Цењени ,
(1) у данашњем “Блицу” на стр. 28, а то је рубрика “Забава”, имате чланак са великим насловом “Куста снима филм по руском роману”, где се најављује да ће, под велом строге тајности, Емир Кустурица снимити филм о човеку који “у данашњим условима жели да завлада светом, направи га по свом, и тиме помери границе у сваком сегменту”. Ово звучи као да би могло имати неке везе са неким од жанрова фантастике – можда са фантазијом, или, ипак, са научном фантастиком. Не знамо ни наслов, ни који је то руски роман. Сценарио је већ написао Гордан Михић.
Године 2016. Кустурица је имао филм са насловом На млечном путу, што је могло некога да наведе на помисао да се ту мисли на галаксију Млечни пут, али, не, то није било о галаксији, него о једном продавцу млека.
(2) Исто у данашњем (уторак 5. фебруар 2019) “Блицу”, али у уметнутом прилогу “Поп & култура”, па на стр. 3, 4 и 5 тог прилога, налази се веома обиман интервју, потписује новинарка Миона Ковачевић, а интервју је дао Милан Николић (средње слово не знамо), социолог, који сарађује у Културном центру Београда, и који је учествовао 15. новембра 2018, у галерији “Артгет”, Трг републике 5, на трибини (памтите, јавили смо вам) “Сви наши Франкенштајни”. Тема овог данашњег текста је футурологија, наиме, предвиђања о блиској будућности човечанства.
Наднаслов гласи овако: “Тема: футуризам и ренесанса”. То је наравно алузија на добро познату фразу “хуманизам и ренесанса”.
Наслов гласи: “Кажу да имамо још само 12 година за нас”. То је у смислу да ће за само дванаест година, роботи и вештачка интелигенција преузети власт.
У својим одговорима на питања новинарке, Милан Николић се углавном концентрише на ту опасност од владавине вештачке интелигенције над нама, и, на опасност да се догоди климатска катастрофа путем глобалног отопљавања. Али, дотиче и друге теме. За неке ствари је поприлично у праву, али, десетак пута сасвим промашује науку, наиме каже ствари које са становишта науке напросто нису тачне, што даје утисак површности и сензационализма, тако да ће неки читаоци вероватно одбацити интервју као целину – па и оне делове где Николић изражава оправдане, реалистичне прогнозе. Дакле са лошим, многи читаоци ће вероватно одбацити и добро.
У првом ступцу на стр. 4, Николић износи тезу да можда постоји нека тајна космичка сила добра, која ја јача од силе зла, па зато још увек нисмо пропали, нисмо се уништили.
Помиње Париски споразум о климатским променама из 2015, али не помиње да је то необавезни документ, дакле без обавезе да се поштује, штавише документ који се у индустријској пракси углавном и не поштује, и, што је још важније, Николић не помиње папир недавно (у децембру 2018) потписан у Катовицама, у Пољској (Katowize) где се, тек сад, најављују мере надзора и међународне контроле спровођења Париског споразума (тј. да се спречи садашње забушавање… подваљивање… неспровођење…), а тај папир у Катовицама потписао је и представник америчке владе, што, међутим, Николић такође не помиње.
(3) У данашњем “Данасу” на стр. 8, објављен је текст, потписује економски аналитичар Миша Бркић, о нечему врло незгодном, у вези са железничким тунелом који, у Београду, иде испод Вуковог споменика… али о томе не смемо да пишемо овде ништа конкретније, јер је исувише ужасно… али ту реално постоји простор за СФ машту, за СФ филм катастрофе, или реал-хорор, кад би се ико усудио да тако језив филм сними. Била би потребна гигантска количина храбрости. – Ма, боље је да о томе не говоримо. Осим да кажемо: далеко било. Далеко било.
