Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Miodrag Milovanovic]

Cetvtkom, naravno...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени       ,

(1)  у данашњем (то значи: и сутрашњем) “Данасу”, па у уметнутом прилогу о култури итд, имате, на стр. X, приказ Књижевне фантастике 6, потписује, само иницијалима, К.Д, наслов је “У првом плану лик и дело Е. А. Поа”, помиње се десетак пута појам “фантастика” али ни један једини пут “научна фантастика”,
никако, никако,
а то нам показује суштинску стратегију “чаршијо-мимикрије” – не дати ни најмањи сигнал да смо СФ, да нас не би чаршија одбацила као књижевно безвредне, као кич и тривијалну, суб-литературу, али, ипак, и не одрећи се СФ жанра баш експлицитно, не, па и прошверцовати (да чаршија не примети) понеку трунчицу СФ, понекад; али гле, помиње се хорор, изричито, што значи да се хорор ипак нескривено пласира као респектабилна српска књижевност, тако да је заправо само научна фантастика бачена у ћутање као оно што не треба помињати јер је по доминантном мишљењу безвредно. То је директни наставак онога што је учињено кад је промењен статут клуба ЛК, да би се из самог назива клуба избацила реч “научне”. То је та политика. Она већ дуги низ година даје неке резултате… и има неке последице… одрекли смо се СФ, да бисмо се шлихтали чаршији.

(2)  Такође у “Данасу” али на стр. XII имате приказ, са наднасловом
НАУЧНА ФАНТАСТИКА
и насловом “Космичка сага”,
о новом издању романа: Френк Херберт, Дина, превео др Зоран А. Живковић.
Приказ потписује, само иницијалима, Д. С.
У овом приказу се итекако помиње, изричито, да је то научна фантастика. Дакле приступ жанру је тотално друкчији! Не скрива се, него се хвали, управо тиме што је научна фантастика.
(А тако и треба да буде! па у том смислу можемо казати: све похвале, овом чланку, и његовом аутору, Д.С-у!)
Издавач је новосадска “Чаробна књига”.

(3)   “Политикин забавник” бр. 3515, петак 21.06.2019,

стр. 7, из Природњачког музеја у Београду, о нађеном нашем југословенском (и то, црногорском) парацератеријуму (Paraceratherium), а то је вероватно највећи копнени сисар икада. (Дакле не рептил, не диносаурус, него, сисар.) Изгледа да је изгледао отприлике као слон, али много већи, али без сурле (можда).

стр. 8-11, космологија, о Шварцшилду и његовом драматичном, историјски значајном писму (са фронта) Ајнштајну, и о црној рупи

стр. 20, фактори епигенетике: од начина како живимо, зависи како ће и који наши гени да се реализују. Дакле, ипак ламаркизам?

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени       ,
у данашњем “Блицу” на стр. 22, Слободан В. Ивков у својој колумни “Фантастикологија” опширно приказује роман Александра Гаталице Последњи аргонаут (2018).

Ми смо вам овде јавили, 2017 12 31, да је тог дана у “Политици” изашао Гаталицин интервју, где је он рекао “Сад радим на једном научном роману, Последњи аргонаут …”,

онда смо вам, отприлике пола године касније, 2018 07 14, јавили: “изашао роман: Александар Гаталица, Последњи аргонаут. Тај наслов нас упућује на грчке античке митове, и на легенду о златном руну. Рекламу видимо (и можете је прочитати, два пасуса) на:

https://www.delfi.rs/knjige/126462_poslednji_argonaut_knjiga_delfi_knjizare.html

Ето… видите… ово је вероватно на самој граници СФ и Ф, негде у сивој зони, па ће бити тешко одлучити да ли је СФ или није; али, није декларисано као СФ, маркетинг не каже да је то научна фантастика, па онда, вероватно и није.”

Само неколико дана касније, 2018 07 21, обавестили смо вас о опширној критици (овог романа) у којој су поменута “заумна путовања кроз прошлост”, јер, на некој италијанској менталној клиници доктора Петинија, протагониста Константин Кон помоћу својих специјалних можданих ћелија плови у своје визије о прошлости која му се јесте догодила, али и по оној имагинарној, која му се није догодила, у многим, разним вековима.

Поменули смо Вам, такође у овим вестима овде, и то 28. јула 2018, приказ који је потписао проф. Петар Пијановић.

Ако смо добро пратили, Последњи аргонаут није ушао ни у шири избор (31 роман, од укупно пријављених око 200) за НИН-ову награду за најбољи роман објављен 2018. године.

Али јесте добио недавно једну угледну књижевну награду.

Сад ево и Ивковљевог приказа, где налазимо и речи, о једној сцени у роману: “после надреалног сусрета са аустријским часовничарем који уме да успорава време …” и зато смо још ближе уверењу да је Последњи аргонаут роман фантазије, не СФ. Дакле није, као што је Гаталица најавио у поменутом интервјуу последњег дана у 2017. години, “научни роман”, мада има елементе СФ. Наравно примећујемо неке сличности између Гаталице и Борислава Пекића.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Дијалог Алексе Гајића и АБН, 2019, у Кинотеци, о цртаном филму Технотајз, Едит и ја

У београдској Кинотеци била је у четвртак, 23. маја 2019, у 20 часова, трибина о српском цртаном СФ филму Алексе Гајића и његових сарадника Технотајз, Едит и ја, па, ту је било и критике, јер се АБН јавио за реч да би великом уметнику цртаног филма пренео своје, похвално али и веома критичко виђење тог значајног филма. На трибини су учествовали zakk као водитељ, Алекса Гајић, и Небојша Андрић (који је својевремено, око године 1996. отприлике, био истакнути члан, па једно врло кратко време и секретар, “Лазе Комарчића” у време код смо радили у СКЦ-у; још тада смо знали да је он имао намеру да се бави и цртаним филмом).

У сали “Кинотеке”, у тим упадљиво црвеним Кинотекиним фотељама, било је тридесетак људи (углавном млађих-средовечних, стекли смо утисак да су отприлике иста генерација, да се међусобно добро познају, и да су већином негде испод 40 година старости), и рекло би се да су већина њих били заправо сарадници (Алекса је рекао: “радници”) на прављењу тог филма; Алекса их је повремено, преко микрофона, и поздрављао, сад једног, сад другог, поименице, заправо по надимцима; па, било је сасвим јасно да су му они били не само сарадници на филму Технотајз, Едит и ја, него и пријатељи. У првом реду седели су један наш истакнути стрипски уметник (Бојан М. Ђукић, ако нас памћење не вара), један “невидљиви” новинар (Невидљиви, наравно), и још двоје младих посетилаца… и… АБН. (Ако су још неки седели у првом реду, то нам је промакло, извињавамо се њима.)

Алекса је опширно описао како је филм прављен, биле су то његове реминисценције, после десет година (јер, тај филм је имао премијеру 2009. године). Како су се сналазили за просторије и материјал за рад; како су заиста скромне финансије имали; па, да ли им је решо за кафу радио, и да ли је био опасан по живот (неисправан, могла је некога због кафе да удари струја), итд. Успомене… Било је то заиста једно другарско вече стваралаца тог филма, рекли бисмо њихово поновно окупљање (енглески: reunion) у стилу повратка у младост.

Онда се, око 20.30 ч, јавио за реч АБН, да критикује, и рекао је да је Технотајз, Едит и ја ликовно предиван филм, у појединим деловима запањујуће дивно цртан, али да сценарио није био добар, јер је „фрагментарен, лабав, климав“. Овде цитирамо АБН-ове речи не по сећању, него дословце, по снимку. Дакле, АБН је наставио, овако:

„... интересантно је да Ви овде говорите углавном о визуелним и аудио елементима, а не говорите о чему је заправо филм, о чему је; то није добар, није успело као, научнофантастични филм. Али јесте предивно цртан; међутим – аутор, главни, а то сте Ви, Алекса, је могао да ради шта год хоће; то је некад добро, али најчешће лоше. Ми критикујемо капитализам рутински, милионима пута: газде, па, паре само гледају, комерцијала, и тако даље. Међутим, у многим случајевима, кад постоји газда, ако је добронамеран, ако је паметан, ако је стручан, што се дешавало у научној фантастици – нарочито писаној; ја слабије познајем филм, али, у писаној, било је уредника који су били власт, али добронамерни, паметни и стручни – то је умело да буде веома корисно. Веома корисно. У овом случају није било таквог газде. Ви сте рецимо и ликовно себи пустили на вољу да се одушевљено баците и у једну технику, и у другу, па угљен, скицирано као угљеном, оне контуре, па ово, па оно; филм је разбијен у неколико ликовних техника. Све сте то вероватно са пуно радости учинили, али, интегритет... погледајте рецимо, Имортела, која је на неки начин конкуренција Вашем филму, колико је она компактнија...“

Ту је Небојша Андрић прокоментарисао: „Сто пута скупље...“ а АБН је наставио:

„... па, да, скупље, па паре, паре, али је компактнија технолошки, повезана је у једну визуелну... један визуелни организам. А да не говоримо о сниманим филмовима, као што је рецимо, опет има неке сличности у сценарију – као што је рецимо Пети елемент. Који је повезан у једну целину. Ово је мало фрагментаран филм, али је, али је диван, да се гледа; диван, поједини делови су фантастично лепи; ја сам остао задивљен, кад сам гледао; али сам онда изашао из биоскопа, и рекао сам, па добро, о чему је ово, и шта сам заправо гледао, и, шта износим као научно-фантастичну садржину из тога, и ту сам мало... се нашао у чуду. Ето то је. Значи, ја се надам, да ће Ваш фантастичан ликовни таленат, који видимо рецимо и у илустрацијама у ‘Политикином забавнику’ и тако даље, овај, наћи команданта, да нареди, да нешто са одличним сценаријем, одличним сценаријем, реализујете, као одличан научнофантастични филм, а не само као серију бравура. Ето, од мене толико.“

Водитељ је рекао неколико својих речи, затим је Небојша Андрић рекао „Ја професора Недељковића знам још од деведесетих, из ‘Лазара Комарчића’...“ а онда је Алекса Гајић узео реч.

Алекса Гајић је одговорио, углавном потврдно, наиме, сагласио се да је критика у знатној мери оправдана и истинита. Његове речи биле су (настављамо дакле транскрипт, по снимку): „Ја мислим да је професор апсолутно у праву“ и затим је, помињући нека имена, објаснио да није ни постојао нико ко би командовао ауторима како филм треба да изгледа, које сцене да буду где, итд; Алекса је наставио: „и хтео бих да кажем да ви заправо нисте имали човека, продуцента“ који би, у том смислу, на тај начин, заповедао уметницима како да се филм прави. „Ово да је фрагментаран, то ми је драго да сте приметили, то и јесте била моја намера“, рекао је Алекса. Поменуо је и разлику између неких „више фестивалских филмова, са појачаним артизмом“ и филмова који су „више комерцијала, и онда смо хтели да направимо нешто између, нешто што јесте гледљиво, али није ... “ (овде је снимак нејасан, вероватно је Алекса рекао „али није комерцијално“, отприлике у том смислу је рекао, али не чујемо, на снимку, добро).
Затим је узео реч Небојша Андрић, и рекао, као да извлачи закључак, као да сумира дискусију, да је тај филм „комерцијално-ауторско-фестивалско... експериментално“ дело.
Алекса Гајић је наставио: „Чињеница је да сам желео јако много да покажем шта све могу“, на то је АБН рекао само још једну једину реч, „Бравуре...“ а Алекса се сложио са тиме: „Бравуре. ( ... ) ето то што сте споменули, тај један сегмент рађен угљем, ја сам на томе инсистирао, ја то јако волим.“
Отприлике ту се дискусија о АБН-овим критичким коментарима и завршила. Али се наставила о другим питањима.
Свеукупно, ово вече у Кинотеци донело нам је нови увид у структуру тог, по много чему изузетног филма Технотајз, Едит и ја. Захваљујемо се учесницима који су тај увид омогућили.
После ове дискусије, у „Кинотеци“ је тај филм и приказан.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Александар Б. Недељковић, 2019 06 28

Приказ алманаха Књижевна фантастика 6

Изашла је, у мају 2019, шеста књига (ова је са портретом Едгар Алан Поа) у серији “Књижевна фантастика” (можете је схватити као књигу, или, као часопис, или, алманах). На почетку има три приче, од којих су две СФ: друга, и, трећа.

Прва није СФ.

Друга (Адријан Сарајлија, “Небо над Фигисом”, стр. 21-35), говори о једној врсти свемирске роботске побуне која се шири као инфекција, и о усамљеном војном лекару који упорно тражи прекоманду, али не добија одговор од свемирских војних власти. Ова прича је прилично добра; да није неколико вулгаризама (савршено непотребних) на два-три места, лако је могла бити кандидат да једног дана уђе негде у неку школску лектиру. За назив једне врсте робота писац је употребио арапску реч акбар, ти роботи су, у овој причи, акбари.

Трећа прича је на стр. 36-39 (врло је кратка): Паскал Малос, “Правац у маглу”, превела Ивана Павићевић (али, није назначено са ког језика, али се каже да је Малос “белгијско-пољског порекла”), ова прича је о суровости капиталистичке бирократије у будућности, отприлике је у стилу јапанског писца Шиничи Хошија. Јесте СФ.

После ове три приче, иде темат, на страницама 40-61, три текста о Едгар Алан Поу, текстови покушавају да осветле тог аутора из разних углова али нису о СФ; један је написала Милена Бенини,
други Нађа Бобичић,
а трећи др Дејан Б. Огњановић познат у фандому као Ghoul.

Затим, блок радова назван “есеји”, на стр. 62-127; прво иде чланак са насловом “Јапански вртови нестварног – савремени писци научне фантастике, хорора и магијског реализма”, потписује Дина Хрецак, која је, на Филолошком факултету у Београду, дипломирала на катедри за јапански, и која је била преводилац и ко-уредник оне јапанске антологије, знате, јавили смо вам, Четрнаест и по. Њено познавање ове области веома је похвално, и веома је корисно за нас. Али, сада, овде, већ у првом пасусу Хрецак каже да је “књижевна фантастика … жанр”, што је баш необично. Радо бисмо сазнали какав је то жанр! И на стр. 64-65 Хрецак у коришћењу термина “жанр”, чини нам се, не налази пут до праве књижевно-теоријске прецизности. Велики део њеног текста јесте о СФ, а јапанском хорору она посвећује отприлике последње две странице свог чланка.

Затим чланак др Милене Каличанин о доктору Фаусту код писца Кристофера Марлоуа,

и др Данијеле Петковић (са Филозофског факултета у Нишу) о Толкину,

и затим чланак: др Дејан Ајдачић, “Лед у Русији, политика и фантастика у роману Јацека Дукаја”. Дукај је пољски приповедач, о коме је професор Ајдачић и говорио, на циклусу предавања у Универзитетској библиотеци у Београду, на дан 2019 05 15. Тај роман Лед (2007) са више од хиљаду страница, нуди алтернативну политичку историју Русије, али и многе елементе научне фантастике и (ипак, чини нам се, преовлађујуће) елементе фантазије, са магичним бићима итд, дакле, жанровски то је (вероватно) ипак фантази, не СФ, али са јаким елементима СФ. На стр. 109, др Ајдачић помиње да се у роману Лед појављује и Никола Тесла, и његова специјална нова врста електрицитета – “теслекрицитет”. (108) Можда је требало да преводилац ту реч некако мало спретније направи, да буде лакше за изговор и памћење.

Узгред, наслов Лед нас подсећа на књигу Илије Љ. Бакића са истим насловом, Лед (Београд, издавач Тардис, 2010) и на једну књигу из давне едиције “Кентаур”, Ерих Кош, Снег и лед (Београд, издавачко предузеће “Југославија”, 1977). Осим тога, код Курт Вонегата се у роману Колевка за мацу (Cat’s Cradle, 1963) појављује супстанца “лед 9”… итд.

Доктор (лекар, али, и доктор медицинских наука, такође) Срђа Јанковић говорио је на последњем дану шестог фестивала “Арт Анима”, на дан 2019 06 03, АБН је слушао то предавање (које је отишло превише у ширину, Јанковић је покушао да каже у једном предавању много ствари о неколико тема),
а сада у овом алманаху, у његовом чланку “Рат (и мир) светова” (стр. 115-122) препознајемо многе делове из тог предавања, о питању: да ли је реално да би Марсовци онако настрадали од наших земаљских бактерија и вируса, на крају романа Х. Џ. Велса Рат светова; да ли је (и, колико), са становишта праве, данашње, најмодерније медицине, то реално и уверљиво. Па, и са становишта астробиологије. Ово је, итекако, о СФ! пун погодак, ово је несумњиво о научној фантастици.

Затим имате текст Бориса Лазића о писцу Паскал Малосу, што, по наслову, “О предностима отвореног краја”, вероватно не бисте погодили,

па интервју (стр. 129-134, разговор водио Филип Роговић) са српским писцем по имену Миомир Петровић, који је написао роман Black Light, за који се у првом пасусу каже да је “дистопијски футуристички” роман, али се не каже да ли је СФ. Петровић у разговору помиње филм Блејд ранер и каже да је јунакиња у том филму, Рејчел, “у суштини СФ Антигона”. А за Black Light, интервјуист (Роговић) каже да је “футуристички роман више него СФ у ужем смислу одређења тог жанра” (стр. 130). Заправо је овај интервју понајвише о том једном роману, а мање о другим Петровићевим романима. Писац, Петровић, се јасно опредељује као антиглобалиста, евроскептик, противник Европске Уније и “нео-либерализма” (стр. 133), а за књижевне жирије (за награде) каже да чланови жирија уствари и не читају понуђене романе, него само погледају ко од писаца је најсклонији “самопорицању” и онда тог неког награде. Док је он борац против капитализма и “Новог Римског царства” које је “на сигурном путу самоурушавања” (стр. 134), и нуди нам нешто што није ни левица, ни десница, него је “Трећи пут”. За ове делове интервјуа имамо утисак да су, гледано са становишта политичке садржине, приличан галиматијас, али барем изражавају некакву љутњу и некакво јако незадовољство нечим.

Ото Олтвањи у чланку “Тринаест разлога зашто волим Харлана Елисона” (стр. 137-141) набраја, стварно, тринаест аргумената о том СФ писцу (Harlan Ellison, 1934-2018).

Марија Станојевић и Михајло Витезовић дају чланак, на стр. 143-148, о наводно првом српском и југословенском хорор филму, а то би (по њима) био Дарови моје рођаке Марије (1969).

Милош Цветковић је ту са кратким чланком о једном хорор роману и филму (Уклета кућа на брду; и, филм Haunting);

а Никола Драгомировић са чланком о једном хорор стрипу (Провиденс) у вези са Лавкрафтом.

Илија Бакић даје приказ (стр. 161-163) романа (сад изашлог код нас): Филип К. Дик, Продор божанског. (То је из оног Диковог, знате, позног периода.)

Филип Роговић даје кратки приказ хорор романа: Ролан Торпор, Станар.

И, опет Бакић, приказ о Пророчанству Корота (епска фантастика, не СФ) Горана Скробоње.

Такође Филип Роговић, даје свој приказ романа Black Light, на стр. 172-175. То дакле сад није интервју са писцем, не, него је приказ романа. Можда да би се ускладио са духом и интенцијом алманаха Књижевна фантастика 6, Роговић избегава да се категорично, једноставно изјасни да Black Light јесте СФ, него каже: “антиутопијски роман са елементима кримића”, али може да се “чита и као … научна фантастика” (стр. 172-173), дакле и једно и друго и треће. А на стр. 19, као што смо већ поменули, Роговић је у разговору са писцем рекао да је то “футуристички дистопијски” роман. Гле, може, дакле, и четврто и пето.

Стилом појединих својих реченица, Роговић, описујући овај Петровићев роман, као да се уједно и сам придружује уверењу да су у Европској Унији, или генерално у капитализму, данас, “мисао и идентитет … забрањени” (стр. 174); па, ви сами процените да ли је то тачно, и размислите на ком другом месту, у којој конкретној држави, у ком другом, бољем систему, су мисао и идентитет (некада били, или су данас) дозвољени. Ако су у ЕУ забрањени.

Као ману романа Роговић помиње (стр. 175) многобројне фусноте; за то је у праву, оне, свакако, чине Black Light много лошијим.

Пред крај алманаха Књижевна фантастика 6, Ђорђе Писарев даје (на стр. 176-178) приказ једне збирке прича (то су три новеле) Илије Љ. Бакића, са насловом Четири реке извиру у рају, и ине пловидбе (издавач Агора, 2019), и малтене-па-сасвим-јасно каже или барем јако сугерише да су научна фантастика. Али, не! ту су и наговештаји да су те три новеле ипак фантазија, са натприродним бићима итд! Па, како бити сигуран?

На самом крају, опет хорор: Марија Клеут објавила је књигу Вампири у Србији у XVIII веку, преглед тих тадашњих народних сујеверица, а Драгољуб Перић даје нам приказ те књиге.

Као што видимо, алманах Књижевна фантастика 6 , чији су уредници Драгољуб Игрошанац и др Младен Јаковљевић, није сасвим без СФ, има две СФ приче и неколико текстова о СФ. Али ни приближно не личи на некадашње Бобанове Монолите, има генералну стратегију да буде у академском простору, а не у фановском, али да ипак провуче, поред немилосрдних кула и бедема литерарног естаблишмента, и понешто СФ, барем мало. Да нас барем мало прошверцује у дворе где се може канонизација добити и бити заувек прихваћен као легитимна српска књижевност. Није то лоша стратегија, има она свој смисао, само је помало тужна.

Изгледа да се на много места у овом алманаху избегава давање једноставне, фер информације, да ли је нешто СФ, или није СФ. Стичемо утисак да је то намерно, да је то систем; интенција је, можда, да се дела не издвајају (будимо искрени: да се не жигошу…) као СФ, него да се у академску сферу провуку као и друга, било која, респектабилна фантастика; али у пракси, за оне од нас који можда воле само и једино СФ жанр, то се своди, ево на шта: терају нас да сами читамо све, и сами се за све уверимо, да ли је СФ, или није. Присиљавају нас дакле, да у многим случајевима изгубимо грдно много времена на оно што не желимо и што нам не треба. То, заиста, није фер. Није у реду, није коректно.

Ликовни аспект: овај алманах има заправо само једну једину праву СФ илустрацију, а та је из СФ филма Рат светова из 2005 (стр. 117); и врло мало других слика (ако не рачунамо Поа, на корици, и двадесетак врло малих црно-белих портрета аутора чланака, тамо где су белешке о ауторима, и неколико малих портрета страних писаца), ту је ипак и још једна слика Поа, на стр. 42, и једна старинска о доктору Фаусту (стр. 74), и портрет Толкина како седи, са лулом, и чита нешто (стр. 87); и понегде изглед корица неке књиге. Добро је прошао Миомир Петровић, ту је његов репрезентативни портрет (стр. 131) али и изглед његове књиге Black Light – двапут! (на стр. 133 и 173). Свеукупно је овај алманах, у ликовном погледу, веома уздржан, скроман, озбиљан и сведен. Али има, уочи почетка појединих поглавља, целе странице са декоративним, геометријским, округлим, често шестоугаоним, компликованим, арабескама, врло великим и китњастим, које дају утисак елитизма који никуд не жури. (И који дефинитивно, тотално, није аматерска фановска “кичероза”.)

(А тај термин, “кичероза”, позајмили смо од Слободана В. Ивкова, из текстова у његовој колумни у “Блицу”, мада смо га чули и раније, другде.)

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
у данашњој “Политици”, па у уметнутом прилогу “Култура, уметност, наука”, па на стр. 6, видимо огромну грешку. Чланак има наслов “Орвелијанско културно лето”, потписује Станко Црнобрња, и већ у првом пасусу је грешка – тврдња да је Орвелов славни роман 1984 објављен године 1939!

То је промашај од десет година – тај роман објављен је деценију касније, 1949 ! ! !

Да ли је то само словна грешка, нешто промакло у коректури? Не. Јер ево како почиње прва реченица чланка: “Пре осамдесет година, у јуну 1939.  …”

Али тај Орвелов роман је објављен пре седамдесет година! не пре осамдесет!

Црнобрња онда развија тезу да је данашњи свет орвелијански.

У доњој половини странице је чланак “Диктатура маскирана у демократију” у коме се заступају ставови тј. препричане тврдње неког писца по имену Џон Вајтхед (дата је његова мала слика, портрет, у колору) да је у данашњој Америци полиција “претворена у регуларну војску, ван уставних овлашћења” итд, разне такве критике, углавном нетачне и претеране, екстремне. Али нико, па ни Вајтхед, није потписан као аутор тог чланка (тог на доњој половини странице).

И гле, на следећој страници (стр. 7) је један колаж (са претпоставкама о будућности) од 16 кратких одломака и десет малих слика, под насловом “Стабилна будућност”, такође непотписан, који почиње следећим речима: “Ако је Орвел предвидео стабилно друштво … треба погледати како ће то, можда, изгледати на стогодишњицу његове књиге, дакле 2039”.

Иста грешка… само сад у облику погрешног датума стогодишњице.

Да ли је погрешио Станко Црнобрња? или неко други? Питамо се и да ли ће сутра, или идуће суботе, бити објављена исправка.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
дајемо прво један мали, скромни рад, у духу научне полемике, надамо се да је теоријски значајан; а затим две-три вести о сасвим другим стварима.

2019 07 02:
Александар Б. Недељковић

Аргументи за тезу да је Кроз васиону и векове роман

Током година и деценија, поједини проучаваоци различитим речима су описивали ту књигу, на пример, веома уздржано, као штиво, дело, остварење, и рад, а сада, ево, АБН износи тезу да је то – роман! али, научно-популарни роман!

Па, зар таква категорија уопште постоји? Шта би то уопште значило, и који је то жанр, „научно-популарни роман”, откуд сад тако нешто, да ли је то књижевно-теоријска иновација?

О делу Милутина Миланковића Кроз васиону и векове, Миодраг-Мића Б. Миловановић је рекао да је то „научнопопуларно остварење“ (Миловановић 2016: 49), дакле, остварење, али не каже да ли је то роман,

др Бојан М. Јовић се изразио веома комплексно, вишестрано, и научно обазриво, рекавши да је то „рад ... који представља нарочит спој научно-популарног, футуролошко-фантастичног и аутобиографског штива у епистоларној књижевној форми ... представља варијацију на тему које се на почетку столећа латио Комарчић ... код Комарчића је нагласак пре на фантастици док је код Миланковића у првом плану научна заснованост“ (Јовић 2006: стр. 92, стр. 93, и стр. 99)

а др Зоран А. Живковић је изричит да је то СФ дело, али, употребљава изразе „дело“ и „књига“, а не каже да ли је роман: „Миланковић је аутор и једног научнофантастичног дела. ... ова књига представља особен спој аутобиографских, научнопопуларних и научнофантастичних пасажа, при чему се тежиште неоспорно налази на овом трећем ... Миланковић се показује као први модерни СФ аутор на српскохрватском језику, припадник оне лозе знаменитих научника-фантаста чије су перјанице један Кларк, Асимов или Лем“ (Живковић 1990: 466).

Не можемо тврдити да знамо (и не можемо доказати) шта је народ мислио о овоме, али, имамо утисак да је народ доживљавао ову књигу као неки отприлике, мање-више еквивалент романа, за литерарно читање дакле, а не као телефонски именик, нити као уџбеник физике за неки разред неке средње школе природног смера.

АБН се о овоме, током година, у разним својим објављеним научним радовима, дотицао овог питања, али се изјашњавао на такав начин, да је било приметно да је у дилеми, а сада је близу да по том питању најзад „преломи“ дилему. Какво је ваше мишљење?

Да видимо.

Велики научник, светски признат, проф. др Милутин Миланковић, који је дао знатан допринос у проучавању планета у Сунчевом систему, објавио је 1928. године ту веома шармантну научно-популарну књигу, са елементима научне фантастике, књигу која је омиљена код читалаца и данас, Кроз васиону и векове; у овом делу, које има епистоларну форму, наратор се писмима обраћа једној госпођици и на тај начин је води на путовање маште, кроз космос, и кроз разна времена.

Епистоларни романи, наравно, постоје, и у некој мало давнијој прошлости су били у моди, на пример, светску славу је постигао енглески писац (и утицајни издавач) Семјуел Ричардсон својим опширним епистоларним романом Памела (1740) који је допринео настанку књижевног правца који је назван “сентиментализам” или пред-романтизам. Млада госпођица Памела, скромна кућна помоћница, бори се да сачува своју част и достојанство (и на крају постиже леп успех у животу, хепиенд), а роман се састоји од њених писама њеним родитељима, и од њених забележака у њеном дневнику. Дакле, епистоларни роман је сасвим легитимна литерарна форма.

Колико заправо има писама у делу Кроз васиону и векове? Неки проучаваоци кажу, 36, али, примерак којим ми располажемо има само 35.

Да поновимо, то је дело у којем један господин, научник, пише опширна и лежерна писма једној госпођици, укупно 35 (или 36) писама, и на тај епистоларни начин доприноси њеном научном образовању. Миланковићев џентлмен у својој кореспонденцији младој дами нашироко објашњава настанак и развој Сунчевог система, развој планете Земље и живог света на њој, нека важна и дивна поглавља из историје науке (на пример, како је Ератостен измерио величину планете Земље помоћу једног штапа забоденог у песак) и земаљске цивилизације, онда је води – у мислима, у машти – на Месец, и даље, до звезда и далеке будућности која се (можда... надајмо се...) налази пред људским родом. Понешто од тога је, код Милутина Миланковића, дијалошки текст, на пример разговори са Тихо Брахеом, а понешто има облик летења (барем у мислима) кроз васиону, и зато кажемо да Миланковићева научно-популарна књига има неке, поједине, елементе СФ романа. Последња илустрација у књизи Кроз васиону и векове (Миланковић 1952: 283), приказује како тај џентлмен и та високо-интелектуално оријентисана (и лепа) млада дама седе у једној соби викторијанског изгледа, он са једне а она са друге стране камина у коме гори ватра, дубоко замишљени, и, како би се рекло модерним младалачким жаргоном из рецимо године 2005, кулирају.

Најистакнутији икада популаризатор науке у Србији, професор а једно време и декан Филозофског факултета у Београду, академик, потпредседник САНУ, др Милутин Миланковић (1879-1958) постигао је велики успех том књигом, пре Другог светског рата, али она је популарна и често објављивана и данас (и, узгред речено, копирајт му истиче у децембру 2028, па ће онда сваки издавач моћи да објављује и продаје неограничене тираже кад год хоће, осим ако наследница, која живи у Аустралији, постави питање да се пет ратних година, 1941-45, не рачунају, о чему би, у случају спора, морао одлучивати суд).

АБН је сада чврсто уверен да Кроз васиону и векове јесте књижевно дело, о томе нема никакве сумње; величанствено литерарно путовање кроз светове и векове, са јаким елементима СФ. То значи да популаризација науке (али, не свака, не увек) може бити једна, нетипична врста књижевности, у суштини један литерарни жанр.

Али, форма? да ли је то роман?

Прозно је дело; јесте проза. Има дужину сасвим довољну да буде роман (преко 240.000 знакова-са-размацима). Има радњу. Има ликове! Има дијалоге! (на пример са Тихо Брахеом, стр. 117, и са другим научницима, стр. 252 et al) а на појединим местима, на пример у епилогу (на стр. 282) чујемо шта је госпођица одговорила научнику, какве је ставове изразила, каква ће бити њихова заједничка будућност, дакле, постоји комуникација између ликова; шта недостаје, дакле, да би то био роман?

А да ли је научнофантастични роман? Па, не; протагонисти крећу на имагинарна, духовна, измаштана путовања, али поента и интенција тога је у популаризацији науке, у саопштавању актуелних реалних научних истина (најбољих које су биле на располагању у време писања романа), а није поента на неком буквалном надсветлосном и времепловском стварно путовању, дакле, СФ и фантазијски елементи не преовлађују. Јер, научна фантастика је буквална. Роман Кроз васиону и векове није роман фантастике (ниједног од три жанра фантастике: ни СФ, нити фантазије, а тек хорора сигурно не) него је то научно-популаризацијско књижевно дело. Јер поента није на фантастици, ма које врсте, него на експликацији научних истина.

Слажете ли се с тиме?

Литература:

Живковић 1990: Зоран А. Живковић, Енциклопедија научне фантастике. Два тома великог формата. Београд, издавач “Просвета”.

Јовић 2006: Бојан Јовић, Рађање жанра: почеци српске научно-фантастичне књижевности. Београд, Институт за књижевност и уметност.

Миланковић 1952: Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове. Београд, “Техничка књига, издавачко предузеће народне технике” (из тог издања смо цитирали, али прво издање било је 1928. године).

Миловановић 2016: Миодраг Б. Миловановић, Српска научна фантастика. Уредник Бобан Кнежевић. Београд, „Еверест медиа“.

а сад, вести:

(2)   “Политикин забавник” бр. 3516, петак 28.06.2019, стр. 7, могућност туристичког путовања у свемир данас, кад је НАСА то и званично, стварно, понудила. Али, цена…

(3)   Заборависмо, 17. јуна 2019. је у “Блицу”, на стр. 30, Ивков дао приказ једне књиге стрипа, изашле код нас, рекло би се да је са СФ елементима, наслов је Надзирачи, на енглеском Watchmen.

(4)   Постоји, и може се наћи на нету, једна табла са десетак графикона, који приказују популарност разних филмских жанрова у САД, током последњих пола века; мерило је, колико је филмова овог или оног жанра (евидентираних тако, на   IMDb, International Movie Data Base    гле, они тамо знају да жанрови постоје... ) снимљено у току које године. Веома је прегледно, само, са леве стране гледати проценте, који су другачије димензионирани за неке графиконе. Али, изгледа да постоји у неколико варијанти. Па ипак даје неку оријентацију. Добијамо утисак да око 25% филмова јесу комедије, дакле народ највише хоће комедије; хорор јаких 10%, трилери такође јаких 10%, СФ се држи на неких 3%, фантазија такође око 3%, а мјузикли једва 1%.
Аутор ових графикона, који мора бити да јако воли филмове, потписује се као Бо Макриди (Bo McCready), па вам то може олакшати да на нету нађете ове графиконе.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
ево допуне данашњих (уторак, 2. јули 2019) вести:
данас је у „Политици“ на стр. 12 и 13, изашао обиман интервју, потписује Марина Вулићевић, говоре Миомир Петровић (писац Black Light-а) и Горан М. Скробоња. Ту су, на стр. 12, и портрети њих двојице, велике колор слике, репрезентативне, са назнаком ауторства (то је оно врло ситно написано са десне стране слике...) „Фото Лагуна“, очигледно промотивно и професионално направљене, док је на стр. 13 слика Олдоса Хакслија, наравно црно-бела. Наслов чланка гласи „Дистопија је последњи бедем здравља“. У интервјуу, њих двојица сложно тврде да је дистопијска књижевност релевантна јер буди савест човечанства, указује на слабости и грешке у људском друштву, на историјска лутања, итд; они се позивају, коректно и исправно, на Јевгенија Замјатина, на Хакслија, и на Орвела, али на друге угледне ауторе, новије (од којих неки, чини нам се, заслужују да буду тако поменути, а неки не); помињу и филм и ТВ серије; Скробоња (на стр. 13, први стубац) брани и „жанр научне фантастике који се већ читав век у српској књижевности сматра безвредним и петпарачким, упркос његовим изузетним идејним и књижевним дометима“. У интервјуу се у позитивном тону помињу и дела њих двојице (Петровића и Скробоње).

Свеукупно, вредан и користан интервју; пажљиво избалансиран; суштински је без нечег особито новог (много што-шта ту је опште место, давно виђено), али, свакако доприноси нашој респектабилности у српској културној јавности.

Али, имамо једну велику замерку: Миломир Петровић (на стр. 13, други стубац) рутински, чини нам се као по некој (безбедној) навици и давно уходаној левичарској традицији, светске проблеме приписује капитализму и Западу, и упозорава да не треба да прихватамо утицаје из ЕУ, а не каже у којим земљама је можда боље; као да света и нема изван капитализма и Запада. Које утицаје треба да прихватимо? из којих земаља? како се зове та нека боља алтернатива, где постоји она?

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени       ,

у данашњем „Блицу“ па на стр. 24, Ивков даје приказ књиге Антиутопије у словенским књижевностима, која је изашла још 1999. године, дакле, пре двадесет година, а уредник је био проф. др Дејан В. Ајдачић; и повезује то у једну целину са целом серијом таквих књига, које је реализовао др Ајдачић, па и са најновијом, овогодишњом књигом, која је дошла као круна тих двадесет година огромног труда, а то је, ево библиографског податка:

Ајдачић 2019: Дејан В. Ајдачић, уредник, О српској књижевној фантастици. Зборник радова. Београд, издавач „Алма“, тираж 100.
ISBN 978-86-7974-667-2, COBISS.SR-ID 274368268

Ивков помиње и овогодишњи циклус предавања у Универзитетској библиотеци у Београду (о српској и словенској фантастици) и корисну, значајну улогу проф. др Александра Јеркова у томе, и, све у свему, Ивков успева (у врло малом расположивом простору) да споји један огроман тематски лук, баш успешно. Ово му је један од најбољих приказа у последњих неколико година.

Снимљена та предавања у Универзитетској биће ускоро окачена, сва, на Ју-тјуб, па ћете моћи да их гледате и слушате, као да сте лично били тада тамо; а биће и фотографија. Заправо, требало би неко да погледа, да ли је то већ све окачено.

(2)   У данашњој „Политици“, негде око стр. 20, чланак, наслов „Реалност и представа“, потписује Наташа Јовановић Ајзенхамер, око средине другог ступца помиње ово, што је мало ко запазио: једна филозофска књига, Жан Бордијар, Симулакруми и симулације (1981) види се у једном тренутку у филму Матрикс 1, и то, вероватно, није случајно, него је повезано са темом филма, а то је природа њиховог виртуелног универзума.

(3)   “Политикин забавник” бр. 3517, петак 05.07.2019, стр. 27, чланак: стварни дворац Франкенштајн, стварно се та стара грађевина тако зове, постоји у Немачкој близу Дармштата.

[Ghoul]

VREMEPLOV: doktor zoća o petlovima koji kukuriču i o sf enciklopediji:

http://www.yugopapir.com/2014/06/zoran-zvkovic-autor-prve-i-jedine.html

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала на информацији, др Гул.

Е сад:

(1)   најављено је да ће вечерас од 21 ч на телевизији на каналу О2 бити филм, не претерано добар али ипак значајан (због књиге, која је била популарна), СФ комедија из 2005. године, Аутостоперски водич кроз галаксију.

(2)   Јуче, у четвртак 11. јул 2019, у “Данасу”, на стр. 13, у једном чланку о политици, праве се опширна поређења са филмом Матрикс, па се каже и да у једној сцени Нео види како иста црна мачка пролази поред њега двапут, идентичним кретњама, због поремећаја у компјутеру јер су у нечем другом извршене велике промене.

(3)   На истој страници је, испод, други чланак, у коме се каже да је безготовинско плаћање Орвел-овско, јер омогућава држави да тачно прати шта сте, кад, и где, купили, за колико пара, и, наравно, јасно је и где сте били у том тренутку, итд. Дакле надзор, surveillance.

За разлику од тога, плаћање готовим новцем је анонимно, поготово ако нико не бележи бројеве новчаница.

Али… ако је надзор потребан да би се спречили многи злочини…

(4)   “Политикин забавник” бр. 3518, петак 12.07.2019, дакле данашњи,

стр. 2, коментар у Риплијевом „Веровали или не“, гласи: „Зашто је филм Парк из доба јуре нереалистичан? Ти-рекс и трицератопс нису живели у доба јуре, еволуирали су милионима година касније у доба креде.“

стр. 8-11, опширан чланак, трагање за животом на Марсу.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
у „Политици“ је данас (среда, 18. јули 2019) на стр. 1 и на стр. 7, изашао чланак о технологији бржих, 5Г интернетских мрежа, па, да ли су опасне по здравље због нешто више фреквенције па тиме и повишене (појачане) енергије радио-таласа, а и ближих кула, итд, наслов је „Мрачни сценарио светле будућности“, наднаслов „Мобилна мрежа пете генерације“, потписује Јелена Чалија.

Чланак почиње на стр. 1, са огромном илустрацијом која доминира горњом половином странице, тако да је то заиста насловни чланак, а наставља се на стр. 7. Па, тамо, на стр. 7, па у другом ступцу, налазимо додатни, сасвим другачији аргумент, наиме, да ће много већа проточна моћ те мреже олакшати владама, тј. државама, да прате и надзиру (или шпијунирају) своје грађане, да им укидају демократска права, итд; гле, ту су и речи да то „изгледа као ружна научна фантастика“.
Ето тако сазнадосмо да постоји и ружна научна фантастика!      

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,

(1)   многи у свету су прославили тачну 50-годишњицу тренутка кад се “Аполо 11” спустио на Месец – знате, неких шест и по сати након слетања модула, такозваног лунарног лендера, на Месец (јер, толико им је требало да обаве све припремне поступке), Армстронг је почео да силази низ мердевине, у 02 сата и 51 минут по гриничком средњем времену, а то значи у 03 сата и 51 минут по југословенском, београдском времену, у ноћи између 20. и 21. јула,
и буквално стао ногама на Месец у 03 сата, 56 минута и 15 секунди;

ја сам то гледао, тада, у директном преносу, а гледало је и још око 600 милиона људи;

а ево у данашњем “Блицу” на стр. 25, Слободан В. Ивков нас подсећа да би се могла обележити и педесета годишњица од тренутка кад су астронаути кренули назад. “Тачно пола века пре дана када читаоци буду имали у рукама ‘Блиц’ са овим текстом, први људи који су се искрцали на Месец полазили су назад на Земљу”, каже Ивков. Е, сад, то можда није најпрецизније, јер они су (ако смо добро информисани) полетели са Месеца увис (лунарним лендером), и тиме отпочели повратак на Земљу, 21. јула 1969, али тек око пола једанаест увече по београдском времену, па, хм, питање је да ли је то тренутак кад су кренули назад, или се рачуна тренутак кад су (лунарним орбитером, у коме их је чекао трећи астронаут, Колинс) кренули из Месечеве орбите назад ка Земљи, ту је можда процена Ивкова мало непрецизна,

а ево данас, 22. јула, могли смо да купимо “Блиц” тек негде око седам-осам сати ујутро (најраније), па, можда се нешто мало и не уклапа баш, за неколико сати тамо-амо, али, отприлике је добро, ево ми сад читамо “Блиц” и то је отприлике то. Отприлике је 50-годишњица њиховог поласка назад.

(2)   Остатак своје колумне Ивков користи за приказ још једног издања (код нас) романа Х. Џ. Велса Рат светова, помиње и два филма направљена по том роману, итд.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,

(1)  У данашњем “Блицу” (уторак, 23. јули 2019) па у уметнутом прилогу “Поп и култура”, па на стр. 1-3 тог прилога, имате интервју, говори чувени режисер ноар филмова Квентин Тарантино; стр. 1 је заправо његов огроман портрет; на стр. 3, око половине првог ступца помиње, узгред, Југославију, а пред крај интервјуа, у другој половини трећег ступца, опширно објашњава да би радо режирао један филм у серији “Звездане стазе”, и да већ има конкретне идеје о томе, али, само ако може то да буде филм толико ноар, да остане под рестрикцијом у смислу да није за децу (него је, на енглеском речено, R rated).

За “Звездане стазе” то можда и не би било много лоше, јер, та серија је у неколико новијих филмова толико одступила од себе, изневерила, толико је пресељена у друге универзуме, толико је лоша, да то више и није та серија, не у правом смислу; па, једно ово Тарантиново, ако се догоди, не може много да поквари укупну слику, то ће вероватно бити само једно бизарно заврнуће на нечему што је већ прилично пропало.

(2)  У данашњем “Данасу”, на стр. 16 и 17 (то су две средње), имате обиман интервју, говори Дејвид Вујић, један од седам Срба који су радили као инжењери и техничари (и слично) на пројекту Аполо 11, дакле, помогли у слању човека на Месец. Ако смо добро разумели, од те седморице само он је сада, након пола века, још жив. Он је ових дана био у Београду, говорио, итд.

(3)  Умрла је СФ списатељица Вонда Мекинтајер (Vonda N. McIntyre, 1948-2019), коју памтимо по једном роману.
Да се подсетимо:
Бобанов Монолит 1, година 1984, стр. 7, Мекинтајер, Вонда, Гуја сна, преводилац није наведен али могао би бити Мића Миловановић, СФ роман о неким биолошким стварима, могао би се окарактерисати као “женско писмо”.

[Miodrag Milovanovic]

Nisam ja...