Приказ А. Б. Недељковића о књизи:
Хрецак, Дина, и Сусуму Катагава, уредници,
Антологија савремене јапанске научно-фантастичне приче 14 ½
Превод, и предговор: Дина Хрецак. Београд, издавач „Танеси“, 2018.
Предговор (стр. 5-7) је прихватљиви компромис рекламног и објективног.
Од 12 аутора, само је једна жена, Сајури Уеда, а 11 су мушкарци.
Приче нису нумерисане, па, ако хоћете да знате која је која по реду, морате да узмете оловку и сами их нумеришете, од 1 до 15.
Слог није много ситан нити збијен, лепо се чита. Има двадесетак словних грешака које се састоје у томе што се две речи залепеједна за другу.
Укупан утисак: пет прича нису СФ, него су други жанр, фантазијски (од тих пет, једна је, у том, свом жанру, одлична! али, требало је да буде објављена у некој антологији фантазијских прича, не СФ),
а десет прича јесу СФ, а од тих десет, две су прихватљиво-добре, а три су баш одличне, заиста одлична научна фантастика, што чини да је ово, све-у-свему, изненађујуће успела антологија. Ако опростимо пет “уваљоца” из другог жанра, и пет слабих.
Сад ћемо их размотрити једну по једну, настојећи да нигде не буде spoiler , тј. разоткривање шта је било на крају, да вам то не поквари читање.
(1) Кобо Абе: „Поплава“, стр. 9 – фантази, филозоф телескопом гледа радника на неком путу, овај почиње да се топи, а и човечанство такође, претвара се у течност, и …
(2) Кобо Абе: „Магична креда“, стр. 16 – фантази, сиромашни сликар у соби од “само девет квадратних стопа” (е па то би било мање од једног квадратног метра…) гладан је, црта кредом храну, на зиду, и храна се магично ствара.
(3) Шинићи Хоши: „Хеееј, изађи напољееее!“, стр. 30 – СФ. На тлу близу једног села, појави се рупа пречника око један метар, привидно без дна, сви почињу (безобзирно, и непромишљено) да бацају свакојако ђубре у њу, па чак и нуклеарни отпад…
(4) Шинићи Хоши: „Боко-ћан“, стр. 35, раније неколико пута објављивано у Србији и Југославији, као “Боко Чан” . – СФ. Она је лепа роботкиња, ради у једном бару, и, да би се боље дружила са мушкарцима, пије разна алкохолна пића. Мада их не свари.
Узгред, и робот, поручник Дејта (Lt. Data) у Звезданим стазама, је радио такве ствари са јелом и пићем.
Обе ове Хошијеве приче, као и многе друге његове, су својеврсни сатирични СФ моралитети који не претендују да буду схваћени сасвим озбиљно. Али ове две су чак и сад објављиве, могло би се чак рећи: добре, ако издавач нема неке високе амбиције.
(5) Сакјо Камацу: „Изабери“, стр. 40 – СФ. Ово је о продавници која, тајно, нуди три пута у алтернативне светове, који ће имати врло различите будућности. Али испоставља се да је то превара и…
Јесте научна фантастика, али, слаба.
(6) Рјо Ханмура: „Картонска кутија“, стр. 59 – фантази, у некој фабрици картонских кутија оне настају, али имају и свест, разговарају, и надају се да буду што пуније.
(7) Такаши Ишикава: „Пут до мора“, стр. 71 – фантази, врло кратка, пред крај покушава (али слабо, неуверљиво) да се преокрене у СФ. Дечак од 6 година машта да оде до мора, и полази пешице сам кроз свет, појма немајући где је море, а онда, испостави се да…
Ту сад јесте СФ елемент, али је сасвим бесмислено и неуверљиво накрпљен. Зато је ово ипак фантази. (А баш су за ову причу рекли, у предговору, на стр. 6, да је СФ “у духу Артура Кларка, Исака Асимова и Роџера Зелазнија”, што напросто није тачно, пре би била у духу Реј Бредберија.)
(8) Јасутака Цуцуи: „Жена која стоји“ – фантази, са јаким елементом хорора, прилично импресивна, књижевно успела. (Али није СФ.) У градском парку величине “свега осам квадратних метара”, расте “десетак дрвета” (стр. 74), то изгледа немогуће. Али они тамо посаде у земљу пса, или мачку, који се онда претворе у створења која су “пас-стуб” или “мачка-стуб” а после неког времена у пса-дрво, и мачку-дрво; али изгледа да остану отприлике исте величине. Иста судбина задеси и непослушне људе, који се макар и мало замере режиму: они буду засађени у много разних других паркова, широм града, и постану дрвеће. После неког времена забораве све своје мисли и успомене, изгубе ум, а добију лишће, и гранчице, и постану биљке, тако да је то врста јавне, споре смртне казне. Тако су и у парку код Студентског трга засађени многи студенти који су се нешто бунили. Е сад, протагониста ове приче…
(9) Јасутака Цуцуи: „Свет се нагиње“, стр. 88 . – СФ. Одлична сатирична и комична (сви ликови имају комична имена, на пример, песник се зове Само Плагијатор) СФ прича о плутајућем граду који, на пловцима, плови на мору, близу обале, и почиње опасно а затим и катастрофално да се нагиње, док градска власт ту истину демантује, забрањује да се то у медијима јавља и да се о томе прича, итд, а феминисткиње (да не би кривица пала на жене на власти) такође свим силама спречавају да се сазна истина.
Дивно је сатирички приказано како државне власти, гле не само у Европи него и на Далеком истоку, умеју да поричу и најочигледније (али, за њих политички и каријерно непожељне) истине.
(10) Тако Мајамура: „Фнифмум“, стр. 119. – СФ. То је временско биће, које постоји не у простору, него у времену, али може понекад да посматра нас у простору. Одлична научна фантастика!
Па ипак, прича има неки призвук става мало, само малчице комично-иронично дистанцираног од пуне и праве озбиљности, дакле став помало као као код Шиничи Хошија и још понеког Јапанца (Цуцуи).
(11) Танеси Коно: „Трицерапторс“ (словна грешка, то је трицератопс), стр. 128 . – СФ. Отац и син, бициклисти, виде па помало и чују на улицама свог града, као визије, призоре од пре једно стотинак милиона година – диносаурусе, чак и битке диносауруса. Прича је слаба и неуверљива.
(12) Јасаку Китано: „Маказе или клешта, и рупе“, стр. 144. – СФ, јесте. Права, одлична! то је о доласку временских бића, од којих можете да сазнате будућност. Али… можда је боље да је не сазнате… Тачка гледишта је: у првом лицу једнине, монолог, нараторова исповедна проза; то помало смета. Ова прича је делимично стављена у контекст културних разлика између Европљана и Јапанаца.
(13) Сајури Уеда: „Улица тела-плодова“, стр. 159 . – СФ. О незадрживој светској зарази гљива које продиру у мозак, и изазивају халуцинације и неодољиву емотивну жељу човека да им се придружи. Тачка гледишта и овде је: нараторова исповедна проза, монолог, у првом лицу једнине. Прича је прилично слаба.
(14) Хидео Фурукава: „Спори брод“, стр. 182-281, ваљда јесте СФ, ово има сто страница ! (није роман; има само око 170.000 карактера-са-размацима, дакле, новела је, што је и у предговору речено) и подељено је у неких отприлике дванаест поглавља.
Досадно, празно, барем европском читаоцу.
Тачка гледишта и овде је: нараторова исповедна проза, монолог, у првом лицу једнине. Један млади и бунтовни становник Токија, око године 2002, описује зашто је ту живот лош, како је њему лоше било још од детињства око 1985. године, и зашто не може да побегне, а описује и своју прву, другу, и трећу девојку, и како је постао писац. Али то је ваљда неки алтернативно-историјски Токио, више као урбани ноар.
Он евидентира (на стр. 271) да је 12. августа године 2000. било, међу светским догађајима, ово: “Пала је Милошевићева диктатура”.
(15) Сатоши Ито (Проџект Итох): „Из ничега, с љубављу“, – СФ, јесте, али лоша, неуверљива, слаба. И ова прича је веома опширна, стр. 282-327, дакле има 46 страница. Тачка гледишта и овде је, опет: нараторова исповедна проза, монолог, у првом лицу једнине. Наратор каже за себе да је књига, која пише саму себе, али он и ради за британску краљицу ??? нешто као тајни агент, као неки Џејмс Бонд – то су неке постмодерне форице. Он и помиње, више пута, постмодернизам (стр. 288, и другде), авангардни филм (стр. 308) и слично. То је као неки мало алтернативни Лондон, а протагониста јури непознатог серијског убицу.
Стр. 297: кад год он погине, његов ум буде учитан у следеће тело, и, он наставља да се бори.
стр. 299, песма Вилијем Блејка “Јерусалим” – “уплела се у ДНК сваког Енглеза”
Помиње се да он може да “наручује мартини, не мешан него промућкан” (стр. 314).
Онај први, прави он био је Оригинал (стр. 319)
Многи пасуси су “лекције” о томе како, наводно, функционише људска свест, и како настају илузије, итд.
Помиње филозофски проблем “црвенило црвеног”, стр. 326.
после ових прича:
Белешке о писцима, стр. 328-334.
Дакле, прихватљиво-добре СФ приче јесу приче број 3 и 4, а одличне су 9 и 10, и 12.
