Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Ghoul]

Да, цењени др Гул, ту сте прилично у праву, то јесте палиндром, али, палиндром је једна специјална, ужа врста анаграма. Има о томе по лексиконима књижевних термина.

pa, dobro, i SF je jedna specijalna, uža vrsta fantastike, pa što onda padate u fras svaki put kad neko ne naglasi da je neko delo SF, nego kažu samo da je fantastika?

ajde, budite malo dosledni, ne može čas ovako, čas onako.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

ПС, четири кратка видео-клипа (по два-три минута, а један са осам минута) са промоције Зборника о 200 година СФ, имате на ФБ (Фејсбуку), на сајту Народне библиотеке Србије, на:

https://www.facebook.com/nbsrb/

али, може приступити само ко има отворен налог, на Фејсбуку.

[Miodrag Milovanovic]

Auh...

[Ghoul]

помињање Станислава Лема упућује на СФ, али, опет, није никаква гаранција да је макар једна једина од тих 13 прича стварно СФ. Нема гаранције... него, једино, читај, читај

Али, SF је једна специјална, ужа врста фантастике. Има о томе по лексиконима књижевних термина.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Па, цењени др Гул, СФ јесте једна специјална, ужа врста фантастике. Фантастика се састоји од три жанра, то знамо. Један је најстарији (фантазија), један је знатно новији (хорор), а најмлађи је СФ.

Е сад,

(1)   у „Политици“ је у недељу 9. фебруара 2020. на стр. 9 изашао чланак „Дронови геометри“, потписује Димитрије Буквић, у чланку се тврди да геометри у Србији све више користе дронове са камерама, да снимају и мапирају терене, зграде, реке, итд, али и да се дронови све више користе и у друге сврхе, на пример, за откривање утопљеника у рекама, безбедносни надзор објеката... дакле не само за сврхе ажурирања катастра. Ту је и једна заиста одлична слика, у лепом колору, београдске Вазнесењске цркве (то је она испод раскрснице „код Лондона“) виђене из висине, укосо, са њеним тереном, зградама, околним улицама, и – ех... паркираним аутомобилима.

(2)   У “Блицу” данас, 10. фебруар 2020, на стр. 22, Ивков даје приказ једне књиге за коју каже да је теоријско дело: Александар Гајић, Хероји и антихероји у популарној литератури, издавач Ammonite, Београд, година није наведена али претпостављамо да је нека недавна. Уједно Ивков говори о улози кловна као лика, тј. фигуре, у светској књижевности и филму. На корици књиге је слика која подсећа на Џокера из недавног филма.
Нема неке обимније информације о писцу ове књиге; али, претпостављамо да то није Алекса Гајић, сликар. Ех, кад бисмо знали средње слово…

[angel011]

Knjiga je iz 2015.

https://www.knjizara.com/Heroji-i-antiheroji-u-popularnoj-kulturi-Aleksandar-Gajic-153212

Autor je dr Aleksandar Gajić, viši naučni saradnik Instituta za evropske studije.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала на информацији, ангел011.

Е сад:
на некој нашој телевизији пре неки дан је приказан аустралијски СФ филм Ја сам мајка (I Am Mother, 2019)    режија Грант Спитори (ваљда се тако изговара његово презиме... чули смо на нету, како он сам изговара своје презиме; изговара га овако:  НЕЈАСНО! за једну једину секунду га изговори цело, дакле врло убрзано, и веома нејасно! можда и „Спаторе“?), сценарио Мајкл Лојд Грин (Grant Sputore, Michael Lloyd Green).

Филм је о роботима који, након пропасти човечанства, ипак гаје, у неким бункерима, неколико људских бића. Та “Мајка” је један од тих робота. Филм је спор, депресиван, туробан, у камерном формату, и, што је најгоре, не видимо на Википедији

https://en.wikipedia.org/wiki/I_Am_Mother

никакву напомену да је ишта зарадио; нити, колико је коштало да се направи; него, само, направљен је, ишао на фестивале, окачен на Нетфликс. Радо бисмо чули мишљење Димитрија Војнова о овом филму! Али, у Ја сам Мајка смо видели, пред крај, једну веома паметну сцену, која вам може казати веома много о будућности. Зато га и помињемо. Наиме, у тој сцени једна жена (људско биће), која очајнички покушава да заштити једну бебу, у једном тренутку упери некакво оружје, рекло би се неку кратку пушку, на робота, а робот полако, смирено и равнодушно каже нешто отприлике овако (препричавамо приближно): “Ако убијеш овог робота, тиме нећеш постићи ништа. Ја нисам у њему. Ја сам једна вештачка интелигенција, далеко одавде, и ја контролишем још много таквих робота.”
Да, научно гледано, веома је лако могуће да ће нам се баш то десити… то је пут ка ситуацији у којој ћемо бити бескрајно слабији, препуштени на милост и немилост тим новим, роботским господарима. Robot lords…

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Још нешто данас...
У Народној библиотеци Србије (то је у Београду, изнад Славије, надомак Храма Светог Саве), одржана је пре две недеље, у петак 31. јануара 2020. у 19 ч, промоција зборника научних радова После 200 година: два века научне фантастике. Издавач је Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу, у саставу Универзитета Крагујевац.

Ову књигу можете прибавити углавном само на један начин: пронађите на нету сајт тог факултета, то је сасвим лако; па тамо кликните на „издаваштво – зборници“, па кад се отвори та страница, скролујте само мало надоле; ту је слика неких музичара, а одмах испод ње су зборници са научних скупова одржаних 2018. године; дакле погледајте мало ту где пише „2018“ (јер, тада је одржан тај научни Округли сто, а књига је изашла 2019, и ево промовисана у јануару 2020) и одмах ћете видети наслов овог зборника. Кликнете на њега, он се отвори, то је    pdf     документ, па, преузмите га!

Промоција је одржана у атријуму Народне библиотеке Србије; кад уђете на главни улаз библиотеке, па једно 50 метара право напред, онај округли велики стаклени простор у средини зграде. Водитељица (модераторка) је била др Милена В. Ђорђијевић (доктор књижевних наука) која, на овој слици, седи у средини, код јелке:



Учесника у овој трибини је било много више него што би се на први поглед могло помислити. Формално, само четворо говорника; они имају радове у Зборнику; они су ту на овој првој слици; гледано с лева на десно (кад се гледа из публике) то су били:

проф. др Милан Д. Живковић, енглеска књижевност, са Факултета „Др Лазар Вркатић“ у Новом Саду;

проф. др Никола М. Бубања, енглеска књижевност, Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу; професор Бубања је уредник Зборника;



др Тијана Тропин, Институт за књижевност и уметност, Београд;

и, сасвим десно, поред ТВ екрана, проф. (сада у пензији) др Александар Б. Недељковић, енглеска књижевност, Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу. На следећој слици видимо модераторку (лево) и свих четворо учесника:



Али, у сали су били још троје аутора, који имају радове у овом Зборнику! Они су, такође, равноправно, говорили о својим радовима, дакле представили су присутнима своје радове. То су:

проф. др Зорица Ђерговић-Јоксимовић, енглеска књижевност, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду;

др Младен М. Калпић (докторирао из области медија), из Београда;

и, проф. др Часлав В. Николић, српска књижевност, Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу.

Дакле, говорило је седам аутора (од укупно 13, а то је мало више од половине).

Рад др Тијане Тропин је о роману Горана Скробоње Накот, а она је рад писала имајући у виду издање из 2011. године код издавачке куће “Паладин”. Присутан је био писац, Горан М. Скробоња, па је замољен да изнесе своје коментаре. Он је објаснио како је и зашто тај роман настао, и како је објављен прво у фанзину “Емитор” бр. 110 (који се цео састојао само од тог романа), у мају године 1992, па онда нешто касније (или такође 1992? не знамо сигурно), код “Фламариона”, и најзад 2011. године. Била је то једна евокација Скробоњиног књижевног рада, и његовог ангажмана у два жанра – хорору, и научној фантастици.

Говорили су, осим Скробоње, и изнели своје коментаре (било је ту и полемике) још двојица доајена српске фантастике – Бобан Кнежевић (чији је роман Слободанида поменут) и Слободан В. Ивков, дакле људи који на овом интелектуалном и уметничком истраживачком подухвату (јер, научна фантастика је то) још од септембра 1981. године, кад је основано Друштво „Лазар Комарчић“, или од децембра 1981. кад је изашао „Емитор“ број 1. (Идуће године могло би се помислити на прославу четрдесет-годишњице, јер то Друштво је одржало континуитет, мада је из назива у међувремену, новим статутом, изостављена једна реч, реч „научне“.)
На овој слици видимо (с лева на десно) Скробоњу, Ивкова, Калпића и Кнежевића; а иза Калпића седи Тика:



Ова слика је скоро сасвим иста, али се на левој страни види др Зорица Ђерговић-Јоксимовић, а сасвим на десној страни др Часлав Николић; микрофон држи, и говори, Слободан В. Ивков:



У публици је запажено присуство једне жене која је такође један од доајена – казаћемо то у женском роду, тако је сад модерно: доајенка – српског СФ фандома, а то је Елена Лачок из Панчева. Она је седела у трећем реду. Њен долазак су одушевљено поздравили поменути ветерани наше СФ сцене. На овој слици видимо, у публици, Елену Лачок, она седи у задњем реду (наиме, задњем који се на овој слици види), лево, иза Тике:



Било је запажено присуство још двојице ветерана, којима, међутим, нисмо стигли да поставимо ниједно питање (јер је понестало времена…), а то су Тихомир У. Јовановић – Тика, и Светислав Филиповић Филип, главни носиоци једног другог клуба, који се зове “Удружење грађана фанови научне фантастике SCI & FI”, а била је присутна и Снежана Грозданић, такође из тог удружења.

Био је присутан и новинар Невидљиви, итекако, а од младих фанова, ту су били, на оном простору са стране (кад се гледа са трибине, то је десна страна): Жарко Милићевић zakk, од кога смо сазнали имена још неких; били су ту: потпредседница “Лазе Комарчића” Јелена Катић Живановић; Бојан Бутковић; Игор Станојевић; Јован Кнежевић; Бојан Милојевић Астериан; и, Југослав Горуновић. Била је ту и једна млада дама (не знамо име) која је у духу полемике поставила једно питање о начину рада на проучавању СФ.

Укупно је било присутно око 30 особа.

Пред крај промоције, АБН је понудио своје објашњење о смислу и сврси Манифеста крагујевачке школе научно-фантастичних студија. Пре свега, да је то чисто теоријски документ, једна књижевно-теоријска декларација са 15 принципа, настала да не бисмо почињали увек свако од нуле, од дефиниције и неког малог историјата жанра, него да би се имали неки најосновнији заједнички принципи, али, и база података, где би се могли лако и брзо пронаћи досадашњи научни радови (и докторске дисертације) о СФ. Та Крагујевачка школа СФ студија није удружење грађана, нема председника, ни секретара, а ни чланове – ни једног јединог члана; нити ће икад имати чланове; једини начин да будете члан је, да објављујете научне радове у складу са барем већином од тих 15 принципа.



Али, та књижевно-теоријска школа има својих тринаест оснивача, од којих осморо имају радове у овом Зборнику (по редоследу радова, како је наведен у садржају Зборника, то су Недељковић, Ајдачић, Живковић /Милица/, Тишма, Живковић /Милан/, Николић, Стојановић, и Ранковић).

На промоцији су били присутни, и говорили су о својим радовима у Зборнику, тројица оснивача Крагујевачке школе СФ студија (Милан Живковић, и, Недељковић, на трибини, и проф. др Часлав Николић који је седео у публици).

Да разјаснимо мало ову математику: двапут се појављује број 13, али то нису истих 13 особа. У Зборнику су радови 13 аутора, али од њих само 8 су потписници Манифеста, дакле, оснивачи Крагујевачке школе СФ студија. А колико има оснивача? Има их 13, али од тог броја, само 8 имају рад у Зборнику.

Може то да се каже и у негативном облику: петоро аутора Зборника нису потписници Манифеста, а петоро потписника Манифеста немају рад у Зборнику!

Са обе стране стола било је фанова, и, такође са обе стране стола било је и професора; тај трибински сто, у Народној библиотеци Србије, није нас раздвајао, него је само послужио да се око њега окупимо, и да разговарамо. Ми смо се најзад, после 39 година рада, у Народној библиотеци представили српској културној јавности као жанр о коме се објављују зборници научних радова; и као сложна дружина (не без интерних полемика) на заједничком послу књижевног стваралаштва и књижевних студија. Тако исто је било прошле године, 2019, у пролеће, у Универзитетској библиотеци, на оној серији предавања и дискусија, где се повремено нашло места и за (достојанствено прихваћену) српску и другу словенску научну фантастику.

Дакле још једном, можете препоручити свакоме кога познајете, ако се интересује за поетику (теорију) научне фантастике, да потражи сајт Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, па на њему ону назнаку “издаваштво – зборници”, па под годином 2018; ту може да преузме овај Зборник (а у првом раду, дат је и тај Манифест тринаест професора) или, једноставно, директно, са линка:

https://drive.google.com/file/d/1JV1yz_dHq04LBs2BY5jImlsrkRmuDWvv/view

Па, било би лепо, важно и корисно да чујемо да ли се слажете или не слажете са неким од тих 15 принципа који су изложени у Манифесту.

[Miodrag Milovanovic]

Aco, preterujete. Niti je naučna fantastika (ili precizniije naša aktivnost) bila intelektualni i umetnički istraživački poduhvat, niti ona kod nas počinje sa Klubom Lazar Komarčić. Ovakve konstatacije ne doprinose realnom sagledavanju doprinosa naučne fantastike srpskoj intelektualnoj i umetničkoj sceni i samo iritiraju.
Verovatno se dobro sećate činjenice da je u toj istoj Narodnoj biblioteci sredinom osamdesetih održan veliki sajam naučne fanstastike u kome Klub Lazar Komarčić nije ni učestvovao, a već je bivstvovao nekih 3-4 godine.
Ozbiljno bavljenje naučnom fantastikom podrazumevalo bi i ozbiljno istraživanje prodora određenih ideja bliskih SF-u u srpske umetničke, intelektualne i druge krugove, ali mi smo u ovom trenutku daleko od bilo kakvog takvog istraživanja.
Posetili ste par tribina u UBSM gde je bilo reči o avangardi, ali niste bili na svima. Pošto ima snimaka, možda bi bilo dobro da preslušate neka od predavanja, pa će vam biti jasnije da su brojne ideje tematski bliske naučnoj fantastici već početkom šezdesetih bile prisutne na beogradskoj umetničkoj sceni: likovnoj, muzičkoj, multimedijalnoj...
Druga je stvar što smo mi, gomila mladoturaka, mladobosanaca, to u najvećoj meri promašili i bavili se često otkrivanjem tople vode. Samoukost može da kreira priličan kvalitet i određenu draž, ali bez dubokog sagledavanja korena bojim se da će sva vaša istraživanja biti samo puko učitavanje stranih obrazaca u nešto što ima duboke korene.
Znam, zvučim kao Zoran Stefanović...   

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Па, нисмо били баш самоуки, Зоран А. Живковић и ја смо у старту, у ЛК, одржали известан број предавања, са становишта науке о књижевности. Ја магистар од 1976, он магистар од 1979, имали смо неку теоријску основу.

А то што су постојали барем у пооо-неком елементу, барем малчице блиски и слични покрети у књижевности и уметности, пре Другог светског рата, рецимо футуризам (ако сте на то мислили), то ја поштујем, али, Мићо, то нису наши корени, наши корени су Мери Шели, Жил Верн, Х. Џ. Велс, Драгутин Ј. Илић (1889), Лазар Комарчић (1902), Јевгениј Замјатин, па онда Олдос Хаксли, па Џорџ Орвел, итд.

Узгред, ја имам негде линкове за снимљена та предавања и дискусије које су биле у Универзитетској, али, веома корисно би било ако можете да овде дате те линкове, да можемо сви да гледамо и видео-снимке, и оне заједничке фотографије – на једној од њих смо др Зоран А. Живковић и ја по први пут на истој слици – невероватно звучи, али, у претходних четрдесет година никад се нисмо он и ја појавили ни на једној заједничкој слици.

Узгред (2),  кад је било о сигнализму, ја сам пред крај рекао свој став о томе, и то се на снимку чује, прилично добро. То о мојим покушајима да га убедим, придобијем (Мирољуба С. Тодоровића, заступника сигнализма), да крене и у СФ, и како је одбио.

Узгред (3),   нисте рекли да ли су слике добре (ја се захваљујем свима који су их направили, и послали! ХВАЛА!) и да ли је овде окачени приказ те одржане промоције (у Народној) садржајан, информативан…?

Ја ценим Ваше примедбе, Мићо,

и, ја ћу се у писању Историје српске СФ књижевности деветнаестог и двадесетог века ослонити на Вашу књигу (цитираћу је, позиваћу се на њу) много пута, минимум сто пута,

али, у овом моменту неупоредиво важније би било ако сте прочитали Манифест крагујевачке школе СФ студија, тих 15 принципа, па ако можете барем неки од њих да подржите као оправдан и истинит, или, да оспорите као неоправдан и неистинит. Много би значило и ако би се о тих 15 принципа изјаснили Аномандер, Ghoul, и Кимура (ако би добила од мастера овог форума, zakk-a, одобрење да се укрца да буде учесник). А и Горан Скробоња, и још неки. Значило би! Ваљда барем неки од тих принципа има Вашу подршку? То је у Зборнику, на стр. 29-31, па молим преузмите Зборник, погледајте. Линк је, ево још једном:

https://drive.google.com/file/d/1JV1yz_dHq04LBs2BY5jImlsrkRmuDWvv/view

па, молим погледајте стр. 29-31, дајте барем неку примедбу, оцену…?

[Miodrag Milovanovic]

Bojim se da ste me pogrešno shvatili pod onim "samouki". Nije to nipošto bilo u potcenjivačkom smislu. U početku, mi u Klubu smo duboko bili, kao što sami kažete, u SF okruženju. Potekli iz fandoma. Naše poimanje naučne fantastike je bilo čvrsto vezano za žanrovske obrasce. "Samoukost" se odražavala u trapavim pokušajima izlaska iz geta. Lutanju između nečega što je u tom trenutku donosila postmoderna i pokušaja prenošenja određenih obrazaca "novog talasa" koji je već davno prošao vrhunac. Koristili smo određene elemente kiberpankovske ikonografije. Pokušavali da nađemo neki specifični izraz vezan za kombinaciju modrnog senzibiliteta i srpske tradicije i polako klizili ka fanastici, hororu... Međutim, to naprosto nije bilo dovoljno artikulisano, čak i kod najpismenijih i najkreativnijih od nas. Tu i tamo pojedinci su se izdigli iznad proseka, ali treba biti realan i smestiti naše pokušaje tamo gde im je mesto u istoriji srpske kulture.
Sa druge strane, u isto vreme, ili i nešto pre, dešavali su se tada nama nepoznati pokušaji Želimira Koščevića, direktora zagrebačke Galerije studentskog centra da SF uvede na umetničku scenu na znatno šira vrata. Zoran je verovatno bio delimično u to uključen, ali nas je držao po strani... Slično se dešavalo u oblasti savremene muzike, multimedijalne scene...
Sve bi to trebalo detaljnije istražiti, povezati, smestiti u širi kontekst... Zahtevna je to priča za koju smatram da nisam dovoljno stručan, ali neke kockice se i nehotice slažu...
Još jednom kažem, bojim se da previše zvučim kao ZS. Vreme je da ućutim.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Која “шира врата”? Излазак из гета никада није био наша главна амбиција, а понајмање у смислу напуштања СФ. То уопште и не значи то; “излазак из гета” не значи “напуштање СФ” нити смо ми то хтели!

Излазак из гета, то је значило: како постићи афирмацију научне фантастике као књижевно вредног и признатог жанра; па, и академски признатог; никада нам излазак из гета није значио да, као, треба да пређемо у фолклорну фантазију (але и бауци, виле, акрепи и караконџуле…)  то ако је неко хтео, могао је, али ми се нисмо бавили СФ-ом зато да бисмо напустили СФ и отишли кроз нека “шира врата” у неки “шири контекст” а то би значило у други жанр.

Немојте сад капитулирати пред чаршијом. Није Вам задатак да нас сад напустите у име сазревања. Нисмо ми били млади па као из незнања се бавили научном фантастиком а сад смо као одрасли и сазревамо па прелазимо полако из аматеризма у постмодернизам, надреализам, или у мачеве и врачеве, итд. Не. Ништа од тога.

И, стварно морам да укажем на Манифест, у коме је у тачки 7 јасно указано да се фантастика не дели на фантастику и научну фантастику. Па, Ви, Мићо, знате да СФ јесте једна врста фантастике. Зато не треба, никако, да кажете то да смо из СФ “полако клизили ка фантастици”.

И, заиста никако није време да ућутите, Мићо, никако; не говорите тако. Јер, сад тек треба да постигнете своје најбоље резултате. Време је да чујемо Ваше коментаре о Манифесту.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени   ,

ова српска књига о СФ филму била је штампана у две хиљаде примерака, у Београду, године 1974, издавач је било Југословенско удружење “Наука и друштво”,

али, пре него што је кренула у продају, цео тираж је повучен и спаљен (или продат у стари папир), без судске пресуде, али са образложењем које… можете прочитати у другом издању, које је фототипско, дакле напросто су снимљене и репродуковане све странице. Само корице су нове, некада је изгледала овако:





а сада предња корица изгледа овако, али то је та иста књига, апсолутно иста:




Додато је само једно, ауторов кратки предговор, у коме ја објашњавам како се то, пре толико година, десило. Зашто је тираж тада уништен.

Књигу је, то друго издање, управо објавио Бобан Кнежевић, тако да она сад поново живи. У неком тиражу, много мањем. Можете је купити углавном само на једном месту на свету; само једном, на целој овој планети (од око 510 милиона квадратних километара… то је петсто десет милиона милиона квадратних метара…); и то, наравно, у Бобановој малој књижари, на баш-самом-почетку подземног пролаза који води од Дома омладине, па испод улице Нушићеве. То вам је од главног улаза у Дом омладине, једно педесет корака на југ (а то значи, отприлике према храму Светог Саве; отприлике према Авали… то вам је југ, кад стојите код Дома омладине) а радно време је радним даном од подне, дакле од 12 часова – плус-минус, хмм, десетак минута, можда – па до 19 ч, радним даном; а суботом 11-15 ч. Њихов сајт је на:

http://www.znaksagite.com/knjizara/index.php

(2)   “Политикин забавник” бр. 3549, петак 14.02.2020, још само данас је на киоску, нема СФ причу, али, на стр. 56-58 (али написано је, словима, “шесдесет осам”, тако, са словом “с” а наравно требало би “з”; и није 68 него је 58! то је дакле двострука словна “грошка”!) има причу са елементом фантазије: Бохумил Храбал, “Жута птица”, мноштво птица на дрвећу иза једне пиваре (ваљда негде у средњој Европи, ваљда у прошлом веку, двадесетом), па, кад је умро један радник, те ноћи појавила се једна велика жута птица, и сад, као, могло би се помислити, да ли је она однела његову душу на небо. Што писац дискретно али упорно сугерише.

(Препознајемо, то је она стара, добро позната наративна стратегија можда-натприродног, о којој имате научни рад, са примерима, објављен у часопису “Знак сагите” број 22, на стр. 4204-4213.)

стр. 1, насловна, СФ карикатура у стилу стрипа, робот као Пинокио, неки озбиљан човек му сипа шрафове (и матице, навртке) у главу, која изгледа као лонац са поклопцем.

стр. 11-14, опширан чланак из астрономије: комета Умуамуа која је, 2017. године, вероватно долетела из простора изван нашег сунчаног система.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени      ,
недавно сам рекао за датум   02 02 2020   да је јединствен јер “има четири нуле и четири двојке. То се више никада у историји света неће поновити”. Али, поновило се, данас,
20 02 2020
дакле ту сам направио грешку. Али сад је сигурно да се више никада неће поновити датум са четири двојке и четири нуле. Осим тога, не чита се исто уназад, дакле није анаграм (прецизније:   није палиндром, то је једна врста анаграма),
па се зато не може ни распоредити на три групе бројева као што је могло оно:   020   22   020      .

[Anomander Rejk]

Pa što se tiče Manifesta, pošto nisam baš preterano teorijski potkovan u SF-u, a jedva da sam par čisto SF ili pretežno SF priča napisao, svakako moram naglasiti da o ovoj temi ne mogu razgovarati sa stručne strane, jer stručnjak nisam, već ću samo kao ćitalac komentarisati. Većina koncepata izloženih u Manifestu su zanimljivi i svakako prihvatljivi, sad o konkretnim razlikovanjima SF, fantastike i o podžanrovima ne bih, drugi će to bolje.
Zadržao bih se ipak na tački, čini mi se 5-složio bih se da je novum jako bitan, ali kao čitalac mislim da nisam siguran da se mogu složiti da je najbitniji u SF delu. Ne mogu zanemariti lepotu izraza, stil, osmišljenost radnje i uopšte, da kažem, ,,tehnički'' književni kvalitet. Ako toga nema u delu, ili ga nema u zadovoljavajućim okvirima , džaba novum. Bar meni.