Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Anomander Rejk]

E, to već ne znam. Vrlo moguće da jeste, ali ne znam kako to proveriti.
Ali našao sam i ovo, izgleda da je Bezdan objavljen u almanahu Književna fantastika : http://www.urbanbug.net/magazin/vest/objavljen-almanah-knjizevna-fantastika
Što se tiče drugih nagrađivanih priča, mislim da su Dubrava i Jeka objavljene u nekom od Monolita i Tamnih vilajeta.
Ali ima ovde stručnijih od mene svakako koji će bolje razgraničiti da li i te dve priče potpadaju pod vašu sferu interesovanja.
Po meni svakako da imaju sf elemenata, ali da li su prevashodno sf, nisam sasvim siguran.
Bezdan definitivno jeste.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Да, ево, хвала на информацији! видим,
Зоран С. Јакшић, “Бездан”, у: часопис “Књижевна фантастика” бр. 1, година 2014, издавач “Чаробна књига”, уредник Драгољуб Игрошанац, стр. 57-96.

(То није прво објављивање те приче.)

Оно средње слово, “С”, додао сам ја, јер знам да је то средње слово Јакшиног имена.

Сад сам прелистао, подсетио сам се на ту причу. Да, то је научна фантастика, и то добра, и нуди једну импресивну количину знања из сеизмологије и геологије (познавање Земљине коре, магме, лаве…) и физике, и из футурске, измаштане компјутерске технологије за изградњу разних трајних структура у магми, али, никад не бих ни помислио да је номинујем за најбољу српску СФ причу свих времена, зато што има један специфични вишак литерарности, а мањак буквалности;

дотиче се визионарског и повремено кокетира са литерарним и религиозним, мада не баш буквално него метафорично (“у Хаду је гужва”, стр. 76; па се помиње “име Звери” на стр. 61, и “екологија духова”, што је и наслов петог поглавља, на стр. 75; помињу се “докторка Џекил и мистер Хајд”, стр. 81, али и Франкенштајн, стр. 88; помињу се визије сликара Хиеронимуса Боша “или можда Бројгела”, стр. 77, и томе слично)
а надасве, главни протагониста,
господин Немања фон Белмужевич
(шта је он, кнез неки, аристократа?), који прича у првом лицу једнине и који је једини тачкогледишни лик (само са његовом тачком гледишта идемо… цела прича је његов исповедни монолог…) не функционише као буквално-баш-прави становник те подземне цивилизације у растопљеним стенама, него пре као литерарни конструкт. Па могао се звати и гроф Фон Поцо Де Сербиа. Подједнако би неуверљив био. А тек полицајац Енес је врло неуверљив. Још једно неуверљиво име је “Фрау Х.” – шта је она, Немица? а говори којим језиком, српским? енглеским? зашто није Хилда, или Хелга, зашто само иницијал, Х? покушај пародије? ироније? то се Немања нешто њој подсмева? дефинитивно иронично звучи.
Заправо можда најслабија тачка приче “Бездан” су баш та имена ликова, имена која напросто вичу “ало, ово је књижевна бравура, маестрална, али не верујте буквално!” док међутим добра научна фантастика треба да буде буквална. Осим ако је сатирична и комична.
Зато “Бездан” никако не може бити бољи од “Равнодушности црвеног Сунца”.

[Miodrag Milovanovic]

Evo i drugog dela predavanja.

Peca Nikolić je veliki majstor režije i u mnogome oplemenjava moje predavanje svojim autorskim pečatom.

Uživajte!

[angel011]

Što se tiče drugih nagrađivanih priča, mislim da su Dubrava i Jeka objavljene u nekom od Monolita i Tamnih vilajeta.

Dubrava je objavljena u Monolitu 6, a Jeka u Tamnom vilajetu 2.

O priči Jeka se raspravljalo na ovom forumu da li je SF ili ne.

Bezdan je objavljen u Znaku sagite 14.

Za one koji su zaboravili da postoji, Bibliografija je mnogo zgodna stvar: http://www.znaksagite.com/sfbiblio/

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Одличан је и тај други део филма, Мићо. Све честитке!

Цењена ангел 011, хвала на информацијама. Погледао сам, проверио сам, да, “Бездан” је објављен у “Знаку сагите” бр. 14. Тај стари број вероватно може да се купи, чак и сад, у Бобановој књижари, јер, он (претпостављам) повремено доштампава “ЗС“. Пођете од Дома омладине и онда сиђете низ двадесетак степеника… надоле, надоле… ка центру Земље… и ту вас чека Бездан. Тај, у ЗС 14.

Узгред, ангел 011, било би корисно кад бисте могли да прецизирате кад се на овом форуму дискутовало о жанровској припадности “Јеке”, и на ком тачно линку је то сада. Да погледамо, да се подсетимо на ту дискусију. Јер, ја изгледа да нисам то сачувао, и не успевам да пронађем.

Е сад.

(1)  Данас у “Политици” на стр. отприлике 30 (нема пагинације), чланак, наднаслов је “Свемирске мисије”, наслов је “Насеље на Месецу до 2025. године”, потписује Александар Тодоровић. Предвиђање је у основи прилично трезвено, али тај понуђени датум је претерано оптимистичан. Није много вероватно да ће кроз само пет-шест година неко буквално становати на Месецу. Али, кроз десетак, петнаест – лако би могло бити.

(2)  “Политикин забавник” бр. 3497, петак 15.02.2019, стр. 8-11, чланак, на четири странице, потписује С. Николић, шта се очекује да буде постигнуто у истраживању свемира у години 2019. Углавном су то активности разних сонди и сличних роботчића. Понајвише интересовања привлачи питање, да ли ће (или ипак не) Американци успети опет да полете у свемир сопственом ракетом, америчком (након неких осам година паузе, јер, последњи лет спејс шатла био је у јулу 2011).

[angel011]

Узгред, ангел 011, било би корисно кад бисте могли да прецизирате кад се на овом форуму дискутовало о жанровској припадности “Јеке”, и на ком тачно линку је то сада. Да погледамо, да се подсетимо на ту дискусију. Јер, ја изгледа да нисам то сачувао, и не успевам да пронађем.

Ovde, pa negde od druge strane pa nadalje: http://fantastika.in.rs/index.php/topic,120.0.html

[Miodrag Milovanovic]

Ah. Jedna od ključnih diskusija na domaćoj žanrovskoj sceni, a vi ne pamtite... 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Па, Мићо, трудимо се… али то је и ствар евиденције, не само памћења. Ако евиденција попусти, много је теже пронаћи. Сад сам се подсетио (хвала на линку, ангел 011), и сад сам снимио, сачувао, део тога. Била је, заиста, изузетно важна и корисна дебата. И, не бих да је настављам, не овде, али морам ово казати:  изгледа да је деценијама постојала, и још увек постоји, једна школа мишљења, у чаршији, која каже да ако сте писац и ако желите да ваша научна фантастика буде књижевно вредна, онда не смете писати научну фантастику, него само и једино фантазију. Дакле ако желите бити књижевно успешни у СФ, не смете писати СФ.

Ма, ја сам на том топику, и то ваљда 21. марта 2017, дакле пре око две године, покушао нешто казати у стилу стрипа „Алан Форд“, а ево сад да видимо, какав сам данас Алан-Форд-иста:

Ako kaniš pisati književno priznat SF, tada ne smiješ pisati SF.

Многи око нас су то прихватили... колико год да је непаметно. Сломила их је чаршија...

Е сад.

(1)  У данашњем “Блицу”, па на стр. 30, у рубрици “Фантастикологија”, Слободан В. Ивков даје приказ једног новог српског издања романа: Станислав Лем, Непобедиви. Да се подсетимо, то је о охолости људске посаде која слеће на планету где их чекају алиени… и као што сам раније неколико пута помињао, то је роман у коме је већ од самог наслова јасно шта ће на крају бити, тако да је сасвим непотребно читати остатак. Ивков међутим хвали тај роман, а помиње и нека друга Лемова дела, нарочито оно које јесте, заиста, Лемово најбоље, а то је, знате већ, Соларис.

(2)  Објављена су два АБН-ова СФ хаикуа, код Тамаре Лујак, на:

https://belegbg.wordpress.com/2019/02/13/sf-haiku-aleksandar-b-nedeljkovic/

и на:

https://belegbg.wordpress.com/2019/02/17/sf-haiku-nedeljkovic/

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Александар Б. Недељковић
Приказ часописа „Знак сагите“ бр. 25


Овај број “Знака сагите” изашао је почетком фебруара 2019. године. Прво ћемо погледати садржај, па тек онда садржину (то није исто).

Али, још пре тога, спољашњи изглед: није нешто особито добар, али је прихватљив. Ако је ово књига (технички гледано: јесте), онда сад говоримо о предњој корици. На импресуму је написано „насловна страна: Милосав Остојић“, па, претпостављамо да се тиме мисли на предњу корицу и да се хоће казати да је он то насликао.
Наиме, види се звездано поље, прилично црно, сиромашно и мрачно (на правим астрономским фотографијама ретко кад буде толико таме), из кога се уздиже мушкарац, го од појаса нагоре, тако да видимо да има неке шиљке или бодље на раменима, а на глави нешто као кресту, али рекло би се од хитина, и нешто као велики рог, и тако још неке израслине. Али његово суморно лице је изразито људско. То би дакле био неки мутант из будућности. Слика није аматерска, и није кич, али није ни особито добра научна фантастика, јер, зашто би мутант у свемиру имао такву главу, али, ипак, прихватљива је као СФ, али и отворена да се тумачи као фантазија а не СФ. За поједине професоре, који ће ово читати, таква корица је, у културолошком смислу, на некој скромној црти ипак-прихватљивог, ипак-(али не много)-респектабилног.

Садржај се налази на почетку, на стр. 5220-5221. Графички је креативно, интересантно, Бобан-овски решен, али, има три словне грешке.

Наиме, на првој страници садржаја, помињу се као трећи и четврти прилог – Разговор са „Нормандом“ Спинрадом,
и
романи “Норманда” Спинрада – наравно, не зове се он тако, он је Норман, без слова “д”.

А на другој страници садржаја, написано је, за други по реду прилог,
да је на стр. 4453
али то није тачно, него је на стр. 5453
дакле ово је у садржају дато погрешно за чак хиљаду страница!        али небитно, шта је то за нас! идемо даље.

Е сад, да видимо садржину. Идемо редом.

Ангелина Мерингер, “Реч уреднице”, стр. 5222, написано је добро и коректно, углавном о Спинраду, који тиме постаје главна тема овог броја.
Има једну словну грешку, у претпоследњем пасусу, пише
новелу “Годину куге”
а треба:
новелу “Године куге” (треба множина).

Интересантно је да уредница само нагађа да је овај број “Знака сагите”, са тачно 300 страница, јесте или није најдебљи икад. (Ми мислимо да вероватно јесте.) То је због Бобановог начина пагинације, који се из броја у број само наставља тако да целина има сад преко пет и по хиљада страница (!), али ниједна свеска, после прве, не казује сама по себи колико има страница, него то морате да израчунавате, тако што од броја на последњој страници, одузмете број последње странице претходне свеске. То је мало „кломпиковано“, па још ако треба то поновити 24 пута... има ли добровољца који ће то да одради? Добровољац? па хајде, хајде, тише мало, не јављајте се толико вас одједном, углас...   
Узгред, око пет и по хиљада страница “Знака сагите”, подељено са 25, даје просек од око 220 страница. А овај број има 300.
Бацили смо летимично поглед на комплет “Знакова сагите”, само на секунд-два, и, чини нам се да, отприлике, овај најновији број јесте, ваљда, најдебљи. А да ли смо сигурни? Нисмо! А то можда зависи и од дебљине папира!

Норман Спинрад, СФ новела “Године куге” (хм, могло се то превести боље, као журнали, или, као белешке, из година куге – у оригиналу је “Journals of the Plague Years”, 1988), стр. 5224-5282. Има, дакле, 58 страница. Превео Предраг Раос, језик је отприлике као хрватски или хрватско-српски. (Бобану је то све – штокавски, што са становишта лингвистике није без основа; Бобан није лингвиста, али је велики практичар издавачке делатности; а шта кажу лингвисти? ех кад би они могли, на универзитетима, да говоре без страховито јаког утицаја политике, и националних емоција! али ето рецимо у Хрватској проф. др Сњежана Кордић тврди да је то све један језик.) Тема ове Спинрадове СФ новеле, старе сада око тридесет година, је масовно ширење једне болести – сиде, која, у новели, постаје национална катастрофа. То је дакле прича упозорења.

Ангелина Мерингер, “Разговор са Норманом Спинрадом”, стр. 5283, ово је интервју, разговарали су у Дому омладине, кад је тај велики светски писац био у Београду, на Беокону 2017. (А интервју излази ево тек сад у 2019.) Док је тај интервју био у току, у оном као кафићу у пространом приземљу ДОБ-а, АБН је… пролазио близу њиховог стола… видео их, чуо, али није учествовао, јер није хтео да им смета.
На стр. 5287, на снимку трибине где је Спинрад говорио за публику, у великој (подземној) биоскопској дворани Дома омладине, види се и АБН, али толико ситно, међу толико других слушалаца, да га ви вероватно не можете пронаћи.

“Романи Нормана Спинрада”, стр. 5288. Написано је са словном грешком, “Норманда”, дакле и ту је (а не само у садржају) улетело то непотребно слово “д”.
Пошто није назначен никакав други аутор, претпостављамо да је овај прилог написала исто Ангелина Мерингер. То је кратак приказ шест Спинрадових романа. Међу њима је, барем по мишљењу АБН, најбољи и најважнији Гвоздени сан (The Iron Dream, 1972).

Норман Спинрад, “Аутобиографија” (стварно јесте то), стр. 5292.

на стр. 5331, реклама за Бобанову књижару “Знак сагите“, која има и поштанску адресу (Дечанска 5а, 11000 Београд), у овој реклами је и написано где је то заправо (сам почетак подземног пролаза који од Дома омладине иде, ех, мало на југ… а југ вам је, одатле гледано, отприлике према храму Светог Саве, и према Авали, знате… дакле, тај подземни пролаз иде до испод улице Нушићеве), дато је и радно време (радним данима од 12 до 19, а суботом од 11 до 15 ч, али, рекли смо вам, не треба доћи баш у самом првом минуту, јер, понекад они дођу мало раније, али понекад мало и касне...), и дат је телефон, 011 – 33-44-769. По реклами стичемо утисак да је још увек могуће купити свих десет Монолита!

Луција Канада, “Лиминал”, стр. 5332, изгледа да је ово прича о неким пијаним наркоманима који говоре као Срби али као у Америци су, па, о њиховој поремећеној перцепцији времена, а то би био елемент фантазије. Не изгледа нам уопште као СФ.
Једна од протагонисткиња је „готичарка“ јер воли готик.

(Е сад ћемо нешто да вам испричамо, тотално без везе са фантастиком! У Београду, недалеко од Вуковог споменика, у булевару, постоји, у подруму Грађевинског факултета, један диско клуб, чувени КСТ, клуб студената технике. Па, урбана легенда нам приповеда, једном, баш кад је била ноћ готик музике, неки радници су копали нешто у близини, и, грешком, тражећи неки свој алат, неке лопате и мотике, упали у клуб, кроз зид. Наиме кроз рупу у зиду. Запрепашћени диск-џокеј их је питао „Шта ћете ви овде?“ а они су рекли, „Па, ми смо ту због мотика“. А он њима каже: „Ама, бре, сви су овде због готика!“ А они њему: „Не, ало! због мотика!“)

Адријан Сарајлија, “Ви што маштате”, прича, стр. 5339.

Тај наслов асоцира на роман Љубомира-Љубе Д. Дамњановића (рођен 1959, преминуо 1999) Ви што маштате о срећи, о догађајима у једном фантазијском врло друкчијем Београду. Ех, о том роману смо дали коментар пре једно пет и по година, 18. августа 2013. године.

А тај Љубин наслов се заснива на једној романтичној и сетној песми, “Сви ви, што маштате о срећи”, која је постојала у старом Београду, пре Другог светског рата. Постоји црно-бели филмски тонски снимак, певач је Миодраг Тимотић, наводно је снимак начињен 1941, било је то да се чује на:



али сад тамо стоји натпис “видео је недоступан”…

било је и другде, и после се песма појавила и у филму Маратонци трче почасни круг, био је тај одломак из филма доступан на:



али и за то сада стоји натпис да је видео недоступан, из разлога ауторских права.

Било би интересантно знати на чему се то ауторско право заснива. Ако је певач Миодраг Тимотић имао, 1941. године, рецимо око 20 година старости, дакле ако је рођен (нагађамо) око 1920. године, сад би био стар око 99 година, али то је мало вероватно; али (ако је преживео Други светски рат) могуће је да је од његове смрти прошло мање од 70 година. У том случају би могли његови наследници, ако постоје, да имају, још известан број година, копирајт на ту изведбу. Али, можда само на изведбу, а не на песму саму, као композицију, јер је композитор вероватно непознат, изгубљен у измаглицама давних времена. Углавном, не видимо да нам је ико понудио објашњење, нити могућност да платимо рецимо десет динара па да чујемо песму. За толико је наша култура сиромашнија: једна наша добра и славна песма постала је, напросто, недоступна. Ко је чуо, чуо је, а ко није, може само да набави и гледа филм Маратонци трче почасни круг па да чека ону сцену где протагонисти седе у биоскопу и слушају неке делове те песме а помало и причају између себе.

А сама Сарајлијина прича? Па, то је научна фантастика. Права СФ прича, и то, гле, свемирска, о једном надсветлосном међузвезданом путовању, у коме се незгода састоји у томе што понеки од бродова, у тим огромним скоковима, промаши одредиште – у простору… или и у времену, такође… можда само за неки километар, или много више. Или за неки хиљадити делић секунде… а можда одлута много више од тога, у будућност… или у прошлост. Па, нисте ваљда мислили да се теорија релативитета може победити јефтино? и, без последица?

У причу је уграђена и та песма “Сви ви, што маштате о срећи”, цитирани су њени делови неколико пута, главни лик је на неки начин и чује јер се она помало и врти у његовим мислима. Дакле ова Сарајлијина прича је велики омаж тој песми.

У тексту има две-три стилске грешке (нпр. у првом реду на стр. 5341, “повратак назад”, мада то само један лик тако говори; у сваком случају та реч “назад” је сувишна; а на стр. 5350, читамо “али је сујеверје строго брањено” а мисли се “забрањивано”; и две-три словне грешке, рецимо на истој тој стр. 5350, само два реда изнад, стоји “у на целом Енцеладесу” а требало би: на целом Енцеладусу).

Вулгарне речи… појављују се на неколико места у причи, сасвим непотребно. Типично је за неке српске (и, некада, југословенске) ауторе, да у причу додају неколико псовки, да би показали да су одрасли, а не деца. Као да се аутор упиње да нам каже “хеј, ја сам одрастао, ово је зрела књижевност, за одрасле, није за децу!” Иза тога стоји, можда, својеврсни СФ комплекс мање вредности, који смо видели много пута, током последњих 40 година – осећај неких писаца да је СФ претежно књижевност за малолетне, наивна и детињаста, па се треба псовањем убацити у књижевност за одрасле. То је, наравно, сасвим бесмислено, потпуно погрешно. Јер, не доказује ништа. Само затвара школска врата, пред таквом причом: сада ми професори књижевности не можемо да препоручимо такву причу за лектиру, у школама широм Србије; не можемо, та врата су пред Сарајлијином причом сада затворена; сам их је затворио, залупио. Заувек. Његова прича не може бити понуђена ђацима, у школској лектири. Никад.
То је, наравно, штета, то је једно упропашћавање нечега.

Да није тог непотребног промашаја са вулгарним речима, прича би била много боља.
Крај је велико изненађење, али је и прилично неуверљив. Свеукупно, то је ипак једна добра и јака СФ прича.

Лада Вукић, “Господарица времена”, стр. 5353, на хрватско-српском језику, фантазија, не СФ. Али у духу отприлике Зоне сумрака. Наиме, један чудесни, као магични, фотоапарат, и једна жена и њено дете које се удавило пре пет година, али... сад кад она укључује тај фотоапарат... Међутим то је опасна игра.

Мирољуб Тодоровић, кратке приче (десет кратких прича), стр. 5363. Не знамо да ли је то Мирољуб С. Тодоровић, истакнути и истрајни београдски заступник књижевног покрета званог сигнализам, али, претпостављамо да је он. Тих десет нису стварно приче, то су више као лирске цртице, фрагменти, од по десетак или двадесетак редова текста, и кратке маштарије, визије, сновиђења, па, три од њих имају СФ елементе – наратор машта да полеће ракетом са врха планине (“Триглав”), размишља да ли је научна и индустријска револуција можда могла почети две хиљаде година раније, па, да ли бисмо сада већ били међу звездама, јер, научник Карл Сеган је то поменуо као неостварену историјску могућност (“Јоњани”), и, он замишља градски трамвај који се на принципу антигравитације полако подиже из шина, и онда лети куд год је то путнику потребно – као летећи такси (“Трамвај”).

Александар Ђукановић, “Пан”, стр. 5368, хорор-фантази кратка прича о угледном грађанину који се трансформише у наказно митско биће. Након завршетка приче је једна додатна страница (стр. 5372), опширна биографска напомена о норвешком писцу који је добио Нобелову награду, а после постао симпатизер нациста (написао је између осталог и роман Пан), а звао се Кнут Хамсун; то би ваљда требало да схватимо као објашњење на кога се прича односи. У сваком случају, није СФ.

Александар Ђукановић, “Гринго”, стр. 5373, фантазијска интерпретација нестанка чувеног америчког писца Емброуз Бирса (Ambrose Bierce) у Мексику у времену револуције, вероватно 1914. године. Није СФ.

Узгред, додајмо, постоји прилично добар и познат амерички филм о нестанку Бирса, Стари Гринго (Old Gringo, 1989), заснован на роману Карлоса Фуентеса (Carlos Fuentes, Gringo Viejo, 1985).

Виолета Ивковић, “Хладна површина Александра Ђукановића”, стр. 5385, то је само на једној страници, књижевна критика, максимално позитивна и похвална, о једној књизи тог писца. Та књига је колекција са десет његових прича, па можемо претпоставити да су претходне две фантазијске Ђукановићеве приче узете одатле.

Милан Драшковић, “Сонети стрепње и таме” (десет сонета), стр. 5386 – аутор је некад био познат у СФ фандому као Мајк Драсков, објавио је на стотине СФ прича. Ово сад јесу сонети, да, он је прилично овладао том формом, што је за сваку похвалу, али су, жанровски, фантазијске и хорор песме, нису СФ. Ни једна од ових десет није СФ. То је и истакнуто графичком опремом: уоколо песама, костури и мртвачке лобање.

Славен Радовановић, “Шнајдерка за мртве”, стр. 5392, хорор, не СФ.

Миодраг Миловановић, “Равнодушност црвеног Сунца”, стр. 5398, то је та, по мишљењу АБН, најбоља од свих српских СФ прича насталих у деветнаестом и двадесетом веку, а можда боља и од свих насталих досад у 21. веку. Сада и шира СФ публика има прилику да је прочита… тек сад. А и неки професори универзитета ће је вероватно сад прочитати; али само малобројни; јер се ЗС 25 продаје (барем колико знамо) само на једном месту на свету!

Никола Бубања и Александар Б. Недељковић, “Путовање кроз време као инструмент класних и националних преокупација у Х. Џ. Велсовој новели ‘Времеплов’ и причи ‘Равнодушност црвеног Сунца’ Миодрага Миловановића”, стр. 5417.
Ово је научни рад. Претходно је објављен у следећем научном часопису:

Зборник Матице српске за књижевност и језик, свеска 1 за 2017. годину, Нови Сад, издавач Матица српска, стр. 131-144.

Рад је овде, у “Знаку сагите”, пренет у целости.
Добро је штампано, али, у имену професора Бубање изостављено је његово средње слово (а то је слово М), можда зато што је Бобан Кнежевић велики и страствени противник средњег слова јер мисли да средње слово човеку “мења име” и мења идентитет; није он једини који тако мисли, има и других, али, не знамо одакле им та идеја.
Бобан је строго забранио да ико, икад, објави његово, Бобаново, име, са средњим словом.
Али, треба знати да у Србији научни радници морају да у својим научним радовима имају, изнад наслова, у свом имену, и средње слово, то је обавеза. (Мада у неким научним часописима промакне понекад и име без средњег слова, али, то не би требало да се дешава.) Дакле тај професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу се зове Никола М. Бубања, то је његово име, тако, комплетно, са средњим словом, и то треба поштовати, а не избацивати средње слово да би се њему “очувао идентитет” или из ма ког другог разлога.

Кад је могло и у Зборнику Матице српске да изађе то име са средњим словом, дакле Никола М. Бубања, требало је и у “Знаку сагите” бр. 25 да изађе исто тако. Гарантујемо да то не би, ни најмање, угрозило идентитет професора Бубање.

Бобан је и из самог овог научног рада изостављао Мићино средње слово, “Б”, вероватно не знајући да је чак и у каталозима Народне библиотеке дошло до неке забуне око тога ко је који Миловановић. Потребно је то средње слово; важно је, ето и Народној библиотеци Србије је важно! Оно не руши ничији идентитет, него, напротив, потврђује и прецизира идентитет. Овај наш Мића је Миодраг Б. Миловановић; тако је и објављено, у Матицином научном зборнику; дакле, није требало то слово “Б” изоставити; барем не из научног рада...

И, још једна погрешка, али, мала: у насловима одељака додата је сваки пут тачка, као да су то реченице. Али, то су наслови, нису реченице, не треба тачка на крају.

Али то су ситне замерке, малене; не мењају чињеницу да дугујемо огромну захвалност Бобану за овај број ЗС, којим се даје итекако велики допринос афирмацији српске научне фантастике. Ово је Бобанов огроман допринос, капитални, а наше замерке се односе на, заиста (морамо признати), ситнице.

Штампано је, као и у Матицином зборнику, ћирилицом; то је једини део овог броја “Знака сагите” штампан ћирилицом.

Јелена Ђ. Марићевић Балаћ, “Лирско-онирички модел српске постмодерне прозе”, стр. 5430, ово је опширан приказ, на пет и по страница, једне научне књиге коју је 2016. године објавила пољска слависткиња Ева Ставчик, са насловом:
У имагинаријуму фантастике: лирско-онирички модел српске постмодерне прозе
што значи да је, видите, неко од научних радника у области науке о књижевности, у Пољској, обратио пажњу на српску фантазијску књижевност.
Није ово претежним делом о научној фантастици, није; па ипак, на самом крају стр. 5432, и у првом пасусу на следећој страници, помињу се, само узгред, и појмови, на енглеском:
science fiction, cyberpunk, steampunk
а у другом пасусу на стр. 5434 помињу се дела Борислава Пекића и каже се: “док у Беснилу и Атлантиди имамо примере science fiction-а, утопије, антиутопије/ дистопије – тј. спекулативну фикцију“.
Најзад у претпоследњем пасусу овог приказа, на стр. 5435, читамо које ауторе би можда требало разматрати у будућим студијама: “Ауторка наводи и конкретне примере, којима би се евентуално требало приступити у даљим токовима овог типа истраживања. Ради се о следећим писцима: Бобан Кнежевић, Горан Скробоња, Зоран Живковић, Миливој Анђелковић, Васа Павковић, Илија Бакић, Иван Нешић, Адријан Сарајлија, Радмило Анђелковић, Слободан Шкеровић, Миомир Петровић, Мирјана Новаковић, Споменка Стефановић-Пулулу, Биљана Малешевић, Неда Мандић-Спасојевић.”

Наташа Милић, “Спиридонова потера за неухватљивим”, стр. 5436. Ово је књижевна критика, и приказ. Али ако вам се чини да вам је наслов некако помало као познат, то је зато што је тај наслов већ био код Радмила Анђелковића – то је наслов једне Радмилове приче, и, такође, једне Радмилове збирке прича, коју, овде, Наташа Милић приказује, једну по једну причу. Уједно она даје и шири преглед Радмиловог стваралаштва, а такође даје (са пуно ведрине и хумора) и врло кратку историју Првог српског фандома (не називајући га баш тако, дакле не користећи баш израз “Први српски фандом”) тако да је све стало на једанаест страница Наташиног текста; помиње се и часопис “Сириус”, а и књижевна радионица коју је Радмило тако вредно и несебично водио толико година (сад он, колико знамо, прави паузу), итд. Остаје нам да размислимо зашто је ауторица дала баш тај наслов овом чланку.

Наташа Милић, “Тамни вилајет 2“, стр. 5447. Приказ те итекако значајне антологије, и једне-по-једне приче у њој. Приметили смо једну словну грешку, на стр. 5451 презиме једне списатељице написано је као “Гоше” а ми мислимо да треба: Горше. На истој страници је на три реда пред крај написано “кавлитет” а треба: квалитет.

На последњој страници овог Наташиног приказа, а то је стр. 5452, наилазимо на ове речи: “новела ‘Јека’ Зорана Јакшића, најбоља у збирци, победница на конкурсу Знака Сагите, можда најбоље дело краће форме у домаћој фантастици”.

Узгред, примећујемо словну грешку, велико слово “С” у речи “Сагите”, требало је да то буде мало слово, јер то није властита именица, него је заједничка именица, сагита је, напросто, стрела (на латинском: sagitta, -ae, f.).

Али, да погледамо суштину цитираног одломка: Наташа Милић у суштини номинује Јакшићеву “Јеку” за најбољу домаћу причу икада. Најбољу свих времена.
(А шта то значи, најбољу “домаћу”? Хм, домаћу? То никада није било баш тачно дефинисано, али се још у Титово време тако говорило, да се не би прецизирала националност, а данас вероватно значи: српску.)

Шта је “краћа форма”? Вероватно је Наташа Милић тиме обухватила све прозне форме краће од романа.

Али, најбољу – ког жанра! Она само каже “у домаћој фантастици”, а онда, на истој, последњој страници свог чланка, три пасуса ниже, наставља овако: “Поставка умногоме подсећа на фантазију (fantasy), можда и на алтернативну историју са стимпанк иконографијом (летелице дирижабли, тилсум вода), али су ипак најупечатљивији научнофантастични елементи ( … ) ‘Научност’ је донекле замагљена”. (стр. 5452)

Дакле ту на крају чланка, остаје она апсолутно-битна дилема, да ли је “Јека” СФ или није СФ. Али можемо констатовати да су досад, колико видимо, три приче номиноване за најбољу српску СФ причу свих времена: једна Мићина, и две Јакшине. “Равнодушност црвеног Сунца”, “Бездан” и “Јека”. С тим што је, по свој прилици, Јакша намерно баш желео да се, жанровски, одмакне од СФ, не знамо зашто; надамо се да није зато да би изашао у сусрет, до на пола пута, онима који мисле да су неки други жанрови књижевно вреднији од СФ? Али, ако се јесте пресудно одмакао од СФ, онда, свакако, треба да буде номинован за најбољу српску фантазијску, а не СФ, причу. У суштини, ово важи за свакога, за све писце фантастике: ко је хтео да се одмакне (од СФ жанра), одмакао се, дистанцирао се, па, добро, онда, нека тако и буде.

Александар Б. Недељковић, “Кроз 200 милиона година: пловимо за Византију, са Робертом Силвербергом”, стр. 5453.
Ово је научни рад, који је већ раније објављен у научном зборнику, и то:

Језик, књижевност, глобализација, зборник са истоимене конференције одржане 2008. године. Ниш, Филозофски факултет, објављено 2009, стр. 577-593

UDK 821.111(73).09-32 Silverberg R., ISBN 978-86-7379-171-5, COBISS.SR-ID 154424332

А где је превод (на српски) те предивне и величанствене, литерарно врхунски квалитетне, Силвербергове приче? Где је можете прочитати? Па, у антологији-алманаху:

Бобан Кнежевић, уредник, Монолит 3. Београд, самостално издање Кнежевића и других. Стр. 409-451.

Није незамисливо да то можете још увек купити код Бобана! Али да бисте то постигли, морате бити оно (као што се каже) ретко племе – које долази у Бобанову књижару!

Грешка у прелому АБН-овог текста: на стр. 5456, после обимног блок-цитата, издвојене су као наслов одељка речи:

Ово више није место. (439)

Али те речи нису наслов никаквог одломка, то је напросто реченица у италику, а не болду, то је била (и треба да буде) последња реченица у блок-цитату.

Иван Николић, “Сенка”, стр. 5466. Ово је опширна и добро илустрована студија, на чак 22 странице, о том стриповском и филмском јунаку, који се тако зове, The Shadow. Писано је са великим познавањем, и правим фановским интересовањем за тему. Ако смо добро схватили, Сенка је усамљени херој који се на улицама великих градова бори против криминала, слично Бетмену. Али нисмо баш сигурни колико код Сенке има фантастике, и какве фантастике, да ли је то СФ.

Мариа Милосављевић, “Чудна рубрика (о филмовима које можда никада нећете гледати)”, стр. 5488. Ово су кратки прикази (на по једној страници, са илустрацијама) три филма, један је руски, Монах и ђаво, један је из Индије, и један из Јужне Кореје; али рекло би се да нису СФ.

Ненад Полимац, “Последњи Србин у Хрватској”, стр. 5493. Ово је извештај о том филму (а ту је и интервју са аутором), који изгледа да се тек снима, у Хрватској, сада, а рекло би се да је то хорор-фантази пародија, у којој Хрвати масовно постају зомбији а Срби не. Тамошњој публици то би могло бити провокативно.

Бојан Панџа, “О љубитељима хорора”, стр. 5504. Поднаслов овог чланка гласи:

Шта је то у људском створу
што га тера ка хорору?

Писано је трезвено, али неформално, колоквијалним језиком, на махове вулгарним. Обилато је илустровано; нарочито се истиче, као аутентично уметничко дело, фантазијска хорор слика на стр. 5509, са пливачицом према којој стреме многобројни монструми из морских дубина, слика која се може схватити као фантази-хорор метафора за неуморне насртаје ентропије на свако људско биће, увек. Такође уметничку вредност има и слика на стр. 5514, где једна сеновита силуета, али то је дете, као представник људског рода, гледа у мрачне поноре пред њим.
У чланку, Панџа се нарочито чуди како ико може да гледа зомби филмове и серије, кад је тога наштанцовано већ на стотине, и уопште није уверљиво. Затим он приказује људе који су експерти познавања хорор кинематографије; приказује их ступњевито, са градацијом, од обичних, преко досадних супер-експерата (који ће вас гњавити својим енциклопедијским знањем) и екстремно ултра-досадних хипер-експерата, итд, па стиже и до нашег Ghoul-a чијих је ту ваљда 17 слика (!), али малих, на стр. 5510-12.
Панџа разматра, полу-озбиљно, могућност да су сексуалне фрустрације извор хорор-беса, код неких особа. На крају, на стр. 5515, помиње озбиљне менталне случајеве, стварно луде перверзњаке, и каже да их је досад срео само двојицу. Али не каже да ли их је пријавио некоме, на пример полицији.
Све у свему ово је Панџина озбиљно неозбиљна, смешна и не-баш-смешна, шетња кроз редове хорор фандома. И јака критика истог. Самокритика, јер, евидентно долази из редова тог жанра самог.

стрипови, стр. 5516-5519. То су четири стрипа, сваки је на по једној страници. Прва три су црно-бели, а последњи, који је уствари на задњој корици ове, хоћемо ли рећи, књиге, је у колору. Први од та четири је озбиљан СФ, а други је СФ хумор. Стиче се утисак да су првобитно били у формату А4, или већем, па су смањени да би стали на формат “Знака сагите”. У сваком случају добро је, и похвално, што се ЗС бави у некој мери и визуелним медијима.

Свеукупно, ова ЗС двадесет-петица је одличан број, са пуно академских радова (али, АБН не може коментарисати о квалитету сопствених радова…), и са најбољом српском СФ причом свих времена (или, барем, 19. и 20. века), а то је Мићина “Равнодушност црвеног Сунца”, и са још две добре СФ приче, и са још неким важним и добрим прилозима – па, кад погледате, овај број “Знака сагите” је стварно нешто изузетно!

[Lidija]

И, не бих да је настављам, не овде, али морам ово казати:  изгледа да је деценијама постојала, и још увек постоји, једна школа мишљења, у чаршији, која каже да ако сте писац и ако желите да ваша научна фантастика буде књижевно вредна, онда не смете писати научну фантастику, него само и једино фантазију. Дакле ако желите бити књижевно успешни у СФ, не смете писати СФ.

Ма, ја сам на том топику, и то ваљда 21. марта 2017, дакле пре око две године, покушао нешто казати у стилу стрипа „Алан Форд“, а ево сад да видимо, какав сам данас Алан-Форд-иста:

Ako kaniš pisati književno priznat SF, tada ne smiješ pisati SF.

Многи око нас су то прихватили... колико год да је непаметно. Сломила их је чаршија...

Ima tu jako mnogo prostora (i potrebe) za ne samo raspravu, nego prevashodno istraživanje, jer kontekst se znatno promenio od vremena kad se ta opaska (zapravo, zapažanje) pojavila. Najbitniji aspekt promene je sama “čaršija”; u doba kad je opaska nastala, mislilo se prevashodno na establišment, znači na akademski sektor.  A bilo je dovoljno tek ovlaš pogledati udžbenike književnosti, i ostali referentni korpus, da bi se do tog i takvog zaključka došlo.

No to je bilo kroz 70te i 80te, i to stanje danas ne važi, po mom mišljenju; ako išta, književna akademija je itekako navalila na žanrovski korpus, do mere da se može reći kako su joj žanrovi postali med i mleko. Da ne ulazimo sad preduboko u razloge, dovoljno je primetiti kako ogroman procenat ljudi koji magistriraju ili doktoriraju na žanrovskoj književnosti na kraju odu da se bave nečim drugim, ne žanrom. No ipak, ostaje činjenica da se upraov žanrom najčešće koriste u te svrhe, tako da se makar zbog toga može zaključiti da književni establišment danas ne potcenjuje žanrove koliko je to radio 70tih i 80tih.

A ako se pod ”čaršijom” podrazumeva onaj populstički deo generalnih književnih pregalaca (izdavaštvo, kritika, i tako to) onda je situacija još manje u skladu sa rečenom opaskom, jer tu se danas forsira maltene sve osim književne matice, iz ovo malo uvida što imam u novoobjavljene naslove, gotovo je nemoguće naći debi knjigu vrednu čitanja u domenu realističke književnosti. Gledam ovih dana da nabavim Ninovog dobitnika, da malo odahnem i predahnem od svih tih domaćih prilično banalnih formi kojekakve fantastike…

Dakle, ta izjava danas nekako baš i ne stoji, bar ne u smislu i kontekstu u kom je originalno nastala. Možda primarni razlog zašto je to tako leži upravo u činjenici da danas te “čaršije” zapravo nema, ma šta mi to pod njom podrazumevali; akademski establišment je otužno devalvirao, a onaj populistički je isuviše investiran u domen (investiran finansijski i emotivno, jer gotovo svi današnji pregaoci imaju objavljeno nekoliko naslova), tako da mu nije u interesu ma kakvo iskreno kritičko bavljenje.

Tako da… ne verujem da je manjak SF proze uslovljen tim razlozima koje pominjete, niti su autori ikako slomljeni. Naprotiv, pre će biti da je po sredi prosto pitanje autorskog afiniteta; srpskim populističkim piscima daleko manje leži realizam i ekstrapolacija, a bez toga nema SFa.  Ako vam treba primer i dokaz, overite slobodno Miomira Petrovića, i videćete kako on naprosto nije u stanju da izbegne apsurdističko ili nadrealistično poimanje sveta oko sebe, čak i kad se očigledno i iz petnih žila trudi.

[Miodrag Milovanovic]

Potpuno se slažem. Trenutno se žanrom svi bave...
Ne znam kako da ti pomognem sa novim NIN-ovim pobednikom, ali mislim da se nećeš načitati...
Meni je to apsolutno nečitljivo...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењена Либеат, не разумем, ако би можда и тачно било, да је код нас сада жанр фантазије добро прихваћен, не видим како то помаже научној фантастици. То су два засебна жанра. Ни хиљаду пост-модерних, надреалистичких (или магичног реализма, итд) романа, још увек нису СФ.

Е сад.

(1)  Тај хрватски филм, провокативна политичка зомби-хорор пародија Последњи Србин у Хрватској, о коме се у часопису ЗС 25 јавило да се снима, ево снимљен је, и изгледа да ће 2. марта бити приказан на ФЕСТ-у, у Комбанк дворани (хм, је ли то бивши Дом синдиката?). Тако барем проистиче из великог интервјуа са режисером, у данашњој „Политици“ у културном додатку па на стр. 3 тог додатка, чланак је са насловом „Испод хумора и хорора“, потписује Александра Мијалковић.

(2)   У данашњем “Данасу” на стр. 23 имате чланак “Шта је то вирусосфера?”, потписује Ивана Николић, наиме, са прашином и са капима воде итд, трилиони вируса лебде у нашој атмосфери (вероватно великом већином мртви, ваљда?), и полако падају, али са новом прашином нови се дижу, итд, тако да је планета Земља стално окружена једним својеврсним вирусним омотачем! Дакле као што постоји хидросфера, и рецимо јоносфера, итд, тако постоји и вирусо-сфера! На енглеском  virosphere   .

Чланак о томе, на енглеском, има на:

https://www.nytimes.com/2018/04/13/science/virosphere-evolution.html

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
преносимо са форума Арт Анима ове информације о предстојећем циклусу од 15 предавања и разговора о фантастици
(нешто од тога јесте о научној фантастици, а нешто није),
који почиње кроз четири дана, 27. фебруара, и држаће се средом од 18 ч.

Ово имате на Арт Аними на:

http://www.art-anima.com/vesti/ciklus-o-slovenskoj-fantastici-u-univerzitetskoj-biblioteci

тамо је и допуњено једном одличном СФ сликом нашег Енки Билала, где се појављује београдски хотел “Москва” и део Теразија, али, отиснут кроз време… једна времепловска СФ визија. Па, ако погледате тамо, на Арт Аними, видећете и ту слику.

Дакле:

Циклус о словенској фантастици у Универзитетској библиотеци Београда

У галерији Универзитетске библиотеке у Београду (Булевар краља Александра 71) од 27. фебруара до 12. јуна 2019. године, сваке среде од 18 часова, биће одржаван циклус „Словенска и српска књижевна фантастика“. Аутор циклуса је филолог, слависта, уредник и књижевни критичар др Дејан Ајдачић.

Захваљујући овом подухвату, биће уприличено укупно 15 књижевних вечери које ће чинити по две главне целине: предавање Дејана Ајдачића о делима књижевне фантастике словенских народа и разговор са некима од најзначајнијих савремених српских писаца фантастике. Током циклуса биће организовани и пратећи догађаји: изложба књига, изложба фантастичког стрипа и промоција зборника О српској књижевној фантастици.

Циклус ће бити започет

27. фебруара у 18 часова,
отварањем изложбе књига „Српска фантастика“ из фонда Универзитетске библиотеке, коју су приредиле Драгана Поповић и Сандра Спасић. Одмах затим уследиће предавање Дејана Ајдачића о бугарском писцу апсурда Светославу Минкову, а програм прве вечери завршава се разговором са писцем Зораном Живковићем, који ће водити Маријана Јелисавчић.

(Илустрација Енкија Билала – Хотел Москва)

Улаз на сва дешавања у оквиру циклуса „Словенска и српска књижевна фантастика“ је слободан, а у наставку текста можете видети програм, који делује заиста импресивно:

06. марта 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Володимиру Виниченку
Разговор са писцем: Мирјана Новаковић и Љиљана Пешикан Љуштановић

13. марта 2019.
Отварање изложбе српског фантастичког стрипа (приредио Зоран Стефановић)
Излагање Дејана Ајдачића о Александру Бељајеву
Разговор са писцем: Адријан Сарајлија и Зоран Стефановић

20. марта 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Станиславу Лему
Разговор са писцем: Бобан Кнежевић – Миодраг Миловановић

27. марта 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о браћи Стругацки
Разговор са писцем: Славен Радовановић и Зоран Стефановић

03. априла 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Марини Сокољан
Разговор са писцем: Илија Бакић и Бојан Јовић

10. априла 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Мигајлу Ајвазу
Разговор са писцем: Милета Продановић и Владислава Гордић Петковић

17. априла 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Александру Прокопијеву
Разговор са писцем: Александар Гаталица и Александар Јерков

24. априла 2019.
Разговор са писцем: Дејан Атанацковић и Ана Стишовић Миловановић

08. маја 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Сергеју Лукјаненку
Разговор са писцем: Ото Олтвањи и Васа Павковић
Промоција зборника О српској књижевној фантастици који је приредио Дејан Ајдачић, Београд, Алма, 2019.

15. маја 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Јацеку Дукају
Разговор са писцем: Сава Дамјанов и Василије Милновић

22. маја 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Тарасу Антиповичу
Разговор са писцем: Иван Срдановић и Дејан Ајдачић

29. маја 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Олександру Ирванцју
Разговор са писцем: Мина Тодоровић и Тијана Тропин

05. јуна 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Линору Горалику и Сергеју Кузњецову
Разговор са писцем: Горан Скробоња и Љиљана Пешикан

12. јуна 2019.
Излагање Дејана Ајдачића о Ђури Ферићу
Разговор са писцем: Александар Новаковић и Тамара Лујак[/size]

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Заборависмо, вечерас на каналу Пинк 2 имате у 20 ч филм најављен као Дан независности: нова претња
(заправо је:  Independence Day, Resurgence, 2016), а то је баш буквално наставак, сиквел, оног славног и врло забавног филма Дан независности који је толико значио нашем фандому пре једно двадесетак година; наставак је сада без Вил Смита, али ту су неки из раније екипе; у филму, ванземаљци се враћају да нас нападну поново; филм је критикован да је, иако спектакуларан, ипак прилично досадан јер је понављање оригинала, а неки кажу и да је крај приметно намештен тако да остави отворена врата за још наставака. Па, ако имате два и по сата слободног времена... за један слаб наставак јаког оригинала...

На истом каналу, одмах после тога, у 22.43 ч, најављено је да ће бити филм Црвена Соња (Red Sonya, 1985), то је фантази, прилично наиван данас, али феминисткиње су га радо гледале јер је она акциона јунакиња са мачем, а уз њу је – не Конан Варварин, не, али један врло сличан лик, као Конан, а глуми га Арнолд Шварценегер, па му то дође отприлике као да јесте Конан! Та Соња је можда Рускиња, из села Рогатино.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,

(1)  за ово јуче:  о да, Дан независности 2 је веома слаб и досадан филм, који се пред крај претвара у пародију самога себе, баш сасвим не-паметну, а у последњим сценама рекламира своје претпостављене будуће наставке, за које се надамо да никада неће бити снимљени.

(2)   Нешто за данас:  нашли смо код Невидљивог, у “Погледу из свемирског брода”, на:

https://sfpisb.wordpress.com/2019/02/25/danas-o-omladinskoj-distopiji/

ову информацију за данас:

ПОЧЕТАК  ИНФОРМАЦИЈЕ: 

U toku je ciklus predavanja “Distopije, više od fikcije”. Ova predavanja se održavaju svakog ponedeljka u Kolarčevoj zadužbini. Danas je na redu predavanje:
OMLADINSKA DISTOPIJA U KNjIŽEVNOSTI I NA FILMU ILI U ČIJIM JE RUKAMA NAŠA BUDUĆNOST? (25.2.2019) Dr Zorica Đergović Joksimović, prof.univerziteta

Predavanja se održavaju ponedeljkom od 18.00 sati u Maloj sali Kolarčeve zadužbine.

КРАЈ ИНФОРМАЦИЈЕ. – па, то је кроз сат и по? Али, нисмо знали раније.

Додатно: код Невидљивог је ова информација украшена уметничком хорор-фантази сликом, отприлике у стилу Хиеронимуса Боша и његових колективних призора, панорама из пакла.

(3)   Такође код Невидљивог као да смо видели, па ако смо добро схватили, неки наговештај да ће у Дому омладине трибина “Лазе К” бити не данас, него сутра?

(4)  Још један АБН хаику, СФ, имате објављен, на: 

https://belegbg.wordpress.com/2019/02/25/sf-haiku-nedeljkovic-3/