Цењени ,
(1) у данашњој “Политици”, на последњој страници, најављено је да ће вечерас од 23.30 ч (дакле, пола сата до поноћи… то је вероватно због еротике) на каналу јавног сервиса, у суштини на главном државном каналу, РТС 1, бити филм Успон Едерлезија, то вам је дакле наш Ederlezi Rising. (Најзад видимо тај наслов преведен на српски.) У тексту чланка се помиње и Шкрбина прича! Велики је то тренутак за историју српског СФ филма, а (због Шкрбе) и за историју Првог српског фандома. Али, после овога, какве ће бити шансе да се Едерлези нешто много гледа по биоскопима?
(2) у понедељак 30. децембар прошле године (2019-те), изашао је у “Политици”, на стр. 8, обиман чланак са насловом “Потрага за почетком епохе људског рода”, потписује Дарко Пејовић, а тема је: дискусија да ли треба прогласити да је у историји планете Земље сада на снази ново доба, ново геолошко раздобље, које би добило научни назив “антропоцен” – дакле, доба људског рода. Знате, оно као што постоје периоди звани тријас, јура, и креда… олигоцен, миоцен… па би ово, ово сад, био, ако се то усвоји, антропоцен. Дискусија је била на трибини у СКЦ-у (Студентском културном центру, у Београду), организатори су били Слободан Бубњевић и Марија Ђурић, учствовали су др Ева Камерер, филозоф биологије са Филозофског факултета у Београду, и астрофизичар др Милан М. Ћирковић, и други. У чланку се не каже ког дана је била ова дискусија, него се само наговештава да је то било у последњој недељи децембра.
(3) У “Блицу” је последњег дана (31. децембра) 2019. године, на стр. 22, Ивков дао приказ књиге: Марко Стојановић, Стриповање, и отприлике је рекао да та књига, збирка чланака и других текстова о стриповима, заслужује велике прекоре због техничког немара и несређености, и зато што је у њој врло тешко пронаћи информацију која вам затреба, али да заслужује и знатне похвале јер у појединим чланцима нуди богатство информација (о тој области) које се не могу наћи другде.
(4) “Политикин забавник” бр. 3543, петак 03.01.2020, дакле данашњи, има, на стр. 57-59, (то су три странице) причу: Итало Калвино (он је неколико пута имао приче у ПЗАБ), “Писмо моме сину”, превела са италијанског Јасмина Тешановић. Али из неког разлога у антрфилеу је биографија, и слика – Умберта Ека, а не Калвина. Прича је монолог, отац хоће да купи сину, као божићни поклон, пушку, или већ неко оружје. То се претвара у нејасну тираду против рата, насиља, оружја, милитантности, а у корист ваљда пацифизма.
Илустрацију, карикатуралну, али маестрално нацртану, са човеком који на себи има гомилу свакојаких двоцевних (или вишецевних, или цев-вири-из-цеви, итд…) пушака и пиштоља, дао је Алекса Гајић.
стр. 4-7, храст као дрво повезано са историјом, традицијом (па и српском), па и религијом.
стр. 16-17, сликар Владимир Куш, он је Рус, али живи на Хавајима, фантазијско сликарство, видимо девет слика, људи-банане, једрењак чија једра јесу гигантски лептири, итд.
стр. 22-25, за хорористе: чланак “Злочинац или јунак”, наднаслов “Ко је оклеветао Влада Цепеша?”, поређење историјске истине (ако је истина) и легенде о Дракули. Потписује М. Илић.
стр. 40-41, чланак, потписује С. Л, “Коју је јабуку загризла Ева?”, о најсмешнијим питањима која су људи постављали у једној великој библиотеци у Њујорку, типа “Да ли крава има горње зубе?” и “Како се зове последње дело Карла Маркса, да ли се зове Капетан”.
стр. 44-46, опет за хорористе, чланак “Ханибал Лектор на каучу”, потписује Сања Лазић, питање је колико су, са становишта стварне, озбиљне психијатрије, реални, колико су уверљиви, разни агресивни лудаци, манијаци итд. у славним филмовима. Или, колико су нереални, исфантазирани, не у складу са стварном психијатријом. На пример, Ханибал Лектор је у знатној мери научно-неуверљив филмски лудак.
стр. 67, сентенције о веровању.
