Sve si u pravu. Po meni je to dosta velika mana romana, za neke SF čistunce možda dovoljna da ga diskvalifikuje. Nije u pitanju didaktika, niti bilo šta sofisticiranije, već nespremnost autora da se suoči sa ozbiljnim problemom doziranja informacija.
Oh, kad bi ti – i ostali žanrovski liberali, naravno
– samo umeo da u divljini
prepoznaš čistunca, ili kad bi, dajbože, uspeo da prepoznaš norme za kojima se to mitsko biće povodi… oh kako bi mirnije spavao, bar što se ovog romana tiče. Jer info-dump je kvantitativni hendikep, pa kao takav ne može da diskvalifikuje delo; on ga samo prokazuje kao
loš SF. A loš SF je i dalje ipak SF, pa otud žanr i vuče za sobom toliki šund, jer tako mu je to po prirodnim zakonima, kad ti se rodi, valja ti ga i ljuljati. Uostalom, ako autor ima problema sa doziranjem informacije, to ga hendikepuje u ma kom žanru da se okuša; probaj ti da info-dumpuješ u književnoj matici, pa da vidimo dokle ćeš dogurati.
Tako da – ne, to mi nije žanrovski problem, nego više formalno zanatski. Ali ono što mi
jeste žanrovski problem je velika doza iracionalnosti, koja romanu sve više daje apsurdističku dimenziju. Mislim, imam ovde sufi derviše iz Turske, Pakistana, Avganistana, Uzbekistana, imam Mali Šangaj, imam prognanog budističkog monaha Davu Drakpa Lahu kako meditira okružen svojim ratobornim pomoćnicima (?!!???), imam Azijate i Arapkinje sa narukvicama, Australijance sa bombama, a sve to u kolonijama na prostoru između srušenog mosta Gazele i nekadašnjeg Sava Centra. A to je samo najočigledniji primer, ja iracionalnosti nalazim u svakoj bogovetnoj strain, i svo vreme se pitam – čemu sve to služi? Ja mogu da prihvatim bilo kakav world-building, ukoliko u njemu pronađem unutrašnju logiku, no ovde mi to sve teže polazi za rukom. Koja tačno svrhu ispunjava taj ogromni i preskupi logistički manevar preseljavanja tih ljudi po celoj zemaljskoj kugli? Mislim, ljude se slalo u Gulag sa razlogom i svrhom, takvi režimi proteruju ljude u zabita i zabačena mesta, a ne u centre velikih gradova, pa ma kakvi i čiji ti gradovi bili. Za tako radikalnu i kontraintuitivnu premisu potreban je veoma dobar razlog i njegova logika, a u prvoj trećini romana to se ne pomalja. Dakle, te iracionalnosti uspevaju da iznedre veliku dozu narativnog apsurda, i to je ono što bi trebalo da te brine, po pitanju zanrovske pripadnosti, a ne info-dump koji otvara roman.
Naravno, tamo gde ima narativnog apsurda ostaje vrlo malo mesta za unutrašnju logiku kakvu SF podrazumeva. Veoma često, autor koristi glavnog protagonistu kao sveznajućeg naratora, i to je još jedan hendikep koji otežava čitanje; Lasica kao da zna stvari koje ne bi smeo da zna. Autor je ponekad toga svestan, pa otud i pokušava da anuliše kontraefekte tako što naprosto negira ono što je protagonista malopre izrekao ili pomislio, a to mi ostavlja krajnje šizofren utisak: kao ono kad Lasica nudi teoriju kako su sve evropske reke radioaktivne, pa je to razlog za silni priraštaj i neobičnu mirnoću labudova koje ljudi love za hranu, da bi svo to kukičanje razbio sledećom rečenicom: “Ipak, to možda nije istina, jer se nisu oglašavali ručni gajgerovi brojači.”
Taj MO čvrsto stoji iza svega što sam do sada pročitala, znači iza prve trećine romana, iz usta sviju protagonist – znači, najpre smela teorija zavere a onda njen zdravorazumski demanti. I šta ostaje? Ništa. Zašto labudova ima tako mnogo i zašto su tako neobično mirni da može čovek rukom da ih hvata? bog dobri zna.
Ovo mi je negde u rangu Sarajlije, za sada. I ne, to nije kompliment ijednom od te dvojice.
