Цењени ,
(1) изашао је ужи избор за НИН-ову награду, међу тих 10 изгледа да нема ничег СФ.
Узгред, од десет, само је једна жена.
(2) У данашњем (и сутрашњем) “Данасу”, па у прилогу “Недеља”, па на стр. X, имате приказ књиге: Теодор Стерџен, Више него људски. То је код нас први пут изашло 1977. године, у едицији “Кентаур”, која је била веома респектабилна, и много је тада значила, нама у Првом српском фандому… било је то, за нас, капитално дело, један од стубова југословенске СФ културе тада. Преводилац је био Бранко Петровић. Сада је издање “Чаробне књиге”, а преводилац је Весна Стојковић. Данашњи чланак има наслов “Један од сто најбољих”, а наднаслов “СФ класици”. Приказ потписује Д.С.
Приказ је добро написан, али сасвим пред крај има грешку – дели фантастику на фантастику и научну фантастику. (Не може то тако да се дели, не можете, на пример, да делите зечеве на зечеве и беле зечеве; не може шири појам да се дели на целог себе, и, неки свој саставни део. Јабуке не делимо на јабуке и црвене јабуке! )
(3) У истом броју “Данаса”, само на следећој страници, стр. XI, изненађење – један обимнији приказ, потписује Илија Бакић. Већ дуги низ година, Илија Љ. Бакић пише и објављује приказе књига, али ретко буду објављени у “Данасу”. Овог пута приказује једну збирку прича, аутор Никола Петровић (средње слово не знамо; рођен 1978, Илија за њега каже да је млади аутор), наслов збирке Папир брзо гори, издавач није поменут. Види се да је приказ написан врло пажљиво, чини нам се да је Илија пазио на сваку реч. Међутим, Илија као да тврди, једном мало нејасном и двосмисленом реченицом на почетку другог ступца, да међу причама у овој збирци постоји можда и барем једна која је СФ, али не прецизира која је то (али помиње ванземаљце) а строго узев само каже, тоном велике похвале, да збирка “не прави разлику” између жанрова, што се може схватити и као сигнал да, ипак, ни једна од те 22 приче није СФ. (А. Б. Недељковић свакако неће бити у могућности да чита 22 приче да би међу њима можда, можда пронашао барем једну СФ… то се, дефинитивно, неће десити.) Пред крај овог приказа, Илији се омакла и једна очигледна грешка, каже да аутор Петровић говори о “друштвено-социјалним елементима друштва”, е то сигурно није требало тако формулисати.
Наслов овог приказа је, индикативно, “Успеле и надахнуте стилске вежбе”, а наднаслов је “кратке приче”.
Узгред, оно о чему се Илија овде похвално изражава – па, можда он то и сам примењује, у свом раду: сада, као писац, Илија можда напушта СФ жанр; али то, наравно, не може никад девалвирати Илијина ранија несумњиво СФ остварења.
(4) Данас, дакле 11-тог јануара 2020, у културном додатку “Политике”, па на стр. 5 тог додатка, имате чланак “Реално у фантастичном”, поднаслов “фантастика”, потписује Димитрије Јаничић, тема је збирка прича: Милан Белегишанин, Соба на обали, издавач “Академска књига”, Нови Сад, 2019.
Јаничић у првом ступцу заступа тезу да су у причама, у књижевности генерално, пожељна “дотеривања” стварности, која, каже Јаничић, “од приче не направе фантастику, али причу учине пријемчивијом, читљивијом, занимљивијом”, дакле да треба да буде нека мешавина жанрова.
Онда долази један Јаничићев пасус врло интересантан. Читамо: “Присталице баш таквих прича са елементима фантастике уживали су у делима Е. А. Поа, Х. Ф. Лавкрафта, Д. Хоторна, У. Легвинове… Не мислим на научну фантастику, она је данас све слабија, јер практично живимо у времену научне фантастике, поготову када су у питању комуникације.”
Ето сад знате. Добили сте информацију. Научна фантастика је данас све слабија, јер живимо у њеном времену! остварила се!
Питамо се узгред, “Д. Хоторн”, ко ли је тај? ваљда Натанијел Хоторн? Онај што је написао дела Кућа са седам забата, “Млади Гудмен Браун”, Скерлетно слово? Ма, на Натанијела су мислили? Мора бити да је ту, кад су штампали тај чланак, промукла словвна грошка. Хтали су да напишу слово Н.
Мало касније Јаничић помиње, похвално, Зорана Живковића, и сврстава га у тај простор између реалности и фантастике.
Пред крај Јаничић каже, за приче Милана Белегишанина, “ово није ни научна фантастика, јер писац уопште не спаја науку и књижевност”. У овоме наслућујемо дефиницију – да је СФ оно што спаја науку и књижевност.
(5) “Политикин забавник” бр. 3544, петак 10.01.2020, нема СФ причу,
али има, на стр. 58-59, фантазијску причу: Карел Чапек, “Случај доктора Мејзлика”, о чаробњаку, млади полицијски чиновник др Мејзлик (??) ухватио је неког провалника, али се сад нервира јер не разуме како је то успео, како је препознао да је то провалник, иако није било јасних знакова; па, о томе поставља питање чаробњаку Дастичу. Прича је врло слаба, лоша. Помињемо је само зато што је аутор наш Карел Чапек, творац речи “робот”. На стр. 59, у антрфилеу, имате портрет Чапека, и његову кратку биографију, у којој се тврди (а то је речено и у Википедији) да је седам пута био номинован за Нобелову награду (али је није добио).
стр. 8-12, која се научна и здравствена испитивања обављају на Интернационалној свемирској станици – ИСС.
стр. 21, квантна физика. Како електрон може да буде истовремено и честица и талас… у току чланка мало су променили тему па су чланак наставили о фотонима, али о истој дилеми – да ли су честице или таласи или (некако) оба та, истовремено.
стр. 41-43, чланак о крос-оверима у стриповима, типа Тарзан против Бетмена, итд. Потписује Никола Драгомировић.
