглеском 1979. и на хрватско-српском 2010, стр. 11, и у фусноти

„Метеор“ клуб СФ (и истоимени фанзин) у Суботици, организовао професор Томислав Раданов, стр. 137

Мијић, Ивана, проучавалац фантастике за децу, стр. 29

Мијушковић, Ђорђе, писац сатиричних СФ романа, стр. 84

„Микијево царство“, српски часопис, стр. 57

Милаковић, Ивана, фан и писац, стр. 110 и у фусноти

Миланковић, Милутин, писац дела Кроз васиону и векове, стр. 27, 49

Миливојевић, Марина, проучавалац, написала рад „Фантастика у драмама Владимира Велмара Јанковића“, стр. 52 у фусноти

Милнер, Ендру (Andrew Milner), инострани проучавалац, написао чланак „Мрачнији градови: урбана дистопија и СФ филм“, стр. 11, у фусноти

Миловановић, Миодраг Б, аутор књиге за коју овде дајемо овај индекс. Фан, преводилац и писац СФ. Поменут на стр. 28, и на стр. 139 (белешка о њему као аутору)

Мирис векова, види под: Ковачевић, Божидар

Михајловић, Јевстатије, написао дело Освета и судбина (1833), стр. 33

Мицић, Бранислав, види под: Пољански, Бранко Ве

Мицић, Љубомир, покретач зенитистичког покрета, стр. 47

Момчиловић Гордан, стр. 81

„Монолит“, едиција, десет великих алманаха, стр. 90

Мор, Томас, аутор Утопије (1516), стр. 19

Московљевић, Градимир Ј, стр. 81, и у фусноти

Мотив вампира у миту и књижевности, види под: Радин, Ана

„Мрачнији градови: урбана дистопија и СФ филм“, види под: Милнер, Ендру

Мртва стража (1939), види под: Ђуричић, Младен, стр. 53-54

Мунитић, Ранко, београдски проучавалац СФ, стр. 26, 132

Мураками, Харуки, поменут као пример слипстрима, стр. 23

Најт, Дејмон (Damon Knight), инострани писац и проучавалац, стр. 10

Настасијевић, Момчило, писац у међуратном периоду, стр. 43

Натошевић, Ђорђе, можда аутор једног текста о Београду будућности, стр. 33-34

Научна фантастика, спознаја, слобода, види под: Сувин, Дарко

Научна фантастика у 20. веку (Science Fiction in the 20th Century), књига, види под: Џејмс, Едвард

Наших 110 СФ година (1983), види под: Недељковић, Александар Б.

Недељковић, Александар Б, проучавалац СФ, стр. 26, и у фусноти; стр. 63, 82, 84, 89. Библиографско дело Наших 110 СФ година (1983), стр. 26

Немогуће (1930), надреалистички алманах, стр. 49

Нешић, Иван, писац, стр. 81, 89, 100 и у фусноти

Нешковић, Зоран Р, у фандому познат по надимку „Шкрба“, фан и писац по чијој СФ причи је снимљен филм Едерлези, стр. 89

Николић, Милан Пеца, помагао у раду М. Б. Миловановића на књизи Српска научна фантастика, стр. 138

Николс, Питер, енциклопедиста СФ, стр. 21-22

Новаковић, Мирјана, написала роман Johann’s 501 (2005), стр. 119-120

Новаковић, Стојан, аутор текста „После 100 година“ из 1911, стр. 41

Огледи о научној фантастици, види под: Живковић, Зоран А.

Огњановић, Дејан Б, проучавалац и писац хорора, стр. 29, 100. Књиге Фаустовски екран: ђаво на филму (2006), У брдима, хорори: српски филм страве (2007), Студија страве – есеји о хорор жанру (2008), и, књига (на основу дисертације) Поетика хорора (2014), и друго, стр. 29

Олдис, Брајан (Brian Aldiss), британски СФ писац, историчар и теоретичар, написао дело Гозба од милијарду година: историја научне фантастике (Billion Year Spree: The History of Science Fiction), стр. 19

Олтвањи, Ото, писац, стр. 101 и у фусноти

„О мерилима за разликовање жанрова“, види под: Живковић, Зоран А.

Орвел, Џорџ (George Orwell), британски писац, стр. 21

Орлакове руке, роман, види под: Ренар, Морис

Орловић, Драган, писац, стр. 114

„Освета западне науке“, види под: Ковачевић, Божидар

Освета и судбина (1833), види под: Михајловић, Јевстатије

Осећати се веома чудно: слипстрим антологија, види под: Кели, Џејмс Патрик

Остер, Пол (Paul Auster), поменут као пример слипстрима, стр. 23

Охотњиков, Вадим, совјетски писац, стр. 73

Палавестра, Предраг, уредник антологије Књига српске фантастике XII – XX век, стр. 28

Панић, Никола, написао роман Регата плерус, стр. 77, 82

Пахек, Жељко, фан и стриписта, илустровао насловну страну „Емитора“ бр. 1 (године 1981), стр. 128, 129

Пекић, Борислав, писац, стр. 115 и у фусноти

Петковић, Слободан, написао дело Освета манијака (1965), стр. 75

Петровић, Горан Т, писац фантазије, не СФ, стр. 119 и у фусноти

Петровић, Миомир, писац, стр. 120 и у фусноти; након изласка ове Миловановићеве књиге написао и СФ роман Black Light (2018)

Петровић, Растко, написао дела Бурлеска господина Перуна бога грома (1921), и, Са силама немерљивим, стр. 46 и у фусноти

Петровић, Урош, писац, стр. 70

Пешикан Љуштановић, Љиљана, проучавалац фантастике за децу, написала дело Госпођи Алисиној десној нози, стр. 29, 70

Пинчон, Томас (Thomas Pynchon), амерички писац фантазије са елементима СФ, стр. 15

„Плава птица“, едиција, стр. 59

Планета, види под: Тодоровић, Мирољуб С.

Плати па носи, види под: Јовановић, Ђорђе

Платон, стр. 19

По, Едгар Алан, стр. 19, 56

„Поглед из свемирског брода“, сајт на интернету, а такође и емисија на радију; организује новинар Владимир Тодоровић „Невидљиви“, стр. 134

Подземни ток – езотерично и окултно у српској књижевности, види под: Радуловић, Немања

Поетика хорора (2014), види под: Огњановић, Дејан Б.

Поетика хрватског и српског експресионизма (1979), види под: Вучковић, Радован

„Политикин забавник“, стр. 62-64, 87

Пољански, Бранко Ве (Бранислав Мицић) написао дело 77 самоубица (1923), стр. 47

Попис дјела научно-фантастичне књижевности на хрватско-српском језику, види под: Штиглић, Дарко

Поповић, Зоран, уредник у „Политици експрес“ и писац, стр. 63, 64, 87

После милијон година (1889), види под: Илић, Драгутин Ј.

„После неколико хиљада година“, можда објављено 1872, стр. 36

„После 100 година“ (1911), види под: Новаковић, Стојан

„После сто година“ (1926), види под: Димитријевић, Бранко

Праизовић, Љиљана, фан и СФ и Ф списатељица, стр. 89 и у фусноти; стр. 105; стр. 108 и у фусноти која је омашком поновљена, идентична фуснота као на стр. 89

Прелић, Љубомир, писац, стр. 114

Прист, Кристофер (Christopher Priest), поменут као пример слипстрима, стр. 23

Проза српске авангарде, види под: Вучковић, Радован

„Псеће срце“, види под: Булгаков

„Пут на звезду Даницу“, француско дело, стр. 35-36

Путничке белешке из 2349. год. по Хр. рођ., види под: Ванђеловић

Пут у средиште Земље (Путовање у средину Земље), види под: Верн, Жил

Рабкин тојест Ребкин, Ерик С. (Eric S. Rabkin), (Миловановић је написао „Рабкин“ али то име је боље изговарати, у српском језику, „Ребкин“, јер по енглеској фонетици то је / ræbkin  / , а код Американаца тај глас / æ / изговара се много више налик на српско „е“) проучавалац СФ, написао књигу Фантастично у литератури (The Fantastic in Literature), стр. 16, и у фусноти

Раданов, Томислав, из Суботице, фан и проучавалац СФ, стр. 26-27

Радин, Ана, проучавалац хорора, књига Мотив вампира у миту и књижевности, стр. 29

Радонић, Стојан Ј., писац приче „Како је пропала планета Земља (последња страна историје писана у визији)“ (1930) и књиге Живот у васиони (1933), стр. 50-51

Радуловић, Немања, проучавалац, написао дело Подземни ток – езотерично и окултно у српској књижевности (2009), стр. 40 у фусноти

Ранђеловић, Петар, стр. 63

Радуловић, Немања, проучавалац, аутор дела Подземни ток – езотерично и окултно у српској књижевности (2009), стр. 40

Радуновић, Ратко, црногорски писац, стр. 102 и у фусноти

Рађање жанра, почеци српске научнофантастичне књижевности, види под: Јовић, Бојан

Ранковић, Светолик, аутор приповетке „У XXI веку“ (1895), стр. 38-39

„Растко“, сајт српске културе, стр. 134

Рат светова, види под: Велс, Х. Џ.

Ратковић, Манојло, аутор романа Живот који долази (1938), стр. 53

Регата плерус, роман, види под: Панић, Никола

Ренар, Морис, француски писац, написао романе Експеримент доктора Лерна, и, Орлакове руке, стр. 56

Реторика нестварног: студије о нарацији и структури, нарочито у фантастици, види под: Брук-Роуз, Кристина

Ристић, Јован В, фан и проучавалац нарочито српског СФ филма, коаутор капиталне информативне књиге о томе, стр. 103 и у фусноти; библиографски податак о тој књизи је у фусноти на стр. 131; стр. 132; кратак коментар о тој књизи је на стр. 133; и, стр. 138

Рони старији, француски писац романа Ватра и Џиновски лав, стр. 60

Савић Гето, Бобан, илустратор и стриписта, 130

Савковић, Душан, писац, стр. 61, и у фусноти

Сарајлија, Адријан, писац, 122 и у фусноти

Са силама немерљивим, види под: Петровић, Растко

Свемирска патрола, види под: Хајнлајн, Роберт Ансон

Свемоћно око, види под: Вуковић, Чедо

Свет под маском (1938), види под: Кукић, Станко

Свифт, Џонатан, написао роман Гуливерова путовања, стр. 19

Седамдесет седам самоубица (77 самоубица), дело (1923), види под: Пољански, Бранко Ве

Секунд вечности, види под: Илић, Драгутин Ј.

Сенковски, Осип Иванович, написао причу „Чудновати догађај једне душе“, стр. 34

сер Ирвинг Симор, псеудоним, види под: Видић, Бранко

Симонс, Ден, СФ писац романа Хиперион, стр.22

Сиодмак, Курт, амерички СФ писац, аутор приче „Јаја са језера Тангањике“ (1926), стр. 57

„Сириус“ (тако написано, без слова „ј“), часопис у Загребу, југословенски, стр. 79-80, 87, 89, 90

Систем Воронов, види под: Токин, Бошко

Скоулз, Роберт (Robert Scholes), инострани проучавалац, стр. 14-15, написао дело Структурална фабулација (Structural Fabulation), стр. 15

Скробоња, Горан, писац хорора и СФ, преводилац, сценариста стрипа, стр. 89, 90, 97, 99 и у фусноти; стр. 105, 129

Словенска научна фантастика, види под: Ајдачић, Дејан В.

„Случај са хирургом“ (1923), види под: Алексић, Драган

Снег и лед, види под: Кош, Ерих

Спинрад, Норман (Norman Spinrad), инострани писац и проучавалац, стр. 10

„Србија између утопије и дистопије“ (2000), чланак, види под: Ђерговић-Јоксимовић, Зорица

Срећа АД, драма (1933), види под: Велмар-Јанковић, Владимир

„Српско друштво за научну фантастику“, клуб, стр. 133

Стејблфорд, Брајан (Brian Stableford), инострани писац и проучавалац, стр. 11 (и у фусноти), написао чланак „Финално поглавље социологије научне фантастике“ (“The Final Chapter of the Sociology of Science Fiction”), стр. 23 и у фусноти

Стејплдон, Олаф (Olaf Stapledon), британски писац, стр. 21

Стефановић, Зоран М, фан и писац, знатно допринео сајту српске културе „Растко“, стр. 123 и у фусноти; стр. 138

Стефановић-Пулулу, Споменка, фан и издавач, стр. 109 и у фусноти

Стојковић, Атанасије, написао дело Фисика, стр. 32

Стојиљковић Дејан, из Ниша, писац фантазије, стр. 110 и у фусноти

Структурална фабулација (Structural Fabulation), види под: Скоулз, Роберт

Студија страве – есеји о хорор жанру, види под: Огњановић, Дејан Б.

Суботић, Јован, аутор дела „Бајка“ (1891), стр. 38

Сувин, др Дарко, хрватски и канадски проучавалац, стр. 11-13, 17-18, 19, 21, 23-24, 25, 26, 78; књига Научна фантастика, спознаја, слобода (2002) стр. 12

„Сумирање: 2012“ („Summation: 2012”), види под: Дозои, Гарднер

„СФ беј“ (SF Bay), сајт, стр. 134

„Сци и фи“ тојест „Сај енд фај“ (SCI&FI), клуб, стр. 133, публикације „Тера“ и „СФ портал“, стр. 137

„Тамни вилајет“, едиција српске и југословенске СФ, издавач Бобан Кнежевић, стр. 90

Тартаља, Иво, објавио дело Београд XXI века – из старих утопија и антиутопија, стр. 28, а фуснота тек на стр. 34

Таутовић, Радојица (1923-1998), можда први проучавалац српске СФ, дело Хефест у свемиру, есеји о СФ, стр. 25, и у фусноти

Тезеус, Константин, неки мисле да је то псеудоним А. Б. Недељковића, стр. 63, 81

Тело у словенској футурофантастици, види под: Ајдачић, Дејан В.

„Технички лист“ за популаризацију науке, покренут 1890. године, стр. 42

Тихана из Ерга, дело, види под: Урошевић, Предраг

Тодоров, Цветан (Tzvetan Todorov), инострани проучавалац; дело, на француском, Увод у фантастичну литературу (Introduction à la litérature fantastique), стр. 16 у фусноти

Тодоровић, Мирољуб С, песник, сигналиста, написао дело Планета, стр. 25

Токин, Бошко (1894-1953), написао дела „Велики планови“, „Марс, микроскоп и Мики“, и Систем Воронов, стр. 47-48

Толстој, Алексеј, совјетски СФ писац, стр. 20, 62

Трајковић, Бранислав, и под псеудонимом Били Треј, СФ писац, стр. 81, и у фусноти; стр. 84, 89

Трбовић, Мирослав, писац, стр. 81 и у фусноти

Тропин, Тијана, проучавалац и фан СФ, стр. 29, 138

Тушевљаковић, Дарко, писац, стр. 102 и у фусноти

Ћосић, Бранимир, писац у међуратном периоду, стр. 43

Ћурчић, Слободан, псеудоним „С. Тиркли“, СФ писац из Смедерева, стр. 80, 83 и у фусноти, 84, 88

„У XXI веку“ (1895), види под: Ранковић, Светолик

У брдима, хорори: српски филм страве, види под: Огњановић, Дејан Б.

Увод у фантастичну литературу, књига, види под: Тодоров, Цветан

Уелбек, Мишел (Michel Houellebecq), поменут као пример слипстрима, стр. 23

Урошевић, Предраг, писац Тихане из Ерга, стр. 66

Утопија: алтернативна историја (2009), види под: Ђерговић-Јоксимовић, Зорица

„Фантастика у драмама Владимира Велмара Јанковића“, чланак, види под: Миливојевић, Марина

Фантастично у литератури (The Fantastic in Literature), види под: Рабкин тојест Ребкин, Ерик С.

„Фарос“, клуб СФ, и истоимени фанзин, у Белој Цркви, стр. 137

Фаустовски екран: ђаво на филму, види под: Огњановић, Дејан Б.

Филиповић, Драган Р, СФ писац, стр. 80, 88, 90, 92 и у фусноти; стр. 93

„Финално поглавље социологије научне фантастике“ (“The Final Chapter of the Sociology of Science Fiction”), чланак, види под: Стејблфорд, Брајан

Фисика, прото-СФ дело, види под: Стојковић, Атанасије

Фламарион, Камиј, писац, стр. 42

„Фотон тајд“ (Photon Tide), СФ клуб у Новом Саду, стр. 133, њихов фанзин „Нова“ стр. 137

Фохт (латиницом: Focht), Иван, у Загребу, проучавалац СФ, стр. 26

Франкенштајн, или модерни Прометеј, види под: Шели, Мери Годвин Вулстонкрафт

Футурославија: огледи о словенској научној фантастици, види под: Ајдачић, Дејан В.

Хајнлајн, Роберт Ансон, амерички СФ писац, стр. 20, 59, 73, 74; дело Свемирска патрола, стр. 59

Хаксли, Олдос (можда је боље то име изговарати Олдус, али врло јака је у Србији традиција да се изговара „Олдос“, што и није много погрешно) (Aldous Huxley), стр. 21

Хало небо, види под: Вуковић, Чедо

Хегедиш, Иван, написао СФ роман Купола (2000), стр. 85

„Хели чери“ (Helly Cherry), сајт, стр. 134

Хефест у свемиру, види под: Таутовић, Радојица

Хиперион, види под: Симонс, Ден

Царић, Воја, СФ дело Апарат професора Коса (1958), стр. 60

Црна маска, или лорд Ворик, види под: Видић, Бранко

Црњански, Милош, писац у међуратном периоду, стр. 43

Чапек, Карел, чешки СФ писац, творац речи „робот“, стр. 20

„Чудновати догађај једне душе“, види под: Сенковски, Осип Иванович

„Чудновати доживљаји Петра Јовановића, судског писара“ (1922), види под: Борић, Милан

Џејмс, Едвард, Научна фантастика у 20. веку (Science Fiction in the 20th Century), књига, стр. 13

Џејмс, Едвард, и Фара Мендлсон, аутори књиге Кембриџки водич за научну фантастику, стр. 8, у фусноти

Џиновски лав, види под: Рони старији

Шакић, Томислав, проучавалац, у Загребу, и Александар Жиљак, њихово дело Ад астра: антологија хрватске знанственофантастичне новеле 1976-2006, стр. 13, и, стр. 79 у фусноти. У тој књизи, Шакић има чланак „Знанствена фантастика: кратке скице за опис жанра“, то Миловановић помиње на својој стр. 13

Шаровић, Марија, проучавалац хорора, књига Метаморфозе вампира, стр. 29

Шели, Мери Годвин Вулстонкрафт, СФ списатељица, написала роман Франкенштајн, или модерни Прометеј (Миловановић не помиње њено дело Последњи човек), стр. 19

Штиглић, Дарко, написао Попис дјела научно-фантастичне књижевности на хрватско-српском језику (1973), стр. 26

Тиме смо завршили наш индекс неких имена (не свих) и неких наслова (не свих) у књизи Миодрага Б. Миловановића Српска научна фантастика (2016)

[Miodrag Milovanovic]

Jeeee!!!!

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени      ,

(1)   ово је требало раније да јавимо:  у данашњој “Политици“, око двадесете стране, велики чланак, наслов „Битеф на ивици будућности“, потписује Б. Г. Требјешанин, и она иста слика глумца (као у „Блицу“ 19. августа; обавестили смо вас) у представи Долина језе, који је као робот, који седи окренут леђима према нама тако да се виде роботски делови на његовом потиљку и у леђима.

Лако је њему, ако је робот, не може му вирус ковид-19 ништа…

Некако добијамо утисак да неко навија, агитује, да публика, упркос епидемији, дође у позориште… на тај не-отказани део “Битефа”.

(2)    Арт Анима јавља, на

http://www.art-anima.com/vesti/studija-monje-jovic-o-utopiji-i-distopiji-u-srpskoj-prozi-xx-veka

да је сада и као књига објављена десета српска дисертација о СФ. Да подсетимо (јавили смо вам и то, 26. маја ове године), наш десети доктор СФ је Моња Б. Јовић (рођена 1977), а јавили смо и да њену дисертацију можете преузети са:

http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/10677/Disertacija.pdf?sequence=1&isAllowed=y

па, ето.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 012, приказ Мићине најважније књиге, али, пошто је тај приказ прилично опширан, подељен је у пет делова; уз то, памтимо да смо пре два дана окачили један у суштини као претходни део, Индекс неких имена и наслова који постоје у тој Мићиној књизи)

Дакле:

Миодраг Б. Миловановић, Српска научна фантастика (2016)

ПРИКАЗ  ТЕ  КЊИГЕ даје: А. Б. Недељковић, ДЕО 1:

Године 2016. Миодраг Б. Миловановић објавио је веома значајну и корисну књигу Српска научна фантастика, то је обухватни преглед целокупне историје српске СФ књижевности, о којој је он, као истакнути фан и аутор, више деценија вредно и одушевљено сакупљао податке (Миловановић 2016). У сакупљању и разматрању информација, дакле у проналажењу књига и прича, али и у дискутовању о њима, главни сарадник му је био, деценијама, Бобан Кнежевић, који је не само издавач ове књиге, него је, у суштини, и нешто као невидљиви малтене-коаутор. То зна свако ко је четрдесет година посматрао њихову сарадњу. Тешко је тачно проценити допринос Кнежевића у прикупљању и процењивању (путем дискусије) материјала и података о српској СФ, али то је свакако велики, и несебичан, допринос. Реално, ова књига је њихово заједничко постигнуће, резултат великог ентузијазма њих двојице. Али писао ју је, заиста (уверени смо) само и једино Миловановић.

Они су испроналазили мноштво књига и прича које А. Б. Недељковић никад не би нашао.

Ово Миловановићево дело је књига са 140 страница, латиницом. Формат књиге је 195 са 138 милиметара. Тираж је био само 200 примерака! Корица је ликовно одлично решена, приказује црнину свемира, са многобројним ситним звездама (универзум заиста и изгледа тако), наспрам које се истиче белом бојом име аутора, и плавом бојом дат наслов, а испод тога је старовремски, архаични цртеж ракетне летелице која облеће око планете Земље. На полеђини је промотивни текст, непотписан, врло опширан (отприлике једна шлајфна) у коме се образлаже шта се са тим жанром дешавало код Срба у протеклим вековима и зашто је оваква књига потребна. При дну је издавачев линк:

www.znaksagite.com

На импресуму је назначено да је издавач Бобан Кнежевић. Садржај је дат на почетку, на стр. 5. По завршетку главног текста књиге дата је напомена о онима који су помагали у њеном настанку. Цитирамо:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

У деловима који се односе на стрип, значајну помоћ пружили су Вук Марковић, Александар Манић и Зоран Стефановић, а за податке везане за филм најзаслужнији су Јован Ристић и Димитрије Војнов. Међутим, сав евентуални грех за неке нетачности и непрецизности иде на рачун аутора. Такође, за велику помоћ и корисне сугестије приликом писања текста, аутори се захваљују Милану Пеци Николићу, Тијани Тропин, Лидији Беатовић и Александри Инић-Канада.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Добро, дакле, аутори се захваљују... аутори... шта, аутори се захваљују? Па, потписан је само један. Ту је нешто промакло. Промакао је, уверени смо, онај невидљиви малтене-коаутор, кога смо малочас поменули.

На стр. 139 је белешка о аутору, инжењеру Миодрагу Б. Миловановићу, коју потписује др Тијана Тропин. Белешка је кратка, састоји се од само те једне странице, али је Тропин ту страницу добро искористила. Она истиче, између осталог, и „његов посвећени рад, заједно са Бобаном Кнежевићем, на библиографији научне фантастике на српском језику“. Белешка се завршава овако:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Осим различитих теоријских текстова објављиваних у часописима посвећеним научној фантастици, овде треба поменути Блеферски водич: СФ (1997) који је доживео и друго издање као Брзи водич: Science Fiction (1999) и може се посматрати као далека претходница ове књиге, заједно са значајним и често цитираним текстом „Кратак прилог за историју српске научне фантастике“, првобитно објављеним у часопису Ubiq, 2009. године.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Књига се састоји од Увода и 11 поглавља.

На стр. 7 почиње тај Увод, теоријско-историјски, који запрема 22 странице (стр. 7-29), али има свој први део, у суштнини уводни део увода, који се састоји од приближно три и по странице (стр. 7-10). Већ у првој реченици Миловановић потврђује важну улогу Бобана Кнежевића у настанку ове књиге:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Књига која је пред вама представља покушај двојице заљубљеника у научну фантастику да што илустративније прикажу развој српске научне фантастике у књижевности, од појаве првих текстова са елементима овог жанра, до краја прве деценије XXI века.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Ту је и прва фуснота. (Укупно ова књига садржи 202 фусноте, дакле у просеку више од једне фусноте по страници.) А у тој првој фусноти, Миловановић прецизира:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Овај текст је настао као део заједничког пројекта аутора и Бобана Кнежевића Антологија српске научне фантастике. С обзиром на то да овај пројекат неће бити могуће завршити у току ове године, а због жеље да текст не изгуби на актуелности, одлучили смо да га објавимо у библиотеци "Парадокс" као посебну књигу. (стр. 7)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Поводом пројекта за ту њихову Антологију српске научне фантастике, (а то је одлична и дивна идеја, али тежак задатак за издавача, јер треба обезбедити копирајт, ауторско право, од многих писаца, и од наследника неких који више нису живи... пронаћи те наследнике, ако постоје...) А. Б. Недељковић жели овде да изрази наду да ће, са становишта копирајта, бити нађен начин да се у Антологију унесе и СФ прича Иве Андрића, његова једина, „Дедин дневник“ (1948).

(Узгред речено, није уопште вероватно да ће та њихова антологија, кад изађе, бити заиста антологија само СФ; зваће се, можда, тако, али ће, вероватно, бити жанровски мешовита, и лако је могуће да ће више од половине бити приче из другог жанра, наиме, из фантазије, а понека и из жанра хорора. Па, ви читаоци – видите сами, шта је шта... То проистиче из Миловановићеве широке толеранције према причама које садрже само неке елементе СФ али нису СФ приче.)

У наставку Увода, Миловановић објашњава зашто је сматрао да мора да посвети прва три поглавља дефиницији СФ, разграничењу са Ф, и историји светске СФ; и, о чему ће говорити у преосталим поглављима. Овде не помиње хорор као жанр, али га помиње касније, на стр. 9. Али то нису стварно поглавља (мада их он тако назива, непрецизно) него су то одељци Увода. Из садржаја видимо да Увод има следећа четири одељка:

Шта је то научна фантастика?
Фантастика и научна фантастика
Историјат светске научне фантастике
Историјат изучавања српске научне фантастике

а Миловановић каже (стр. 8) да се са тим четвртим завршава теоријски део књиге. Примећујемо ту нека мала лутања, у структури рада, јер, како може Увод бити теоријски део књиге.

По питању скраћенице, дилеме нема, Миловановић се већ на првој страници увода опредељује за скраћеницу СФ. Јасно је написано (латиницом), на стр. 7:
naučna fantastika (SF)

У овом Уводу, Миловановић више пута користи ауторско „ми“ („сматрамо“, „приказали смо“, „дефинишемо“, стр. 8) и то се, изгледа, не односи на двојицу (на њега и Бобана Кнежевића), него ипак само на њега, једног, Миловановића, али са ауторским „ми“.

Миловановићев уводни део Увода јасно и несумњиво показује, да ће он у књигу укључити многа српска књижевна дела која нису СФ него само имају неке елементе СФ. Ово се, са становишта теорије књижевности, може толерисати, легитимно је, али само ако је јасно назначено да та дела нису СФ. Многе легенде и бајке, и друга дела у жанру фантазије, имају понеки СФ елемент, Пинокио на пример, Дедал и Икар, барон Минхаузен, итд, али, остају у жанру фантазије, нису СФ.

Шта је то научна фантастика?
У овом одељку Увода (стр. 10-15), Миловановић показује знање о чињеници да је др Дарко Сувин и у новије време, после више деценија, опет потврдио да кључна одлика, која одређује шта је СФ, јесте новум; замишљени свет у СФ делима мора бити различит од нашег стварног, а та разлика, тај новум, мора да се заснива на науци, или барем да покушава да се заснива на науци, дакле да буде когнитивни (сазнајни) барем приближно научно оријентисани новум.

За екстраполацију будућности Миловановић неспретно каже да је „екстраполована“ будућност; треба да користимо израз „екстраполирана“ јер то боље звучи.

Миловановић исправно закључује да вероватно никад нећемо имати свеобухватну, од свих прихваћену, до краја прецизну дефиницију СФ, али ће постојати зоне које су централније, и за које постоји сагласност већине посматрача, и рубне зоне где је сагласности мање. Међутим он чини озбиљну теоријску грешку у последњој реченици овог одељка, јер сугерише, отприлике, да због тога каква су „савремена кретања у жанровској литератури“ (стр. 15) наши критеријуми (шта јесте, а шта није СФ) треба да постану попустљивији и мутнији, лабавији.

Фантастика и научна фантастика
(стр. 15-18) – па, тај наслов одељка је катастрофа! Не може шири појам да се дели на себе (целог) и на неки свој саставни део. На пример, код воћа: не могу јабуке да се деле на јабуке и зреле јабуке.

Фантастика је шири појам. Њу можемо поделити на неке њене саставне делове. Али не можемо фантастику поделити на фантастику и неки њен део. Због овога се тринаест професора у Србији (понајвише у Крагујевцу) договорило, у свом Манифесту Крагујевачке школе СФ студија (и то је тачка 7 тог Манифеста) да је потребно „са становишта исправности српског језика, енергично одбацивање (али и просветитељско, стрпљиво, јавно исправљање) честе језичке грешке по којој се фантастика дели на фантастику и научну фантастику“.

Тај поменути Манифест можете наћи у Зборнику 45 објављених радова А. Б. Недељковића, на Арт Аними, на:

http://art-anima.com/d/pdf/a-b-nedeljkovic-zbirka-radova-2020.doc

па, изволите, погледајте.

А како је требало да гласи наслов овог одељка код Миловановића? Па, на пример, „Фантастика не научна, и, научна“, или, још боље, „Фантазија и научна фантастика“.

У овом одељку, који запрема око три странице, Миловановић греши утолико што се ослања на ону најпознатију мисао Цветана Тодорова (која нема скоро никакве везе са СФ, а није ни тачна); цитира једно доста нејасно мишљење Ерика С. Ребкина; даје доста добре, опширне, релевантне цитате из чланака Зорана А. Живковића, и Дарка Сувина; и препоручује нам да погледамо једну теоријску књигу Кристине Брук-Роуз; а теоријске ставове А. Б. Недељковића о овом питању не помиње, ниједном. Осим тога, могао је у дисертацији Недељковића, која се може преузети са линка:

art-anima.com/d/pdf/a-b-nedeljkovic-disertacija-o-SF.doc

да пронађе једну листу са двадесетак одличних, најбољих светских, дефиниција СФ, од којих неке заиста блиставо јасно и тачно оцртавају природу СФ жанра; али, није их поменуо.

Историјат светске научне фантастике,
то је следећи одељак Увода; обухвата мало више од шест страница. Овде Миловановић најпре помиње питање „када се научна фантастика издвојила из књижевне матице (mainstream) као посебан жанр“ (стр. 18). То би било добро, коректно питање, да је рекао „из укупне, остале књижевности“ или тако некако, без помињања проблематичног појма „матице“. Али рекао је тако како је рекао, а тиме је уједно учинио и корак ка дефинисању шта, по његовом уверењу, значи појам „главни ток“; јер, обично преводимо енглеску реч „mainstream“ као „главни ток“. (Мада и превод „књижевна матица“ има своје добре особине.)

Евидентно, Миловановић ту каже да је главни ток сва она остала књижевност, и добра и лоша; напросто, прихваћена главнина књижевности; у овоме се слажемо с њим; а не сматра, као неки, да је главни ток најбоља, одабрана, најцењенија, прослављена и највише хваљена књижевност. Ово има за последицу, да је апсурдно и немогуће тврдити да су књижевно најквалитетнија СФ дела ушла, или да ће икада ући, у главни ток. Дакле ето прилике да разјаснимо шта значи тај, за нас битни, књижевно-теоријски појам: главни ток (mainstream) је све оно што није СФ. Па, било добро, или лоше; квалитетно, или неквалитетно. Ако није СФ, онда чак и најгори, најслабији кич јесте главни ток; главнотоковски кич.

Дигресија:
А кад буде изашла књига А. Б. Недељковића Историја српске научно-фантастичне књижевности 19. и 20. века, како ће читалац икада пронаћи, у њој, дефиницију, шта је главни ток? Па, настојаћемо да у папирном издању буде индекс (тражило), а у електронском издању, кад та књига буде текст-документ у вашем компјутеру, моћи ћете да пронађете било коју реч, алатом Edit – Find, за две-три секунде, као што већ сад можете да пронађете у дисертацији А. Б. Недељковића, и у Збирци 45 објављених радова А. Б. Недељковића, које су обе окачене на нет (видети горња два линка).

(крај дигресије)

Већ у наставку тог, првог пасуса у том одељку, Миловановић чини озбиљну теоријску грешку: меша термине „рани СФ“ и „прото СФ“, а то су тотално различите ствари. Да би нешто било рани СФ, или касни СФ, или већ некакав СФ, мора, пре свега, неизоставно, да буде СФ. Па, онда може да се класификује као рани, или касни, и слично.

За разлику од тога, прото СФ није СФ. Ни рани, ни касни, нити икакав. Али, Миловановић, чини нам се, не жели да буде тако категоричан. То код њега има облик појмовне лабавости из разлога доброте, благости, попустљивости. Не-строгости. Последица је да он у овом пасусу каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Ако се прихвати Сувинова тврдња да је СФ проза спознајног отуђења, онда из тога неминовно проистиче да се читава утопијска проза (Томас Мор ... Томазо Кампанела ... , и сл.), већина такозваних чудесних путовања (...) од вавилонског Епа о Гилгамешу, па преко Гуливерових путовања (...) Џонатана Свифта (...) па и сродних дела типа Платонове Државе или менипских сатира Лукијана из Самосате могу подвести под термине рани СФ или прото СФ. (стр. 18-19)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Миловановић ту, евидентно, оставља отворена врата за могућност да, ако се прихвати та Сувинова тврдња (тако интерпретирана), чак и Еп о Гилгамешу буде класификован као рани СФ. Или прото. Са тиме се никако не можемо сложити. Гилгамеш може бити прото СФ, али никако не СФ; ни рани ни касни; јер, напросто, није научна фантастика, нити рана нити ма каква друга.
Миловановић наставља:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Ипак, добар број изучавалаца СФ-а сматра да се научна фантастика не може сматрати жанром пре деветнаестог века, када један број писаца, као што су Мери Шели (Mary Shelley) или Едгар Алан По (Edgar Allan Poe), у готску романсу уносе одређене елементе научних спекулација. Врло често се у теоријској литератури као прво дело научне фантастике наводи Франкенштајн, или модерни Прометеј (1818) Мери Шели.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Дакле, „добар број“, али не Миловановић сам; он се од њих јасно дистанцира. „Врло често“ се наводи година 1818, али Миловановић не потврђује да то јесте година настанка СФ.

Овде Миловановић, на стр. 19, у фусноти (то је двадесета фуснота у овој књизи) даје библиографски податак о књизи Брајана Олдиса Гозба од милијарду година (Billion Year Spree), али не прецизира на којој страници је Олдис рекао да је Франкенштајн прво дело научне фантастике; а то и није лако наћи!

Али ми то знамо. Нећемо вас држати у неизвесности. Олдис је то рекао у свом првом поглављу, чији већ наслов је индикативан, „Порекло врсте: Мери Шели“ (“The Origins of the Species: Mary Shelley”, pp. 7-39). Олдис у том поглављу каже, на својој стр. 10, да је „на срећу, врло лако идентификовати први прави пример овог жанра (“happily, it is a simple matter to identify the first true example of the genre”), затим на својој стр. 12 каже да су Луцијан од Самосате и многи други били претходници, „цењени рођаци“ (cherished relations) научне фантастике, и најзад, на својој стр. 26, прецизира да је Франкенштајн „први прави научно-фантастични роман“ (“the first real science fiction novel”). Требало је да Миловановић барем сажето назначи да је Олдис то рекао у том поглављу, дакле, на страницама 7-39.

                                                                           (довде део 1)

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

... и, сад, после дванаестог одломка из АБН књиге (у блиској будућности ћемо окачити следећи... па следећи...), само мала данашња допуна вести:

(3)   у “Блицу” данас на стр. 30 и 31, потписује Татјана Њежић, поново о Битефу и тој представи Долина језе са роботом, и она иста слика (опет…) али, сад је то интервју са редитељем, који најављује и друге експерименте, у другим представама, на пример, да понеко из публике дође на позорницу, или, да се публици деле неки предмети, алати, итд.

(4)   У данашњем “Данасу” на стр. 18 и 19, чланак, под насловом “Креирали смо Матрикс из којег је немогуће у потпуности изаћи”, потписује Марија Кртинић, то је уствари интервју са норвешком редитељком по имену Тоње Хесен Шеи (Tonje Hessen Schei), о њеном филму иЧовек (iHuman) који ће бити на затварању фестивала “Белдокс”; филм је о вештачкој интелигенцији у будућности, наиме, шта ће бити ако АИ постане паметнија од нас; али не помиње се СФ као жанр, него се каже (у првом ступцу) да је то “политички трилер о вештачкој интелигенцији, моћи и друштвеној контроли”, дакле редитељка избегава да свој филм обележи као СФ.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 013)

Дакле:


Миодраг Б. Миловановић, Српска научна фантастика (2016)
ПРИКАЗ  ТЕ  КЊИГЕ даје: А. Б. Недељковић, ДЕО 2:

Француског писца Жил Верна, Миловановић карактерише као „једног од родоначелника СФ-а“, а већ у следећем пасусу каже за Х. Џ. Велса „јавља се и други родоначелник СФ-а“, што сад већ значи да је Верн први, Велс други, а да Мери Шели ипак није родоначелница, није оснивач СФ. Дакле у једном пасусу: она можда јесте; а у другом пасусу: није.

На стр. 20, Миловановић објашњава да су „слична остварења“ (не каже категорично, ког жанра) давали почетком двадесетог века Карел Чапек, Алексеј Толстој, и Јевгениј Замјатин, али да нису носили ознаку СФ писаца, јер је тај назив настао тек... гле... почетком двадесетог века. Добијамо информацију о Хјугу Гернзбеку и часопису „Амејзинг сториз“. У следећем пасусу, о часопису „Астаундинг сајенс фикшн“, уреднику Џону Кембелу и његовом доприносу да се формирају писци Исак Асимов, Артур Кларк и Роберт Хајнлајн.

На стр. 21 Миловановић износи интересантну тезу, за коју се у фусноти 21 позива на Дарка Сувина, да је америчка пулп СФ после Другог светског рата преплавила свет:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

иако су се поједине земље помало одупирале – совјетски СФ путем цензуре, или британски СФ путем дијалога популарног СФ-а и танког слоја праве високе књижевности, коју су представљали Олаф Стејплдон (Olaf Stapledon), Олдос Хаксли (Aldous Huxley) или Џорџ Орвел (George Orwell). (стр. 21)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Овде у књигу Миодрага Б. Миловановића улази тај проблематични термин, „висока књижевност“, који можда има неко своје реално значење, отприлике (претпостављамо): литерарно и интелектуално врхунска, па, можда, и призната као таква. Битно је то што Миловановић наводи баш ту тројицу (жанровски неоспорно СФ!) писаца, као примере високе књижевности. То јасно и неоспорно значи да СФ проза може бити, и понекад и јесте, висока књижевност.

(Али, уверени смо, не и главни ток, main stream; то СФ не може никад бити.)

Миловановић оправдано помиње „проблем са подизањем квалитета прозе у СФ часописима у педесетим годинама прошлог века“ (стр. 21). али, имамо ситну замерку – каже, „прошлог“ века? – он не обраћа пажњу на чињеницу да ће кроз само осамдесетак година тај његов „прошли“ век бити претпрошли, односно, биће нејасно на који је век мислио. (А мислио је на двадесети.)

Миловановић затим тврди да су 1960-те године донеле „значајне промене у СФ-у. Са технолошког развоја, тематски нагласак полако прелази на проблеме друштвених наука, екологије и пренасељености, што доноси и промену општег тона СФ дела са оптимистичког на песимистички“ (стр. 21) Ово је у знатној мери тачно, за нека СФ дела, али не за сва.

Дигресија:
(Екологија и пренасељеност? На ово бисмо само додали нашу напомену, АБН-ову, сада, године 2020, да из разлога политичке коректности ви као СФ писац данас морате за пренасељеност да оптужујете оне земље које нису пренасељене и немају велики пораст популације, а не смете, нипошто, никад, да оптужите оне земље које јесу пренасељене и имају велики пораст популације. Принцип је, удри по Америци, по Западу, и по капитализму, њих критикуј, јер, то је дозвољено, то је политички коректно, без обзира да ли је истинито или не. – Али, наравно, интелектуална и морална вредност такве непоштене критике је нула.)

(крај дигресије)

Али, ново разочарење очекује нас на крају великог пасуса на стр. 21. Ту Миловановић, говорећи о Новом таласу, каже да су:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

писци у то време почели да уводе у СФ прозу значајно комплексније наративне стратегије, одводећи полако СФ из вода тривијалне књижевности и враћајући га у књижевну матицу.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Ово, на нивоу теорије књижевности, значи, опет, да књижевна матица (главни ток, енгл. main stream) није свака и било која не-СФ књижевност, него је само она боља, литерарно квалитетнија не-СФ књижевност.

Миловановић сасвим оправдано помиње капитално важну енциклопедију Питера Николса (која је, узгред да напоменемо, доступна сасвим лако и бесплатно на нету, у облику више од осамнаест хиљада засебних чланака о писцима, делима, итд; видети на[/size]

http://www.sf-encyclopedia.com/

) и наводи дела, само два, која, по њему, могу да послуже као доказ да „научна фантастика представља књижевно релевантан жанр“, а то су Лева рука таме Урсуле К. Ле Гвин, и – не знамо зашто баш – Хиперион Дена Симонса (стр. 22).

Долазимо до једног од кључних елемената у књижевно-теоријској поставци Миодрага Б. Миловановића; а из његових дискусија на интернету, које смо пратили и у њима учествовали дуги низ година, знамо да он заиста тако мисли. Наиме, он верује да ако се књижевна пракса промени, у смислу да знатан број писаца почне да прави неку мешавину жанрова, то онда значи да и теорија књижевности мора томе да се прилагоди, тако што ће изгубити из вида који жанр је који, и прогласити да једино мешавина постоји. Дакле, да теорија треба да се повинује измењеној стварности. Па, као: све се измешало! То се своди на напуштање и укидање СФ жанра. Ево како то Миловановић објашњава, у првом целом пасусу на стр. 22:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

процес који је започео новим таласом наставио се у седамдесетим и осамдесетим годинама и већина теоретичара СФ-а се слаже да су каснија раздобља СФ-а углавном донела значајно жанровско мешање које чини све тежим диференцирање СФ-а од осталих жанрова.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Већ у следећем пасусу налазимо потврду и доказ да су за Миловановића појмови „главни ток“ и „књижевна матица“ синоними:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

С једне, условно речено елитистичке стране, почело је прожимање жанровске књижевности и књижевности главног тока или књижевне матице, јер писци из оба табора све чешће користе сличне теме и мотиве. (стр. 22)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Дакле, јасно је, постоје два табора, један табор је жанровска књижевност, а други табор је књижевност „главног тока или књижевне матице“. Сад је ту могућ став (ако ћемо тако интерпретирати Миловановића), да најквалитетнија жанровска књижевност, зато што је литерарно одличнa, напушта свој табор и прелази у онај табор изнад, у главни ток, у матицу. Из тога неминовно следи књижевно-теоријски закључак да је најбоља СФ књижевност она која није СФ књижевност. (Ово је познато као свођење на апсурд, латински: reductio ad absurdum.) У суштини, теоретичари који мисле као Миловановић нуде српским СФ писцима да стварају врхунски квалитетну научну фантастику тако што ће напустити научну фантастику. То они мисле сасвим озбиљно, то им уопште није шала.

Слично уверење изнео је Горан Скробоња у свом интервјуу 12. марта 2016. у београдском дневном листу „Данас“ на стр. X, са насловом „Бришу се границе између жанра и главног тока“.

Затим, у продужетку тог пасуса, Миловановић износи један, морамо признати, јак аргумент:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

На пример, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века на српској књижевној сцени један од водећих праваца био је постмодернизам, који је користио технике које су одувек биле присутне у научној фантастици (грађење фиктивних светова и слично).

КРАЈ  ЦИТАТА.

Наравно реч „одувек“ ту не треба схватити буквално, јер, она овде значи нешто као: „од раније; много пре“. Али суштина те реченице указује нам, оправдано, на важну истину, да је између СФ и постмодернизма било сарадње, преузимања идеја и техника, итд.

Миловановић затим посвећује један пасус (на стр. 22-23) појму „слипстрим“ за чију дефиницију се знатно ослања на чланак у Википедији. Али то је, и у Википедији, врло нејасан појам, који, ако добро схватамо, значи нешто отприлике као „фантазија нереалног и нестварног, блиска СФ али није СФ, али док читате осећате се чудно“ (шта год то значило; можда очуђавање? ostranenie?). Миловановић као писце „који се најчешће помињу“ као слипстримовци наводи десетак имена, али, нама је познато да је барем један од тих аутора, Кристофер Прист, имао одлично СФ дело, Инвертирани свет. Нисмо убеђени да слипстрим, као некакав ваљда под-жанр фантазије (не СФ), уопште постоји.

Интересантна је подела коју нам Миловановић сугерише тако што описује шта се дешава „с једне, условно речено елитистичке, стране“ (стр. 22) а шта са „друге, опет условно популистичке, стране“ (стр. 23) Ово би значило да ви као писац можете да кренете стазама елитистичким, или, популистичким. О овоме су неки српски писци, чини нам се, добро размислили, и... напустили СФ.

Наједном се, у продужетку те реченице, код Миловановића појављује мноштво нових жанрова:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Са друге, опет условно популистичке, стране, налазе се дела епске фантастике (fantasy), хорора и неких других рубних жанрова попут романа катастрофе и сл. Сви ови жанрови, поред тога што позајмљују многе тематске мотиве и технике СФ-а ( ... ) (стр. 23)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Ово би значило, пре свега, да је епска фантастика исто што и фантазија. Али то је сасвим нетачно, јер, и Пинокио, и Црвенкапа, и Мали принц (Сент Егзиперијев), и Орфеј и Еуридика, и небројене друге приче и легенде, јесу фантазија, а нису, баш никако нису, епска фантастика! А тврдња да је хорор „рубни“, дакле маргинални, жанр, забавна је, али није тачна, јер је хорор један од три жанра фантастике. Такође морамо одбацити тврдњу да постоје и многи други „рубни жанрови“ међу којима би „роман катастрофе“ био један. Постоје многе тематске области, а једна тематска област су и приче и романи и филмови о катастрофама, типа, удар астероида у планету Земљу. Кад би свака тематска област фантастике била по један жанр, онда би постојало на десетине, можда и стотине жанрова фантастике. Неки од њих били би СФ, неки фантазија, а неки би се појављивали у оба. Многобројни жанрови у жанровима... На пример: жанр о кућној помоћници која је роботкиња. (Као у ТВ серији, на основу једне шведске драме, Људска бића – Humans, 2015, где се лепа и младолика роботкиња Анита бори да стекне свест.) ( За разлику од другог жанра, о лепој роботкињи која јесте у кући али није кућна помоћница него седи и чита књиге (као у фантазијском балету Копелиа, аутор Лео Делиб). Итд. Али, нема толико жанрова, нису то жанрови, то су тематске области.

Миловановић није у потпуности одолео сиренском зову оних теорија које кажу да је научна фантастика пропала, нестала, нема је више, или, непосредно јој предстоји нестанак, итд. Повремено се чују такве теорије.

Враћамо се начину како је Миловановић цитирао Питера Николса. На стр. 21-22 Миловановић цитира један део једне реченице из Клут-Николс Енциклопедије, издање из 1999, где, у чланку „Историја СФ“, Питер Николс каже, цитираћемо то на енглеском: “With hindsight, it might seem that sf as a separate, definable genre was a phenomenon of, say, 1926-65”. (Клут и Николс 1999: 571, други стубац)

То је Миловановић превео и интерпретирао овако:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Питер Николс ( ... ) опрезно изјављује да „може бити да је СФ као засебни, дефинисани жанр постојао од, рецимо, 1926. до 1965“

КРАЈ  ЦИТАТА.

Миловановић је, видимо, енглеску реч „definable“ превео као „дефинисани“ жанр, а то бисмо за нијансу боље могли превести као „жанр који се може дефинисати“, а и реч „phenomenon“ (феномен, појава) бисмо морали мало да погледамо, али, суштина је ту, преведено је доста солидно. Ова Николсова реченица, иза које стоји ауторитет те заиста капиталне енциклопедије, најбоље СФ енциклопедије на свету, значи да отприлике после 1965. године СФ можда више не постоји као жанр који би се могао дефинисати; дакле, постојала је научна фантастика, и могла се дефинисати, до 1965, а од тада нова несумњиво-СФ дела не излазе, не појављују се, нема их. Али, као што смо поменули, сам Миловановић одмах наводи једно дело Урсуле Ле Гвин као један од несумњивих доказа да СФ и после 1965. године итекако постоји.

Али, опет се враћа питању да ли је СФ престала да постоји. Пред крај стр. 23 Миловановић цитира Брајана Стејблфорда, који каже да су „озбиљније и интелектуалније врсте СФ-а у опасности да буду потпуно уклоњене из комерцијалне арене“. Али то се односи само на неке врсте СФ-а, и само на опасност, а не на нешто што се већ догодило. Затим Миловановић цитира Сувина, који каже да се „дугорочна структурална криза капитализма“ подудара са јачањем жанра фантазије, што, ако добро схватамо, говори о наводном јачању фантазије, али то не мора бити на уштрб СФ жанра.

(Уосталом, Миодраг Б. Миловановић је био сарадник у припремању српског издања књиге есеја великог СФ писца Нормана Спинрада, са насловом Оквир и ретроспектива, есеји, огледи, прикази, за коју је уредница била Лидија Беатовић, где ви имате есеј „Ко ће васкрснути научну фантастику“ што је наравно провокативно јер ако је треба васкрсавати, то значи да је научна фантастика умрла; па, већ четврта реченица тог есеја гласи као да ју је писао Светислав Басара! али није Басара, него, ево, Спинрад: „Какви смо – и добро нам је, а колико нам је добро види се из честих погребних говора над труплом научне фантастике“; в. Спинрад 2011: 157. Узгред речено, у поднаслову те књиге (тог српског издања) направили су грешку, јер, у књижевном контексту, „есеји“ значи исто што и „огледи“.)

Али већ на стр. 24 Миловановић показује да зна да годишње статистике, у часопису „Локус“, о издавачкој делатности, показују да и сада излази око 250 нових СФ романа годишње, што је врло далеко од нестанка. (А излазе и СФ приче, дуге и кратке... и снимају се СФ филмови...)

Генерално видимо код Миловановића прави калеидоскоп теоријских појмова, свакојако (па, и на неколико разних начина) интерпретираних; многи од тих појмова су неспојиви и контрадикторни, има ту много књижевно-теоријских недоследности, па ипак, читаоци његове књиге стичу неки широки модерни увид у проблематику жанрова фантастике. У основи, његов став је: све што је иоле блиско СФ, па и ако баш и није СФ, него има само неки елемент СФ, укључити, прихватити, узети у разматрање.

Последњи, четврти одељак у Уводу књиге М. Б. Миловановића Српска научна фантастика има наслов:

Историјат изучавања српске научне фантастике (стр. 25-29).

Ту Миловановић показује добро познавање ове области.
Миловановић каже да је први озбиљнији проучавалац српске СФ био Радојица Таутовић (1923-1998) и посвећује му један обиман пасус, главнину стр. 25. Цитира да је Таутовић рекао да постоји кривуља успона „од неправедно занемареног романа Ђорђа Јовановића Плати па носи, па преко сатиричне прозе Ериха Коша Снег и лед, све до стихова младог београдског песника Мирољуба Тодоровића (поема Планета)“ (стр. 25)

(Али, ми знамо – то је барем уверење А. Б. Недељковића – да је Мирољуб С. Тодоровић сигналиста, а не СФ песник. О овоме је АБН са Тодоровићем лично разговарао, двапут, али га није успео убедити да макар мало пређе из сигнализма у СФ.)

Затим Миловановић помиње, као почетак систематичнијег проучавања СФ у Србији, оне библиографије (говорили смо о њима) у „Галаксијиним“ алманасима Андромеда 1, 2 и 3, и помиње да су у припремању тих библиографија биле корисне и две хрватске брошуре Дарка Штиглића. Миловановић нарочито истиче чланак Зорана А. Живковића, у Андромеди 1 (о коме смо говорили), „Изучавање научне фантастике у Југославији“, који је, како Миловановић тачно каже, „готово у потпуности посвећен поетици научне фантастике Дарка Сувина, док тек летимице наводи још неке југословенске изучаваоце научне фантастике: Ивана Фохта и Желимира Кошчевића (Загреб) и Ранка Мунитића и Жику Богдановића (Београд)“. (стр. 26)

Затим у једном пасусу Миловановић разматра две брошуре А. Б. Недељковића, које су изашле као самоиздања, и то, Наших 110 СФ година (1983), библиографско дело, А4 формата, и, Историја српске научно-фантастичне књижевности (1985), А5 формата. (ibid)

У једном пасусу Миловановић помиње да је Томислав Раданов из Суботице објавио 1987. године брошуру Научна фантастика са пописом научнофантастичних издања. (стр. 25-26)

Миловановић помиње да је Зоран А. Живковић, у својој капиталној Енциклопедији научне фантастике (1990), па у одредници „Југославија“, дао кратки историјат развоја СФ у Југославији, и списак оних дела која „садрже макар и маргиналне елементе овог жанра“. (стр. 27) Али, Миловановић не инсистира на чињеници да је Живковић у тој врло обимној одредници издвојио, и опширно обрадио, словеначко језичко подручје, и, засебно, македонско језичко подручје, али је објединио српске и хрватске ауторе у српскохрватско језичко подручје, и дао и обједињену листу њихових дела, тако да је у неким случајевима сасвим нејасно (ако само гледате ту листу) да ли је неко српски аутор, или хрватски.

Настаје, ако добро видимо, пауза од око 15 или 16 година. (Не знамо зашто. Али, негде у току тог интервала се растурила Југославија.)

                                                                        (довде део 2)

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 014)

Дакле:


Миодраг Б. Миловановић, Српска научна фантастика (2016)
ПРИКАЗ  ТЕ  КЊИГЕ даје: А. Б. Недељковић, ДЕО 3:

Тек године 2006. појављује се следеће дело о коме Миловановић у овом одељку говори, аутор је др Бојан М. Јовић, а наслов је Рађање жанра, почеци српске научнофантастичне књижевности. Миловановић истиче да се Јовић задржава „посебно на остварењима Драгутина Илића, Лазара Комарчића и Милутина Миланковића“ (стр. 27), али Миловановић не поставља питање какав жанровски статус се тиме имплицира за дело Миланковића Кроз васиону и векове.

Проф. др Дејан В. Ајдачић уредио је неколико зборника о словенској СФ, Миловановић их врло сажето помиње, на крају стр. 27.

Миловановић помиње, на стр. 28, и свој обиман чланак (око 25 страница) „Кратак прилог за историју српске научне фантастике“ у загребачком часопису „Убик“ (латиницом Ubiq) 2009. године, уз напомену да је ту поменуо и нека остварења у другим медијима, а не само у књижевности.

Дигресија:

Узгред, у српској и хрватској латиници не постоје четири слова која постоје у енглеском алфабету, а то су кју, дупло ве, икс и ипсилон (Q, W, X, Y) али их свако ипак зна, због њихове велике цивилизацијске важности. Па, и назив тог часописа, „Ubiq“ вероватно ће свако знати да прочита као „Убик“. Али, гле, наслов чувеног СФ романа Филипа К. Дика Убик не пише се, у енглеском оригиналу, „Ubiq“, не, него: Ubik. Тако. Са „k“.
(крај дигресије)

Враћамо се књизи Миодрага Б. Миловановића Српска научна фантастика.

Уз тврдњу да су неки историчари и теоретичари, у својим ширим истраживањима фантастике (то би, претпостављамо, реално значило: фантазије, па можда и хорора), помињали ипак у некој мањој мери и СФ, Миловановић као пример наводи професора Саву Дамјанова, „чија је пионирска књига Корени модерне српске фантастике (1988), проширена једним бројем новијих текстова, поново објављена под именом Вртови нестварног“ (стр. 28). Али, гле, не сазнајемо које године је та друга књига изашла.

Врло сажето је поменуто и да је Иво Тартаља 1989. објавио дело Београд XXI века – из старих утопија и антиутопија, у коме анализира неке краће, старе текстове са елементима СФ. (ibid) Али, гле, фуснота са библиографским податком о овом делу искрсава тек неколико страница касније – на стр. 34!

Само један кратак пасус, који је заправо само једна реченица, Миловановић посвећује двотомној антологији Предрага Палавестре Књига српске фантастике XII – XX век, о којој смо већ, опширније, говорили. У предговору те антологије се помињу (каже Миловановић) „и родоначелници српске научне фантастике: Драгутин Илић и Лазар Комарчић“. (ibid) Али Миловановићев пасус о томе је претерано сажет, па је остао у понечему нејасан и недоречен.

Миловановић кратко напомиње да је проф. др Зорица Ђерговић-Јоксимовић дала преглед српске утопијске и дистопијске литературе у тексту „Serbia Between Utopia and Dystopia” који је објављен године 2000. у иностранству. (такође на стр. 28) Али, тек у фусноти на стр. 44 ће поменути њену књигу Утопија: алтернативна историја (2009)

Право откриће Миловановић је учинио тиме што је забележио (али у врло шкртој, и не-баш-најбоље склопљеној реченици, на стр. 29) да постоји књига (настала на основу докторске дисертације) за коју сада проналазимо следећи податак: Ново Вуковић, Иза границе могућег: фантастично и чудесно у књижевним дјелима за дјецу насталим у периоду између два свјетска рата на српскохрватском језичком подручју, Београд: издавач „Научна књига“, 1979.

У истом пасусу Миловановић помиње и да су српску фантастику за децу проучавале Љиљана Пешикан Љуштановић, ауторица књиге Госпођи Алисиној десној нози (2012), и – ово је мало необично, и сетно речено – „Тијана Тропин, чији су радови из ове области расути по периодици“ (стр. 29). (Па у фусноти даје комплетан, опширан библиографски податак за два таква рада.) Затим помиње још троје истраживача, а то су Гордана Малетић, Ивана Мијић и Милош Јоцић.

Најзад, на крају овог, свог првог поглавља, Миловановић посвећује један пасус проучавању хорора, али, при томе у методу свог рада чини неосетан заокрет у правцу повољнијег, преференцијалног третирања тог жанра. Наиме, он се, оправдано, похвално изражава о дисертацији Дејана Б. Огњановића, која је објављена у виду књиге (Поетика хорора, 2014), каже да је то „капитално остварење домаћег теоријског израза везаног за овај жанр“ (ibid), што и јесте тачно. Али, зашто није на неки сличан начин похвалио и дисертацију др Зорана А. Живковића? и дисертацију А. Б. Недељковића? (Обе су изашле и као књиге.) Те две дакле нису остварења домаћег теоријског израза везаног за СФ жанр?

Миловановић још помиње књиге Ане Радин Мотив вампира у миту и књижевности (1996), и Марије Шаровић Метаморфозе вампира (2008). Тиме се овај део његове књиге, Увод, завршава.

Прво поглавље (после Увода) састоји се од четири странице, а зове се:
Српска прото научна фантастика.
Миловановић теоријски углавном добро одређује шта је прото-СФ.
Али, не и до кад.

Дигресија:

Наиме, он прећутно поставља правило да је српска књижевност имала неки свој тренутак завршетка прото-СФ периода, тренутак који би важио само за Србију, а не и за цео свет. То изгледа, на први поглед, логично: веровати да је изласком првог српског СФ романа, или приче, престао српски прото-СФ период.

Насупрот томе, А. Б. Недељковић сматра да цела планета Земља има један исти, само један, тренутак престанка прото-СФ периода, а то је тренутак у години 1818, онај тренутак кад је изашао роман Франкенштајн. После тог момента, нигде на овој планети више није настало ниједно прото-СФ дело, него, само многа дела у жанру фантазије или хорора али можда са неким елементима СФ. Иначе би у свакој земљи, и у сваком граду, прото-СФ период могао да се рачуна као да је трајао до неке друге године. Друкчије у Нишу, а друкчије у Вршцу, или Новом Саду. Широм света, хиљаде разних локалних датума. Онда би у неком селу и данас био на снази прото-СФ период, јер у том селу још ниједно СФ дело није објављено. То би било беспотребно шаренило.

Дакле, по уверењу А. Б. Недељковића, почетак прото-СФ периода може (и треба) да се рачуна од настанка првог на свету књижевног дела са елементима СФ, кад год да је то било, а крај прото-СФ периода је, такође за цело човечанство, година 1818.

Али, опет, могла би се бранити и теза (али, онда то треба јасно нагласити) да су поједине земље имале своје локалне прото-СФ периоде.
(крај дигресије)

Миловановић наводи затим нека дела и ауторе – ту су Александрида (стр. 31), ту је Атанасије Стојковић са делом Фисика (1801-1803) и два романа (стр. 32), па роман Освета и судбина (1833) Јевстатија Михајловића, па Милан Јовановић-Морски са текстом о Београду будућности (1867), а ту је и онај други, али анонимни текст о Београду, „Београд после 200 година“ (1871) (стр. 33), уз претпоставку Иве Тартаље да је тај анонимни аутор био уствари Ђорђе Натошевић, председник Матице српске. (стр. 34)

И, живописно и интересантно, али не баш релевантно: Миловановић доста простора посвећује новели „Чудновати догађај једне душе“ чији аутор је Осип Иванович Сенковски, наводно руски писац пољског порекла (?), а која је 1862. преведена на српски. То није српска књижевност, него преведена инострана књижевност у Србији, али, ето, даје једну ширу слику о српском амбијенту фантастике.

Друго поглавље састоји се од четири странице, а зове се:

Рана српска научна фантастика,

и запрема приближно седам страница (стр. 35-42). Миловановић прво посвећује скоро целу једну страницу једној творевини која није српско дело, него дело једног француског аутора, које је неко скратио, „посрбио“ (?) и прерадио, и објавио (вероватно без дозволе аутора...) као „Пут на звезду Даницу“ (1872).

Затим (друго) помиње да негде постоји податак (али, не и сачуван иједан примерак) да је Светислав Вуловић 1872. објавио дело „После неколико хиљада година“, прерађену верзију нечег иностраног, вероватно Андерсенове бајке „После хиљаду година“.

Затим (треће), да је 1873. изашао роман Жил Верна Путовање у средину Земље и да су преводиоци били Јездимир Ђокић и Андрија Антић.

И – изненађење, следећи пасус, веома обиман, почиње речима „Далеко најважније остварење српске научне фантастике деветнаестог века је драма После милијон година...“ што би могло значити (али не мора значити) да су и претходна три текста иностраног порекла такође остварења српске научне фантастике! Али како може роман Жил Верна да буде остварење српске научне фантастике? Ту постоји појмовна нејасноћа. Осим тога, Миловановић избегава да се изјасни које је прво српско СФ дело.

Дигресија:
Остаје нам дилема, како ћемо говорити о наслову Илићеве СФ драме: после милион, или, после милијон, са „ј“? Са данашњег становишта, то са „ј“ је словна грешка, архаична. Али, доноси дах старине, и тоталну, инстант препознатљивост, да је то баш та драма, из 1889, а не нека друга. Фонетика нас учи да су гласови „и“ (тај самогласник) и „ј“ (тај сугласник) у знатној мери слични и блиски, и да се лако претварају један у други, па отуд, на пример, код много хиљада Београђана дилема да ли се једна важна улица у самом центру града зове Кнез Михаилова или Кнез Михајлова. Има дакле и аргумената да то „ј“ задржимо. Али, оно је, у суштини, ипак, грешка. Зато се А. Б. Недељковић определио да то „ј“ изоставља, кад помиње наслов те драме. (крај дигресије)

(крај дигресије)

Миловановић разматра дело Јована Суботића „Бајка“, фантазијско али са СФ елементима о путовању на Месец, објављено 1891. али можда написано много раније, 1858. (стр. 38)
Такође, приповетку Светолика Ранковића „У XXI веку“ (1895). (стр. 38-39)

Стижемо до Комарчића. Миловановић му посвећује више од једне пуне странице (стр. 39-40) али заправо не каже једноставно и категорично да је то први српски СФ роман, него се изражава ипак уздржаније: „Први роман једног српског писца са претежно научнофантастичним карактеристикама ( ... )“ (стр. 39) Последица је да читалац може остати у дилеми да ли то, заправо, јесте, или није, први српски СФ роман.

Миловановић у фусноти помиње књигу: Немања Радуловић, Подземни ток – езотерично и окултно у српској књижевности (2009). (стр. 40)

Више од једне странице Миловановић посвећује и једном делу из 1909. за које каже да је „утопијски роман скромне уметничке вредности“ (стр. 40) али не каже да ли јесте, или није, СФ. Аутор је псеудонимни „Апостол Ванђеловић Вовјекивековић“ а уствари је то вероватно нишки професор Милош Анђелковић; наслов је Путничке белешке из 2349. год. по Хр. рођ.

Помиње и текст „После 100 година“ Стојана Новаковића, из 1911. (стр. 41)

На завршетку поглавља, Миловановић даје своје виђење како се развијао економски, политички и културни живот српског народа у реалним историјским околностима „у периоду до Првог светског рата“ (стр. 41), не прецизирајући од кад је то, кад је тај период почео (а јасно нам је кад се завршио, јула 1914). Мало касније, у другом пасусу, и у мало друкчијем контексту, помиње „грађански слој последњих деценија деветнаестог и прве деценије двадесетог века“ (ibid), без прецизирања које су то „последње“ деценије – могле би то бити последње четири, или три, или две. Али, у основи је културолошка анализа, ту дата, у много чему добра и тачна.

Помиње „Технички лист“ покренут 1890. године, и, Верна, и Фламариона. (стр. 42)

Следеће поглавље (треће после Увода) код Миодрага Б. Миловановића зове се:

Српски СФ између два светска рата

и много је опширније, запрема око 15 страница (стр. 43-58); препуно је наслова и имена. Примећујемо да скраћеницу „СФ“ Миловановић третира као да је то реч мушког рода (српски СФ). То је легитимно, али је питање да ли је и најбоље, јер, може се рећи и као да је женског рода, дакле „српска СФ“ – српска научна фантастика.

Запажамо да је то већ треће узастопно поглавље које се односи на периоде: (1) прото-СФ, то би био период до настанка СФ, (2) рана српска СФ, до избијања Првог светског рата, и, (3)  међуратни период.

Миловановић, цитирајући књигу Радована Вучковића Поетика хрватског и српског експресионизма (1979), набраја међуратне српске књижевне покрете – суматраизам (али, ту је промакла словна грешка, написано је „суматризам“), зенитизам, итд (стр. 43) и помиње да је Ранко Младеновић био уредник часописа „Мисао“. (ibid) Напомиње да је тада настајала фантастика углавном фолклорна, и фантастика натприродног, помиње имена – Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Драгиша Васић, Бранимир Ћосић (ibid). Затим Миловановић посвећује више од две пуне странице причама које је дао Станислав Винавер, а нарочито збиркама Громобран свемира (1921) и Женидба Врапца Подунавца (1927) у којима неколико кратких прича има сатирично набацане СФ елементе, вербалне бравуре о космосу итд. евидентно без намере да се буквално и за-озбиљно схвате. (стр. 44-46)

Миловановић помиње и другу књигу Радована Вучковића, Проза српске авангарде (2011). (стр. 45)

На стр. 46 помиње још нека дела Драгутина Ј. Илића: Аутобиографија одлазећега и Секунд вечности, и дела Растка Петровића Бурлеска господина Перуна бога грома (1921), и (у фусноти) Са силама немерљивим, а у фусноти и један предговор, који је написао Ђорђије Вуковић, са насловом „Новатор и претеча“.

Бранко Ве Пољански (Бранислав Мицић) са текстом 77 самоубица (1923), и његов брат Љубомир Мицић помињу се на стр. 47, као и Драган Алексић, аутор приче „Случај са хирургом“ (1923).

Помиње се и Бошко Токин (1894-1953), на стр. 47-48, и његова дела „Велики планови“, „Марс, микроскоп и Мики“, и Систем Воронов.

Дигресија:
Додајемо овде сасвим узгред – ово нема никакве везе са књигом Миодрага Б. Миловановића – да су родитељи А. Б. Недељковића, Божидар и Радмила Недељковић, вероватно познавали Бошка Токина; А. Б. Недељковић памти да су више пута, са великим поштовањем, говорили о њему.
(крај дигресије)

Такође се помињу Радосав Веснић и Сергеј Абрамович Воронов, као и Божидар Ковачевић са збирком Мирис векова, у којој је и прича „Освета западне науке“, стр. 48-49, а помиње се и Михаил Булгаков са текстом „Псеће срце“ у фусноти на стр. 48.

На стр. 49 помињу се Радојица Живановић Ноје са причом „Сан“, и Александар Вучо са причом „Љускари на прсима“, из надреалистичког алманаха Немогуће (1930), као и Стеван Живадиновић Бор са причом „Инквилини“.

Стижемо до Милутина Миланковића и дела Кроз васиону и векове. Њему је ту посвећена доња половина стр. 49. Биографију тог нашег писца налазимо сабијену у фусноту. За то дело, Миловановић, веома уздржано, каже да је „научнопопуларно остварење“, дакле не каже (али, и не оспорава) да је то уопште књижевност. Него: остварење. Могао је рећи и: штиво. За разлику од др Зорана А. Живковића, који се у својој Енциклопедији децидно изјаснио да је Кроз васиону и векове научно-фантастично дело, али не каже и да је роман, него, „својеврсна збирка од тридесет и шест писама“ (Живковић З. 1990: 466), и за разлику од А. Б. Недељковића који сматра да Кроз васиону и векове јесте роман, и то, по форми, епистоларни роман, али не у СФ жанру него роман за популаризацију науке, (Недељковић 2018в: 136-137) и за разлику од др Бојана М. Јовића који има још комплекснији став (Јовић Б, 2006: 26, 92 и другде), Миловановић остаје, по питању жанровског и другог статуса те књиге, ето на те две речи: „научнопопуларно остварење“. О коме он заправо каже само једну реченицу, не много дугу (око три и по реда), а преостали текст, до краја тих пола странице, јесте цитат из једног приказа који је 2002. године објавио Илија Љ. Бакић о књизи Кроз васиону и векове.

Чак страницу и по Миловановић посвећује књизи Живот у васиони (1933) чији аутор је Стојан Ј. Радонић (стр. 50-51), а с тим у вези помиње и критичара по имену Драган Алексић. Помиње, али укратко, и Радонићеву причу „Како је пропала планета Земља (последња страна историје писана у визији)“ (стр. 51) Али, не изјашњава се да ли то јесу, или нису, СФ дела.

Миловановић поприлично „ратује“ са библиографијом (коју нема, издвојену, на крају, а у научном раду морао би имати, из чега проистиче да Миловановићева књига Српска научна фантастика није научно дело, него публицистичко). Па ево, најкраће, која су правила за то, у научном раду: библиографски подаци треба сви да се налазе у одељку који се зове „Библиографија“, или, „Литература“. На крају. А фусноте не смеју да се употребе као неформални магацин у који ће се повремено убацивати библиографски подаци (а повремено да не буду убачени ни ту него да једноставно остану у главном тексту) јер, како то после читалац да пронађе? И, сасвим узгред да поменемо, оно латинско „ibid“, које значи „на истом месту“, не треба спуштати у фусноте, то треба да остане у главном тексту; да се не би непотребно умножавале фусноте, и да се не би деконцентрисао читалац, да погледом непотребно тражи фусноту.

У овом случају видимо да Миловановић даје, на стр. 50, један библиографски податак о часопису „Време“ у главном тексту, а затим, већ на стр. 51, други библиографски податак о том истом часопису „Време“ – у фусноти. А требало је – у библиографији.

                                                          (довде део 3)[/size]

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени      ,
ево данас још и ово, након данашњег одломка приказа Мићине књиге, ту су и две вести:

(1)   у данашњем (и сутрашњем) “Данасу”, па на стр. XIII културног додатка, имате чланак, потписује (целим именом! то је промена, у овом листу? за сваку похвалу!) Драган Стошић; наднаслов је „кутак за девету уметност“, наслов је „Подмлађени херој спасава будућност“, нова књига стрипа о Бетмену, код „Чаробне књиге“; Брус Вејн се буди у санаторијуму тј. лудници, али 20 година млађи, а свет је поробљен.

(2)   Данас видимо у “Политици” програм за трибинску салу у Дому омладине за понедељак:





… не помиње се ништа електронски…  него, тако, као да епидемије нема?

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 015)

Дакле:


Миодраг Б. Миловановић, Српска научна фантастика (2016)
ПРИКАЗ  ТЕ  КЊИГЕ даје: А. Б. Недељковић, ДЕО 4:

Изненада, светлост: Миловановић се за једно дело категорично изјашњава да јесте СФ. Штавише, то је, каже Миловановић, „научнофантастична драма“! изведена 1933. у Београду! Ово је велико откриће, којим би сваки научни радник у овој нашој области могао да се поноси! Аутор је Владимир Велмар-Јанковић, наслов је Срећа АД, постоји и поднаслов, „Интерконтинентални спектакл у четири чина с прологом“. Мало опширнију биографију Велмар-Јанковића налазимо у фусноти на стр. 51. Овој драми посвећује Миловановић приближно страницу и по (стр. 51-52); опширно цитира шта је рекао 1933. године критичар Велибор Глигорић у чланку „Један Балканац подсмева се прогресу“. Помиње и друге две Велмар-Јанковићеве драме, Робови (1926) и Државни непријатељ бр. 3 (1936), да имају елементе фантастике, за шта се позива на рад Марине Миливојевић „Фантастика у драмама Владимира Велмара Јанковића“.

(Додајемо овде, узгред: податке о штампаном издању тог рада Марине Миливојевић можете видети на:[/size]

https://akademija.uns.ac.rs/pf/fantastika-u-dramama-vladimira-velmar-jankovica/

а тај рад, у коме се на крају налази и комплетан текст све те три поменуте драме, дакле и драме Срећа АД, можете преузети са линка:

https://www.academia.edu/32456150/Fantastika_u_dramama_Vladimira_Velmar_Jankovi%C4%87a_U_prilogu_drame_Vladimira_Velmar_Jankovi%C4%87a_Robovi_Sre%C4%87a_A_D_i_Dr%C5%BEavni_neprijatelj_br_3_

али, тај обиман документ можете преузети само ако имате налог на „Гуглу“ или на „Фејсбуку“, никако друкчије.
Захваљујемо се др Тијани Тропин од које смо добили ова два линка.)

На око пола странице Миловановић приказује роман Свет под маском (1938) чији је аутор Станко Кукић (стр 53), али не каже да то јесте СФ роман. (По уверењу А. Б. Недељковића, то свакако јесте СФ роман, али слабо писан, лош као књижевно дело.)

Манојло Ратковић аутор је романа Живот који долази (1938) коме Миловановић посвећује један врло кратак пасус. (стр. 53)
Више од једне странице (стр. 53-54) посвећено је роману Мртва стража (1939) чији је аутор Младен Ст. Ђуричић. (Та два слова са тачком, „Ст.“, испред нечијег презимена, вероватно значе да се неко од његових предака звао можда Стојан, или Стеван, или слично – дедер ви погодите, ако немате сигурну информацију? – и вероватно их треба читати као два засебна слова, „с т“, али, то није добро дефинисано, и није сигурно.)

„У корпус српске научне фантастике између два рата слободно се може сместити и роман Ђорђа Јовановића Плати па носи“ , каже Миловановић (стр. 55), а ми то читамо као тврдњу да тај роман јесте СФ. Али... гле... та фраза „слободно се може сместити“ као да наговештава да, ипак, ту постоји и нека резерва или не-баш-категоричност.

Миловановић помиње један свој истраживачки закључак, веома интересантан, да „мање од десет посто“ српских међуратних романа садржи елементе фантастике, ма какве фантастике (стр. 55); као извор података о томе, помиње (али, без потпунијег библиографског податка) дело Станка Кораћа Српски роман између два рата 1918-1941.

Омашком на стр. 55 Миловановић сврстава Комарчићев роман Једна угашена звезда (1902) у међуратни период.

Миловановић, на стр. 56-57, храбро отвара једно пространо поље, врло тешко за изучавање, а то су јефтини српски часописи са мноштвом прича, као и романа у наставцима, у периоду између два светска рата. Вероватно је јако много тога изгубљено и заборављено, а великим делом је, за истраживача, и неинтересантно, због слабог квалитета и због застарелости. Миловановић је имао задивљујућу количину ентузијазма, па је ово поље претраживао. Помиње часописе „Забавник илустрованог листа“ (који је излазио 1922-1928), „Забавник илустровано време“, и „Криминална библиотека“.

Затим, Миловановић помиње француског писца по имену Морис Ренар и његове романе Експеримент доктора Лерна и Орлакове руке; Џек Лондона и његов роман Три срца (то се можда мисли на, на енглеском, Hearts of Three, али то није СФ); Едгар Алан Поа; немачког писца по имену Ханс Хајнц Еверс, и његов роман Алрауне, као и његове приче „Паук“ и „Љубав Џона Хамилтона“.

„Спорадично, на страницама ових часописа појављивали су се и домаћи писци“, каже Миловановић, и помиње причу из 1922, „Чудновати доживљаји Петра Јовановића, судског писара“, аутор је Милан Борић. (стр. 56) Шта у нашим контекстима значи та реч „домаћи“, о томе смо овде већ говорили.

Памтимо да је Миловановић говорио у београдском Дому омладине, у оној такозваној „црној сали“ (која уопште нема прозоре...) приликом промоције књиге Српска научна фантастика, 6. марта 2017. године (комплетан снимак имате на интернету, окачено на Ју-тјуб, на:



па га можете тамо погледати; али тамо на самом почетку пише, нетачно, да је то било 12. априла 2017,

а кад је стварно било, можете проверити на „Погледу из свемирског брода“ за март 2017:

https://sfpisb.wordpress.com/2017/03/page/7/

ето, било је то 6. марта 2017),

на тој промоцији, дакле, Миловановић је инсистирао, јер он сматра да је то важно, на скоро истовременом појављивању једне приче у Америци и у Југославији, далеке 1926. године кад је настао амерички и светски фандом. То и јесте интересантно Миловановићево откриће, истраживачки подвиг (стр. 57). Наиме, амерички писац пореклом из Немачке, из једне јеврејске немачке породице у Дрездену, Курт Сиодмак (Curt Siodmak; млађи брат филмског режисера Роберта Сиодмака) објавио је у тек покренутом часопису „Амејзинг сториз“ СФ причу „Јаја са језера Тангањике“ („The Eggs from the Lake Tanganyika”) а мање од месец дана касније та прича се појавила, преведена, у српском часопису „Реч и слика“ и то са истим сликама (илустрацијама) као у „Амејзингу“. Којим чудом се то десило, како је уопште било могуће, и да ли је Сиодмак икада добио и један динар хонорара за то, а и ко је превео, да ли је можда преводио на неком броду, у току неке пловидбе (??), не знамо. Нагађамо: можда је стигло авионом? у дипломатској пошти? Пре Чарлса Линдберга? (који је прелетео Атлантик 1927) Тешко! Отприлике: немогуће! Можда датуми на часописима нису тачни? Заправо је читава ова ствар са причом „Јаја са језера Тангањике“ поприлично... немогућа.

Миловановић категорично каже да српска прича „После сто година“ (1926, написао Бранко Димитријевић) јесте СФ. (стр. 57) Запажамо да је петнаест година раније Стојан Новаковић дао текст са тим истим насловом.

Помиње и стрип-часопис „Микијево царство“, у коме је изашао у наставцима роман Бранка Видића Црна маска, или лорд Ворик, у коме наводно има СФ елемената. (ibid)

На самом крају овог поглавља, Миловановић помиње да је у међуратном периоду било, код разних издавачких кућа, много издања романа Жил Верна, у чему се нарочито истицала „Књижарница Томе Јовановића и Вујића“ у Београду, а да је било и бројних издања романа Х. Џ. Велса. (стр. 58)

Тиме је завршено треће (након Увода) поглавље Миловановићеве књиге, и ви бисте очекивали да четврто буде о следећем историјском периоду, на пример, од 1945. до 1980, или већ нешто слично, али – изненађење! таквог поглавља нема. Више ниједан наслов поглавља, до краја књиге, не односи се на период, ма који. Четврто (након Увода) поглавље зове се:

Српска научна фантастика за децу и омладину

и запрема нешто више од 13 пуних страница (стр. 59-72)

Наравно, дечја СФ је валидна тема за књижевно-историјско разматрање, али, тако нагло прећи са периодизације, и одједном организовати књигу сасвим друкчије, по категоријама или врстама фантастике – након првих 58 страница (око четрдесет процената укупног обима књиге) – то је превише нагла промена организационог принципа.

Сходно томе, и ми ћемо сада променити начин разматрања ове Миловановићеве књиге, нећемо се више трудити да поменемо свако име које видимо код њега, и сваки наслов, то ћемо уносити у индекс (тражило), а само ћемо укратко, у генералним цртама, поменути основне одлике сваког поглавља.

На почетку, дакле, четвртог поглавља (стр. 59), видимо нову терминолошку забуну: Миловановић сада дели дечју и омладинску фантастику на две врсте, једно је „фантастика“ а друго није фантастика, него, „hard SF”. Аутор тачно осећа, са која два жанра је суочен, али, не проналази исправне термине, за њих, а они треба да гласе: фантазија, и, научна фантастика.
Фантастика се не дели на фантастику и hard SF.

Миловановић на стр. 61 помиње „ОТО забавник“ за децу; та скраћеница ОТО означавала је један школски предмет, обавезан у основној школи, наиме, „опште-техничко образовање“. Ту се мукотрпно резало нешто од шпер-плоче, помоћу оне врло танке тестерице (која се лако кида) са врло великом полу-округлом дршком; ту се правио мини-електромотор са погоном на ону велику четвртасту батерију од 4,5 волти; па, барометар од танке гумене опне разапете преко празне тегле, итд. Па, пошто наука и техника иду заједно, редакцији је била блиска и помисао на неку додатну, забавну СФ садржину. Кључне речи у том пасусу гласе, да је „ОТО забавник“ објавио „преко 150 дечјих прича, већим делом веома наивних“ (ibid).

У овом поглављу нарочито добро је приказана улога коју је некада имао (а сада, године 2020, по нашем утиску, више нема) „Политикин забавник“ (стр. 62-65).

Берислав Косиер написао је једно дело за које Миловановић каже да је Косиеров „први условно прави СФ роман“ (стр. 65), тако, реч „прави“ је дата у италику, па се ту отвара питање шта значе речи „условно прави“. Нагађамо да то значи нешто различито од баш, баш, сасвим, прави.

Миловановић каже да је роман Предрага Урошевића Канига „први домаћи роман епске фантастике, са свим обележјима тог жанра“ (стр. 67).

На стр. 66 Миловановић каже за један роман да је „мешавина (...) фантастике и СФ-а“, а на стр. 67, као што смо управо цитирали (за Канигу), каже да је епска фантастика жанр. (Уистину она је, барем по уверењу А. Б. Недељковића, један од под-жанрова фантазије).

За роман Урошевића Тихана из Ерга, Миловановић каже да је „више СФ роман, мада носи поднаслов ‘фантастичан роман’“ (стр. 66-67). То је интересантна формулација. Проверили смо, тај роман заиста има поднаслов, који гласи за нијансу друкчије – „фантастични роман“. Цитирана Миловановићева реченица морала би да значи да Тихана из Ерга, упркос том поднаслову, није фантастичан роман. Него је научнофантастичан. Из тога свакако проистиче да оно што је научнофантастично, није фантастично.

Али већ у продужетку тог истог пасуса, Миловановић каже да је тај роман „једно од најбољих остварења за децу српске фантастичне књижевности“! (стр. 67) Значи ипак јесте фантастичан роман!

На стр. 69 аутор најзад, најзад погађа тачан назив оног жанра који јесте фантастика, некаква, али није научна фантастика: наиме, помиње „фентези“ романе, то је наравно изговор оног енглеског fantasy, и то је добро, то је тако, то је књижевно-теоријски исправно, тако се зове тај жанр. Али је за нијансу српскије звати га „фантазија“. Неки у Београду то изговарају „фантази“. Али то је тај жанр; па, и на српском, и на енглеском, свеједно – то је тај жанр. Који јесте фантастика али није научна фантастика.
(Уосталом, Миловановић није неупознат са појмом фантазије, јер, на пример, за један роман Драгана Р. Филиповића каже да је „фантазијски роман“ (стр. 93).

Али већ на стр. 70 видимо помињање „многих других жанрова фантастичне књижевности“ што је промашај – постоје, уверени смо, само три жанра фантастике, а то су фантазија, СФ, и хорор. Али, уверени смо и да постоји мноштво под-жанрова. (Узгред, поменимо да касније, на стр. 98, Миловановић каже да постоје и „бројни серијали урбане фантастике“ а то би, претпостављамо, била свака фантастика, свеједно да ли СФ или Ф, која се дешава у неком граду, у било ком граду, свеједно на којој планети.)

Последња страница овог поглавља претвара се, малтене, у непрекинуту листу имена (писаца) и наслова. (стр. 72)

Следеће Миловановићево поглавље, пето после Увода, је:

Српски хард СФ

при чему је реч „хард“ дата у курзиву (италику), ваљда као сигнал да је то реч страног порекла (туђица), још не потпуно интегрисана у српски језик. Али, објашњења шта је хард СФ – нема! Изгледи су, да Миловановић прећутно подразумева да хард СФ значи, напросто, СФ! Он овде показује једну протејску способност да најосновнијим теоријским терминима омогућава сталне, све нове и нове метаморфозе.
Први пасус овог поглавља, петог после Увода, каже нам шта се дешавало са СФ у Србији „непосредно после Другог светског рата“ (стр. 73), а други пасус шта је било „почетком педесетих година“ (ibid), тако да ово поглавље, de facto, функционише као да је о периоду, послератном, па се у том смислу надовезује на треће. (Зато је требало да има одговарајући наслов! А не наслов који говори о врсти.)

Врло је интересантан, са теоријског становишта, Миловановићев коментар: „Непосредно после Другог светског рата, објављивани су углавном руски аутори техничке/технолошке научне фантастике“ (стр. 73) Имамо утисак (и надамо се) да Миловановић ту техничко/технолошку види као подврсту „чисте“ (стр. 80), „праве“ (стр. 65), „тврде“ (hard) (стр. 59) научне фантастике.

Миловановић тврди да је у прве две послератне деценије била јако присутна руска СФ: „доминација америчког над руским СФ-ом код нас није успостављена ни у шездесетим годинама“ (стр. 74)

Миловановић одлично уочава основни хендикеп који је онемогућавао српским СФ писцима да се размахну:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Што се тиче домаћих писаца, после Другог светског рата они су се нашли у процепу карактеристичном за већину писаца из социјалистичког блока. Будућност је била врло незгодна тема, партијски условљена, и, по препоруци, нимало неизвесна. Због тога су малобројни домаћи писци, вољни да се упусте у ову ризичну област, или нашли уточиште у неодређености, стављајући радње својих дела у имагинарне државе ( ... ) или се бацили на писање дечје научне фантастике ( ... ) Занимљиво је да је било врло мало оних који су величали достигнућа социјализма и писали о тракторима великим као кућа, каквих примера имамо у другим књижевностима социјалистичког блока. (стр. 74-75)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Овај одломак из Миловановићеве књиге заслужује велику пажњу, и похвалу, јер у суштини тачно објашњава зашто током отприлике пола века (!!!), наиме, од 1945. па до отприлике 1990. или 1995, нисмо смели да пишемо СФ о будућности своје земље! Никада нећемо сазнати колико је потенцијалних списатељских каријера у Србији на тај начин закочено, спречено, уништено. Некима је на тај начин и прошао живот – а нису написали она права, паметна СФ дела која је требало написати о нашој будућности. Ово је нанело огромну штету српском народу, грађанима. Нисмо имали тај облик колективне свести, СФ прогнозе о нашој будућности. Зато се политичка будућност скотрљала на нас као лавина камења на потпуно изненађене шетаче. То је цена неслободе у области СФ стваралаштва.
Међутим, поставља се питање да ли су и у Краљевини Југославији наши СФ писци били под сличним политичким хендикепом. Миловановић о томе не каже ништа. Била је диктатура, шестојануарска, било је убиство Стјепана Радића у сред парламента, итд. Да ли се смео тада објавити СФ текст у коме би се предвидела пропаст монархије, пад државе...? Да ли је ико барем предсказао да ће доћи комунисти, који ће дати и женама право гласа? Знамо (из врло поузданих извора) да су многи школовани млади Срби и Српкиње били против монархије, желели су републику. У земљи у којој се догодило, у Београду, 18. јануара 1939, онако одвратно полицијско убиство популарног, у народу омиљеног, доктора Драгише Мишовића, нико није написао баш ниједну СФ причу о паду монархије и увођењу републике? Итд. То су теме за неке будуће студије. И за неке будуће СФ приче, јер, свако данас има у виду негативне пројекције о српској будућности у ЕУ, типа Black Light (2018, Миомир Петровић), али, шта би било да смо сменили краља и постигли бољу прошлост?

                                                            (довде део 4)

[Miodrag Milovanovic]

Можда датуми на часописима нису тачни? Заправо је читава ова ствар са причом „Јаја са језера Тангањике“ поприлично... немогућа.

Rec i slika je izlazila na vreme. Nemam podatak za avgustovski broj u kome je ta priča izašla, ali u časopisu Vreme su objavljene vesti da je izašao julski broj (vest objavljena 7.7) i septembarski broj (vest objavljena 2.9). Nema razloga da ne verujemo da je avgustovski broj izašao na vreme...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Мићо, ако је тако, утолико је мистерија невероватнија.
 
Е сад, да завршимо приказ књиге:

(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 016)

Дакле:

Миодраг Б. Миловановић, Српска научна фантастика (2016)
ПРИКАЗ  ТЕ  КЊИГЕ даје: А. Б. Недељковић, ДЕО 5, последњи:


Враћамо се сада књизи М. Б. Миловановића. Он говори, између осталог, и о првој едицији „Кентаур“ (стр. 75-76); затим, сажето и одлично презентира једну значајну истину, наиме, да је у тим временима:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

постојао један број људи који су, захваљујући својим познанствима, било да су сами били уредници, било да су били њихови пријатељи, успевали да прогурају своје приче у часописе који пре тога нису објављивали научну фантастику. (стр. 76)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Ово нам указује на истину, да су објављивали не обавезно најталентованији, него, они који су могли да објаве. Али то је одувек било тако.

Миловановић посвећује знатну пажњу и часопису „Космоплов“ (узгред, та реч би требало да значи: свемирски брод). (стр. 77)
Један значајан оријентир добијамо овде:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

по квалитету се прилично издваја прича „Фок са једном руком“ Николе Панића која представља вероватно најзрелију причу написану до тог тренутка у оквиру српске научне фантастике. (стр. 77-78)

КРАЈ  ЦИТАТА.

То су крупне речи, јер, оне би требало да указују на врхунац литерарног достигнућа у периоду од настанка српске СФ па све до тада, али, гле, не добијамо библиографски податак. Где и кад је била та прича? Али у следећој реченици се помиње петнаести број „Космоплова“, па, можемо да нагађамо да је можда ту.

Миловановић стиже и до, за нас овде капитално важног, загребачког магазина „Сириус“, и до „Галаксијиног“ СФ алманаха Андромеда, и до друге инкарнације едиције „Кентаур“ (код два разна београдска издавача).

За уређивачку политику „Сириуса“, Миловановић каже: „нагласак је стављен на ‘чисту’ научну фантастику“ (стр. 80), али, питамо се, каква је то „чиста“ научна фантастика? Али, код Миловановића то вероватно значи сасвим исто што и hard SF, дакле, значи: она која није фантази, него је баш СФ.

Веома је трезвена, истинита и важна ова Миловановићева реченица која показује да и у овој области, потоци теку тамо где нађу своје корито:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Пошто је дуго година у тадашњој Југославији „Сириус“ био једино место где су могли редовно да објављују своје приче, СФ писци су прилагодили текстове преференцијама уредништва. (стр. 80)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Дигресија:

На стр. 83 Миловановић, у књизи која је штампана латиницом, употребљава реч „поджанр“, а то нас наводи на узгредно питање, да ли то треба писати тако спојено, или, са цртицом. Није то проблем у ћирилици, али јесте ако је написано латиницом, „podžanr“ јер би могло да се прочита као да је ту слово џ, „поџанр“, дакле „po  dž  anr“, јер у српској латиници постоје диграфи, случајеви где два слова схватамо као једну целину; имамо три диграфа а то су    dž, lj, nj   . Зато је вероватно боље писати, барем у нашој латиници, ову реч са цртицом:  pod-žanr. На енглеском је то спојено, subgenre.

(крај дигресије)

Миловановић оправдано истиче и улогу дневног листа „Вечерње новости“ (стр. 84), који је тада био веома значајан за нас, доклегод је СФ уређивао Бранко Кекић. Приче су излазиле, ако добро памтимо, обично четвртком.

Претпоследњи пасус у овом поглављу почиње речима: „Од средине деведесетих година прошлог века, објављују се и поједини класични научнофантастични романи без великих литерарних претензија ( ... )“. (стр. 86) Ове речи „прошлог века“ се односе, уверени смо, на двадесети век. Смисао је, дакле: шта се објављивало од, отприлике, 1995. године. Од тад, до... кад? Дало би се претпоставити: до краја двадесетог века, и можда још коју годину више, можда до 2005. године, или томе слично. Дакле ипак ово поглавље, које се зове „Српски хард СФ“, покрива један период, и то, неких отприлике шездесет година, 1945-2005.

Али, шта су „класични“ СФ романи? Код Миловановића би то лако могло значити напросто: СФ романи. (Вероватно није мислио на класике као што су Замјатин, Хаксли, и Орвел.) Могуће је да је мислио на „тврди“ СФ. Па још – „без великих литерарних претензија“? То би значило: пулп. Питамо се: чиме се уопште конституишу високе литерарне претензије? Али то су теме у које нећемо сада ићи.

До краја стр. 86 видимо збијено мноштво наслова, и имена аутора.

Следеће, шесто (после увода) поглавље има наслов:

Увођење домаћих мотива у научну фантастику

а то „домаћих“ значи отприлике „српских, или, југословенских“. То је нешто што је српским писцима сугерисано небројено много пута, то је један врло упоран захтев, а смисао је, да сваки народ на свету треба да ствара СФ о свом дворишту, а не да сви покушавају да употребе америчке теме, протагонисте, и локације. (Које познају слабо, само из друге руке.) Дакле, по томе, италијанска СФ треба да се догађа у Италији, и протагонисти да се зову Ђино и Ана Мариа, а српска СФ да се догађа у Србији а протагонисти да се зову Ђорђе и Светлана, а не Џон Смит и Розмери.

Дигресија:

Добијали смо, али врло ретко, и супротне савете. Пример: на Арт Анима фестивалу 5, који је одржан у јуну 2018, велики познавалац филма, Димитрије Војнов, је на трибини, у свечаној сали у згради скупштине општине Врачар (код Каленића пијаце, Његошева бр. 77), рекао неке итекако стратешке ствари, наиме, да српски СФ филм, ако га уопште правимо, не треба да буде на српском језику јер то природно вуче ка пародији; него, на енглеском, као филм Едерлези; штавише, рекао је да српски филм, генерално, треба да почне полако да прелази на енглески језик; “досад се од тога бежало”, рекао је он.

(крај дигресије)

Миловановић помиње „помак од hard СФ-а ка ‘мекшим’ наукама“ (стр. 87) што је одраз америчке поделе на hard sciences (тврде науке, природне науке, које имају физичке доказе за оно што кажу: физика, астрономија, хемија...) и soft sciences (мекане науке, каже се још и „дисциплине“: психологија, историја, социологија, филозофија...). У теоријама и историјама СФ, у свету, постоји то уверење да је Нови талас проширио СФ интересовања и на те „мекане“ науке, то је легитимно, али нас овде интересује нова нијанса у значењу појма „hard СФ“ код Миловановића.

Узгред, може нас забавити чињеница да рокадом само два слова, „о“ и „и“, од речи „мотива“ добијамо реч „митова“, па би онда тема овог Миловановићевог одељка била: увођење домаћих митова.

Миловановић напомиње и да је постојала сугестија, коју су неки заступали, да би требало учинити „искорак ка специфичном домаћем СФ изразу“ (стр. 88). Колико памтимо, тиме се мислило на питања стила изражавања, или, општег приступа жанру, или, неких тематских специфичности – хтело се нешто као покрет, или нека наша југословенска или српска школа научне фантастике. Али Миловановић додаје (истинито) да је један од резултата тих настојања био тај, да су неки наши писци напустили СФ жанр. (стр. 89)

У фусноти на стр. 88 Миловановић погрешно даје библиографски податак о једној „двострукој“ књизи из 1994. коју ипак није уредио само Бобан Кнежевић, него и проф. др Сава Дамјанов. Половина коју је уредио Кнежевић носи наслов Нова (алтернативна) српска фантастика, а не „слипстрим“! ту је Миловановићу промакла грешка! док половина са супротне стране, коју је уредио проф. Дамјанов носи, уистину, наслов Нова (постмодерна) српска фантастика. Дакле ни у једном ни у другом наслову те дупле књиге не помиње се реч „слипстрим“. Штавише, Миловановић даје цитат са једне девете странице, али не каже са које девете странице, јер, та дупла књига има и две засебне пагинације.

Миловановић помиње и читав низ подухвата које је током многих година носио, својом изузетном енергијом и истрајношћу, понајвише Бобан Кнежевић – као што су новосадски часопис „Алеф“, едиције Монолит и Тамни вилајет, часопис-алманах „Знак сагите“, итд.

Не слажемо се са Миловановићевом тврдњом да је најбољи роман Бобана Кнежевића Црни цвет (1993) (стр. 94). По уверењу А. Б. Недељковића, далеко најбољи Кнежевићев СФ роман, и уз то врло погодан да се претвори у филм, је Слободанида (2014).

На крају овог поглавља, Миловановић посвећује више од једне пуне странице Зорану А. Живковићу, не инсистира на чињеници да је Живковић напустио СФ жанр и прешао у жанр фантазије, али, додаје једну реченицу коју ћете тачно разумети само ако имате у виду да Миловановић у овој књизи често користи термин „фантастика“ у значењу: фантазија, фантазијски жанр, не СФ; ево те реченице о Живковићу:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Његова проза је специфична врста средњоевропске фантастике, прецизног и сведеног израза и одмерених емоција, са очигледним узором у писцима као што су Михаил Булгаков ( ... ) или Франц Кафка. (стр. 96)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Следеће поглавље, седмо (после Увода) носи наслов:

Мешање жанрова
и има четири одељка, а то су:

хорор,
епска фантастика,
женска проза, и,
псеудоисторијски фантастични роман.

Овде Миловановић постаје заробљеник сопствене толерантности, расплињава се далеко од своје теме, на океану ствари које нису СФ. Јер, хорор није СФ, а епска фантастика је под-жанр фантазије. Женска проза, или женско писмо, то напросто значи: књижевност коју су писале жене, роман Франкенштајн на пример; али, савршено је свеједно да ли је нешто писала жена, или мушкарац, нас овде интересује само да ли је добра СФ, или није добра СФ.

(Мада, А. Б. Недељковић памти једну трибину, пре знатног броја година, одржану у Вуковој сали на првом спрату Градске библиотеке града Београда, надомак Калемегдана, где је учествовало неколико истакнутих књижевница, а присутан је био, и пажљиво слушао, и др Александар Јерков; тема је била, шта је „женско писмо“; закључак неких присутних особа је био, да би то једино могао бити, можда, неки као манир писања где је емоција много, обиље јаких емоција, а драмска радња нејасна и мутна, чињенице несигурне и небитне; А. Б. Недељковић се после тога више није интересовао за такве дискусије.)

Псеудоисторијски фантастични роман је такође, вероватно, нека подврста фантазије, а очигледно и не мора бити роман, може бити и прича; зашто би се гледали само романи те врсте?

Дакле, ово Миловановићево поглавље је ирелевантно, па ћемо га прескочити.

Али, искористићемо прилику да додамо још један коментар, и једну дигресију:

Миловановић се, због своје широке толерантности, сам затрпао гомилама књига које нису СФ; нагађамо да би барем три четвртине наслова, и имена аутора, могло (и требало) из његове књиге да се избаци, јер та дела нису СФ. С једне стране хипер-продукција српских фантазијских, не СФ, дела, с друге стране његова неселективност, и – ето претрпане књиге. То онда оптерећује и оног ко би хтео да напише бољу, технички и теоријски боље засновану, и пре свега жанровски чистију, историју српске СФ.

Дигресија:

Многи се питају како НИН-ов жири успе да прочита око 200 књига за годину дана, али, ту постоји неправда, јер, ти многи вероватно мисле само на тај један жири, а не питају се како професори, они који проучавају српску књижевност, успевају за сваких десет година да прочитају по две хиљаде тих нових српских романа, и да сачувају неку прегледну, употребљиву библиографску евиденцију о њима, и да одаберу шта од тога треба да се хвали и памти и да уђе у канон, као књижевно највредније. Такође, да ли имају толике плате, и толике станове, да за, рецимо, 40 година академске каријере накупују, па код куће на неким полицама и хрпама чувају, осам хиљада тих нових српских романа! И да увек спремно имају на уму сваки понаособ од тих.

Број је можда и већи, јер, не конкурише баш сваки роман за НИН-ову награду. Миловановић каже да се „данас у Србији објављује преко 250 нових романа годишње, од којих сасвим сигурно бар двадесетак имају значајне одлике жанровске фантастике“ (стр. 98). То је можда и мање од десет процената, и то нас подсећа на Миловановићеву процену о предратних „мање од десет посто“ (стр. 55).

Узгред, чули смо негде изреку, врло депресивну у овом контексту, да сваки источноевропски народ има две хиљаде писаца.

(крај дигресије)

Узгред, за један роман Миловановић каже: „ово је мање амбициозан роман, окренут широј публици“ (стр. 99). Евидентно постоји, по Миловановићу, „шира“ публика, што несумњиво значи да мора постојати и нека „ужа“ публика, а то би ваљда била нека елита. Али, каква елита? Нагађамо: елита одраслих, високо образованих, добро информисаних, и (избегава се казати, али често се уствари то мисли) високо интелигентних читалаца. Али ако о томе говорите, можете лако да „зглајзате“ против политичке коректности, и да увредите неке друштвене групе. Зато се о том питању не прича много. Али, ту негде се можда крије стазица да ваше СФ дело буде прихваћено у неким утицајним круговима као „висока књижевност“.

Осмо поглавље носи наслов:

Однос са књижевном матицом

а то није период, нити врста, него, једна тема за теоријску дискусију, коју Миловановић мање-више и довршава, апсолвира, већ у првом пасусу: наиме, каже он (на стр. 113), „жанровски писци прилазе матици књижевности“, а истовремено „све више“ писаца из главног тока користи у својим делима жанровске елементе, па настаје велико мешање, па је зато „све теже“ одредити да ли су нека књижевна дела главни ток или жанр. Наравно, израз „све више“ садржи у себи елемент прогнозе, а у овом случају можда и прижељкивања (да тога буде што више...), дакле ту не видимо један сасвим неутралан став, једноставну констатацију, него наслућујемо и навијање, да се што јаче настави тај тренд. Коначни логични исход у том случају би био: нестанак СФ.

Онда Миловановић прелази на конкретне примере, а први је сатирична фантазијска прича Владана Деснице из 1957. године „Проналазак атханатика“ (А. Б. Недељковић сматра да то није СФ); Миловановић се осврће и на роман Ериха Коша Снег и лед (стр. 114) и, на око пола странице, на три СФ романа Борислава Пекића (стр. 115).

Интересантно је видети стр. 117 која се састоји од само два реда текста, а све остало су фусноте, у којима су биографије и библиографије седам писаца. Кудикамо је „боља“ стр. 118 која има чак шест реди текста и фусноте о петоро писаца. Али од тих пет, једно име је Лаура Барна, што значи да њена дела нису женска проза, јер, да јесу, та фуснота би била у седмом поглављу, у одељку „женска проза“!

Следеће, девето поглавље, има наслов:

Експериментална проза

и прилично је кратко, само око четири пуне странице, а тај наслов указује да је то нека проза која није СФ, него је нешто друго. Ту Миловановић помиње десетак аутора. Код неких од њих има елемената СФ.

Десето поглавље, претпоследње, зове се

Научна фантастика у другим медијима

и има четири одељка, а то су:

Стрип и илустрација
Филм
Радио драма, и,
Информациони медији.

Миловановић даје обиље података о стрипистима (предратним, и послератним) и о њиховим делима.

На почетку одељка о филму, категорично, проглашава Лијепе жене пролазе кроз град Желимира Жилника за СФ, што је сасвим погрешно. То, барем по уверењу А. Б. Недељковића, није СФ филм, то је политичко-сатирична фантазија са СФ елементима. Дакле, fantasy. Има много фантазијских елемената, који убедљиво преовлађују. Пример: на самом крају, у последњим секундима филма (пре изводне шпице), мртва жена устаје и весело трчи са децом кроз Кнез Михајлову улицу, и чује се, као песма, некакво објашњење у коме се каже, отприлике, да је све било само сан и маштарија.

Одељак о радио-драми је сасвим кратак, десетак реди, а одељак о информационим медијима се односи углавном на разне српске СФ и Ф сајтове на интернету.

Последње, једанаесто поглавље носи наслов:

Фандом

и запрема нешто мање од две и по странице (стр. 135-137). Ту се најсажетије дају информације о главним клубовима и њиховим активностима.

Тиме смо завршили преглед књиге Миодрага Б. Миловановића Српска научна фантастика (2016).[/color]

[Miodrag Milovanovic]

Hvala Aco,
Zbrzali ste analizu malo na kraju, možda zahvaljujući činjenici da sam ja slično uradio u knjizi...
U svakom slučaju, puno hvala na detaljnoj analizi.
Ne nameravam da radim nešto slično u budućnosti u ovom obliku, već da pokušam da pojedine aspekte rasvetlim detaljnije, ako budem imao snage.
Zato su mi važni vaši komentari.
Pozdrav
Mića

PS. Možda samo da prokomentarišem komentar na ovaj komentar:

И, живописно и интересантно, али не баш релевантно: Миловановић доста простора посвећује новели „Чудновати догађај једне душе“ чији аутор је Осип Иванович Сенковски, наводно руски писац пољског порекла (?), а која је 1862. преведена на српски. То није српска књижевност, него преведена инострана књижевност у Србији, али, ето, даје једну ширу слику о српском амбијенту фантастике.

Potpuno se slažem da nije do kraja relevantno sa stanovišta naučne fantastike kod nas, ali je ekstremno intresantno da u trenutku kada ni mnogo važniji ruski pisci ne dopiru do naših čitalaca (to je već posebna priča o recepciji ruske književnosti kod nas), neko prevodi Senkovskog, alias Baron Brambeus, koji je bio veoma važan lik u tadašnjem umetničkom životu u Rusiji. S obzirom da vam je engleski bliži:

Senkovsky was born into an old family of Polish szlachta. During his study in the University of Vilno he became fascinated with all things oriental. Having mastered the Arabic, Persian, Turkish, and Hebrew languages, he was assigned to the Russian mission in Constantinople, which occupation gave him ample opportunities to travel in Syria, Nubia, and Egypt. In 1821 he returned to the Russian capital, where he got the chair in oriental languages at the University of St Petersburg.
In the 1820s, Senkovsky started publishing in the popular periodicals of Kondraty Ryleyev and Faddei Bulgarin. He is best remembered for having edited the first Russian "thick journal," Library for Reading (1833-1856), whose lively and humorous style (as Nikolai Gogol put it) attracted to literary journals even those people who had never held a book in their hands.
Senkovsky encouraged new writers. He had a strong influence on Yelena Hahn[1] and on Elizaveta Akhmatova. In the latter case he not only developed a writer but she regarded him as a parent, Akhmatova would eventually publish her own magazines and in time her own memoir of Senkowsky.[2]
A very prolific writer, Senkovsky contributed articles on a wide range of topics, from mathematics to medicine. Under the pen-name of Baron Brambeus he published a series of fantastic voyages, including one to the center of the Earth (The Sentimental Journey to Mount Etna) and another to an antediluvian Egyptian civilization flourishing on the now-frozen Siberian plain (The Scientific Journey to Bear Island).

Na ovu knjižicu sam slučajno naleteo, a činjenica o njenom postojanju je malo poznata, tako da sam ovim hteo da otvorim put nekom budućem izučavaocu veza srpsko-ruske književnosti, a obrađuje istočnjačke motive tako bliske ranim srpskim fantstičarima, uključujući i Lazu u koga se kunemo...